Igra - sastavi priču

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
Hranila je zar u kosi. Crvene, valovite slapove zabacivala je zustro. Njihov miris i uzvitlana mekoca utisao bi probudjeni zagor. Zeteoci su sa kapljicama znoja koje su im curile niz ledja od samog pogleda na nju zamisljali kako joj oduzimaju citav snop i pohranjuju u svoj jastuk. Imala je moc da im se uvuce u san o javi. To je mogla samo zena koju su zvali ....zeljom.


gust
opis
merilo
nigdina
srastao
 
Opis stanja u kome se našao,teško je razumeti.Srastao sa njim,kao puzavica obavijao ga je ,bol.Koje je merilo intenziteta tog stanja?Gust dim ispustio je delom kroz nosnice a delom iz usta. Obmotana je zavesom dima nigdina iz koje nije video put.

balast
šuma
čerga
mahovina
uspon
 
balast
šuma
čerga
mahovina
uspon

Jao, baba ne mogu više nositi ovaj balast, šuma sve gušća izgleda da smo zalutali.
- Odkud ti to, balast, aaa? Misliš ranac, to naučio kod sina u gradu je li?
Da, tako je, nego, mi smo stvarno zalutali, vid' de da li je ono mahovina da se okrenemo prema sjeveru.
- Ne lupetaj već krenimo uz uspon, možda izađemo na pravi put.
Em ti pečurke, reka' sam ja da ne idemo duboko u šumu.
- Eno, vidi dim, cigani, čerga, spašeni smo oni će nas izvesti na pravi put.
Eh!

vrganji
žabe
cesta
frula
strnjika
 
Nebo je postalo sivo.Treba da požuri.Nešto ga je sputavalo.To je samo frula zadenuta za pojasom.
Žabe moraju biti žive a već su se primirile u kotarici.Bio je dobar ulov.
Krene levo,ali strnjika, ostala posle žetve,otežavala bi mu korak i ne bi na vreme stigao.
Ipak je bolja cesta,jeste duže,ali već će se nekako snaći i sa omanjom korpom na ramenu ,iz koje vire vrganji
Na naše specijalitete čekaju malobrojni turisti,ove sezone.

knjiga
noć
žmirkav
pauk
bukara
 
Poslednja izmena:
Sve je bilo istinito,neminovno, bez imalo maste. Zmirkav odsjaj sunca sa staklene pepeljare, kao da namiguje, samo je slao potvrdu da je noc otisla. Bukara je ostala srecno prazna,dok je zajedljivo,ali dobrocudno gledao kako pauk ni te noci nije imao srece. Mozda naivna,a mozda hrabra knjiga, slucajno odgurnuta nogom, pala je na pod i tako dala poslednji zvuk tog jutra,ali je prethodna noc dugo posle toga ostala da peva: jutrima,nocima,danima,sumracima.. Narocito sumracima.

Haljina
Pospano
Beg
Sever
Tastina
 
Poslednja izmena:
Haljina
Pospano
Beg
Sever
Tastina

Sve što je Marina želela bilo je da ima mamu. I, ako može, jednu haljinu. Svake večeri, dok bi pospano sklapala oči, molila je Boga da se mama vrati i da joj donese haljinu, crvenu kao sočne lubenice, kao radost i ljubav. Ujutru, kad bi otvorila oči, pregledala bi polako celu kuću. Možda se vratila noćas, dok je spavala. Onda bi obukla pohabane pantalone i davno okraćalu majcu, umila se, očešljala i pogledala na onom komadu ogledala, koji joj je otac kupio kad je bio na saboru. Talas taštine kratak kao treptaj oka govorio joj je da je lepa. I treba da bude lepa i dobra kad mama dođe. Znala je da je njen odlazak bio beg od bede, muke i jada. Znala je da je mama voli, da će se vratiti, samo još malo da se strpi. A onda će njih dve lepe, srećne i vesele, mama u žutoj, Marina u crvenoj haljini, pevajući otići u bolji život. Kažu da tamo, na severu ljudi imaju sve, baš sve, da im ništa ne fali.

kolač
ljubazno
sveže
radoznalac
slavuj
 
Dobovanje prstiju po tastaturi prekinula je pesma ptice.To je slavuj.
Stajao je na grani koja se mirno oslanjala o njegov prozor.
Iako je jutro sveže,prozor je bio širom otvoren.
Mali radoznalac prelepog glasa,skrenuo mu je misli.
One su postale vedrije ,kao nebo koje se budilo pod toplim sunčevim zracima.
Život je lep,pomislio je i uzeo kolač sa tanjirića,koji mu se ljubazno smešio.

pas
plesali
sudbina
zvuk
vreva
 
Sudbina ti je takva,verovao u nju ili ne,to nije njen problem. Kao onda kada ste bezbrizno plesali,pa posle shvatili da je pas da bude veran,a ne covek.Nekoga je bolelo ,nekoga ne,taj put.A onda isti zvuk,isti ritam,ista pesma nadjacali su svu vrevu i ponovo pokazali isto,samo ovaj put nekom drugom.I tako u krug;trci, plesi,misli,hodaj,pevaj,pobeci ne mozes. Veruj mi,mnogi su probali.Ali ako tvoj dah prihvati taj takt,tu muziku,ziveces,i to ne onako,usput, nego bas,svojski!

vrucina
pokusaj
vreme
naopako
uzeti
 
Nebo kao da je ogrnulo sve boje sive
Oblaka nema a pritiska nešto čudno u vazduhu poput balona ogromnog, teškog, tromog guši stenje i ne da disati. Vrućina neka, zapara, ne mili se ni
pokret da napravim, samo gundjam sebi u bradu kako je sve poludelo i vreme i ljudi i ceo svet. I bi i nebi da ustanem i zatvorim prozore, liči da nevreme može da iznenadi.
Prvi pokušaj nije uspeo, samo sam srknula limunadu i nastavila da čitam knjigu. No za nekoliko trenutaka sve je krenulo naopako: olujni vetar je napravio lom na terasi, prevrnuo sve saksije
podivljao zavese i prašinom zaplesao zlokoban ples. Ubrzo je pljusak praćen ledom nastavio da priča neke nove priče iz tropskih krajeva, nepoznate ali sve bliže istini da je definitivno došetala nova klima
koja će biti mukom za sve nas. - Moram pod hitno kupiti gumene čizme i uzeti neku kabanicu, promrmljah, kišobrani će postati samo uspomena na neka divna proleća i jeseni okupana laganom kišom i
na šetnje po mokroj travi i skakutavim baricama koje mame dečja stopala. Novo doba je pred nama.

miris
lepršavo
muzika
zagrljaj
utisak
 
Muzika je bila zaista glasna, malo i preglasna za moj ukus. Zagušljivi klub u koji me je prijateljica odvukla bio je daleko od mojih afiniteta za mirnim provodom te subotnje večeri.
Imala sam utisak da će ovo biti mučna odrada izgubljene oklade zbog koje sam se i našla ovdje. Pogled mi je mrgodno lutao prostorijom u kojoj se osjećao miris znoja, alkohola i dima
i svaka minuta činila se kao atak na moje bubne opne. Šta je tu je, bolje da pokušam u svemu tome da se malo opustim i ko zna možda i zabavim. Mogle bi popiti piće za početak, pomislila sam,
te se okrenuh prijateljici koja je do tog vremena lepršavo skakutala oko mene oduševljena atmosferom i ritmom koji je tresao podij pod našim nogama.
Od moje lepršave plesačice nije bilo traga.
Okretala sam se unezvereno lutajujući pogledom po gomili ne bi li negdje uočila njenu upečatljivu pojavu u crvenoj haljini kad osjetim snažan zagrljaj i riječi: "Nisi se valjda izgubila. Tražiš nekoga?"

ponoć
priča
vjetar
san
kiša
 
Čuli smo da neko kucka o prozor. Prvo smo pomislili da je to neka noćna ptica,
ali ne, to je bila ponoć koja se pokušavala zavući kod nas postelju.
I uspela je, mada nije poremetila činjenicu da naša priča tek započinje
iako nam je v(j)etar šaputao da san koji smo
još odavno usnuli, neminovno dobuje po našim dušama kao ova jesenja kiša.


gorak
sladak
blato
kugla
trezor
 
Poslednja izmena:
Nebo je velegrad sakrilo od sunca,
dok su se suze
nesmiljeno kotrljale niz obraze,
spirući blato s mojih cipela.

Gorak okus razdvajanja
gušio je svaki pokušaj udaha,
čeznutljivo provlačeći naše zagrljaje
kroz trezor sjećanja.

Teslina kugla bacala je plave izboje
prateći milovanje mojih prstiju,
podsjećajući koliko je sladak
nagovještaj ponovnog sjedinjenja.


prsten
zagrljaj
kosa
sreća
pogled
 
prsten
zagrljaj
kosa
sreća
pogled

"Mili moj", tepao je ostareli golubar držeći svog ljubimca u ruci i gladeći mu sjajno perje. Pod prstima je osećao otkucaje malenog srca. Vreme je za let- prosaputa i proveri prsten na golubovoj nožici. Kada se uverio da je sve u redu, pogladi belog lepotana još par puta, počeša se po sedoj bradi i pogladi po kosi. Zatim spusti poljubac na golubovu glavu i posla ga nebu u zagrljaj. Pogledom mu je pratio let dok nije nestao na horizontu. Ovo je zaista sreća, pomisli i polako se uputi u kuhinju, doručak je bio na stolu.

muškarac
muškatla
mušmula
mušema
mušica
 
Poslednja izmena:
Sasvim u uglu stare kafane sedeo je muskarac. Naslonivsi laktove na sto, koji je prekrivala karirana musema. Uz casicu pica, pogled mu je preko prozora kafane, na kojem su stajale dve saksije sa muskatlama, lutao u daljinu, prizivajuci mu davna secanja. Secanja su ga odvela u detinjstvo. Zivo, gotovo stvarno, video je sebe, kako sa svojim drugarima bere musmule, kako veseli I puni zivota, sa osmehom, slade se njenim ukusom, I mastaju o tome sta ce biti kada porastu. Seca se zivo da je mastao o tome da postane lekar. Zeleo je da pomaze ljudima, da ih leci, da im resava probleme. To secanje ga je odrzavalo u zivotu jer stvarnost nije mogao da podnese. Zivot je bio surov prema njemu I umesto da resava zdravstvene probleme ljudi, sam je postao takav problem. Postao je alkoholicar. Alkohol mu je bio jedini izlaz iz stvarnosti, jedini lek za njegov neuspeh, jedini nacin da se izmiri sa zivotom koji ga je odbacio. Jedna musica koja je letela oko njega sve vreme upala je u casicu I udavila se. Videvsi to pomislio je u sebi, kako on I ta musica imaju zajednicku sudbinu. Oboje ce se udaviti u alkoholu. Ta misao ga je trgla iz pijanog stanja. Ponovo je dozivljavao stvarnost onakvom kakva jeste. Ne mogavsi da izdrzi pritisak popio je pice na iskap, i nastavio dalje.

Zora
More
Oblaci
Povetarac
Sreca
 
Zora je, mračna je i tmurna. More preda mnom kao da se upinje da nekog proguta, odnese na dno svoga carstva, onoga neistraženog, kao da hoće žrtve, da bi iznjedrila nešto svijetlo. Taj sam osjećaj imao, želio sam uskočiti u taj beskraj, da izađem nov, ili da ostanem dolje. Možda bi to bilo bolje ... Ili možda da se vinem gore, ovi oblaci mi izgledaju kao da mi na glavi stoje, toliko su slojeviti, kao i duša mi. Utrkuju se i preskaču jedni druge. Hladno mi je, povetarac me gura naprijed. Sada mi je toplo, gle evo školjka i biser na kome piše sreća.

dubina
most
čaša
kamen
 
37, 7 godina
182 cm.
80 kg.
Tamnokos, zelenook.
Visina - trosoban komforni stan na poslednjem spratu Elit-a lociranog u epicentru.
Dubina - francuski, italijanski i spanski, engleski se podrazumeva. Filozofski fakultet, Master na Sociologiji, rad na doktoratu na Fizickoj kulturi. Crni pojas u tekvondou, prvak streljastva u regionu.
Sirina - Dzez, bluz, i osobito Bah. Poezija i gitara.
Volim - nocni provod, rasne plavuse, casu viskija pred spavanje.
Mrzim - aljkavost, puno price, dosadne zene.

Ovo pismo upucujem svim damama koje zele da ugrade stabilan kamen temeljac u most ka intimnom prijateljstvu. Samo ozbiljne ponude dolaze u obzir. Sve iznad 22, ispod 175, preko 55, bez znanja stranih ali sa dugackim jezikom, izvan grada, unutar anonimnih grupa, bice izuzete iz razmatranja.

Javi se, nestrpljivo te cekam - tvoj Princ sa ergelom konja.



pitanje
mamurluk
jagoda
vivisekcija
lako
 
Uvijek isto pitanje kada se probudim poslije noći burnih. Burne noći, fuj, kako izlizan izraz, kao i svaki drugi koji čujem, a koliko ih je... Svi bi da budu drukčiji, a svi isti, sve iste fraze, svi iste riječi ponavljaju, iste stvari ismjevaju, poslije svi te iste stvari rade ... a kada se pojavi neko istinski drukčiji, gade ga se, ogorčeni su, zavidni i komentarišu: ''Šta onaj umišlja ?''. Da li me za to sve boli briga, istina, ne, odrekao sam se svijeta, meni je dobro, ali eto tako misli mi lete, da ... kriv je mamurluk, kojeg moram sasjeći momentalno. Šta da radim, kako me on živcira, volio bih više da sam ko i ostali da povraćam, da legnem i da odmorim, ali ne ja kada mamuram, samo mislim, radio bih nešto, išao bih negdje, poročio bih se i danas, ili možda da sjednem za svoj stolarski stroj da pravim figurice, ne ! praviću voćnu salatu od jagoda, bez jagoda hahahahah ... Pričam sam sa sobom, šalim se sam sa sobom, ne valja, neću se ni tuširati odo odmah vani, dok ispušim cigaru ... Leonardo da Vinči, vivisekcija, moral, lažni moral, eutanazija - ljudi je često pljuju kada hoće da ispadnu moralni i hrišćani, fuj i zašto sve svjetske zvijezde idu u Afriku da dijele rižu, kada mogu to za jedan dan promjeniti, ako hoće, nisu ni oni glupi - kada bi to uradili, pričalo bi se o njima samo te godine, lakše je svake godine ići dijeliti rižu i biti svake popularan nego samo jedne ... Nikola Tesla reče da je na naučniku da stvara bez obzira na posljedice ... opet sam počeo ... ne da mi se na tu stranu, meni je ostalo još šest mjeseci života, i ne želim umjetnost, ne želim stvaralaštvo, ne želim kritički da gledam na svijet ... Nije to baš ni lako, zadovljavati samo jednu stranu, ovu hedonističku, nije lako nije ... Odoh ipak da napišem priču kojom ću promjeniti svijet, uz paklu cigareta i nešto žestoko naravno uz svetu biljku. Pomiri ih nemoj da se svađaju

svetac
jagnje
krovovi
nebesa
polje
 
Stojeci na uzvisenju, pogled mu je obuhvatao krovove kuca male varosice, koju je odlucio da napusti. Tu poslednju sliku rastanka sa svojim rodnim mestom, zeleo ja da pamti ostatak svog zivota. Zeleo je da ga ta poslednja slika podseti na odbacivanje svojih najmilijih, na razocaranje koje su mu priredili najblizi, na to kako nikada nece oprostiti ljudima sto su zeleli da saseku njegova krila slobode koje je tako ponosito I gordo nosio na sebi. Ta zelja njegove neposredne okoline, vremenom je njegovom licu donela mucan izraz. Gledajuci se u ogledalo mislio je da ga taj mucan izraz podseca na sveca koji treba da bude odbacen, zrtvovan, da bi bio prihvacen. Ta misao je uznemiravala njegovu dusu, I, jedini nacin da se oslobodi takvog razmisljanja bio je da ode. Pogled je skrenuo ka nebesima I kroz glavu mu je prosla misao o mogucnostima I izazovima novog zivota. Ta misao donela mu je blagi osmeh na lice. Konacno ce moci da rasiri svoja krila, konacno ce osetiti slobodu. Na svom licu osetio je promenu svoje fizionomije, osetio je kako se gubi onaj mucan izraz, I, njegov lik podseca na malo jagnje koje se sprema da istrazi novi svet. Odlucnim pokretom desne ruke nabacio je ruksak na svoja ledja. Okrenuo se. Odlucnim I krupnim korakom zaputio se preko polja, okrenuvsi ledja varosici koja je lezala u dolini, krenuo je ka novom zivotu.

Naboj
Bes
Mrznja
Strast
Bezdan
 
Poslednja izmena:
Naboj je narastao do vrhunca, u istom trenutku sam spoznao i bijes i mržnju i strast ljubav i blaženstvo i sve ono, za šta smo rezervisali misaone imenice, ono što nas nekad prožima, ono u nama, a opet tako nepoznato ... i onda je sve, polako, prestalo da postoji, jer tako shvaćeno i prevaziđeno nije imalo razloga da bude tu. Ispred mene se otvori bezdan, a ja sam, jasno čujuči njegov zov, krenuo ka njemu. Mamio me da idem sve dublje i otkrivao mi, svakim korakom, nešto novo. Sve ideje i zamisli, od onih, koje smo, mi ljudi, neuhvaćene ni za početak ni za kraj držali u glavi, pa do onih od davnih stanovnika zemlje, postale su tako očite, a zatim odbačene, jer su neke nove stajale preda mnom i očekujuči istu sudbinu. Iako odavno shvatih uzaludnost toga moga puta, glad nije prestala da me proganja, i ja shvatih da nju još nisam spoznao, ona je bila ta nova tačka ka kojoj težim koju treba da riješim i oslobodim je se, a ona je, svakim korakom, sve više rasla na istoj udaljenosti, mučivši me strašno. U jednom trenutku, prestade, osjetih umor i umjesto da mu se prepustim i zadovoljim kotaricama koje skupih usput i koje mi pretekoše, spoznah ga, ne nađoh mu svrhu, napustih ga i opet me obuze - glad. Krčeći tako put ka njoj, jedući sve ono što je između nas stajalo na tome putu, shvatih da pojedoh i sebe; glad ostade, a više ništa nije bilo da se pojede.

simbioza
amsterdam
rusija
česma
rat
 
simbioza
amsterdam
rusija
česma
rat

Vladimir i Lidija, odavno već odrasle osobe, rođeni su u lepom šumadijskom selu, u braku Milorada i Galine. Milorad je bio stasiti Šumadinac, koga su svojevremeno životne prilike i neprilike odvele na rad u Rusiju. Plavokosu Galinu, Ruskinju, doveo je u rodno selo još tada, kada se retko koja ruska devojka usuđivala da dođe u daleku Srbiju. Živeli su u lepoj prostranoj kući, koju je vredni Milorad sagradio nakon povratka iz pečalbe, jer je uz lepu i dobru ženu doneo i nešto para. Oko kuće se prostiralo prelepo dvorište, sa brojnim ružama, muškatlama i još koječim, česmom ozidanom žućkastim pločastim kamenom iz obližnjeg majdana i dve klupe ispod velike lipe, koja je svojom krošnjom natkrilila dobar deo dvorišta. Njihova sreća bila je pomućena samo kada je nesrećnih devedesetih krenuo rat, a Milorad bio mobilisan. Srećom, brzo se vratio, neozleđenog tela i, što je još važnije, srca. Ako je i bilo ozleda, nije o njima pričao, trudio se da to ostane iza njega, u nekom drugom životu.
Vladimir je završio srednju poljoprivrednu školu i odlučio da ostane u selu. Tu se oženio devojkom iz susedstva, koja mu je rodila tri sina. Za razliku od njega, za Lidiju takav život bio skučen i tesan. Vukle su je daljine, te se nakon školovanja u Beogradu, odlučila za beli svet. Udala se za Nemca, pristojnog čoveka, trgovca građevinskim mašinama, koji ju je odveo u Amsterdam. Tamo su izrodili troje dece, koje je Lidija redovno slala u Šumadiju, da ne zaborave ko su, ali i da nauče još dva jezika. Sreća je bila da je zeta posao često dovodio na ove prostore, te su se, spram prilika u kojima su se našli, relativno često viđali.
Stoga nije ni bilo čudo da su se, kada se leti u sumrak okupe na klupama pod lipom, svi osećali kao prava simbioza istoka i zapada, kao ceo svet.

badem
borovnica
dunja
ananas
limun
 
U kristalnu vazu stavio je ananas, limun, nekoliko dunja, I sve to posuo sa sakom badema I borovnica. Prizor koji je napravio ucinio mu se vrlo inspirativnim. Zustrim korakom otisao je do svog platna I jednim dubokim pogledom osmotrio postavku mrtve prirode koju je zeleo da naslika. Najpre se odlucio da pozadinu naslika u plavoj boji, zelevsi da ovaj prizor predstavi u pozitivnom svetlu. Spremio je idealnu nijansu plave bolje ali, tu je zastao. Nije bilo nicega plavog u njegovom zivotu. Nicega smirenog u njegovoj dusi sto bi mu omogucilo da tu plavu nijansu savrseno prenese na platno. Odlucio se da promeni koncept. Zeleo je da svoju dusu prenese na platno, te je odabrao crnu pozadinu sa prigusenim svetlom koje bi osvetljavao prizor mrtve prirode. Spremivsi boje, jos jednom je zavirio u svoju dusu: video je da tamo nema ni najmanjeg tracka svetlosti, nade, traga za kojim bi posao. Jos jednom je dubokim pogledom obuhvatio prizor mrtve prirode I onda shvatio da nema inspiracije. Shvatio je da njegov zivot nema boja I tuzan pogled uputio ka belom I cistom platnu. Znao je da je neoslikano platno njegova slika zivota I da mu nikakav trud nije potreban. Neoslikano platno je savrsenstvo umetnosti koje odrazava njegova osecanja. Ta spoznaja izmamila mu je osmeh koji je bio mesavina zgrazavanja I podsmeha prema samom sebi. Neoslikano platno nije vise mogao da podnese u svom vidokrugu. Naglim korakom okrenuo mu je ledja I krenuo sto dalje od svog umetnickog dela.

Noc
Zvezde
Posrtanje
Kajanje
Isceljenje
 
Noc
Zvezde
Posrtanje
Kajanje
Isceljenje

NOC bez sna. Nista novo, nista cudno, nista vise ni zabrinjavajuce, besane noci su postale najnormalnija stvar.
Zaspao je on bio, ali kao i svaku noc, probudilo ga je KAJANJE.
Nije vise ni znao zbog cega se toliko kaje, sta je to uradio toliko grozno da zbog toga ne zasluzuje miran san.
Znao je samo da je krivo POSRTANJE, posrnuo je negdje gdje nije trebao, u trenutku kad se to nikako nije smjelo desiti.
Ali se i dalje nije sjecao kako ni kad se sve to zbilo. Mozda je to sve samo sanjao ili umislio.
Primjetio je te noci i da ga je djevojka ostavila... ...Prije mjesec dana...
Htio ju je nazvati i pitati kako se to zbilo jer nije ni primjetio njeno odsustvo.
Opet ce u nocnu setnju, tamo ce i ove noci pronaci ISCJELJENJE.
A sta ce mu to, je li mu to uopce potrebno?
Nista nije znao, znao je samo da na nebu nedostaju ZVIJEZDE.
To mu je bilo drago, nebo mracno, tada kisni andjeli salju to neko iscjeljenje.

Nikome
List
Prah
Gost
Odsjaj
 
Nikome nikad nisu rekli za svoju pećinu. A i reći bilo kome išta je bilo nemoguće, ili su oni mislili da je nemoguće, ili su željeli da misle da je nemoguće ... nije to ni važno. Uglavnom dok su živjeli u Sveimajućoj pećini kako su je zvali (a da su je tako zvali kasnije su saznali istražioci izučavajući njihov jezik, jer je bio totalno suprotan jeziku cijele hrastove šume, pa ga je bilo lako 'otključati' ; neki su kasnije pisali doktorate na temu ''Da li su stanovnici iz Pećine u početku imali ništa kao mi sve vrijeme''), niko za njih nije znao. Pećina je bila zadovoljavajuće veličine, na sredini je imala veliki list koji ih je grijao, hranio, pričao im priče, pjevao pjesme, učio mnogim znanjima, proizvodio lagan povjetarac i to sve po potrebi, a njegova moć je bila nepresušna. Sve je ovo pretvoreno u prah, kada je došao jedan slučajni gost. On je uzeo onaj list i stavio ga na zatvorenu šaku i udarao dlanom dok se nije čuo pucanj, pa i ne baš tako glasno, kako zna neki spretan dječak, nego, onako, više tiše nego glasnije, ali ni to nije važno. Nije on to uradio iz neke zlobe, niti su ga oni pustili jer su bili neoprezni, uostalom nije ni to više važno. Važno je bilo to da više tamo nema lista, koji je mogao sve, a nema ga iz razloga što sa njim nije urađeno ništa. Doduše, naši stari pričaju da se nekad iz pećine vidi odsjaj, koji je isti kao i onaj koji se vidio iz pećine, u vrijeme kada niko nije smio da joj priđe, kada je u njoj bilo svega.

kosti
trofej
pločnik
tron
skulptura
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Back
Top