10 najvećih predratnih afera
Verovali ili ne, u Srbiji se bogatstvo uvek sticalo na nepošten način i uz mig samog vrha vlasti. Svaka sličnost s aktuelnim dešavanjima je slučajna i zapanjujuća!
Ako mislite da su brojne afere bez sudskog epiloga i korupcija ogromnih razmera specijalitet tranzicije, prevarili ste se. Većina naših vladara i političara od početka 19. veka bila je pohlepna i podmićena, a o tome najbolje svedoči nedavno objavljen zbornik radova "Korupcija i razvoj moderne srpske države", koji su priredili Aleksandra Bulatović i Srđan Korać. Iz knjige koju su zajednički objavili Centar za menadžment i Institut za kriminološka istraživanja, Press prenosi najzanimljivije delove. Svaka sličnost s današnjim dešavanjima je slučajna i zapanjujuća.
Knez Miloš - monopolista
Knez Miloš Obrenović (vladao 1815-1839. i 1858-1860) uporedo s obnavljanjem srpske državnosti, radio je i na sticanju za ono vreme enormnog bogatstva, pa je čak došao u poziciju da daje novčane pozajmice turskom sultanu! Prema tvrdnji njegovih savremenika, Miloš nije razlikovao narodnu kasu od lične. U njegovom vlasništvu našle su se najbolje njive, livade, skele, mehane i vodenice. Na vrhuncu moći, zakupio je i sve carinarnice, preuzeo posao uvoza soli, trgovao stokom, kožom i kukuruzom. Vuk Karadžić je zabeležio da je Obrenović odrastao čuvajući tuđe koze, te da je 1815. godine morao da pozajmi 200 dukata kako bi se izbavio od Turaka. Međutim, kada je 1839. godine napustio Srbiju, sa sobom je poneo 550.283 zlatna dukata, što je bilo dovoljno da lagodno živi u inostranstvu dvadeset godina!
Afera Belimarković 1873.
Prvi korupcionaški skandal koji je privukao pažnju javnosti ticao se vojnih nabavki koje su organizovali tadašnji ministar vojni Jovan Belimarković i ministar finansija Panta Jovanović. Radilo se o nabavci opreme, odeće i obuće za 60.000 vojnika, a u ovom slučaju, pronevere su zabeležene na svim nivoima - od ministra do magacionera. Šteta naneta državi procenjena je na 17.500 dukata, dok je načelna odgovornost pripisana Belimarkoviću. Ipak, u nedostatku dokaza, on je oslobođen optužbi.
Železnička afera
Vlada Milana Piroćanca je 1880. godine, zaobilazeći konkursnu proceduru, sklopila ugovor s francuskom kompanijom "Generalna unija" o železničkoj koncesiji. Dve godine kasnije, list "Sadašnjost" optužio je radikalskog prvaka Nikolu Pašića da je od francuske kompanije primio novac kako bi obezbedio kvorum za skupštinsko glasanje o ratifikaciji tog ugovora. Za primanje mita optužena su, takođe, dvojica ministara i petorica poslanika. Već sledeće godine, Milan Piroćanac započeo je izgradnju velelepne vile u Beogradu iako se znalo da je pre dolaska na vlast bio u ogromnim dugovima. Niko od osumnjičenih nikada nije odgovarao.
Korupcija u vojsci
U okviru vojnih priprema Srbije, za nabavku vojne opreme 1908. godine izdvojeno je 95.000.000 tadašnjih dinara. Oprema je nabavljana u francuskom zavodu "Šnajder-Krezo", pod nadzorom komisije koju su predvodili pukovnici Mihajlo Rašić i Damjan Vlajić. Uprkos dokazima o nesavesnom postupanju, vlada nije preduzimala nikakve mere protiv njih, pa je slučaj dospeo pred Narodnu skupštinu. Posle poduže istrage, pukovnici su uhapšeni u julu 1910. godine, ali su ubrzo pušteni da se brane sa slobode. Afera je okončana oslobađajućom presudom, uz brojne materijalne propuste tokom suđenja.
Bludni sin Nikole Pašića
Rade Pašić, sin predsednika srpske vlade Nikole Pašića, tokom Prvog svetskog rata, na račun srpskog poslanstva u Parizu, uzeo je dragulj vredan 350.000 franaka. Mladi Pašić je položio kaparu od 30.000 franaka, a dragulj prodao i potrošio sav novac. Nakon što je neko vreme proveo u pritvoru, na urgiranje srpskog poslanstva je pušten, a šteta je namirena iz državnog budžeta. Rade Pašić bio je umešan i u aferu sa švercovanjem platine neprijateljima! Zajedno s Mihajlom Gluščevićem, sekretarom ambasade u Parizu, uhapšen je zbog toga što je diplomatskim sanducima platina prebacivana u Švajcarsku, gde je za basnoslovne sume prodavana Nemcima. Pašić je uskoro pušten, dok je Gluščević nakon razvlačenja suđenja - oslobođen. Do jula 1921. godine Rade Pašić bio je umešan u dvadesetak afera. Nikola Pašić je uvek štitio svog "nestašnog sina", pa je tako ostalo zabeleženo da je, reagujući na optužbe protiv njega, povodom malverzacija oko šećera, u Narodnoj skupštini rekao: "A, šta ćete... dete, pa voli šećer!"
Zloupotreba obveznica
U nedostatku raspoloživog novca posle Prvog svetskog rata, srpska vlada je građanima izdavala državne obveznice za namirenje ratne štete. Stanovništvo je bilo nepoverljivo prema tom projektu, a od nominalnih 1.000, seljaci su dobijali najviše 80 dinara. Međutim, u leto 1925. godine ministar finansija Milan Stojadinović počeo je da isplaćuje kupone ratne štete i od tada njihova vrednost vrtoglavo raste. Ubrzo se ispostavilo da su od toga korist imali kako sam ministar, tako i svi članovi vlade. Kako je taj sistem funkcionisao, najbolje je objasnio tadašnji viđeni radikal Miša Trifunović: "Palatu u Beogradu zaradio sam pošteno. Na jednoj sednici vlade ministar Stojadinović je referisao da će bonovi ratne štete uskoro početi da rastu jer će državna kasa početi da ih isplaćuje. Preporučio nam je da ih kupujemo pre nego što cena počne da skače. Meni i još nekim članovima vlade on je otvorio kredit u Jadransko-podunavskoj banci... Moj osnovni kapital se tako upetorostručio." U tim okolnostima, bilo je nemoguće ustanoviti krivičnu odgovornost, a o moralnoj očigledno niko nije razmišljao.
Stočna afera
Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca dobila je u novembru 1921. godine od Nemačke, na ime ratne štete, kontingent od 60.000 ovaca i 17.500 goveda. Nadležni su, ipak, odlučili da tu stoku ustupe izvesnom konzorcijumu po neverovatno povoljnim uslovima. Glavnu ulogu u aferi opet je odigrao Rade Pašić sa šurakom, Grkom Nikosom Velojanisom. Stoka je bez licitacije prodata firmama "Promes" i "Impeks", iza kojih je stajao Radivoje Hafner, Pašićev saučesnik. I pored očiglednog slučaja korupcije i snažnog protivljenja javnosti, vlada Nikole Pašića je odobrila posao! Beogradske novine "Republika" izračunale su da su učesnici afere zaradili 136.000.000 tadašnjih dinara. Primera radi, prosečna mesečna plata sudija, profesora i lekara tada je iznosila oko 1.500 dinara.
Afera Adamstal
Zloupotrebljavajući položaj ministra finansija, Milan Stojadinović je opstruirao poslovni aranžman s jednim češkim preduzećem i u saradnji s Radetom Pašićem prisvojio proviziju, čime je budžet oštećen za više od 100.000.000 dinara. Naime, češka firma "A. D. za mašinska i mostovna postrojenja" opravljala je naše vagone. Međutim, novac za ugovoreni posao nije isplaćen jer je Stojadinović mesecima opstruirao tu isplatu. Direktor češke firme doputovao je u Beograd i sklopio tajni dogovor o naplati tako što je podmitio Pašića, Stojadinovića, advokata Emerika Tartalju i Ljubomira Milina, direktora Slavenske banke, sa 6.000.000 čeških kruna. Kako je u međuvremenu dužnička suma sa 30.000.000 porasla na čak 150.000.000 dinara, država je oštećena za 120.000.000 dinara. Milan Stojadinović nikada nije krivično sankcionisan.
Afera Dečani
Puniša Račić, član Narodne radikalne stranke, poznat po atentatu na Stjepana Radića u Skupštini 1928. godine, na osnovu presude suda u Peći, dobio je šumski posed manastira Dečani, zadužbine Stefana Dečanskog! Ceo posao obavljen je 1924. godine uz saglasnost tadašnjeg ministra šuma Milana Srškića i uz snažan pritisak samog Pašića. Posebno je zanimljivo da se Račić pozivao na srodstvo s legendarnom ličnošću Stevom Vasojevićem iz 14. veka! Sud je doneo odluku da se šuma vredna više desetina miliona dinara dodeli Račiću, čime je on postao "naslednik" kralja Stefana Dečanskog. U javnosti je ovaj slučaj nazivan nacionalnom sramotom, uz ironične komentare da su Račić i Pašić "oglodali kosti" srpskog vladara.
Afera Teokarević
Zbog sumnje da je počinio niz malverzacija kao ministar pravde u periodu od 1921. do 1923. godine, Lazar Marković je morao da napusti mesto u vladi i odgovara pred poslanicima. On je, između ostalog, izdao lažno uverenje o obeštećenju na ime ratne štete biznismenu Svetislavu Teokareviću i naložio da mu država isplati 1.000.000 zlatnih maraka. Teokarević je u međuvremenu zakupio dva stana u zgradi Akademije nauka, koja su se vodila na ime Teokarević i Marković, a takođe je umesto ministra plaćao rentu. Uprkos ovako jasnim dokazima o korupciji, Marković nije osuđen, a njegov slučaj skinut je s dnevnog reda Narodne skupštine.
Izvor: Press
Istorija se ponavlja..
