О, боже, има ли те! Шта ми би оне ноћи? Из чиста мира умре човек, и то ја! Јест да нисам био неки баја, ал нисам био баш ни за бацање. Ето, поштено да кажем, ко полутка неког баје. Ал, здрав ! Гледала моја Бека у мене, бога ми, гледала. Него, ни сад не могу да схватим како се то мени десило? То, да умрем. А, умро сам оних дана кад је било много вруће. Ух, што је пекло. Жестоко. А, само дан после моје смрти, кад још нисам знао шта самном би, ни где сам, ни шта сам, осетих ја нешто мокро, крупно пада по мени. Из висина. Оћу рећи из дубина, пошто сам мртав, па сам вероватно горе. Добар човек сам био, ваљда сам заслужио да будем овде у рају? Није битно, где сам, него онда то не би падало? Уф, ма, то и није толико важно. Важно је да сам ја то мокро осетио на себи, и будала каква сам био тамо доле, ево остао и овде горе, помислих то плаче моја Бека! Јадна моја удова Бека, плаче за својим мужем.
Плаче јадна, сузе рони. Море, потоци извиру из њених очију!
Кад оно почели људи да пристижу овде. Гамад, бре, какви људи! Надиру са свих страна ! Направи се стрка, ко ће преко кога. Страшно! Нема баш довољно простора, тесно и овде, a камоли доле. Ал, ипак било лепо пре њих. Много лепо. Свако на свом месту. Нека баба се стално љуљала на љуљашки, па се ја пито, како ли је њу донела довде? Него, мани бабу сад. Нашо се ја тад у чуду. Не знам шта је. Копка ме неки, ју, мал да кажем ђаво. Не смем ту особу да споменем, можда ми је иза леђа? Добро, црв, а оно опет, рано је за црве, ђаво их одно. Овај, црви их однели. Па устадох ја, идем да питам, да видим шта је то. Кад ја тамо, а оно неки јадници сви мокри! Питам их је шта је то, а они кажу да је после оне жеге и суше, ударила таква киша, небо се провалило па, сипа ли сипа! Поплавило све живо! Однело куће, подавили се силни људи, па ето и они међу нама. Ех, бре, мислим се ја, какав сам малер био, да нисам могао тих пар дана да преживим, не бих умро! А, ко зна. Не знам да пливам, можда бих се и удавио? Гледам оног јадника, десно од мене, и покров му мокар. На чему ли ће сад да спава? Онај други, испод њега, сав се савио ко петопарац, кука јадник, каже нагуто се воде, па га сад дроб боли. Гледам ја њих, па се мислим како је ипак боље овако. Барем сам умро у сувом. Ко човек у свом кревету!
И тад ме нешто штрецну око срца! Е, будало моја, кажем ја самом себи. Да плаче за тобом? Свашта боже, можда се и удаје.
А, као да јој чујем ону вештицу од мајке како је саветује:
- Кћери, напокон си се решила оне твоје будале од мужа. Нема га више, и тачка. С једним у јаму, с другим у сламу !