Потврда реверс Пањевићу са потписом Негована Арсенијевића
Капетан Душан Душко Николић ухапшен је почетком октобра 1943, 15. октобра спроведен у Бањички логор, а 5. новембра 1943. послат у ратно заробљеништво. После ове импозантне акције, поверење Калабића у Каплара Мићу било је неограничено: “Од тога доба имао је Калабић највеће поверење и затрпавао ме је наређењима сваке врсте. Код мене је морао сваки курир доћи и своје рачуне оправдати. Јосић је имао ратну благајну и дао је огромне износе Шевићу које је он мени предао.“
Јосић је поручник Радован Јосић, руководилац благајне Пањевићеве организације, ухапшен од припадника Српског добровољачког корпуса и предат Гестапоу фебруара 1944 , у оквиру операције “Хајка“, а потом заточен у Бањичком логору (од 29. фебруара 1944), одакле је успео да побегне 23. јуна 1944. Из заплењених Калабићевих писама видимо да је командант Горске гарде ЈВуО имао велико неповерење према поручнику Јосићу, уверен да он присваја новац намењен организацији илегалаца у Београду. У писму од 27. децембра 1943. године Калабић пише Пањевићу да “Јосић мора бити ликвидиран, али претходно папир и злато мора му се одузети, али то треба ускорити, јер кад ја изгубим оно злато онда је доцкан“. Након бекства из логора, Јосић се враћа у родни крај, где бива ухапшен од четника Горске гарде, осуђен на смрт и стрељан 30. августа 1944, због “проневере државног новца“. Командант Гарде свог главног организатора у Београду заиста је “затрпавао наређењима сваке врсте“. У досијеу поручника Пањевића нису сачувани докази о великим акцијама заплене оружја у његовој организацији, након успешне акције крајем августа.
Извештај Гестапоа о стрељању Пањевића и слању у логоре чланова његове групе
Из заплењеног материјала видимо да је Пањевић у сарадњи са индустријалцем Јанком Баџаком из Младеновца крајем децембра 1943. планирао организацију великог напада на немачки воз са оружјем и муницијом , али је опсежна акција Гестапоа предухитрила остварење овог плана. Ипак, из Београда су Калабићу стизале мање испоруке оружја и ратног материјала, што видимо и из признанице коју је 6. јануара 1944. године “Каплару Мићи“ издао поручник Негован Арсенијевић, у ово време командант Опленачке бригаде Горске краљеве гарде . Радом једне од радио станица коју је послао Пањевић, командант Горске гарде није био задовољан.
У истрази Гестапоа утврђено је да је “организацији ДМ предато више радиостаница, радио апарата и резервних делова“. У заплењеном материјалу налази се и скица радио станице домета 2000 килиометара, коју је требало да израде Ђорђе Путник, власник радње радиоапарата и радио стручњак Вјекослав Фресел. Акција Гестапоа спречила је овај подухват, као што је спречила и израду већ наручених 2000 малих и 250 већих кокарди за потребе Горске гарде. Међутим, израђени су и испоручени месингани штамбиљи и гумени печати за Калабићеву јединицу, али и штамбиљи за Црногорску бригаду Пожешког корпуса, којом је командовао поручник Филип Ајдачић. Калабић је, очигледно, био у веома добрим односима са Ајдачићем.
Поручник Пањевић финансирао је и организацију средњошколске омладине Горске краљеве гарде у Београду, чији организатор је био резервни ваздухопловни капетан Радомир Ђорђевић. Наређење да финансира омладинску организацију, Калабић је Пањевићу упутио 7. децембра 1943: “Утрошене своте г. Ђорђевић ће Вама лично правдати, а Ви ми сваког месеца подносите извештај.“ Пањевић је Дјордјевићу за ову сврху исплатио 72 000 динара.
Поред осталог, Пањевићева организација снадбевала је Горску краљеву гарду и са обућом. Истрага Гестапоа доказала је конкретну испоруку од 30 пари војничких цокула, које је Пањевић купио од фабриканта Арамбашића у Београду. Калабић је свом главном сараднику у Београду дао и један несвакидашњи задатак – да припреми новогодишње поклоне Калабића генералу Михаиловићу и “Маши“, која је као Калабићева курирка често долазила у Београд . Остаје непознато да ли су поклони стигли код Драже и Маше. Треба имати у виду могућност да су услуге Пањевићеве мреже Горској краљевој гарди биле још веће, али ухапшени илегалци на саслушањима нису признавали више од оног чиме је Гестапо располагао на основу заплењених материјала (писама и предмета).
Истрага Гестапоа, хапшења и логорисања
Агенти Гестапоа већ почетком септембра 1943. имали су податке да је Пањевић сарадник ЈВуО, па су 8. септембра покушали да га ухапсе, “али није био у свом стану у 22:10 часова“ , када је акција извршена. Међутим, тада нису имали податке о његовим сарадницима, врстама активности и о замаху организације којој је стајао на челу у престоници. Континуирано је надгледана кућа у Мутаповој улици, где је живела Пањевићева породица.
Акцију потраге за Пањевићем водио је агент Таборски, запослен у реферату ИВ А 3 (анти ДМ одсек), о коме је равногорски илегалац Боривоје Месаровић у опсежном извештају Врховној команди ЈВуО почетком октобра 1943. године писао: “Таборски Рус, злотвор према нашим националним људима. О њему поднећу посебан извештај шта је све чинио. Тај је јео наш хлеб преко 20 година, а наш народ сада једе његов чемер.“ Са Таборским је на овом задатку сарађивао “повереник Нећакове групе (Д-31)’’ , односно припадник “Српског гестапоа“, агентске групе Бдс-а, на чијем челу је, након слања првог шефа, Страхиње Јањића, на обавештајни рад у Немачку априла 1943, био дотадашњи Јањићев заменик, Светозар Нећак. Таборски је био у сталној вези са СС – заставником Крампом, који је прикупљене информације у виду извештаја подносио капетану Хајнцу Хајнриху Бранту, шефу реферата IV А 3.
Поменути “повереник Нећакове групе“, прерушен у Калабићевог курира, а под будним оком Таборског, који му је држао стражу скривен у близини куће, 15. јануара 1944. ушао је у кућу породице Пањевић у Мутаповој улици број 23. “Калабићев курир“ носио је “важно писмо“ за Пањевића. Милошева супруга Јелена поверовала је да заиста разговара са Калабићевим куриром и, потврдивши да је она “добро са свим стварима упозната“ агенту је рекла да јој он “писмо може слободно уручити, јер је њен муж још у уторак 11.1.1944. побегао, пошто је сазнао да је Гестапо ухапсио његовог присног сарадника, тј. једног капетана“.
Ухапшени капетан је Радомир Ђорђевић, већ поменут као организатор омладине Горске краљеве гарде у Београду, спроведен у истражни затвор Гестапоа, а 29. фебруара 1944. премештен је у Бањички логор , одакле је траснпортован у концентрациони логор Маутхаузен. Пошто је агент инсистирао да писмо мора предати Пањевићу, Јелена је на цедуљи написала поруку намењену Пањевићевом главном сараднику Петру Бобићу, који је живео у истој улици, у кући удаљеној “неких 300 метара“. Таборски је, скривен, посматрао Пањевићевог оца Стевана док одлази у Бобићеву кућу, носећи цедуљу.
У међувремену, Јелена је разговарајући са “Калабићевим куриром“ “псовала гестаповце што су много невиних Срба поубијали и нагласила је да би требало бацити једну бомбу у Ратнички дом да цео Гестапо одлети у ваздух“. Ове речи, као и “сарадњу са ДМ покретом“, скупо ће платити. Како бележи извештај Гестапоа “жена Пањевића је пре свега непријатељски расположена према Немцима, упркос томе што је и сама Немица. У њеном говору изражава се велика мржња против Немаца.“ Ухапшена је 15. фебруара 1944, заједно са свекром Стеваном , дан након хапшења супруга, спроведена у Бањички логор, а 23. јуна 1944. транспортована је у Аушвиц. Стеван је након саслушања пуштен, будући да је Гестапо проценио да му се “не може доказати непосредна кривица“.
После опсежне потраге и праћења, поручник Пањевић ухапшен је 30 минута иза поноћи 14. фебруара 1944. Ухапсио га је лично тумач и агент Таборски и спровео у истражни затвор. Приликом хапшења код Пањевића је пронађена избегличка легитимација са именом преминулог избеглице Бранка Лекића, за кога је Пањевић на саслушању рекао да му је био “присан пријатељ“. На легитимацији са именом Лекића била је Пањевићева слика. Поред легитимације, приликом хапшења заплењено је и неколико Пањевићевих фотографија.
На саслушању се одлично држао – није открио ни једну значајну информацију коју Гестапо није већ имао (највише из заплењених докумената). Напротив, настојао је да умањи значај улоге сарадника организације, као у случају индустријалца Јанка Бадзака из Младеновца , који је ухапшен од Гестапоа, иследјиван, а потом ипак ослободјен. Јанко је, као и његов брат Милан, стрељан од комуниста 1945. године . Слично се десило И у случају печаторесца И залатара Сава Ћабка. Ћабак је инсистирао да није знао да је упаљач који прави намењен за ‘’ДМ’’, јер му је Пањевић рекао ‘’да је упаљач намењен једном старијем господину који пуши на лулу’’ . На суочењу пред иследницима злогласне немачке тајне полиције, Пањевич је ово потврдио , и тако омогућио Ћабаку да се спасе.
