Већ исте вечери маса од више стотина демонстраната напала је и демолирала хотел „Европу“, власништво Глигорија Јефтановића и редакцију листа Српска ријеч, устремивши се потом и на друге српске дућане, продавнице, магазе, књижаре и кафане. Полупани су сви прозори и причињена је велика материјлана штета на епископском стану у Сарајеву. Сутрадан се број демонстраната вишеструко увећао, а акцијa уништавања свега што је српско почела је окупљањем испред католичке катедрале у центру грaда и наставила се уз асистенцију полиције и војске, а по упутама које су давали представници градских власти и Земаљске владе.6 Носећи пред собом царске слике, окупљена маса се подијелила у неколико група које су се разишле по граду. Према једном извјештају, „демонстранти су покренули прави мали рат против српских дућана и домова у цијелом граду“.7 Демонстрантима се убрзо придружио „сарајевски олош“, који је према ријечима пољског полицијског службеника Владислава Глика, искористио прилику да под изговором „патриотских иступа“ пљачка и краде.8 Постоје извјештаји како је полиција из сарајевског затвора на слободу пустила више ситних муслиманских криминалаца који су потом учествовали у демонстрацијама.9
Рушилачки талас из Сарајева прелио се наредних дана на већи дио земље. Сутрадан по атентату, демонстранти су по Мостару рушили и пљачкали српске радње.