Ipak mars 7.oktobra!

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
GodIsADJ:
To dzabe, a 'shen'ca od pet metar', prava srBska arijevska.Da, vidis, mi smo nebeski narod, nama 'leba ni ne treba.To je za one jadne Albance, Nemce, Amere...oni su jadni ''nizeg porekla i vere'', mi smo to prevazisli...
Kliknite za proširenje...

Najveci problem su ovi preko Drine shto su naselili Beograd, i ovi koji imaju veze sa Rusima. Nasha drzava u kandzama db-a radi iskljuchivo u korist Rusije.
 
Нека је вечна слава Небојши Крстићу, великом Србину, који погибе за Крст Часни и Слободу Златну
зато што није хтео да ћути и да прави "дилове" већ бескомпромисно говори истину о злу које се надвило над нашим народом и ушло у све поре нашег друштва.

НАВРШИЛО СЕ ДВЕ ГОДИНЕ ОД НЕРАЗЈАШЊЕНЕ СМРТИ НЕБОЈШЕ КРСТИЋА, ОСНИВАЧА И ЛИДЕРА ОТАЧАСТВЕНОГ ПОКРЕТА “ОБРАЗ”

Убиство с предумишљајем

• Истрага не само да није закључена, него није озбиљно ни отварана • Ко је “загубио” обдукциони налаз, без којег се не може утврдити узрок смрти • Истражни судија није извршио увиђај, не зна се узрок ни ток саобраћајне несреће • Без вештачења аутомобила • Јасни трагови да је на месту догађаја било борбе и да су жртве по усмрћивању намештене у положаје у којима су затечене • Зашто је “Сабља” прескочила овај случај • Како би институције и НВО реаговали да се ради о председнику “Отпора”, а не “Образа”

Баш на дан кад овај број “Огледала” излази пред читаоце, навршава се две године од неразјашњене смрти Небојше М. Крстића, председника Отачаственог покрета “Образ” и познатог православног философа млађе генерације. Тачно уочи Ваведења Пресвете Богородице, у ноћи између 3. и 4. децембра 2001. године, Небојша Крстић је под чудним околностима изгубио живот заједно са двоје својих сабораца и пријатеља. У штурој званичној верзији каже се да се радило о саобраћајној несрећи на аутопуту недалеко од Ниша. Према основаним и образложеним сумњама Небојшине породице, пријатеља, као и вођства “Образа”, радило се о класичном атентату, политички и идеолошки мотивисаном.
Ни до данас, током пуне две године, никада се ни један државни орган није званично огласио овим поводом, никада ни једна од иначе тако бучних “невладиних организација” није затражила да се случај расветли, веома мали број медија се бавио овим случајем. Симптоматично? Да бисте себи одговорили на то питање, замислите како би сви они, редом, реаговали да је рецимо у пролеће 2000. године под истим околностима страдао челник покрета “Отпор”. Јавни скупови, демонстрације, перформанси, протести, организовани медијски притисак, свакодневна прозивка, “интернационализација”? О, да! И много више од тога.
У случају смрти лидера “Образа” ни до данас истрага не само да није закључена, него практично није, на озбиљан начин, ни отварана. И овај случај практично никада није доспео на политичке странице “великих новина”, увек је гуран у црну хронику или хронику саобраћајних удеса.
“О томе да постоје добро утемељене сумње у званичну верзију, према којој је Небојша М. Крстић страдао у саобраћајној несрећи, сведоче бројни превиди и пропусти у истрази”, наводи се у једном од саопштења Отачаственог покрета “Образ”. “Такође, своје уверење да се ради о класичном политички мотивисаном атентату посведочило је преко стотину свештеника, академика, народних посланика, књижевника, уметника, спортиста и других угледних Срба и Српкиња из Отаџбине и расејања који су потписали петицију за објављивање истине о погибији Небојше Крстића.”
ПИЛАТОВСКО ПРАЊЕ РУКУ
Мирјана Кузмановић, супруга покојног Небојше Крстића, иначе адвокат по професији, изјавила је “Геополитици”:
“После толико времена од погибије Небојше М. Крстића у наводној саобраћајној несрећи, могу слободно да кажем да да суд и надлежни органи не само да нису ништа урадили, већ очигледно читав случај маргинализују и заташкавају. Просто је несхватљиво да суд и надлежни органи ни после оволико времена нису утврдили узрок нити објаснили ток наводне саобраћајне несреће. С друге стране, заменик јавног тужиоца само уопштено тврди да је узрок ове саобраћајне несреће превртање возила, при том не наводећи ниједан доказ да је до превртања возила заиста и дошло. Из записника о увиђају, скице и фотографија са лица места то се, понављам, не може поуздано утврдити. Такође, заменик јавног тужиоца непуна два месеца након несреће налази да нема места покретању кривичног поступка, не обазирући се на очигледне нелогичности у званичној верзији случаја и не обазирући се на чињеницу за коју сматрам да је врло важна – у предмету нема Небојшиног обдукционог налаза, нити фотографија са обдукције, па стога јавни тужилац не може да зна узрок његове смрти!”
Обдукциони налаз Небојше Крстића, напомиње Мирјана Кузмановић, ни тако дуго после трагичног догађаја није у предмету, а за фотографије рађене приликом обдукције сумња да ће икада и бити доступне у веродостојном облику.
Прича о забашуривању истине кроз бирократске лавиринте оних који “пилатовски перу руке” добро је позната, на жалост, многима у Србији. Тако се долази до “констатације” да је увидом у документацију суда утврђено да предмет није евидентиран кроз уписник. Обдукциони налаз, без којег се не може утврдити истина у овом случају, “грешком је загубљен”. И тако редом.
Истражни судија, о чему је веома мало писано, није изашао на место погибије нити је вештачио возило. Сувишно је наглашавати колики је то пропуст и колико је то неуобичајено у озбиљно вођеном поступку, чак и оном који нема никакву политичку тежину. Иако се тврди да је реч о саобраћајној несрећи, у полицијском извештају нигде се не помињу трагови кочења ни други елементи битни за реконструкцију онога што се заиста десило.
Постојећи докази, записник о увиђају са скицом и фотографијама лица места, не само да нису ваљано употребљени, већ очигледно нису темељно анализирани, баз чега је немогуће саопштити истину о правом узроку “саобраћајне несреће”.
ИМЕ ЈЕ СУДБИНА
Коме је и зашто могао да смета племенити Небојша М. Крстић?
Зналци сматрају да је његов основни “грех” – о чему говори и његово име – то што се, у време када је постреволуционарни систем устројаван на страху, није бојао. Још се сећамо, на пример, како су момци из “Образа”, обезбеђујући Скупштину Удружења књижевника Србије, спречили да екипа надобудних сумњивих песника, активиста мондијалистичких организација, уведе “кризни штаб” у ову важну националну институцију. И колико је људи долазило на Богојављење да се диви њиховој храбрости кад из залеђеног Дунава ваде богојављењски Крст. Када су се многи разбежали, одрекли својих уверења, извршили “пластичну операцију личности”, Небојша Крстић је храбро газио својим путем. Нису га интересовале моде, калкулације, “дилови”. Од почетка до краја, следећи Светог владику Николаја Велимировића, тражио је “политику са поштењем, школу са вером, војску с родољубљем и државу с Божјим благословом”.
У раздобљу идеолошког терора денацификатора, он је зналачки предводио свој покрет заснован на светосавском национализму и, према свим показатељима, нагло стицао велики број нових присталица. Да ли је у том периоду Небојша Крстић, на шта би могле да указују неке индиције, са неочекиваног места добио извесне политичке понуде, које је одбио?
Не би се требало бавити нагађањима, али ни одустати од захтева да се утврди истина о смрти овог поносног и узорног српског сина. Ако тај невешти Гордијев чвор не пресече ова “Сабља”, биће нових “Сабљи” и мачева. Они који љубе истину и који у себи чувају успомену на Небојшу неће одустати.
Милош Анђелић
 
b.brdo:
Нека је вечна слава Небојши Крстићу, великом Србину, који погибе за Крст Часни и Слободу Златну
зато што није хтео да ћути и да прави "дилове" већ бескомпромисно говори истину о злу које се надвило над нашим народом и ушло у све поре нашег друштва.
Kliknite za proširenje...

Zar ovo ne treba da ide na Humor? 8-)
 
Читање ваших разговора вероватно је као када болничари у Лази слушају оболеле људе. Само не знам који је од вас Наполеон, који је Стаљин, Буш? Представите се, немојте се стидети...
 
b.brdo:
Читање ваших разговора вероватно је као када болничари у Лази слушају оболеле људе. Само не знам који је од вас Наполеон, који је Стаљин, Буш? Представите се, немојте се стидети...
Kliknite za proširenje...

Ti si za posmatranje. Neznam odakle vam potreba da prvi vredjate ljude... Jeb'o vas onaj ko vas je tome nauchio.
 
Jedi Master:
Ti si za posmatranje. Neznam odakle vam potreba da prvi vredjate ljude... Jeb'o vas onaj ko vas je tome nauchio.
Kliknite za proširenje...

Знаш ли правила и принципе по којима се Џедаји понашају.
Ја сам као клинац гледао комплетни серијал ''Звезданих ратова'', одгледао цртаће ''Рат клонова''
прочитао брдо стрипова и књига везано за ту тематику.
Ти ми пре личиш на Сита.
 
Jedi Master:
Siti uvek prvi pochinju, a ovde to sluchaj sa vama.
Kliknite za proširenje...

Где сам и шта сам ја први почео, када употребљаваш то вама.
Увек сам наступао против фашиста и нациста какви су ови који одржавају скуп
7 октобра.
Али подједнако су ми огавни комунисти и криптокомунисти.
Фашисти, комунисти мање више исти.
 
Neće proći​

Antifašizam je danas potreban kao što je bio potreban i pre sedamdeset godina. Opasna je zabluda da je sa fašizmom završeno kada su Italija i Nemačka doživele vojni poraz u Drugom svetskom ratu, i da fašizmom treba da se bave samo istoričari. Oni koji stvaraju takvu pogrešnu sliku žele da antifašizam predstave kao političko-ideološki program koji je istorijski prevaziđen. Međutim, fašističke ideje su se povampirile u okolnostima ekspanzije nacionalizma i rata, a organizovani fašizam u današnje vreme poprima nove forme.

Nasuprot potrebi da se aktuelizuje borba protiv fašizma, vladajuća politika nastoji da sistematski izbriše domaću antifašističku istoriju. U ime odbrane šačice kolaboracionista, danas se iz istorije brišu hiljade mladih partizanskih boraca koji su tokom Drugog svetskog rata, kao i ceo civilizovani svet, kolaboraciju sa fašizmom doživljavali kao zločin. Na službenom nivou se antifašizam relativizuje putem novih udžbenika istorije i rehabilitacije četnika i drugih pomagača fašističkog okupatora. Zbog antikomunističke politike „nacionalnog pomirenja“ nastoji se da se iz srpske istorije isključi njen najbolji deo – antifašistička borba.

Danas se borba protiv fašizma može i mora voditi na svim poljima: protiv fašističkog smeća po ulicama, protiv šovinističkih političara koji truju javnost krijući se iza liberalnih fraza i protiv ekonomskih i kulturnih struktura koje sve to reprodukuju. Napadi na Rome i druge manjinske grupe od strane onih koji žele „belu Srbiju“ su samo početak. Ako dozvolimo da fašizam ojača, niko neće biti bezbedan. Iskustvo jednog Nemca je to najbolje potvrdilo: „Kada su nacisti došli po komuniste, ćutao sam jer nisam komunista. Kad su pozatvarali socijaldemokrate, ćutao sam jer nisam socijaldemokrata. Kad su došli po sindikaliste, nisam se bunio jer nisam sindikalista. Kada su odveli Jevreje, ćutao sam jer nisam Jevrejin. Na kraju, kada su došli po mene, više nije ostao niko ko bi mogao da digne svoj glas“.

Zbog toga, antifašizam mora biti politički stav najširih slojeva društva, različitih ljudi, čak i kada sami nisu direktno ugroženi. Ovo treba shvatiti kao poziv svima da utiču na svoju okolinu, na svoje prijatelje, kolege i komšije da se zajednički organizuju i spreče fašizaciju društva. Antifašizam je univerzalna moralna dužnost i neodvojivi deo napora za ostvarivanje istinske demokratije i društvene jednakosti.

Da se ne zaboravi​

Na tlu bivše Jugoslavije su tokom devedesetih godina počinjeni brojni zločini, koji su u velikoj meri inspirisani praksom iz perioda fašističke okupacije u Drugom svetskom ratu. To je jasan pokazatelj fašizacije društava nastalih raspadom Jugoslavije. U to vreme su, pored mase paravojnih, klerikalnih i konzervativnih organizacija, u raznim sredinama bivše države nastale i neonacističke organizacije. Tih godina nije se razvio organizovani antifašistički pokret, koji bi se na neposredan način suprostavio povampirenju fašizma.

Izgledalo je kao da su zaboravljeni fašistički zločini nad civilnim stanovništvom Srbije, kao i zločini nad srpskim i brojnim civilima drugih naroda van Srbije. Odsustvo direktne antifašističke akcije, kao i blagonaklon odnos državne nacionalističke ideologije, rezultirali su rastom neonacističkog pokreta. Plaćenici neonacističke internacionale naročitu pažnju posvetili su ideološkom trovanju srpske omladine. Tokom Drugog svetskog rata upravo je srpska omladina podnela najveću žrtvu za oslobođenje od nacističkog okupatora i njegovih pomagača. Od predratnih devet hiljada studenata Beogradskog univerziteta, šest hiljada je poginulo u borbi protiv fašizma.

Zločini u Beogradu i Srbiji​

Nedopustivo je da neonacistička propaganda nailazi na odziv među omladinom kada se zna da je tokom Drugog svetskog rata preko milion naših sunarodnika palo kao žrtva nacizma. Neshvatljiva je pojava mladih neonacista u Beogradu, Kragujevcu, Kraljevu, Novom Sadu... u kojima su fašisti ubili desetine hiljada ljudi. U Beogradu je stradalo 10% stanovnika tj. preko 20,000 ljudi. Među brojnim zločinima ističu se: bombardovanje Beograda bez objave rata, aprila 1941; javna vešanja talaca na centralnim gradskim ulicama tokom leta iste godine; formiranje logora za Jevreje krajem 1941; hapšenja i streljanja beogradskih civila u vreme gušenja antifašističkog ustanka u Zapadnoj Srbiji, krajem 1941. i početkom 1942, prema onoj strašnoj srazmeri 100:1 – stotinu srpskih, jevrejskih ili romskih civila za jednog poginulog okupatorskog vojnika; na hiljade partizana i članova njihovih porodica iz raznih delova zemlje streljanih na stratištu u Jajincima; na hiljade Beograđana prošlo je tokom rata kroz gestapovske i nedićevske zatvore, kao i kroz logor na Banjici; upadi četničkih koljačkih trojki u naselja na obodu Beograda, tokom 1944; Četiri godine racija, ubijanja, izgladnjivanja i pljačke - ali i četiri godine otpora i antifašističke borbe. Kako objasniti činjenicu da se danas Beogradom nesmetano šetaju oni koji otvoreno nose neonacistčka obeležja?

Milan Nedić​

Tokom devedesetih godina u srpskoj javnosti došlo je do rehabilitacije nedićevskih, ljotićevskih i četničkih kolaboracionista. Ratni zločinac Milan Nedić, najsramnije ime u istoriji srpskog naroda, šef kvislinškog aparata tokom nemačke okupacije, devedesetih je postao simbol „nacionalno odgovornog državnika“. Nedić je, poput hrvatskog fašističkog zločinca, Anta Pavelića, posetio Hitlera krajem 1943. Ovaj obožavalac Adolfa Hitlera je najodgovorniji za brojne zločine nad svojim sunarodnicima. Taj izdajnik se gojio i bogatio dok je nad njegovim narodom sprovođen genocid. Tokom rata on je održavao kontakte sa čelnicima fašističkih pokreta u susedstvu. Poznati su njegovi susreti sa Milom Budakom, ratnim zločincem i ideologom ustaškog fašizma, tokom 1942. Kao i prisna saradnja sa albanskim fašističkim ideologom, Džaferom Devom; Nedić i Deva su omogućili da se u Beogradu tokom rata obučavaju albanski fašisti koji su činili okosnicu 9. čete divizije Brandenburg, koja je tokom 1943/44 počinila brojne zločine nad srpskim civilima u okolini Požarevca, Čačka i Ivanjice, u kampanji protiv partizanskih boraca; u ovom zločinu pomagali su im pripadnici Nedićeve Srpske državne straže kao i četnici Draže Mihailovića.

Ljotićevci​

Ne sme se zaboraviti učešće pripadnika srpskog fašističkog pokreta „Zbor“ u streljanju nekoliko hiljada talaca u Kragujevcu, među kojima i đaka izvedenih iz školskih klupa, oktobra 1941. Strahinja Janjić, ratni zločinac, okupacioni predsednik kragujevačke opštine i istaknuti ljotićevac, zdušno je predlagao osnivanje srpskog SS odreda i njegovo slanje na staljingradski front. U Smederevskoj Palanci je od 1942. do 1944. postojao „Zavod za prinudno vaspitanje omladine“ - logor za srpsku antifašističku omladinu koji su napravili članovi fašističkog pokreta „Zbor“ Dimitrija Ljotića. U tom logoru srednjoškolska omladina je izgladnjivana, prebijana, seksualno zlostavljana i izlagana konstantkoj fašističkoj propagandi. Svako ko je uhvaćen u pokušaju bekstva je streljan. Jedan od „gostujućih predavača“ bio je i Ratibor M. Đurđević, mladi fašista, koji je izgladnelim logorašima zagorčavao život odvratnom antikomunističkom propagandom. Danas je ovaj umobolni starac najangažovaniji propagator antisemitizma u Srbiji. Zapitajmo se zašto Ratibor M. Đurđević nije uhapšen i osuđen 1992, kada se vratio iz emigracije?

Četnici i Ustaše​

Aktivnosti „Ravnogorskog pokreta“, odnosno četnika, svodile su se na pasivan odnos ili saradnju sa okupatorom, kao i na ubijanje i zastrašivanje srpske i muslimanske sirotinje. Nakon slamanja ustanka u Zapadnoj Srbiji, četnici su učestvovali u hapšenju hiljada partizana i njihovih porodica koje su isporučili okupatoru. Nemci su ove zarobljenike najčešće streljali na stratištu u Jajincima ili su ih transportovali u neki od logora širom okupirane Evrope. Četnici su se isticali klanjem i silovanjem, samo u Srbiji silovali su preko hiljadu žena, a u Istočkoj Bosni daleko veći broj. To je bilo u sklopu njihovog projekta etnički homogene „Velike Srbije“. Metode četničkih zločina bile su identične ustaškim: svirepa ubistva klanjem, silovanja (često maloletnica i dece), ponižavanje i animalizacija žrtve, mučenje (otsecanje dojki, razrezivanje usta od uha do uha), istrebljenja čitavih porodica (primer: zločin u Vraniću kod Beograda, krajem 1943).

Ustaše i četnici, dva nakazna lica jugoslovenskog fašizma, kao da su se trudili da nadmaše nemačkog okupatora. Ustaše su genocid nad srpskim narodom u tzv. Nezavisnoj državi Hrvatskoj izvršile pod nadzorom nemačkih nacista. U Jasenovcu je boravila grupa SS oficira, koja je nadgledala sprovođenje ubijanja. Tokom leta 1942. zločin nad srpskim civilima na Kozari zajedno su izvršili Nemci i ustaše, uz asistiranje jedne skupine četnika. Nije zabeležena niti jedna značajnija borba tokom Drugog svetskog rata u kojoj su četnici naneli iole ozbiljniji poraz ustašama. Nasuprot tome, partizani su samo tokom operacije oslobođenja Livna, u leto 1942, likvidirali preko 700 okorelih ustaša (Bobanova „Crna legija“).

Ratnim zločincima Milanu Nediću, Dimitriju Ljotiću i Dragoljubu Mihailoviću se u pojedinim hramovima SPC služe pomeni još od 1991, što upadljivo podseća na „mise zadušnice“ za hrvatske ratne zločince Antu Pavelića i Maksa Luburića, koje se u katoličkim crkvama u Hrvatskoj takođe služe od počeka devedesetih.
 
Esesovci​

Na tlu Jugoslavije postojale su tri SS divizije čiji su vojnici regrutovani među lokalnim stanovništvom: 1) 7. SS divizija „Printz Eugen“, sačinjena od vojvođanskih Folksdojčera, odgovorna za istrebljenje banatskih Jevreja, za brojne zločine nad srpskim civilima u Banatu, Zapadnoj Srbiji tokom gušenja partizanskog ustanka u zimu 1941, kao i nad srpskim civilima u regionu Bosanske krajine (Kozara, Grmeč) tokom brojnih kaznenih ekspedicija protiv partizana; 2) 12. SS divizija „Handžar“, odgovorna za zločine nad srpskim civilima u Zapadnom Sremu i Istočnoj Bosni, tokom 1943; 3) 21. SS divizija „Skenderbeg“ odgovorna za zločine nad albanskim i srpskim civilima na Kosovu, kao i nad civilima u Albaniji nakon kapitulacije Italije.

Danas​

Kako objasniti činjenicu da se bilo ko u Srbiji može identifikovati sa nacistima iz vremena Drugog svetskog rata? Zašto dozvoljavamo da se vređa uspomena na naše mrtve? Zašto tolerišemo pojavu neonacističkih grupa u našim gradovima? Zašto pasivno posmatramo napade ovih rasističkih izroda na naše romske komšije, kao i na sve one koji u njihovim očima izgledaju „nepodobno“? Naša slobodarska tradicija zahteva da tome pružimo organizovan otpor!

Fašizam danas​

Upotreba pojma fašizam u periodu posle Drugog svetskog rata pokreće mnoge sporove. Opravdane su zamerke na račun neselektivnog korišćenja termina „fašisti“ u svrhu etiketiranja protivnika u svakodnevnoj političkoj propagandi. Međutim, zabrinjavajuća je težnja političke i stručne javnosti za poricanjem fašističke prirode određenih sadržaja političkog i kulturnog života, koji preuzimaju svoju formu i svoje tendencije od istorijski potvrđenih fašističkih uzora.

Prihvatajući onu klasifikaciju po kojoj blok političke desnice sačinjavaju liberalna, konzervativna i reakcionarna orijentacija, fašizam možemo odrediti kao oblik reakcionarne politike koji podrazumeva ideal totalitarnog ustrojstva države do koga se dolazi putem organizovanja masovnog nacionalističkog autoritarnog pokreta sa elementima terora, baziranog na usklađivanju interesa sitne buržoazije i krupnog kapitala, uz ideološku kombinaciju rasizma, antisemitizma, antikomunizma, militarizma i neotradicionalizma. Pritom, treba u vidu imati organizacione i ideološke razlike između najrazvijenijih fašističkih pokreta prve polovine 20. veka (kao što su italijanski i nemački), i onih koji su se po uzoru na njih formirali na prostoru Balkana i istoka Evrope. Balkanske fašističke pokrete tog perioda karakteriše u većoj meri insistiranje na idealu patrijarhalne seoske zajednice, krupna uloga religije i oslanjanje na Crkvu.

Važno je obratiti pažnju na transformisanje organizaciono-ideoloških formi evropskog fašizma posle njegovog vojnog poraza 1945. godine. U zemljama kapitalističkog Zapada ideološko jezgro fašizma sačuvano je putem organizovanja labave mreže najrazličitijih grupa, sa vrlo često protivrečnim motivima: od marginalnih političkih partija, preko međunarodnih udruženja, crkvenih organizacija, intelektualno-umetničkih kružoka i kulturno-propagandnih medijskih projekata, do aktivizma na Internetu. Za bivše socijalističke zemlje posle 1989. godine važe donekle različiti kriterijumi za prepoznavanje novih fašističkih pokreta. Fašistička ideologija koncentriše se oko nostalgije prema kvislinškim uzorima iz Drugog svetskog rata, a često konzervativni sadržaji iz predratnog perioda poprimaju reakcionarnu fašističku dimenziju, budući da se oživljavaju u novom kontekstu, kao radikalna reakcija na vrednosti socijalizma i internacionalizma, sa funkcijom osiguravanja povratka na stare društvene odnose u tzv. tranzicionim procesima.

Kada govorimo o Srbiji, odnos vladajućeg režima i države prema različitim fašističkim pojavama bio je, tokom celog perioda od 1990. godine do danas, izrazito tolerantan i pragmatičan. Miloševićev režim je instrumentalno koristio fašističke organizacije kao rezervno sredstvo terora tokom svoje ratne politike. Posle smene režima 2000. godine, vladajuće partije propagiraju konzervativnu ideologiju „demokratskog nacionalizma“, u okviru koje se delovanje fašističkih grupa predstavlja kao nešto potpuno normalno i politički legitimno, s obzirom na njihovu prevashodno antikomunističku orijentaciju. Sve jači politički uticaj Srpske pravoslavne crkve i njenog klerikalnog konzervativizma, predstavlja značajnu potporu delovanju ovih organizacija i grupa. Organizovani fašizam nastavlja da bude politička rezerva terora koja vladajućim slojevima može poslužiti za amortizovanje talasa socijalnog nezadovoljstva tokom perioda stabilizacije kapitalističkog sistema.

Izvor
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Slične teme

dragon x
  • Anketa Anketa
Referendum u Srpskoj 25. oktobra
18 19 20
Odgovora
489
Pregleda
5.604
Dе Sisti
Dе Sisti
Neno
Kako je Srbija planski uništavana posle 5. oktobra
2 3 4
Odgovora
77
Pregleda
1.193
Neno
Neno
Atomic™
Struja u Srbiji od 1. oktobra skuplja za 6,6 odsto
2
Odgovora
36
Pregleda
546
Џорџи
Џорџи

Back
Top