Е ако је тако и ако та плоча, а и опорука госн Јосипа Пилковића по националности Дубровчанина, расветљава све наше недоумице око питања народности и националности у средњем веку, и ако то тако треба, онда такав исти став се мора применити и на друге народе и народности, поготово ове западно-европске, па ћемо да имамо и Норманску националност,Бургундско порекло,народности Наваре и Венеције, па можда ја вероватно спадам у те необразоване и полудивље припаднике људског рода који неке ствари неће схватити за милион година, али знам да то правило не може важити само за Дубровник!!!!!!
На крају крајева нису Срби измислили овакав поглед на средњи век, тако се партиципирају ствари и у другим земљама,што би ми били изузетак.
Pa istoriografije ostalih naroda koje spominješ, danas su se oslobodile tog nacional-romantičarskog pogleda na prošlost. Naravno da su u prošloti postojali i Kastiljanci, Burgunđani, Venecijanci, Bavarci itd. Kako možemo reći da postoje Španci ili Italijani u recimo XVI vijeku?
Istina sa današnje tačke gledišta poslije konstituisanja modernih nacija nije nenormalno reći da neki venecijanski pjesnik pripada italijanskoj kulturi. Ali kako možemo reći sa današnje tačke gledišta da neki dubrovački pjesnik pripada srpskoj kulturi, kad se Dubrovnik i dubrovčani danas nalaze u Hrvatskoj i smatraju se Hrvatima, a taj se taj pjesnik u svoje vrijeme nije osjećao Srbinom - po kom osnovu ga možemo smatrati Srbinom (ovo ne važi za dubrovčane koji su se u XIX vijeku jasno nacionalno osjećali Srbima)? Ne daje nam to za pravo ni prošlost ni sadašnjost?
Evo ti jednog primjera - Monako i Malta, kao i Nica, Menton i Korzika su u doba nacionalnog romantizma u XIX vijeku smatrani od italijanskih nacionalista dijelom njihove nacije - da li danas Italijani nekog umjetnika sa Malte mogu opravdano smatrati dijelom svoje italijanske kulture? Da li mogu Grimaldijeve (dinastija koja vlada Monakom) koji dalekim porjeklom jesu plemićka kuća iz srednjovjekovne Đenove, smatrati italijanskom dinastijom i njih Italijanima, iako oni sebe danas smatraju u nacionalnom smislu Managaskima (Monačanima) i maternji jzik im je francuski? Mogu li recimo Napoleona koji je Korzikanac, smatrati Italijanom, ako se Napoleon nije osjećao Italijanom već Francuzom? Da li mogu na kraju krajeva Dubrovčane smatrati Italijanima, jer je u tom Dubrovniku službeni jezik bio latinski i italijanski, plemstvo je govorilo na tom jeziku, mnogi dubrovački stvaraoci su pisali na tom jeziku (recimo Ruđer Bošković), a do sredine XIV vijeka Sloveni čak nisu bili većina u tom gradu?
А основни проблем овде и није како се ко изјашњавао тада, јер је било разних дијаметрално супротних случајева, већ ког су порекла ти људи и најважније којој баштини данас припадају.
E ovo je to đe smo mi danas - mi prebrojavamo krvna zrnca i ljude svrstavamo tamo đe za života oni nisu bili. Identitet se vijekovima mijenjao i transformisao. Da li možemo reći za prvog predsjednika SAD Džordža Vašingtona da je Englez jer je engleskog porijekla - a ko tek zna kog su mu tačno bili porjekla dalji preci - danskog, angliskog, saskog, jitskog, negermanskog britonskog ili nekog drugog. E ako su mu dalji preci danskog porjekla, onda ima prava da ga baštine današnji Danci i njihova država, a Amerikanci su im ga ukrali - to je klasični rezon današnjih "patriota".
Naravno da su se na teritoriju Dubrovačke Republike useljavali u srednjem vijeku, pogotovo poslije Osmanskih pohoda Srblji i Vlasi o čemu postoje i dokumenti same Republike. Ali došavši u Dubroačku Republiku među mahom romansko (Latine) i već djelom slovensko stanovništvo i postavši njeni građani, ti Srblji i Vlasi (kojima o zna kakav je bio neki prethodni identitet njihovih predaka) će prihvatiti dubrovački identitet - oni više neće biti Srblji i Vlasi (a te seljačke mase uopšte i neće biti postojane u tim identitetima niti im je on bio tada nešto bitan), već će biti Dubrovčani. Oni neće imati svijest da su oni Srbi ili Vlasi i neće se tako osjećati.
Da li treba da Branislava Nušića baštini današnja Rumunija ili današnja Srbija? Nušić je nesumnjivo bio vlaškog porjekla. Ovo bi moglo da se protegne na čitav niz značajnih ljudi srpske istorije, nauke i kulture kad bi se oslanjali isključivo na neko pređašnje etničko porjeklo nekoga čovjeka, pri čemu je etničko porjeklo nekog pretka tog čovjeka moglo biti sasvim treće, četvrto itd.
По овој истој теорији свако Црногорско племе у средњем веку је један народ или народност.
Pa u srednjem vijeku (tačnije do pred njegov sami kraj) i nemamo Crnogorce, ni kao narodnost, ni kao regionalni identitet.
Pardon, Kastriotića 