Igra - sastavi priču

[Konj_na_belom_princu]

Salamura
Raskokodakati
Blještavilo
Krpice
Dupe

- Poštovane palačinke - uziknu Konj - ja se izvinjavam što prekidam ovaj sveti trenutak ali Cimet je bio moj prijatelj i nisam mogao da izdržim i da posmatram ovaj tužni skup a da pritom ne pomislim na zlu vešticu koja kriva za sve. Ona je jedno čisto zlo iz koje treba isterati to zlo... Ona je ta protiv koje, poštovane palačinke, se treba boriti do kraja. Do poslednje palačinke!.. i ja vam obećavam da vas ta neman više neće nikad uznemiravati! Ali vas molim.. uputite me kako da najkraćim putem izađem iz ove vaše prelepe zemlje da bih mogao sanju** da dovučem u neposrednu blizinu, isteram to zlo i pokažem joj dobro!

Palačinke obuze žamor dok je princes krofna začuđeno gledala u Konja.

Jedna očigledno važna palačinka vrati svoj monokl i reče:

- Poštovani Konju, mi ne znamo ko ste vi ali ako se nudite da nam pomognete i oslobodite nas zlotvora onda je najbolje da prudužite ovim putem dalje sve dok ne stignete do jednog starog hrasta ispod koga je rupa u kojoj se nalazi jedna mudra krtica. Nju je teško videti jer ona retko izlaz iz rupe ali za nju kažu da je jako mudra i da zna mnoge tajne i magije pa vam možda ona može pomoći.

Konj prvo klimnu glavom pa se onda pokloni i oprosti od palačinki. Krofnica nije skidala pogled sa Konja.
- Šta ti bi? - upita ga.
- Ne znam ni ja ali ovako više ne može. Vreme je da stanemo na put svim nedaćama jer uskoro neće biti više slatkih stvari u našim životima. - odgovori Konj
Princes krofna je u sebi znala da je konj bio u pravu i nastavi svoj put do hrasta.

Put nije potrajao dugo i oni su ubrzo stigli do hrasta.. međuti videli su da je hrast bio posečen a da je krtica stajala okolo i pokušavala da nađe rupu iz koje je bila nekad izašla.
Konj priđe krtici i reče - Mogu li nekako da pomognem? - Krtica se uplaši jer je preko dana bila skoro slepa i od blještavila nije primetila da joj se neko približio.
- Posekli su moj hrast! - krtica reče skoro plačnim glasom.. a potom nastavi - i deblo je palo preko moje rupe i sad ne znam gde mi se nalaze sve moje krpice
- Ne brini.. - Konj prošaputa nešto krofnici i ona veza uzde za drvo a konj poče da vuče staro i ogromno deblo. Konj poče da njišti i da se cima i deblo se stade lagano pomerati.
Konj odvuče deblo tako da je mogla da se vidi rupa. Krtica se obradova.
- Hvala ti najlepše neznani junače. Sad mogu da se vratim u rupu.. već dva dana se vrtim okolo i već sam ogladnela.. Idem pravo u špajz da izvadim nešto iz salamure.. Dobro došli ste ako ste gladni.
Konj se zahvali ali reče - Poštovana krtice.. mi nismo gladni već imamo problem a to je kako da izađemo iz ove prelepe zemlje jer moramo da se vratimo na mesto gde se nalazi veštica veca sanja** koja nam je nanela mnogo zla i pojela dosta palačinki i krofni i koja se svakoga dana sve više goji, dok nas još ima.
Krtica ih pogleda i reče da sačekaju samo strenutak.. a potom radosno svoje crveno dupe zaroni u rupu i nestade.
Konj i krofnica sedoše na hrast da se odmore.. Ne potraja dugo i krtica izroni noseći knjigu i lupu.
- Jedini način da se vratite u zemlju je da uhvatite Čokoladnog petla koji se nalazi u zamku Šporeta i da ga naterate da se on raskokodače tačno u ponoć. Ako to uspete stvorićete se jako blizu veštice ali ne baš i u neposrednoj blizini.

Konj i krofnica se obradovaše. - A gde možemo da nađemo taj zamak? - upitaše oboje u isto vreme.
Krtica popravi svojenaočare za sunce i zasuče brkove.. - nastavite ovim putem dok ne dođete do raskrsnice.. zamak vam se nalazi levim i desnim putem.. - krtica ih uputi na put a potom brzo nestade u rupu.

Krofnica pogleda u konja.. - Kako levim i desnim putem.. valjda levim ILI desnim.. nista mi nije jasno.
- Ni meni - Konj slegni ramenima pope krofnicu na leđa i nastavi kasom dalje..

--------------------------

Globus
Skejtbord
Rukavica
Mač
Kočije

 

[Don Hose Fuentas]

Derle,
četir'
nevolje
glasi:
103

Kako ga je Didi spasio ropstva, tako će ga, nadao se, spasiti i tegobnog legionarskog života. Spas je zavisio od povoljnih vesti iz Lederate i zato je s nestrpljenjem čekao Didijeva pisma. Za svako od njih je u Prosperov dlan spuštao po četiri sestercija. Sa petim pismom, glasnikov dlan je ostao ispružen.
- Šta sad, malo ti je?
- Četir′ sestercija mu dođu šeset dva asa, s to ne moš pazariš ni kotaricu grožđa.
- Šezdeset dva asa dobija brica da te obrije i ošiša, a ti si mi pismo doneo usput. Kad po naređenju nosiš pisma u štab, nije teško da doneseš i meni.
- Ako bi mogla 10 sestercija…
- Deset sestercija! Pa to su 250 asa! Moj učitelj Filon je davao lekcije za 750 asa po učeniku, a ti nepismen tražiš trećinu njegovih primanja.
- Nepismenos ima valjanos jer ne mogu znati o čem pišu pisma.
- Logor pun nepismenih vojnika, a tebi upala kašika u med i još si našao mene da pljačkaš, marvo pogana - razgoropadi se Korvo i u jarosti zažele da preko svojih veza u štabu smeni glasnika. Kao da je pročitao njegove misli, Prosper poče da objašnjava u kom smislu je nezamenjiv:
- Ne znači da svaki nepismen ume da ćuti. Mnogo je lajavih, očas tužu u štab da drugima nosu pisma tamo-vamo. A ako oš pravo da kažem, ne volu ljudi da izedu stra′ sa svako pismo. Jer ako Tračani uvatu glasnika s pismo, i vidu o čem se tvoj sluga domunđava s tebe, propade i crni sluga Didi, i glasnik, a propade i ti, gospodine. Propade mi ti i od štaba i od Tračana.
- Ucenjuješ me. Planiraš da kupujem tvoje ćutanje?
- Ne bi, gospodine, tražio pare od tebe, dobar si mi i lep, no imam muku. U selo sam našo ženu da mi kuva i ′teo bi da kupim komad svinjetine što mi obećo naš čoek za male pare.
- Koja cena za komad?
- 206 asa, mnogo povoljno jer svinja kradena.
- Evo ti sada 103 asa da kupiš pola komada svinjetine ako je situacija takva. I slušaj - stade Korvo da razmišlja kako da se spasi stalnog ucenjivanja - ajdmo ovako …da i tebi i meni bude dobro, a da bude dobro i tvojoj kuvarici - nasmeja se - ajdmo ovamo da nas ne čuje kogod.
Pođoše prema konjušnici. Korvo je u hodu promišljao šta da radi. Znao je šta znači kad vojnik „nađe kuvaricu”. Rimski vojnici, otupeli od hladnoće i vrućine, vetrova, kiša, snegova, teških poslova, čvrste komande, vojnih pohoda i klanja, težili su porodičnom i mirnom životu. Uprkos vojničkim zakonima koji legionarima nisu dozvoljavali sklapanje brakova, većina vojnika je imala u obližnjim selima poneku ženu „koja im kuva” i koju su izdržavali. To je bila neminovna pojava kod stajaće vojske, a kako je Klaudijeva VII legija u Viminacijumu vremenom takva postala, mnogi vojnici su sa seljankama imali odraslu decu. Ta vanbračna zajedništva bila su toliko česta da su zapovednici pred njima zatvarali oči da ne bi prouzrokovali nevolje širokih razmera. Ćutke su prelazili preko te pojave bojeći se pobune u vojsci. S jedne strane, mešanje sa lokalnim stanovništvom moglo je uticati na vojničku srčanost i lojalnost ukoliko bi se pobunilo lokalno stanovništvo. S druge strane, zapovednici su imali u vidu da se zajedno s tim porodičnim vezama umanjuju pijančenja i tuče u logoru, a povećava štedljivost vojnika jer počinju odvajanja novca za ženu i decu. U isto vreme, rasla je i vojnička spremnost da se žustro brani teritorija na kojoj živi lokalno stanovništvo s kojim su se orodili. Korvo je znao da će glasniku Prosperu ubuduće zbog „kuvarice” sve više manjkati novac i to će ga to primorati na sve učestalije ucenjuje. Zato ga Korvo pred konjušnicom upita:
- I, kad će se roditi derale?
- Ne znamo, možda na jesen.
- I tada će ti manjkati bronzani sestercij, pa i poneki srebrenjak, je da?
- Zasigurno ste u pravu, gospodine.
- Čuj, Prosperčiću dragi, sklopićemo posao. Da mi ne bi stalno tražio novac, i da mi ne bi pretio da ćeš me tužiti Tračanima i štabu, uputiću te u svoje planove. Zahvaljujući meni, možeš biti bogat.
- Gospodine, nešto mi kaže da zbog tog bogatstva mogu da izgubim glavu.
- Misliš da ja ne mogu? A voliš da budeš bogat i srećan?
- Volim, ko to ne voli.
Promišljao se Korvo kako da ga ohrabri na rizik i setio se priče koju je čuo od Filona.
- Ti si poreklom makedonski Grk, je da?
- Jesam, iz Pelagonije sam.
- Onda znaš da ime vašeg boga sreće, Kairosa, znači - pravi trenutak. Sada, dok stojiš sa mnom pred ovom smrdljivom konjušnicom, nastupa pravi trenutak da zgrabiš sreću. Samo ako želiš sreću, možeš čuti moje planove, ako ne, možemo se ovde razići.
Nekako je Korvo osećao da će ta grčka priča o svojstvima sreće presuditi i da će Prosper pristati na rizik. Kairos, najmlađi Zevsov sin, predstavljan je kao nagi mladić namazan uljem. Na glavi ima perčin, stalno je u žurbi i zato se nikad ne zadržava na jednom mestu. Ako se u pravom trenutku zatekneš na pravom mestu, srešćeš Kairosa, ali ga moraš brzo uhvatiti za perčin. Ako ga uhvatih za neki drugi deo tela, izmigoljiće ti kao riba iz ruke jer je namazan uljem.
- Ću se kajam ceo život ako ne uvatim Kairosa za perčin, a gospodaru?
- Čoveku se samo jednom pruži prilika za sreću.
- Onda pristajem. Slušam, načuljih ušesa.
- Vidiš, Prosper, svako je za nešto rođen. Ti, na primer, rođen si da seješ svoje seme, praviš i hraniš decu, nakon vojnog roka ozakoniš brak, dobiješ komad zemlje i živiš srećan sa svojom kuvaricom i čoporom dece. Ja sam rođen da kupim imanje u Lacijumu, imam robove na imanju da… - oćutao je svoj konačni cilj. Ne mora da kaže ovom prostom stvoru ništa u vezi svoje žarke želje - a moj rob… moj rob je rođen da laže i krade. Zato što je takav, prevejani lopov i prevarant, poslao sam ga u Lederatu da sazna gde su Tračani sakrili plen što su godinama otimali iz Dakije. Treba da znam kad je moj rob prigrabio blago, da mu se nađem na pravom mestu, u pravo vreme, a da zatim deo blaga, po dogovoru, dam tebi. Moja ponuda glasi – dajem 11 procenta od plena. Uz uobičajenu dostavu Didijevih pisama, hoću da mi dostavljaš i sve vesti koje idu iz Singidunuma i Lederate ka nama i od nas ka njima. U tu svrhu sastajaćemo se pred logorom na tajnom mestu.
- Nije samo da si lep i pametan, gospodaru, nego si i kvaran. I baš zato što si kvaran u dušu, cenim da ću zbog tvoje kvarnoće da budem srećan i bogat - reče, izvadi iz nedara pismo, pa dodade:
- Moja kuvarica i ne sanja da je zajedno s monom uvatila i Kairosa za perčin.
- Uvatila je ona tebe, ali ne za perčin, nego za nešto drugo - reče Korvo, mangupski se nasmeja i zgrabi pismo iz glasnikove ruke.


Globus
Skejtbord
Rukavica
Mač
Kočije

 

[sveznalica9]

Oblaci jkgt

 

[sveznalica9]

Greska

 

[gost 337958]

Zavrteo je globus, tako je “putovao “ svetom. Birao je nasumicno destinaciju, zatvorenih ociju. Putovace tamo gde se globus zaustavi. Popece se na skejtbord i krenuce na put. Crna , kozna rukavica na desnoj ruci, neizostavni modni detalj, slusalice na usi i putovanje moze da pocne. Moderni vitez, u potrazi za svojom draganom. Mastao je da je na konju , da mu o pasu visi dragim kamenjem optocen mac. Spasice svoju draganu od pomahnitalog carobnjaka , zacaranih kocijasa koji su velikom brzinom terali kocije prema zamku zlog kralja. Zanesen mastanjem, stigao je do gradskog parka. Ona je sedela sa drugaricom na klupi, veselo cavrljajuci. Nije ga ni pogledala. Projurio je skejtom pored njih nemajuci hrabrosti da joj se obrati. Svi planovi mu “padose u vodu" . Nesta herojstva , ponestade mu hrabrosti. Razoruzala ga je , “spustila na zemlju”. Mozda ce sutra imati vise srece, masta je cudo.

Preceniti
Misao
Put
Grabiti
Daska

 

[Don Hose Fuentas]

Gledali smo utakmicu to veče. Nije kao da sam ikad pratio sport, al ovaj put sam joj se priključio.
I gledamo mi tako utakmicu, ona, kao uvek, spremila gomilu grickalica, raskomotila se, navija, divlja. Uključili smo klimu, čak i uveče je užasno vruće, al uprkos klimi ona je sva zajapurena. Neka bitna utakmica, izgleda. Previše je uzbuđena da bih je sad pitao.
Otišao sam u kuhinju i spremio joj voćni kup da se osveži i odlučio da je uopšte i ne pitam, već da prsten stavim na dno čaše, pa nek nađe nakon što pojede voće. Možda će čak i da deluje romantično. A dok sve pojede valjda će i utakmica biti gotova.
Vratim se u sobu i stavim kup na sto, nije sačekala ni pet minuta odmah je zagnjurila je glavu u kup kao noj i počela da jede. Bilo je očigledno da će ubrzo doći do dna i iz nekog razloga me obuze strah i opet pobegoh u kuhinju.
Pet minuta, ništa. Komentator i dalje uzbuđen, ona još uzbuđenija, jede, navija. Deset minuta prođe, petnaest, dvadeset. Ja i dalje u kuhinji. Odjednom čujem prasak iz sobe i provirim iz kuhinje da vidim šta se dešava. Ona je ležala u kršu od staklenih ostataka astala. Izgleda da joj je zastao prsten u grlu. Ukočio sam se. Tekma je i dalje tekla, komentator je i dalje komentarisao, plava svetlost je igrala po njenom telu u bezbroj sitnih staklenih odblesaka. Možda se čak i mrdala. Možda sam čak i mogao da joj pomognem.
Ali ko joj je kriv kada jede kao noj.


sahrana
pritom
nasuprot
paralela
kradomice

Tek pošto je pukla grana na kojoj se sedeo, Korvo je uvideo koliko je bila trula. I nije pao na zemlju, već u duboku, mračnu rupu iz koje se čupao grabeći i zubima i noktima. U početku zbunjen, pometen i uplašen, nije znao prirodu i svrhu svog pada, a kako je izlašao na svetlost dana, ukazalo mu se saznanje da je pad ujedno bio i njegova sahrana. Sahranili su ga oni koji su mu dali život i on je zato čeznuo za danom susreta sa majkom kad može da je pita : zašto si me prodala. Od petorice sinova koje je stari, razvratni i pijani Helvije Flak sa svojim ženama napravio, samo je Korvo bio sin Ifigenije i zato je nju želeo da je pita - zašto. Zašto je poput štenca izbačen iz legla i zašto baš on. I zašto mu se nakon pada činilo da ga majka nije volela onako kako druge majke vole? Naposletku, zašto su majčine suze bile odgovor na božje neprihvatanje da ga se odreknu u ime spasa porodice.

Otkako je kradomice pobegao iz zavičaja i uputio se ka singidunumskoj legiji, pa sve do vojničkog napredovanja u Viminacijumu, njegov život se odvijao unazad, nasuprot toka vremena jer se stalno vraćao u prošlost i preispitivao svoje greške. Gde je njegova krivica koja ga je dovela do odbačenosti? Možda je samo bio u iluziji da je bio ikome potreban? Je li on samo posledica jednog trenutka požude dvoje ljudi, ili je njegovo rođenje posledica njihove želje da bude rođen? Lepota detinjstva koja čoveku ne daje mogućnost da se zrelo razmišlja, učinila je da odrasta u iluziji da je željeno dete, da mu je porodica oslonac, izvor sreće, zelena grana na kojoj bosonog sedi i jede sočne trešnje. Onda je u četrnaestoj godini sa svojim padom odjednom sazreo.

Proticala je treća godina njegovog legionarstva, naizgled je napredovao, samo naizgled jer je pritom neprestano imao utisak da se njegovo vreme kreće unazad. Nekadašnji život u zavičaju u njemu se odvijao kao neka paralela sadašnjem vremenu, ali paralela čiji je smer u drugom pravcu i što je dalje išao u budućnost, ta paralela je išla dublje u prošlost, posebno se zadržavajući na retkim momentima majčine nežnosti i ljubavi. I što je detinjstvo bilo dublje u njegovim sećanjima, to su trenuci topline koju mu je majka podarila bili duži, snažniji i lepši. Onda je upoređivao svoj legionarski život sa tim momentima iz detinjstva i hladna ivica sadašnjosti po kojoj se kretao, dovodila ga je do mržnje prema majci, besa i nemirenja sa saznanjem da je odbačen, nepotreban, suvišan. Stalno je imao utisak da mu na čelu piše da je bezvredan za onu koja ga je rodila, a ako je za nju bio ništavan, onda je ništavan za čitav svet i njegovo napredovanje u vojsci je privid, varka za druge. To ga je dovodilo do razdiruće želje da joj se osveti, da joj dokaže da je vredan, vredniji od onih 6 000 sestercija poreskog duga.

Nije mogao da čeka. Morao je što pre da dođe do bogatstva kojim će kupiti parcele vinograda u Lacijumu. Na njima će uposliti svoju porodicu, koja je, nema sumnje, zbog neizmirenog poreza u međuvremenu dopala ropstva. Osveta će biti potpuna kad mu postanu robovi oni koji su hteli da ga načine robom.


Preceniti
Misao
Put
Grabiti
Daska

 

[GrešnaJabuka]

Preceniti
Misao
Put
Grabiti
Daska

"Lako je preceniti misao. Pomisli čovek tako nešto samo njemu svojstveno i drži se toga pa ne pušta. Pusti li ga, izgubiće sebe. Promeni li mišljenje, izgubiće svoju izvornu jedinstvenost. A niko zaista ne zna u kojoj meri je ta misao podmetnuta i odakle zapravo potiče. I onda počinju krize identiteta. Mišljenje o mislima. Zato ne treba mnogo misliti. Pravi je put samo grabiti, ići napred i ne osvrtati se. Ljudi se stalno menjaju i većina misli su ionako prolazne. Ne misliš li tako?" upitao me je izlazeći iz wc-a.
"Mislim da mnogo kakiš i da opet nisi spustio dasku na wc-šolji." odgovorih mu


Plavo
Sigurno
Stvar
Linija
Govoriti

 

[Konj_na_belom_princu]

Plavo
Sigurno
Stvar
Linija
Govoriti

Nedugo zatim Princeza i Konj nalateše na neko raskršće na čijoj sredini je sedela žaba.

- Oprostite što smetam - prekinu dremanje žabe uljudno princeza - ali možete li nas uputiti kojim putem bi trebali da krenemo da nađemo zamak šporeta?

- Qrekre... - reče žaba.

Princeza uputi jedan beznadežan pogled u Konja.

- Ma pusti žabu - poče konj da teši princezu - Imam ideju! Idemo prvo jednim putem pa ako niko ne bude čuo za taj zamak vratićemo se i poći drugim. Pa šta? Sigurno da ćemo izgubiti dosta vremena ali bitan je krajnji cilj odnosno da rešimo glavnu stvar.

Konj potom krenu levim putem ali u tom trenutku žaba reče:

- To nije pravi put .. qrekre.

Konj začuđeno pogleda u žabu.

- Pa koji je onda pravi put? Ovaj desno? - upita.

Žaba je ćutala.

Konj se vrati na početnu liniju i stade posmatrati žabu očekujući da će ona nešto ipak reći. Žaba je i dalje ćutala.

Princeza reče konju..

- Ma hajdemo odavde, mora da se zamak nalazi ovamo desno...

Konj posluša princezu i oni krenuše desnim putem..

Žaba međutim stade ponovo govoriti:

- To nije pravi put.. qrekre..

Konj se iznervira i vrati na početak raskrsnice..

Pa KOJI je onda pravi put ako nije ni levo ni desno?

Žaba je na trenutak ćutala potom se promeškolji a zatim reče..

- Plavi put je plavo..

-----------------------

Strašilo
Krpa
Lopta
Zvezda
Porcelan

 

[ahajac]

Ljuljaška je cvilela probadajućim cijukom, koji je ispunjavao njenu glavu i nije joj dao da razmišlja. Došla je na svoje omiljeno mesto pored reke da pokuša da se umiri, ali su je deca na igralištu uznemirila još više, vraćajući joj misli na događaj od pre par dana koji je vratio u prošlost koju je pokušavala da zaboravi. Odlučno je ustala, rešavajući da prekine da u svojoj glavi vrti scene od kojih su joj kretale suze na oči. Krenula je stazom koja je dovela do mesta na kom je volela da sedi, odatle je pucao vidik na ceo grad, na reke i bilo je mirno. Izvadila je svoj blok i olovke i počela da crta, međutim, nije mogla da se skoncentriše, ruke su joj drhtale. Shvatila je da to nije način, morala je da se kreće, a iz sebe izbaci uznemirenost, bes i nemoć koji su pretili da eruptiraju kao vulkan.. Pomislila je da je trebalo da ode kući i da svoje elegantne cipele sa visokom petom zameni za patike, i da trči, trči dok se svaka misao ne izgubi. Bez obzira na tu misao, sedela je i dalje, gledajući kao hipnotisana u vodu koja se u daljini caklila kao izglačano staklo, kad je kao strela pogodi saznanje da razmišlja o svom spasiocu i da se gotovo neprimetno osmehuje. U trenutku se zbunila, ne shvatajući sebe. Neće nikada više videti tog čoveka, a opet, ne da joj mira, očigledno. Naučena da veruje svojim instinktima, odlučila se da natera sebe da razmisli o tome, i shvatila da želi da ga vidi, da nešto u njegovim očima u njoj pokreće čitavu lavinu osećanja, neobuzdanu kao vodopad. Možda je i bolje što neće više videti te oči, pomislila je, isuviše su opasne. Tako zamišljena ustade, ne konstatujući da joj je jedna cipela spala sa stopala, i umalo se ne sruši. Zadržaše je ruke čijeg se dodira njeno telo sećalo, i pre no što je pogledala, znala je čije su to ruke.

toplina
drvo
odsjaj
mačka
nemir

Mačka je bila crna, krupna skitnica olinjalog repa i odgriženog uha. Glasno je mjauknula, iskočila iz pretrpanog kontejnera i pređe mu put, suočivši žute oči sa njegovim iznenađenim.
Osetio je nemir i brzo, rukom, načini znak protiv uroka pre nego je nastavio.
To veče isčekivala ga je večera kod ujaka. Bogata trpeza, brojna rodbina i naravno nova udavača koju su spremili za njega.
Prošli put radilo se o razmaženoj jedinici.
-Vidi ga naš Nikola.-Ujna ga je sve vreme podbadala laktom.-Zar nije sladak, a bogami Maro ni tebi ništa ne fali, tako mlada pa već i svoj stan imaš.- Onda bi ga uštinula ljuta zbog njegove ravnodušnosti. I tako svaki put, godinama unazad.
Zastao je na osmatračnici sa koje je pucao pogled na razlistane krošnje, na igralište po kojem su trčala deca i dalje u reke prepune odsjaja.
I ona bi mogla biti ovde, pomisli ne nadajući se previše.
Možda desna od dve žene koje su sedele na uskom ćebetu i posmatrale reku živo čavrljajući. Ili žena koja je sela pod usamljeno drvo. Smestila se u stilu istočnjaka, nagnuta iznad bloka za crtanje, dok joj je topao vetar mrsio svetle pramenove.
Da to bi mogla biti ona, preplanuo ten odgovara tenu žene koja mu ne izbija iz misli, ali isto tako je izgledala i žena koju je presreo pre dva dana, ili ona od juče. I oba se puta izvinjavao dok su ga gledale pogledom punim prekora.
Pa opet ko zna. Odluči da priđe, preskoči nizak zid i zakorači na travu.
Prilazio je, ona odloži blok i dok se naginjala letnja majica joj se zadigla, otkrivajući vitka leđa i ljupku udolinu duž kičme.
Da to bi stvarno mogla biti ona, oseti kako mu puls ubrzava dok je provlačila prste kroz kosu, istim pokretom kojim je to činila žena sa kojom je sedeo tog jutra.
Priđe na par koraka. Ustajala je, još uvek zagledana u pravcu reke, levom nogom petljajući oko cipele koja joj je skliznula.
Priđe na nepun korak.
Dovoljno blizu da opazi kap znoja koja joj je klizila niz vrat, da čuje šuštanje u krošnji pod kojom je sedela.
Ustala je, nedovoljno oprezno i napola obuvena cipela joj izmakne ispod noge, terajući je da zatetura unazad.
A onda mu je bila u naručju i njena toplina ga oprži poput žerave, dok je udisao nenametljiv miris njene kože, tako različit od snažnih parfema koje je nosila Ana.

Strašilo
Krpa
Lopta
Zvezda
Porcelan

 

[AlalVeraBataljon]

Strašilo
Krpa
Lopta
Zvezda
Porcelan

На сред њиве у једном селу код Ужица стајало је страшило. Ћерало досадне птичурине које хоће да позобају сво семе. Ал' дуне једнога дана јак ветар и обори страшило. Кад се ветар смири изиђе пред кућу мали Томо и виде шта се збило. Виде и да птичурине скачу по њиви те поче крпом јурити напасти. Ал' Томо би мали те не могаше отерати ниједну птицу. Зовну он ђеда да подигну оно страшило што се претурило. Када је помог'о ђеду, Томо оде да игра фудбал. Шутао је лопту узбрдо-низбрдо и размишљао како би било лепо да и он једнога дана заигра у Звезди, к'о Немања Видић. И тако замишљен и занесен, Томо шутну лопту из све снаге и погоди бабине порцеланске тањире што их је ставила напољу на астал да их пере за славу. Кад виде шта је учинио, покупи Томо лопту и побеже иза страшила, чекајући да баба види неред који је начинио.

камен
пертла
острво
крава
вампир

 

[Konj_na_belom_princu]

камен
пертла
острво
крава
вампир

Konj sa krofnicom na leđima preskoči žabu ne obazirući se na to da će žaba zbog toga da ostane mala i krenu pravo da se probija kroz šiblje. Korak za korakom i ubzo se ukaza maleni put koji je vodio u šumu. Konj bez oklevanja uđe u duboki mrak.. Skoro opipavajući put trudio se da uspori svoje disanje a da pri tom što nežnije iznese princezu jer mu se nije dopadala ova čudna šuma. Nekako je u njoj sve bilo teško.. Kao da je bila zla. Zar je ovo pravi put? Možda je ona žaba bila kakva veštica.. no šta je tu je.. sad nema vraćanja. Samo da izađe iz ovog zlokobnog ostrva punog drveća koje je škripalo i izađe na toplo sunce.
Odjednom u mrklom mraku primetio je neko svetlucanje neke vatre.. približivši se ugleda neku kolibu.. i pomisli kako ne bi bilo loše da se raspita kako izaći iz ove proklete magletine.. a onda pomisli kako ko zna ko je unutra i nežno spusti krofnicu na sigurno mesto a potom zakuca na vrata.

- Napred..
Konj otvori vrata.
- Uđi, uđi.. slobodno. - začu se glas..
Konj lagano i obazrivo napravi jedan korak preko praga..
- Kad bi svi mene tako pozivali da uđem.. eh... - nastavi glas..
Konj pomisli.. da nije slučajno naleteo na nekog vampira? Ono što je on čitao u magičnim knjigama govorilo je da vampir ne sme da uđe u nečiju kuću nepozvan...
- Čime mogu da zahvalim za ovu posetu? - nastavi glas
Konju se privikoše oči na vatru kamina i ugleda fotelju koja je bila okrenuta ka vatri a njemu leđima. Fotelja se lagano okrenu i...
Konj ugleda ni manje ni više nego - kravu!
- Ovaaaj.. - zbuni se konj - poštovana kravo.. izgleda da sam se izgubio u ovoj šumi pa sam mislio ako slučajno znate put...
- Molim te nemoj da mi persiraš.. - reče krava - moje ime je Milka.. ali me ljudi jednostavno zovu Šarulja. Tako me zovu jer volim da šaram. Da ti ne objašnjavam sad...
Konj je i dalje u neverici gledao u kravu.
- Dakle tražiš put jeli? - nastavi krava.
- Pa ovaj.. da. - promuca konj.
- To je makar lako.. iza moje kolibe postoji jedan kamen koji visi vezan na pertli.. Ako ga kucneš on će ti reći kako se izlazi iz šume.. Ja sam taj kamen vezala baš zbog takvih kao što si ti.. Od vas pogubljenih poštena kravadanas ne može ni na miru da pojede čokoladu. - reče krava poluljutito i otvori Tobleronu.. pa stade da žvaće.
Konj primeti da krava voli čokoladu.. pa mu pade nešto na pamet..
- Zahvaljujem Gospa Milka..Čim izađem iz ove šume uloviću čokoladnog petla i poslati vam ga na dar.
- Čokoladnog petla? - obradova se krava.. - Ali njega uopšte nije lako uloviti.. Da bi se on ulovio potrebna je.. - krava poče da brlja po fiokama.. - ovakva pištaljka!
- Kakva je to pištaljka.. - Začudi se konj.
- Nije bitno kakva,meni nije potrebna u ovoj šumi i ako si obećao da ćeš mi poslati petla evo ja ti je poklanjam. - krava ispruži kopito i kopito dodirnu kopito.
Konj se zagleda u pištaljku a onda je stavi oko vrata.
- Obećavam obećavam.. !! -
- Zeeevv.. a sad idi.. - zevnu krava - dosadni ste svi!
Konj se pokloni i ižađe iz kolibe.

Krofnica je izgledala nežno i nije hteo da je budi.. lagano ju je podigao i na prstima došunjao se do kamena.

PIIiiiIIIIiiiiIIIIiiing! - Konj čuknu kamen...

-----------------------------------------

staklo
mleko
jabuka
leptir
nebo

 

[Art Ista]

Za trenutak se potpuno prepustila, oslanjajući se na njegove grudi, osećajući u nozdrvama miris kože i nekog blagog gela za tuširanje, trag duvanskog dima. Dopalo joj se, shvatila je i trgla se. Još uvek ju je držao, čvrsto ali i pažljivo, kao da je od porcelana.
- Kad god se sretnemo, Vi mi padate u naručje – reče osmehujući se. Pocrvenela je, izbegavajući njegov pogled, mada nije zvučalo kao zadirkivanje, pre kao konstatacija kojom je zadovoljan. – Možda bi najbolje bilo da sednete – nastavio je odmičući se, očigledno nevoljno. Ćutala je još uvek, zbunjena, i sela na travu, gledajući u cipelu. Seo je pored nje uzimajući cipelu.
- Lepa cipela. I nemirna. Hvala joj, da nije spala, ne bih bio vaš spasilac po drugi put, moja gospo. Dozvolite mi da je vratim na mesto. – uze njeno stopalo u šaku i nazu joj cipelu. Ustao je i teatralno se naklonio i nije mogla da se ne nasmeje, mada su je podilazili žmarci od neočekivanog i nekako intimnog dodira.
– Oh, hvala Vam, viteže, spasili ste me i ja ne znam kako da Vam se zahvalim. – smešila se.
- Na žalost, trenutno baš ne ličim na viteza, više podsećam na strašilo u krpama – nasmejao se pokazujući na pomalo iznošenu majcu i na bradu od par dana. Pogledala ga je i pomislila da pomalo koketira jer joj je izgledalo neverovatno da nije svestan kako dobro izgleda sa tom tamnom razbarušenom kosom i bradom, sa majcom zategnutom na ramenima i grudima. Shvatajući da pilji u njega, skrenula je pogled, dok se on opet smeštao da sedne pored nje.
- Ne znam kako Vi zamišljate vitezove, ali strašilo zasigurno niste. Uostalom, sećate li se strašila iz Čarobnjaka iz Oza? Ispostavilo se da je imao mnogo više od slame u glavi, a to je bitnije od ovih krpa koje nosimo, kakve god da su. – pokazala je na svoje elegantne pantalone.
- Moram da priznam da ste u pravu. Kad spomenuste….eto, mogli bi ste da mi se zahvalite tako što ćete mi reći svoje ime i pristati da odete sa mnom na kafu. – pogledao ju je sa iščekivanjem.
- Milica, drago mi je. – pružila je ruku osmehujući se. Bilo je lako biti osmehnuta u njegovom prisustvu. Blago joj je stegao šaku – Nikola, drago mi je. I, idemo li? – Ugledala je kako nešto leti prema njima, začula je tup udarac i shvatila da je to bila mala dečija lopta, plava sa nekoliko žutih zvezda, koja ga je udarila u rame. Uhvatio ju je hitro, obazirući se da vidi odakle je doletela.

čaša
vreme
komarac
torba
iznenađenje

 

[ahajac]

Sedeo je do prozora.
Vani su promicali bregovi, razbacane kuce i plotom oivcena dvorista. Brojne gostione i svratista sa ulaznim tablama uvek istih motiva, raznjevi prepuni mesa i poneka casa piva.
Autobus je sporo napredovao, zapao u neku guzvu juzno od Lazarevca i gonjen dosadom uze da pise prstom po staklu. Zabavljao se tako, neko vreme, dok nije shvatio da neprestano ispisuje slovo M.
M kao Milica, M kao moja, M kao mozda, M kao Milica. Dlanom prodje kroz cekinje trodnevne brade, zavalio se u naslon, i slike potekose.
Svega cetir dana od susreta u parku, kratko vreme, pa opet kao da je poznaje godinama. Tog dana nije otisao na veceru kod ujaka, sedeli su u parku, razgovarali i smejali se smehom lisenim briga. Sedeli su i nakon sto su ispili kafu, i nakon sto je sunce zaslo za novobeogradske blokove a zuj komaraca zamenio djecje povike.
I saznao je stvari o njoj, o proslosti u kojoj je nazreo zgarista izgubljenih bitaka, o proslosti o kojoj nije volela pricati i koja joj je tamne oci bojila setom.
Saznao je o njenim snovima, o potrazi za dugom koja traje do danasnjeg dana i koja je ozivljavala iskre u njenim ocima.
I on je govorio o sebi, iskreno i neusiljeno. Ipak nije joj pricao o svemu, nije o Ani i odnosu kojeg se stideo ali od kog se nije uspevao otrgnuti, nalik na narkomana koji se uvek vraca po novu dozu.
A onda su se videli i sledeceg dana, i onog posle kad su zajedno trcali uz reku, kroz jutarnju tisinu remecenu batom njihovih koraka.
Tad je poljubio po prvi put.
Pauzirali su, skinula je torbu trazeci neko osvezenje. Pogled na njena ledja, na bokove i ramena u zadihanom pomeranju, bio je gotovo bolan i on se prikrade s ledja. Privukao je u zagrljaj, grublje nego je zeleo, osetio kako je zadrhtala, osetio bubnjane u prsima ali nije znao je li to njegovo ili njeno srce.
Okrenula se bez glasa. I on je cutao, a kad je suocio svoje zelene sa njenim tamnim ocima u njima nije video iznenadjenje.
Usne su joj bile slankaste, na znoj. Bile su slatkaste i vocne, na labelo koji je koristila a kad je uzvratila, nakon kraceg oklevanja, osetio se kao da ponovo ima sesnaest i opet prozivljava svoj prvi poljubac.
Trebalo je da se nadju to vece, po zavrsetku njenog posla ali vlasnik njegove firme je imao drugacije zamisli. I evo sad se vraca sa poslovnog puta, nakon dva dana ispunjena poslom i nocima uz mobilni.

stolica
dzez
svetiljke
umor
izboran

 

[Konj_na_belom_princu]

stolica
dzez
svetiljke
umor
izboran


PIIiiiIIIIiiiiIIIIiiing! - Konj čuknu kamen i kamen poče da vibrira sve jače i jače toliko da je zvuk pretio da podere popreko uzduž, već isprekidanu, pokidalu, raskinutost. PoooOOOooOOoong! - neočekivano odgovori pištaljka oko njegovog vrata i mrak poče da se rasvetljava do te mere da se ispred njega stvorio neodređeni fokus koji mu je svojom jačinom svetlosti parao oči. Sreća je što je princes krofnica uspavana pa nije mogla da gleda u sve ovo...
Jačina svetlosti srazmerna dužini gledanja u nju bila je jednaka računici konjskog privikavanja oštrini oblika i formi. Kada su mu se oči dovoljno privikle ugledao je jednu prostoriju u čijem centru je stajala na postolju nekakva stara knjiga a na četri zida bila su okačena četri masivna i bogato ukrašena ogledala. Koraknuo je u prostoriju koja je lebdela u prostoru pomislivši da je ovaj svet čudesniji nego što je mogao da pretpostavi kad mu je jedna krava sve ovo udesila... prišao je prvom ogledalu i primetio da ono ne daje odraz.. ispod njega pisalo je.. "Ogledalo pomoću kojeg se može videti budućnost"..

Zar? - pomislio je.. - Budućnost? - nije čak ni siguran da želi da je zna... Negde u nekom delu mozga setio se bajalica koje je učio dok je bio ždrebe koje su bile na zaboravljenom uzvišenom jeziku davnih bogova. U njima se spominjala prostorija sa ogledalima sadašnjosti, budućnosti i prošlosti.. Takođe je postojalo i jedno ogledalo koje je bilo portal u zamišljeno mesto. Nešto poput dveri što bi mogao da iskoristi i izvede krofnicu i sebe sa ovog mesta. Potrebano je samo čvrsto zamisliti mesto na koje želi da se ode.. Ali..
Lagano ali britko nova spoznaja parala je svest. Pa da! Ta soba sa ogledalima nije bila bitna zbog ogledala već zbog... knjige! O da! U njoj se čuvala čuvena knjiga svih tajni. Najmoćnija knjiga zbog koje su mnogi i veći čarobnjaci od njega stradali u potrazi za njom. Svi odgovori i sve magije nalaze se upravo tu. Zar je moguće da je ona tu? Tu na dohvatu ruke? Njemu? Samo njemu? Pa knjigu niko nije spominjao već par stoleća kamoli da je neko verovao da ona postoji! A on se sad nalazi na korak od nje..

Konj sa sve krofnicom na leđima drhteći od uzbuđenja polako pruži kopito ka kožnim i mesinganim koricama knjige.. na njenoj sredini blistao je dragulj a ivice su bile bogato ukrašene ormanentima..

Konj okrenu prvu stranu... kao da radi nešto što se ne sme... bojažjivo i radoznalo.. List se okrenu i pade... tupo bez glasa i... knjiga se rasu u prašinu..

Konj je u neverici stajao zapanjen i zaleđen. Šta se sad desilo? Knjiga se... raspala? Nemoguće!

Kad je došao sebi shvatio je da je to sasvim moguće jer ko zna koliko je dugo stajala tu nepipnuta.. bez njene upotrebe njena koherentnost je slabila i ona je postala podložna zubu vremena. Uostalom kao i stari bogovi.. kao i svi mi. Konj pomisli nešto o prolaznosti života kad odjednom začu žestok prasak lomljave ogledala.. Krofnica se probudi uplašena.. Konj je zagrli da ja zaštiti.. Poče da puca nebo i prolomi se užasna gmljavina.. konj se skupi da što bolje svojim telom pokrije princezu.. i osta tako zgrčen sve dok se tutnjava ne smiri.

- Jesi li dobro? - upita Konj princezu..
- Šta se desilo? - uplašeno će princeza.
- Desilo se to da prekidate san umornog čoveka - eto šta se desilo... - začu se neki starački glas..

Konj i princeza pogledaše oko sebe i shvatiše da su se nalazili u nekoj toploj prostoriji u kojoj je lagano odzvanjala džez truba Majlsa Dejvisa.. Konj nije voleo sto je prepoznao melodiju "

" .. simbolika odvratne veštice ga je svuda proganjala..
Na sredini sobe pod svetiljkom sedeo je u običnoj neuglednoj stolici nekakav izborani umorni starac.. Očigledno skoro probuđen upadom neželjenih gostiju...

Mi se izvinjavamo.. - rekoše skoro u glas krofnica i konj - i htedoše još nešto reći ali ih autor ove njihove priče preseče i ostavi sve za neki drugi put...

---------------------------
štipaljka
vrabac
žica
kavez
seme

 

[Art Ista]

Stolica joj je bila neudobna, vrpoljila se i svaki čas gledala u telefon. Bila je nestrpljiva da što pre završi sa poslom, i izleti napolje, osećala se kao da je u kavezu. Udahnula je duboko, sklopivši oči. Kao i uvek u poslednjih nekoliko dana, iskrsnu pred njom Nikolino lice, i ona začu sopstveno srce kako počinje da brzo kuca. Nije ni bila svesna da se osmehuje sve dok je koleginica ne prekinu u sanjarenju.
– Oho, ko je to nama lepo raspoložen danas? Ne izgledaš umorno, pa da pomislim da dremaš, znači, maštaš, malena. – začikavala ju je u prolazu, pružajući joj nekoliko papira spojenih velikom plavom štipaljkom. – Pazi da ne izgubiš ovo, važan je projekat, a ti si pomalo izgubljena ovih dana. Nikako da mi ispričaš o kome se radi. – dobacila je u prolazu pomalo prekorno i odjurila dalje u žurbi.
Milica je zurila u papire ne videći ih zaista, razmišljala je o tome kako je čudno da se za nekoga tako brzo vežeš i da ti tako mnogo nedostaje posle samo par susreta. Proveli su divno veče nakon susreta u parku, odavno nije bila tako opuštena, baš odavno…Ipak, nije mogla baš o svemu da mu priča, mada je samu sebe iznenadila shvativši da mu se gotovo poverava, pričajući o nekim vrlo ličnim stvarima. Za trenutak joj oblak zabrinutosti pređe licem, nije bila sigurna da će ikad moći da mu priča o jednom velikom delu svog života, isuviše ju je izjedao osećaj krivice, još uvek…možda će tako i ostati zauvek. Možda je najbolje da nikada ništa o tome ne sazna, možda bi prezreo njenu slabost, možda bi zaključio da nije vredna truda, možda…“Dosta je bilo!“ Zaustavila je samu sebe shvatajući da uleće u začarani krug negativnosti. Trudila se da izleči sebe od toga znajući da je pogrešno. Naterala se da udahne duboko i prekine sa tim. Telefon zavibrira. Poruka od Nikole, vratio se.
Osmeh joj momentalno razvedri lice a usne joj zabrideše sećajući se poljupca. Zadrhtala je, telo joj je ragovalo na njega čak i bez dodira, nije joj bilo jasno kako je to moguće, ali je osećaj bio tako intenzivan i sveobuhvatan da nije mogla ništa sem da mu se prepusti. Naći će se u bašti jednog džez kluba, dogovorili su se, i bila je sve nestrpljivija računajući ima li dovoljno vremena da stigne kući i pripremi se za sastanak. Posle mnogo vremena, zaista je želela da izgleda lepo, da bude privlačna, da osvaja, da bude žena.
Za divno čudo, uspela je čak i da stigne ranije, tako da je izabrala sto i sela, zadovoljna što će imati vremena da se pripremi za susret sa Nikolom. Gledala je u dekicu koji je sedeo na klupi preko puta kafića i bacao seme pticama. Jedan vrabac mu je doskakutao na ispružen dlan. „Scena kao iz nekog filma“, pomislila je, žaleći što nema načina da zabelezi takve trenutke. Vidik joj zakloni visoka figura, isprva nije videla lik jer su se svetiljke našle iza njegovih leđa. Skočila je osmehnuta, i u sledećem trenutku osetila kao da joj je jaka žica stegla grlo. Ukočila se, hvatajući se za sto i stežući ivicu grčevito. – Marko…otkud ti ovde? – jedva čujno je procedila kroz stisnuto grlo. Izgledao je starije, izboran malo više no što se sećala, ali i dalje je imao taj samouveren stav kojim je ostavljao utisak da je nepobediv. Široko se osmehnuo – Zar ti nije drago što me vidiš, ljubavi?
- Ne, nije mi drago, i nisam tvoja ljubav, nikad nisam ni bila. – odgovorila je mirnije no što se osećala, i bilo joj je drago zbog toga. Stojali su tako gledajući se napeto par sekundi, kad je osetila ruku koja joj se zaštitnički obavija oko ramena, i lagan poljubac u kosu. Nikola je stao pored nje, i ona ispravi ramena, osetivši se zaštićeno.

zvučnik
zadihanost
osam
prsti
sveća

 

[ahajac]

zvučnik
zadihanost
osam
prsti
sveća



Klub je bio gotovo prazan, ispunjen senkama i zvukom saksofona. Levo šank, pod njim osam visokih stolica i poznat lik iza. Brisao je čaše i lenjo mahne rukom kad ga je video da ulazi. Dobro je znao to mesto, bio je čest gost a saksofonistu koji je svirao pod crvenim reflektorom poznavao je još od dečačkih dana. Prođe šank i uđe u prolaz prepun ogledala. Osmotri svoju priliku, pantalone od kepera i svetlu kosulju na kojoj poravna samo njemu vidljiv nabor. Zatim je izbio u baštu, ovde se muzika mešala sa udaljenom bukom saobraćaja, sa drugim tonovima iz okolnih kafića.
Spazio je na daljem kraju, okrenutu leđima i napola zaklonjenu ogromnim zvučnikom. Stajala je, vitka i uspravna, u haljini koja je sezala do kolena a ramena ostavljala otkrivenim. Stajala, u razgovoru sa visokim muskarcem koji se, posednicki, nadnosio nad njenom prilikom.
Nešto ovde nije u redu, osetio je u otvrdlim očima stranca, u usnama razvučenim u izveštačen osmeh i u neprirodnoj ukočenosti njenih leđa.
Prišao je i obgrli je. Trgla se, nežno joj poljubi teme a kad joj je susreo oči vide uznemirenost u njima.
-Nisi me upoznala sa gospodinom.- Izgovori vedro iako se nije tako osecao.
-Cao.-Iskreno se osmehnula, pridigla na prste i darovala ga brzim poljubcem.
-Ovo je Marko.- Osetio je oklevanje u njenom glasu, neku notu neiskrenosti ali nije rekao ništa.-On je, ovaj, stari poznanik, javio se i upravo ide.-
-Marko.-Visoki muškarac nakrivi glavu. Suočili su poglede, u kratkotrajnom odmeravanju snaga, onda se ovaj osmehnuo, podrugljivim osmehom koji je govorio, ništa još nije gotovo.
-Da stari poznanik.-Reče, zatim je kratko klimnuo i ode kroz prolaz između stolova.
-Pa, kako je bilo na putu?-Sela je trudeci se da zvuci vedro, ali u glasu joj se osecala zadihanost, kao posle trcanja. Prsti su joj podrhtavali na stolu i on ih poklopi sakom.
-Naporno.-Osecao je da su hladni i nemirni i stisne ih jace.-Naporno i dosadno, ali sve je ok sad kad sam ovde.-
Osmehnula se, jos uvek usiljeno, i on joj pomazi šaku. Nežnim dodirom između kažiprsta i srednjeg prsta, zatim preko nadlanice pa onda opet prostorom između prstiju.
-Nešto žestoko za početak ?- Upita. -Pelinkovac ili što slično?-
-To je za bebe.-Osmehnula se, ovaj put iskreno.-Ja biram vodku.-
-Opaaa.-Zakoluta ocima uzvracajući osmeh.- Velika devojka.-
Okrenuo se i dozva konobara koji je petljao oko sveća na šanku.


kisa
ulaz
ples
dodiri
soba

 

[Art Ista]

Laknulo joj je kada je osetila Nikolin dodir, ali zaista nije bila spremna na to da mu objasni ko je Marko. Pogotovu zbog toga što nikakvu predstavu nije imala zašto se I kako iznebuha stvorio, I šta hoće od nje. I zašto je, pobogu, tako nazvao?! Osetila je da joj ruke drhte, I pokušavajući da se smiri, razmišljala o tome kako će ipak morati nešto da kaže Nikoli. Nije bila na to spremna, pogotovu ne večeras, I smišljala je šta da u kaže I predupredi pitanja koja su teško visila u vazduhu.
Međutim, on kao da je osetio njen nemir, uhvatio je za drhtave prste I nežnim dodirima prelazio preko ruke. Znala je da neće biti pitanja sve dok ne bude spremna da na njih odgovori, I zato se nasmešila rešavajući da se prepusti. “Pa, kud puklo da puklo” pomislila je naručujući vodku. Odavno nije pila, nikad I nije bila baš neki ljubitelj alkohola, ali joj je sada trebalo nešto žestoko. Nasmejala se videvši Nikolin izraz lica, I pomislila kako joj je izokrenuo život za samo par dana. Iz one čaure u koju se beše uvukla, izvukao je tako neprimetno, da nije ni shvatila šta se dešava. Sedeli su I pričali, neobavezno, šta je ko radio ovih dana, pijuckajući, držeći se za ruke, kad se začula poznata melodija, Lady in red. Nikola se nasmejao I skočio sa stolice. – Da li si za ples? Ne možeš da me odbiješ, my lady – rekao je pokazujući na njenu crvenu haljinu.
Poveo ju je unutra, pokazujući pritom konobaru da prebaci njihove stvari na neki sto u unutrašnjost kluba. Nekoliko parova se već njihalo na malom podijumu između stolova, ali ona je imala osećaj da su potpuno sami sa tom muzikom, sa senzualnim zvucima saksofona koji su je terali da se pribije uz njega. Osećala je njegov miris od kog joj se zavrtelo u glavi, I prste koji su se nežno igrali kaišićem na njenoj haljini, dole na struku. Krv joj je strujala kroz vene takvom brzinom da joj se činilo da će sagoreti. Čula je da I Nikola teško diše. Odmakao se malo od nje, pogledavši je. “Možda bi bolje bilo da krenemo” prošaputao je, a ona je samo klimnula glavom. Izašli su bez reči I krenuli ulicom držeći se za ruke. Hodali su lagano, bez žurbe, I malo joj se izbistrilo u glavi.
- Nikola, a gde mi to idemo? - upitala je smejući se jer je tek tada shvatila da pojma nema kuda su se uputili. - Nemam pojma - odgovorio je – nisam bio u stanju da mislim – počeo je I on da se smeje. Osetila je na licu svežinu I podigla pogled, počinjala je kiša, I to baš ona jaka, iznenadni letnji pljusak. Potrčali su, pokušavajući da nađu neki zaklon, ali uzalud, dok su stigli do ulaza u neku zgradu, jedinog koji je bio otvoren, već su bili mokri do gole kože. Stajali su I gledali se, još uvek osmehnuti, kad je shvatila da je vlažna košulja potpuno pripijena uz njegove grudi koje su se brzo dizale I spuštale, bio je pomalo zadihan od trčanja I smejanja. Pružila je ruku I dodirnula ga, naslanjajući dlan na njegove grudi, osetila je kako mu srce jako bije. Želela je da nema te košulje, da može na prstima da oseti toplinu koja je izbijala iz njega, želela je da budu u nekoj sobi, I da budu sami.

tišina
auto
lampa
želja
jutro

 

[ahajac]

tišina
auto
lampa
želja
jutro

Taksi je brzo stigao, krupan siv auto isprskan kišom. Vozili su se u tišini, reklame spolja i svetla farova razlivali su po vlažnim staklima obojivši ih bojama duge. Drhtala je u njegovom narucju, vlazna od kise i žalio je sto nema suvu kosulju, kojom bi je ogrnuo. Ćutali su, omađijani situacijom, omađijani dodirom tela i željom koja im je kolala venama.Tiha muzika s radija, mesala se s diskretnim sumom brisaca i Nikola pozeli da voznja nikad ne zavrsi.
Ipak jeste, ostavio ih je pred zgradom u kojoj je ziveo i oni udjose. Ruku pod ruku, i dalje bez reči. Strmim stepenistem izlizanih nogostupa, uz naherenu ogradu od rđavog gvožđa do vrata sa izbledelim brojem 25.
Nije pritisnuo prekidač, kroz prozor je dopirala svetlost ulicne lampe podarivši nov izgled prostoriji, nekako stran i nadrealan.
I dalje nisu progovarali, ni onda kad joj je svukao haljinu i nežno ljubio vrat, uši i uzdrhtale usne. Ni kasnije kad je položio na postelju, milovao sitne grudi i grckao nežne bradavice. Ipak tada je ispustila uzdah, a uzdah je postao jecaj kad je usnama potražio njena bedra i vlagu između.
I više ga ni divlji konji ne bi zaustavili.
Vodili su ljubav, u prastaroj igri muskarca i zene a kad joj je podario sebe opet se osetio celim.
Jutro je svanulo, vedro, bez oblaka i sa zracima koji su ga probudili. Spavala je u njegovom narucju i jos dugo osta da leži pazeći da je ne probudi.
-Ana, kree, Ana, kree.- Negde iz kuhinje je kreštao papagaj.

Burek
Ptica
Smeh
Muzika
zvono

 

[Art Ista]

Probudio ju je nežan dodir, prstima joj je lagano pratio liniju brade. Zatreptavši bunovno, nasmešila se.
- Dobro jutro - rekla je, gledajući u njegove nasmejane oči kad joj je uzvratio. - Dobro jutro lepotice. - zagnjurila je glavu u njegove grudi setivši se prethodne noći. Još uvek joj je celo telo bridelo od zadovoljstva, pripila se uz njega i prebacila nogu preko njegovih. - Sad si zarobljen. Ne puštam te do daljnjeg, ostaćeš ceo dan ovde i mazićeš me i pazićeš me i zvaćeš me Djole. - Smeh se razlegao prostorijom. - Mislio sam da se zoveš Milica, prevarantu. I zar ti ja ličim na čupavog i glupavog Snežnog čoveka, jel? E za ovo sledi kazna!
Pre no što je stigla da reaguje, prebacio se preko nje, pritisnuvši je celim telom, i držeći joj ruke svojima. Izdigao se i gledao je, ćuteći, dok mu se osmeh gubio i pogled iz obešenjačkog menjao u onaj koji je u njoj izazivao nemir. Pogled je klizio preko nje i osećala se kao da je dodiruje, po obrazima, preko usana, pa naniže.
- Kreeee, kreeeee. - zakreštao je papagaj i prekinuo čaroliju trenutka. Trgla se i pogledala ga iznenađeno. Nije ga čula noćas. " Doduše, šta god da je kreštalo, ne bih čula" pomislila je. - Kreee, Ana, kreee, Ana! - nastavila je ptica je da krešti neumoljivo. - Ana? - pogledala ga je upitno. - Ma...glupa ptica, jedna moja prijateljica se tako zove, valjda je lako za izgovor...sigurno je gladan - činilo joj se da je nekako zbunjen, dok je ustajao i provlačio rukom kroz kosu. - Jesi li ti gladna? - nastavio je - da skoknem do pekare da nam uzmem burek i jogurt?
Definitivno je zbunjen, ta Ana nije obična prijateljica, zaključila je, ali setivši se da i ona ima štošta da mu objasni, odlučila je da nema razloga da mu ne veruje. Nasmešila se i odgovorila da je to odlična ideja. Vidno mu je laknulo, tako da je đipio sa kreveta i počeo da traži stvari po sobi. Uživala je da ga gleda, tako da se nalaktila i gledala ga kako se oblači. Poljubio je i rekao da se brzo vraća. Mada je poželela da ga povuče i baci na krevet, predomislila se. Bilo mu je potrebno da se malo ohladi, očigledno. Krenula je da traži svoje stvari i setila se kako im sinoć nije bilo važno gde je koji komad garderobe završio. Obukavši se, odškrinula je prozor malo više, jer se čula neka fina muzika, očigledno je neki kafić bio u blizini, ili neko od komšija ima dobar ukus. U tom trenutku začulo se zvono na vratima, a papagaj je ponovo počeo da krešti. Pomislivši da se to Nikola šali, potrčala je da otvori vrata.

ružičasto
olovka
mala
film
maska

 

[ahajac]

ružičasto
olovka
mala
film
maska

Spustio se stepeništem, brzinski da razbistri misli. Glupa ptičurina, sad je naučila da priča. Pekara na ćošku bila je zabravljena, zatvoreno zbog deratizacije njihalo se na vratima, i to ga natera da produži dalje.
U sledećoj nije bilo bureka.
-Kroz deset minuta.- Prodavačica ga ravnodušno obavesti, dok je olovkom popunjavala ukrštenicu.
-Ok sačekaću.- Naslonio se na pult i nasmešio prisećajući se detalja od prethodne noći. Deset minuta pretvorilo se u petnaest, petnaest u dvadeset dok konačno nije napustio pekaru sa najlonskom kesom u ruci.
Trčao je do kuće, dan je bio vedar a on raspoložen i čitav svet nalikovao je na njegovo igralište. Uspeo se, preskačući po dva stepenika i pevušeći reči omiljene pesme.

We're Just two lost
Souls swimmin' in a
Fish bowl.

-Ima li gladnih?-Prođe kroz predsoblje, zaviri u dnevnu sobu i kuhinju. -Stigao burek.-
-Burek je malo ispod moga nivoa.-Glas iz spavaće sobe zaledi ga u mestu. Nemoguće, taj glas pripada...
Ležala je na krevetu, samo u minijatrurnim ružičastim gaćicama, a kad je videla njegovo skamenjeno lice poče se smejati.
-Juu kakva ti je faca, kao maska iz nekog filma strave i užasa.-
-Gde je ona?-
-Ona?- Napravi naneviniji izraz lica.-Misliš mala od maločas?-
-Ne šegači se.-Osećao je kako drhti od besa.-Gde je Milica?-
-A Milica. Vidi dušo mala je malo konzervativna, izgleda da se naljutila i furnula nazad u svoje selo.-
-Šta si uradila.-Priđe krevetu sa pretnjom u glasu.
-O takvog te nisam viđala.- Odglumi preplašen izraz.-Samo dušo izbij iz glave misli u nasilju, ja nisam tip žrtve i nisam statist za takav film.-
-Daj ne kenjaj više.-Uneo joj se u lice.-Šta si joj rekla?-
-Samo istinu, o našoj vezi, o suveniru koji ostavljam ujutro.-Rukom pokaže u pravcu noćnog stočića.
-Eno tamo, ali bila sam maksimalno fina, čak sam joj predložila trojku, iako nije moj tip.-Podiže ruke, kao fol pravdajući se.
-Znaš malo je mršava za moj ukus i nisam znala da ti ceniš vegeterijansku ishranu nakon ovakve gozbe.- Isprsila se i rukama pređe preko grudi.
-Ma ti nisi normalna!- Uhvatio se za glavu.
-Kad je otišla?- Istrči na stepenište.
-Hej nemoj se dugo zadržavati.-Anin glas pratio ga je dok je preskako stepenište.
-Heeej nemam ja ceo dan.-
Izjurio je na ulicu, pretrčao park u poravcu tramvajske stanice ali ona nije bila tamo. Konačno se setio mobilnog telefona. Žurno utipka brojke ali uzvratio mu je samo metalni glas
Mobilni preplatnik trenutno nije dostupan.

Papazjanija
Okvir
Telefon
Koleginica
pauza

 

[Art Ista]

"Gospode, kakva žena! Kakva papazjanija! Da li je moguće da mu se takve žene dopadaju, takve...nepristojne, izveštačene, nevaspitane..i doterane i seksipilne..." - morala je da prizna da Ana izgleda vrhunski, mada se njoj taj stil nikada nije dopadao. Svakako joj nije manjkalo samouverenosti kao Milici, i izgledalo je da je u stanju da gazi preko svega da bi dobila to što želi. kao što je i uradila. Miličino grlo je bilo stegnuto i bila je uznemirena preko svake mere. Nije znala šta da misli ni kakav zaključak da donese. Da li da Nikolu smatra lažovom, ili da mu veruje i sačeka da joj objasni sa kojim je pravom ta žena tako nastupila? "Kako sa kojim pravom? Pa rekla mi je...plaća ga. Za sex. Polaže prava na njega, na njegovo telo i na njegove noći...na sve ono što je Milica mislila da dele samo njih dvoje. Nije mogla da podnese pomisao na to. Nije mogla da se tek tako pomiri sa tim da je Nikola neko ko je u stanju da sebe daje nekome zbog novca. Izgledalo joj je da nema razloga za to, koliko joj se činilo, imao je pristojna primanja. "Ma o kakvim glupostima ja to razmišljam? Moram da razgovaram sa njim, ne mogu da pustim to tek tako." Međutim, znala da joj treba malo vremena da se smiri i razmisli o svemu. Hodala je žurno, više zbog toga da izbaci frustraciju iz sebe no zbog potrebe da žuri. Toga dana nije radila, tako da je na kraju odlučila da ne ide kući. Preturala je nervozno po torbi tražeći telefon, i našavši ga videla je da je isključen. Pa da, prazna baterija. Htela je da nazove Sandru, svoju drugaricu i da ode kod nje, da pokuša da zaboravi sve što joj se desilo. Shvatila je da je vrlo blizu posla, tako da je rešila da svrati do kancelarije i pozove je odande. Uletela je unutra i uputila se pravo prema telefonu. Koleginica je gledala sva zbunjena, dobacivši joj da je pauza u toku i da gotovo nikoga nema sem nje. Pokušavši da joj se osmehne, Milica joj odgovori da je samo u prolazu i da mora nekoga da nazove. Okretala je broj automatski, pokušavajući da koliko-toliko sredi misli. Zvonilo je do gotovo do kraja, kad se Sandra javi.
- Halo?- zvučala je zadihano.
- Ćao, Milica ovde. Jesi li kod kuće? Moram da te vidim.
- Ćao Mico, joooj, nisam, evo me kod mame. Nešto joj nije bilo dobro, zvala me je jutros, pa sam dojurila, samo što sam ušla. Da li je sve u redu? Zvučiš kao da je smak sveta u toku.
- Pa...ma ništa. Sve je u redu, samo sam nešto na tri ćoška danas, a ne radim, pa sam htela da se vidimo, nedostaje mi da brbljam sa tobom. Pozdravi mamu i javi mi da li je sve u redu. Čućemo se kasnije. - Zbrza Milica, prekidajući vezu, ne želeći da je Sandra dalje ispituje o bilo čemu. Nije želela da priča ni sa kim o tome što se desilo. Želela je da zaboravi sve. Želela je da se ponovo vrati u svoj tih i miran svet koji je dugo gradila a koji je Nikola srušio tako lako, dajući joj nadu da sve može biti mnogo lepše nego što je ikada mislila. Poželela je da je kod kuće i da može da se zavuče u krevet, zagnjuri glavu u jastuk i vrišti i plače u isto vreme. Udahnula je duboko, smirujući se. Nije želela da se slomi tu, na poslu.
Žurno pokupi torbu i odlučno krenu ka izlazu. "Idem kući da obujem patike i idem u park da trčim. Izludeću." Pozdravi se sa koleginicom i krete prema izlazu kada u okviru velikog prozora primeti Nikolu kako žurnim koracima, gotovo trčeći, ide pravo prema njoj. Nije ga mogla izbeći, video ju je kroz prozor. Požurila je da izađe, ne želeći da bilo ko prisustvuje njihovom susretu.

staklene
cigareta
devojčica
haotično
crteži

 

[ahajac]

Spazio je na izlazu, ispod staklene nadstresnice. Jos uvek je nosila toaletu od sinoc, ali frizura sad nije bila besprekorna, sminka takodje a na licu je, po prvi put, nosila umor tridesetih godina.
Presreo je na polovini stepenista,
-Milice.- Rece, iznenadjen mukloscu sopstvenog glasa.-
Zastala je, nema, dok joj je pogled lutao negde iznad njegovog desnog ramena.
-Vidi Milice, nije onako kako izgleda.- Izgovori u dahu, svestan da je u pitanju jadna odbrana. Najotrcanija recenica koju izgovara raskrinkan partner.
-Zaista?- Suocila je oci sa njegovim, cak se i blago nasmesila i to mu probudi nadu. Shvatice, mora da shvati.
-Hoces da kazes da je sve lagala?-
-Na neki nacin jeste.-
-Na neki nacin.-Sad se nasmejala od srca.-Ma hajde Nikola, cuvaj te fore za mladje od mene. Je li lagala ili nije?-
Lagala je, htede da odgovori, ipak znao je da to nije tacno i osta da cuti.
-Cutis?- Klimnula je glavom, zatim nastavi niz stepeniste.-Nekad je i cutnja dovoljan odgovor.-
-Cekaj.- Pratio je u stopu.-Nije lagala i nisam bio iskren od prvog dana, ne potpuno ali...-Posegnuo je za njenim ramenom.Moram joj objasniti, mora me shvatiti.
-Ne vuci me!- Otrgla se, okrenula da izgovori jos nesto. Tada je spazila ispunjene prozore. Kolege i koleginice, portir na ulazu, svi u napetom iscekivanju i svi sa nasladom u ocima. -Nemoj da mi pravis scenu ovde, ja radim sa ovim ljudima.-
-Naravno.- Pozuri za njom.-Ama sacekaj Milice!- A onda je osetio ljutnju.
-A ti!- Podigne glas.-Zar si ti bila potpuno iskrena?-
-Ja?- Okrenula se sa iznenadjenjem u ocima.-O cemu pricas?-
-Naivna kao francuska sobarica.- Pomalo haoticno rasiri ruke.-A sta je sa tipom iz kluba? Sta rece, stari poznanik je svratio da me pozdravi. Ako sam sisao veslo nisam brod.-
-Ej mani me.- Zurila je u neverici, nastavi da koraca, zatim zastane ponovo.-Pa da napad je najbolja odbrana, jesi li se vec ubedio kako sam ja kriva a ti cist?-
Nisi naravno da nisi, ali nije to rekao previse ispunjen iznenadnim napadom sujete.
-Nadnosio se nad tebe, kao na svoju imovinu. Hajde reci da nije bilo tako!-
-Ma ti si bolestan.- Iskoraci do bulevara. S desne strane je prilazio taksi i Milica mahne zaustavljajuci vozilo.
-Pa da sad ces da klisnes ponovo!- Nemoj da ides, izvini, urlao je u sebi ali ponos mu je stegnuo grlo i nastavi svadjalacki.-Tako se deca ponasaju, kad im nesto nije po volji okrenu se i odu!-
-Cao duso.-Otvorila je vrata, rukom poslala poljubac i sedne u taxi.-I srecno ti bilo sa tvojom plavusom, zasluzujete jedno drugo.- Zalupila je i on osta da zuri, za vozilom koje se udaljavalo.
-Ma idi samo idi.-Doda za sebe, vadeci cigaretu iz dzepa,-Kao da marim.- Ali lagao je sam sebe i bio je svestan toga.
Pripalio je, u momentu dok je kraj njega jurio auto. Na zadnjem sedistu je sedeo krupan pas, kraj njega devojcica sa crtezima u ruci. Pogledao je i uzvrati plazenjem jezika.

Breskva
Reklama
Patike
Kinez
zubar

 

[Art Ista]

Gledala je kroz prozor taksija potpuno izgubljena u mislima. Nijeočekivala da se sve ovako glupo završi, nije želela da se takoglupo završi. U stvari, nije želela da se završi uopšte. Dopadaojoj se Nikola, mnogo...isuviše. Ali, samu je sebe iznenadila reakcijom, a I Nikola je iznenadio. Ponašali su se poput inatljivih preponosnih tinejdžera, priznala je sebi. Oduvek je važila zasmirenu osobu koja ume da se iskontroliše I sačeka, ali Nikola je unjoj budio burna osećanja, još uvek je adrenalin kolao njenim venama, I udahnula je duboko nekoliko puta u pokušaju da se smiri.Realno, nisu ni dali šansu jedno drugom da objasne šta se I kako dešava… Kroz prozor automobila je ugledala ogromnu reklamu neke žene sa napućenim usnama koja je podseti na Anu. Zamislila je njih dvoje u zagrljaju, u sobi u kojoj je provela noć I osetila bes.“Dakle, takve mu se žene dopadaju! Pa, videće on ko je Milica!” Taksi je već stigao do njene zgrade I ona izlete, dok je taksista vikao za njom da treba da plati. “Moram da se smirim” pomislila je vraćajući se da mu plati. U prolazu konstaova komšiju zubara kako je čudno gleda. “Mora da izgledam kao avet”
Uletela je u kuću I osetila olakšanje. Tu je bila njena oaza mira,sela je na krevet I gledala u prazno. Kroz prozor se čula neka rasprava, neki kinez je vikao nešto nerazumljivo, smetalo joj je, ali nije imala snage da ustane sa kreveta. Kao da je odjednom nestala sva energija iz nje, slomila se I počela da plače.
Telefon zavibrira I zasvetli. Poruka od Nikole. Brzo obrisa oči I poče da čita. “ Milice...molim te...ne znam šta mi je bilo. Javi se da razgovaramo, moramo. Ja ne mogu da dozvolim da se ovako rastanemo,moramo da pričamo. “ Razmišljala je šta da radi. Da, želela je da pričaju, I želela je da joj da neko smisleno objašnjenje svega...imala je I ona njemu svašta da kaže. Oboje su imali svoje tajne, I nije imala prava da se ljuti na njega.
“Dobro, pričaćemo.Čekaću te večeras u restoranu, onom o kom smo pričali ...u 8.Molim te, nemoj me zvati u međuvremenu, moram malo da se smirim.” Sedela je I dalje razmišljajući o svemu došavši na kraju do zaključka da je besmisleno razmišljati. Znala je samo da ga neće pustiti bez borbe. Najednom joj se vrati elan, ustala je I brzo se presvukla, nazula patike I rešila da istrči malo, da izbaci negativnost iz sebe. Osećala se mnogo bolje nakon trčanja I tuširanja, smirenija I odlučnija. Čak je I spremila lagani ručak, ali ga nije ni dotakla,umesto toga uze samo jednu breskvu. Osetivši umor, seti se prethodne noći, što joj natera krv u lice. Znao je kako da je dodirne, kao da joj je čitao misli… Odmahnu glavom I odluči da odspava malo,navivši sat da ima dovoljno vremena da se spremi. Želela je da izgleda savršeno.
Stigla je ranije I izabrala udaljeni zavučeni separe, da mogu da razgovaraju na miru. Za divno čudo, bila je poprilično smirena,slušajući muziku, pokušala je da zamisli tok razgovora, ali joj nije uspevalo. Nadala se da će uspeti da zadrži smirenost I dalje. Ugledala ga je kad je već bio blizu stola, iznenadivši se kako izgleda smušeno ali I zavodljivo, u beloj košulji I farmericama.Seo je pored nje I sa pitanjem u očima, lagano joj spustio poljubacna usne, kao da je očekivao da će ga odgurnuti.
- Drago mi je što si pristala da se vidimo, mislim da bi izludeo da nisi ...stvarno ne znam šta mi bi da onako detinjasto reagujem…- počeo je da priča kao navijen.- Polako, stani. Pričaćemo, zato smo ovde. Hajde prvo naruči piće,evo konobara. - iznenadila je samu sebe koliko zvuči prisebno I nekako daleko.
Imala je želju da mu pokaže da nije ona tako nesigurna, u stvari, imala je želju, smešnu, da mu pokaže da je bolja od Ane, da može da mu pruži sve što ova može, I više od toga. Shvativši to, nasmejala se samoj sebi I svojoj nezrelosti, ali joj se po glavi poče vrzmati šašava misao koja joj nije dala mira.
- Hoćeš li mi reći samo jedno, pre svega...da li ste vas dvoje u emotivnoj vezi ili je to bilo samo radi seksa, ili radi..novca? -pogledala ga je pokušavajući da zadrži smirenost, dok joj se u dnu stomaka komešala pobuna od pomisli na njih dvoje u strasnom zagrljaju.
- To je ono što sam pokušavao da ti kažem, nema emotivne veze, pa zaboga, ta...ta..osoba kao da nema emocije, ona…I tek novac nema nikakve veze sa bilo čim, to je neki njen nenormalni trip... -
- U redu, samo to sam htela da čujem, za sada – reče Milica. -Izvini na sekund, idem do toaleta. A ti se smiri, nema potrebe da se nerviraš – I dalje je glumila smirenost.Ustavši, namerno se naslonila na njega, provlačeći se da prođe, I lagano odšetala prema toaletu, znajući da će gledati za njom.Visoke potpetice su odzvanjale u polupraznoj sali, a njena figura je bila istaknuta uzanom majicom I širokom kratkom suknjicom. Znala je da izgleda dobro I želela je da je gleda. “Znači, samo seks...dobro...videćemo koliko koju želi I koju će želeti više” razmišljala je gledajući se u ogledalu. Bila je čudna samoj sebi,otkud joj takve misli padaju na pamet, ali Nikola je u njoj budio strast za koju nije znala da poseduje. Pa, dopadalo joj se to.Dopadalo joj se to što je on u stanju da njenu maštu probudi na taj način, I nije imala nameru da ga prepusti onoj nafrakanoj veštačkoj lutki da joj ga preuzme. Ima vremena za priču, sada je imala mnogo bolju ideju. Namaza usne sjajem I nasmeši se samoj sebi, videvši da nema nikoga, brzo skide gaćice, izravna suknju I spakova ih u torbu.
Vraćala se lagano, uzbuđena od same pomisli šta mu sprema. Volela je da je posmatra, tako da nije žurila ni malo. Ustao je da ona može da prođe na svoje mesto I Milica se opet pripi uz njega u prolazu,fiksirajući ga pogledom. Videla je da je zbunjen, I dopalo joj se to. Pridigla se malo I šapnula mu: “ Sedi dušo, izgledaš zapanjeno” On sede ćutke, gledajući je kao da se pita ko je ona.
- Ima vremena za priču, sada imam iznenađenje za tebe – reče mu. Zavukla je ruku ispod dugog stoljnjaka tražeći njegovu šaku kojaje počivala na sedištu klupice, stezao je ivicu kao da je nesiguranu to gde se nalazi I šta se dešava. Pogledao je iznenađeno kad je uhvatila njegovu ruku I povela je lagano uz svoju butinu, raširivši malo noge. - Uhhh...Milice, šta to radiš? - izgovori Nikola promuklo dok su ga njeni prsti vodili sve dalje I dok nije shvatio da nema ničega ispod te lelujave suknjice.- Ono što želim... – prošaputa Milica, naslanjajući se na njega I spuštajući šaku na njegovu butinu.


smirenost
dogovor
kockice
tuga
radost

​

 

[Konj_na_belom_princu]

smirenost
dogovor
kockice
tuga
radost

Starac je zračio nekom neboćnom smirenošću. Kao da je bio zadovoljan životom koji je proživeo do sad i kao da mu je bilo dosta. Više nije mario za svoju sudbinu i to je delovalo oslabađajuće po njega. Delovao je umorno ali i odavao je utisak čoveka koji je pomiren sa sobom. Konj pomisli kako je mir privilegija odabranih ili možda onih koji odabiraju.. šta god to značilo..

- Vidim, upadate bez poziva.. - progovori promuklim glasom.. - ali ne mari.. nisam imao goste odavno. Uostalom postoji samo jedan put kojim se može doći do mene a to je prolaskom kroz magično ogledalo. Zanima me, kako i kroz koje ogledalo ste vi prošli?

Princeza je htela da mu objasni ali nije bila sigurna u to šta se zapravo stvarno dogodilo.. a onda je konj bojažljivo izložio situcaiju.

Starac se smeškao dok mu je Konj pričao svoju neobičnu putešestviju.

- .. i onda su se sva ogledala slomila i začula se tutnjava i mi smo se našli u ovoj prostoriji..- reče konj kao da se pravda.

- Pa.. na dobro mesto ste došli jer ovo je zamak šporeta.. ali postoji jedan ogroman problem. Vi ste zatočeni u jednoj od najviših kula tog zamka i do te kule nema puta jer ga je razrušila zla veštica sanja**.. Ja sam glavni kuvar zamka i zatočen sam jer se veštici nije dopalo kako sam ispekao kokice koje je tražila. Gornji deo je bio preslan a donji neslan pa me je terala da trčim uzbrdo i nizbrdo niz stepenice dok je govorila da ću tako nabolje da osetim šta je slano - kroz neslanu šalu.

Princes krofnu obuze neka tiha tuga. Iako se ona takođe nikad nije susretala sa nečim što nije bilo preslatko – ovo što je ova odvratna veštičica uradila ovom čoveku zbog malo soli bilo je preko svake mere.

- Evo dogovora.. - reče ona i nastavi - ako vi nama kažete gde se nalazi čokoladni petao.. mi ćemo vam pomoći da izađete iz ove kule, jel važi?

Starac se obradova.. Nije navikao u poslednje vreme na radost pa je zagrlio princezu i konja..

Konju je bilo nelagodno ali osećao je iskrenost trenutka i pusti ga da se odvija koliko mu je potrebno..

Nad kulom je treperio majlsov

.. kao otisak pečata postignutog dogovora..

Videće ta veštica još... - pomisli Konj i pomisli na autora koji je završio još jedan segment priče uprkos buri strastvenih priča oko njega od kojih se preznojavao..

---------------------------

smirenost
dogovor
kockice
tuga
radost

 

[Konj_na_belom_princu]

čekajući
da se
reči
izmisle
još malo

Konj je čekao da se izmisle nove reči. No novih reči nije bilo još od vremena kad su ljudi prestali da pišu knjige. Ovo je naravno bilo vreme u kojem su računari čitali ljude. Razlika je u tome što danas ljudi nisu toliko interesantni koliko su bile knjige koje su oni nekad pisali. A i činilo mu se da je bilo više reči...

Nove reči su pokušavale da se izmisle ali im to nikako nije polazilo za rukom. Logos nije mogao da se otelotvori bez svoje unutrašnje strane vetra. Konj je pomislio kako bi im dobro došle mudre reči koje je jedan sufi mistik rekao dok je objašnjavao unutrašnju stranu vetra na primeru ney-a (frule)..

Dok je ljuštura ili telo frule od parčeta šupljeg drveta.. ono što pravi muziku je unutrašnja strana vetra koja prolazi kroz prazninu šupljine.

Reči bi verovatno trebale da razmisle o prazninama šupljina. Na kraju krajeva i elektroni i pozitroni su imali svoje šupljine.

Zato je konj bio ubeđen da svetu treba

.

I to onaj atomski.. što sa sobom nosi šupljine i praznine.

Kao u Nagasakiju recimo.

Pa nek reči pre nego se izmisle.. razmisle još malo.

---------------------------

smirenost
dogovor
kockice
tuga
radost