Pa evo rambabata.
Po meni, Bog se nikako ne može materijalizovati, sići na zemlju, poslati epileptičare ili decu (pa koga je on to prcao? Ovo se pitam lično, ne moraš da odgovaraš) a ta legenda je prepisana iz Grčke mitologije (Zevs se pretvorio u kišu...). Drugo, car Irod je naredio da se sva deca do godinu dana, ubiju, je isto kao legenda o Mojsiju, Grčka mitologija o (da me ubiješ sada ne mogu se setiti o kome beše) takođe ima i u Egipatskoj mitologiji, čuo sam da i u Ciganskoj mitologiji takođe ima (isto ne znam ko je u pitanju, pa ko će toliko popamtiti kada i Cigani imaju toliko bogova). Hteo sam samo da objasnim da je i novi zavet pisan po (i na osnovu njih) mitologijama starih naroda.
Da se vratim na temu.
Bog je kako rekoh nematerijalno biće, podeljeno na 6 milijarde ljudi, životinja, ptica, riba...svega živog i ne živog. Znači cela planeta i ceo svemir je On! Znači nema pojma o tome da je On negde gore (to i takvo mišljenje je kreirano u srednjem veku kada su bili carevi i kraljevi).
Šta smo mi ljudi? Živa bića? (Ja samo upirem prst ka nebu, ali ne gledaj u moj prst, da ti ne promaknu lepote neba). Zamisli jedan organizam (ljudski) a ljude kao ćelije tog organizma. Svaka ćelija je deo nekog organa (jetra, srce, pluća...) i svaka ćelija ima samo određene sposobnosti, koja je odlika organa... i normalno radi svoj posao. Ta ćelija ne može niti ume da obavlja funkciju drugog (npr. ćelije pluća, ne mogu variti, kao ćelije želuca). Svaka ćelija ima svest o nekom višem biću (mozak), ali ne filozofira ona mnogo o mozgu, već samo obavlja funkcije koje su joj date i time doprinosi zajednici. Mozak ima sposobnost da izdaje komande organima (da brže pumpa krv, više vari, trči...), ali on zavisi od njih isto koliko i ovi od njega (ne mislim ovde o amebama, ženama i ostalim bićima bez mozga
).
Tako i ljudi imaju određene sposobnosti (bela krvna zrnca - vojska i policija, crvena - lekari, jezik (evolutivni vrhunac žena
) - predavači, učitelji, sluh - muzičari...
Ovo je bilo materijalno objašnjenje.
Duhovno, (
harmonijom rada svih organa u ljudskom organizmu, stvara osećaj o nekom posebnom biću, koje čovek naziva, Bogom - Nikola Tesla) bi se moglo nazvati volja, pokretač celog organizma, jer harmonijom i zdravljem organizma i mozak odlično funkcioniše i ide ka nečem višem: emocijama. Emocije su odlika jednog čoveka. Što je čovek zdraviji fizički emocije su mu pozitivnije. Vrhunac i sklad fizičkog i emotivnog javlja se treće stanje: duša. Opet u skladu svih tih kombinacija čovek oseća (a i drugi) najuzvišenije osećanje (ne bih znao kako da se izrazim, ali se izvinjavam na mom siromašnom rečniku) DUH! E taj duh je veza čovekova sa još uzvišenijim bićem a ujedno i sa svim ostalim na živoj planeti i kosmosu. Tada čovek dobija punoću sebe i drugih.
Pošto to ne može svako da dostigne a evolucija, život (zovi kako hoćeš) mora teći (i teče) dalje, ono "šalje" ljude, izabrane i sa razvijenim jednim čulom (jednom vrstom sposobnosti) da bi unapredilo čovečanstvo. To nikad ne čini odjednom, jer i Bog se razvija kao i mi, već postepeno (npr. filozofe, velike vođe, vojskovođe, naučnike, reformatore, umetnike svih grana...)
Tako, kada se neki veliki čovek pojavi, svi misle da je od Boga dat ili njegov lični poslanik ili je sam Bog. Ne! Tim ljudima je dato da ispune svoj zadatak i stvore uslove za sledećeg, novog. Nama običnim smrtnicima je zadatak da, polako koristeći tu nauku, koju smo čuli, od takvih, ostaje nam da je shvatimo kao jednu svest koja treba da živi i koja će sledećem poslužiti kao temelj da je još više unapredi. Takođe, to najviše biće inspiriše svakog (ama baš svakog). Na koji način? Pa npr. Mocart je trpeo gladan i morao je da komponuje da bi preživeo, Betoven je bio zaljubljive prirode i to ga je nateralo takođe da komponuje. Nikola Tesla je bio vezan za majku... (zanči, On daje inspiraciju ili događaj, koji će izazvati tu inspiraciju) i onda su oni ti veliki ljudi, sveci Bogovi... čini nam se da su poslati. Znači svakom je dato, nekom manje nekom više, da stvara a taj osećaj svi shvatamo kao smisao života, jer svi u sebi tražimo te sposobnosti pa se zato i pitamo: šta je smisao života?
Sve počinje od najsitnije i najbitnije osnove života!
Religija i zanošenje njom je samo odvlačenje živog stvora od puta, ka savršenstvu. Svi smo mi pomalo Bogovi. Mi smo deo Boga i on je deo nas (mislim mi celi pripadamo Bogu i on nama).
Mi (čak i jedna jedina ćelija u ljudskom organizmu) posedujemo svo znanje o svemiru, životu, o Bogu!
