Igra - sastavi priču

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
Marlen Me:
mogu li da znam zasto se moje reci preskacu?
Kliknite za proširenje...

Marlen Me:
licnost
euforicno
ljupkost
fioka
cetiri
Kliknite za proširenje...

Euforično sam se posvetio toj devojci, sa iluzornom nadom da je , upravo ona, Božiji dar, dugo tražena i priželjkivana sreća.
Teško je bilo moje razočaranje kada sam shvatio da njoj treba neka sasvim drugačija ličnost od mene, i da među nama nema istinske bliskosti, bez obzira što smo toliko slični, što isto razmišljamo i govorimo...ali, eto, ona traži nešto što ja ne nudim, a, nudio sam sve što mogu dati.
Ljupkost nikada nije bila moja osobina, možda sam zbog toga toliko želeo da to nađem u nekoj osobi...eto, i ona nije to mogla meni da ponudi, ali sam je prihvatao uprkos tome.
Danas,četiri godine kasnije, izbegavam da otvorim brižljivo zaključanu uspomenu na nju, koja je skrivena u jednoj od fioka mog sećanja.
plac
neuravnotezen
ako samo pokusas
maramica natopljena
mrlja
 
1976!:
plac
neuravnotezen
ako samo pokusas
maramica natopljena
mrlja
Kliknite za proširenje...

Jos uvek osecam da postoji neuravnotezen odnos ljubavi i mrznje prema njemu.Ljubav nekako uvek prevagne.Ako samo pokusas da dodas jos nesto na drugu stranu,da se makar izjednace,bicu ti zahvalna,makar i ne uspeo u pokusaju.Probaj,nadji jos jednu maramicu natopljenu suzama i onaj plac sto cu isplakati sutra za njim.
Samo da se izbrise ona mrlja koja je ostala nakon sto me je zgazio...Po sred srca.

svitanje
galama
tisina
vozovi
stop
uvertira
 
Poslednja izmena:
svitanje
galama
tisina
vozovi
stop
uvertira


Cela uvertira njegove sinocnje price bila je ta da ni ovog meseca nisu dobili platu..
Cenila je njegov trud da joj to saopsti na najblazi moguci nacin ali je nervirao
njegov pokornicki ton kojim joj je to saopstio.Nije ocekivala da sada treba da
ode tamo okupi ljude i galami ispred vrata uprave..strajkuje gladju i spava na zemlji pod satorima.
Ocekivala je malo vise otpora svemu tome..i malo vise angazovanja oko pronalazenja sezonskog posla kako bi lakse sastavili kraj sa krajem.
Trideset godina ona ustaje u svitanje..oblaci se u tisini ne bi li decu probudila..
njena tasna i kaput cekali su je pored ulaznih vrata a i spremljena solju u kojoj je
bila filter vrecica caja od kamilice i kasicica secera u koju bi sipala vrelu vodu iz bojlera..
dok je cekala da se caj prohladi iscekivala je medjunarodni brzi voz koji je trebao vec da prodje..
ziveli su u kuci pored pruge i vozovi su im za sve ove godine bili parametar..
od trenutka kada cuje pisak elektricne lokomotive i trenutka kada voz protutnji i..podigne se rampa sa znakom stop..ona je popila caj,obukla cipele i kaput,uzela tasnu i krenula u fabriku u
kojoj je radila kao radnica na traci za pakovanje..dosadan i jednolican posao ali jedini sa kojim je sada prehranjivala sebe,njega i decu


svemir
komandir
zvezda
vreme
stanica
opera
 
svemir
komandir
zvezda
vreme
stanica
opera

Evo u ovom svemiru negde sam i ja. Koordinate mesta mog boravka mogu se tacno, precizno izracunati u svakom trenutku, samo ko bi se time bavio? Mogu da zamislim komandira neke stanice za pracenje kretanja pisaca :lol:. Iz nekog meni sad nepoznatog razloga mnogo u toj nekoj buducnosti bude vazno za ekonomska pitanja gde se koji pisac, ocu reci covek nalazi, i bude razvijena sva moguca tehnika, ili je to tehnologija za pracenje polozaja pisaca. Posto su tada i tehnologije za kretanje i menjanje polozaja jako napredovale, velika je rasprava otvorena oko uzimanja referentne tacke ili tela, od cijeg ce polozaja zavisiti polozaj svih pisaca u svemiru. Jedan od komandira je uporan da to bude zvezda ali se drugi bune, da zvezda ce predugo da traje, da se time daje prevelik znacaj i onako preznacanim piscima. Oni su za neku planetu kako bi rok te tacke bio sto kraci i u neko dogledno vreme se polozaj pisaca ipak dovede u nestabilan polozaj i ...
Takav projekat se vec razmatra u NASi ali su informacije procurele, dosta je toga poznato o tom kako i sta ce se od tih ideja realizovati i kada. Jednom od pisaca je palo na pamet da cak napravi neki komad, nesto, mozda cak i operu, kao neki mjuzikl, ali sa elementima prave starinske opere. Da bude ukljucen ceo orkestar, mozda cak i vise solista, violina, klavir, udarljke neke... plus solisti pevaci, koji ne bi bili na sceni, i citav hor...
Hor bi na primer oglasavao sta se nekada, u proslosti mislilo o piscima, u vecini. Naprimer, sta je bar pedeset posto stanovnistva svemira mislilo o piscima, a solisti bi pevali ono sto su pojedini veliki pisci u proslosti mislili o piscima. Sami junaci na sceni bi bili trenutni pisci i oni bi pevali ono sto oni sami misle o piscima. A instrumenti solisti, te njihove solaze, to bi bilo sta ce se tek misliti o piscima. Ono kad se dopusti malo vise slobode u izrazavanju nego sto to dopusta jezik reci....
Izvodjenej opere, ustvari prvo njeno pisanje pripremanje i td. poprilicno je komplikovano, tako da ce najverovatnije NASA da preuzme i samu operu. Racunaju da ce od prihoda sa izvodjenenja opere moci da prikupe znacajna sredstva za projekat pracenja pisaca.

san
java
vrana
mana
 
san
java
vrana
mana

Putovanje se preterano odužilo.Iz sata u sve sam više očajavala,ostajala sam bez vazduha,telo me nije slušalo,svaki nerv mi se kočio u telu od lošeg položaja,misli su mi se munjevito smenjivale u glavi,nisam imala ni trenutak mira.U sveopštoj agoniji sopstvenog bića pokušavala sam da se urazumim i smirim.Ali mi je neprekidno titralo u stomaku,kao loš osećaj,kao nagon za bežanjem koji nisam umela da obuzdam.Razmišljala sam,pokušavajući da racionalizujem svoju strepnju,ali sve bez uspeha.Glava mi je gorela od pulsirajuće glavobolje.Priđoh lagano prozoru,misleći da će me umiriti snegoviti pejzaž.Međutim,sve što se ukazalo pred mojim umornim i zabrinutim očima bila je jedna crna ogromna vrana koja me je netremice posmatrala kroz prozorsko staklo.Zloslutno stvorenje je stajalo na do pola odsečenom drvetu pored pruge,mirovalo i gledalo neprekidno u mom pravcu,kao da je već godinama tu,na tom osamljenom jezivom mestu,kao da je osuđeno da tu doveka stoji.Mislila sam da je san,priviđenje....Ali me je hladnoća vazduha koji je uleteo kada sam otvorila prozor veoma brzo osvestila i shvatila sam da je sve java:moje loše osećanje u stomaku,taj stravičan nemir i ovo strašno stvorenje koje sam oduvek smatrala vesnikom nesreće.
Ili u ovo slučaju-pratiocem.Jer ja više nisam morala da brinem zbog onoga što bi se moglo dogoditi,bila sam isuviše očajna zbog svega onoga što se već dogodilo.Ove zime samkao i još nekih ostala bez još jednog dragog člana porodice.Zima je bila to godišnje doba koje mi je donosilo loše vesti.I putovanja daleko ,u suzama,u strepnji,u užasu.Shvatanje da se sve loše što se može čoveku dogoditi meni već dogodilo još me je više ražalostilo.Suze su tekle same,praćene bolom koji je tresao celo moje telo.Ophrvana tugom vratila sam se na svoje mesto i slomljena dremala.Slomila me je moja najveća mana-tragično svhatanje događaja,života,smrti.I obećanje da ću biti jaka ,koje sam drhtavo pokušavala da održim.Proganjalo me je pitanje: koliko čovek može da izdrži?I sećanje na blede slike ljudi koje sam volela.

zvuk klavira
povetarac
mravinjak
neverstvo
 
Nisam razumeo nijednu njenu rec.
Ona je za mene samo tisina.

Svakog proleca dodje jedan dan kada zaboravim da okrenem lice na onu stranu gde izlazi sunce.
Istok? Na istoku izlazi?
Ma ne znam vam ja to. Ko od vas sada moze da mi obeca da sledeceg proleca dan nece pocinjati na nekom drugom kraju sveta? I gde uopste pocinje dan? Kad smo se to dogovorili odakle cemo da brojimo pocetak kruga?
Trazite od mene da vam budem odan. Hej, pa znate li vi kako ja prezirem neverstvo prema sebi? Prvi povetarac ovog proleca oduvace mravinjak uz zvuk klavira, samo da biste vi dobili svoj pocetak, svoga pobednika, svog pionira. Prvog, jedinog, odabranog.

Neka. Ja sam ionako odavno izasao iz te igre.
Necu da mi sunce izjeda oci ovog jutra.
Ja nisam uspeo da razumem nijednu njenu rec i sto da me ne pojedu mravi? Ma da. Sto bas svakog dana moram da budem ziv? Eto, danas cu da umrem.


Srebro
Med
Zrak
Noge
Bol
Ljubav
 
brunhilda:
Srebro
Med
Zrak
Noge
Bol
Ljubav
Kliknite za proširenje...

Mesec je prosuo srebro po snegu, i kao da je svanjavalo,a bilo je blizu ponoći.Topao vetar je topio sneg, ubrzano,ali još ga je bilo, dokle god dopire pogled, a pogled je dopirao daleko. Okolne planine, zvuk kaplji koje se otkidaju od krova bez oluka i padaju na zemlju, u daljini lavež pasa....sve to je tog čoveka bolno podsećalo koliko je ta devojka daleko, i koliko je veliki jaz između njih, u svakom smislu. Opet, nije mu to smetalo da oseća neku bliskost prema njoj, mada bi ona,sasvim sigurno, to pripisala njegovoj želji za seksom...koju on nije ni poricao.
I protiv njegove volje su cupkale noge dok je grozničavo kuckao svoju ko zna koju poruku tom niku iza kojeg je bila skrivena ta devojka. Potajno se nadao da će, najzad, okusiti taj med ljubavi
Njega je, još odavno, sasvim slabašan zrak nade potarknuo da razmišlja o njoj, još dok nije znao ni kako izgleda, ni koliko ima godina, ni gde živi....samo je niz slova sa monitora ukazivao da bi, možda, ona mogla biti dugo tražena sreća,ili, bar, iluzija iste.
No, onaj koji bi trebao da vodi računa o tome, onaj Kupidon, izgleda da je imao slobodno veče....a taj čovek je, po ko zna koji put, umesto da nađe ljubav, pronašao bol.
niko
neko
tražim
znam
zlatan sat
 
Zlatan sat odbrojava. Ne vidim ga ali cujem kako se stotinke sumno sunjaju jedna drugoj iza ledja sazimajuci se u minute koje se pak laganijim hodom primicu trenutku kada moram konacno da odlucim. Koliko god odugovlacila taj cas, nadajuci se da nece doci onako brzo kako presudni momenti inace cine, moram da se pojavim i dam poslednju rec. U potaji sam uzgajala zelju da ce neko drugi to uciniti za mene ali ja definitivno nisam od onih kome bi takva cast bila ukazana. Moram sama. A takvo moranje ponekad znaci uzasnu dilemu jer je dilema izbor, dilema je potencijalna greska, dilema je snosenje posledica. A posledice umeju da bole. Nisam neko ko voli da ga ista boli. Preispoljena sam kukavica koja je to pokazala mnostvo puta a na slicne muke me stavljaju novi entiteti dilema. Znam da ne zasluzujem ista bolje od toga ali pokusavam da odlozim neminovnost. Vreme osvrtanja je zavrseno. Preispitivanje uz pomno slusanje (zanimljivo, ali nikada nisam pomislila da je bilo saslusanje) okoncano. Zaljenje za neostvarenim i zbog ostvarenog prevazidjeno. Ispunjeno nebitnim ispraznjeno. Prociscenje rekose obavljeno. To sto oni govore uzimam kao sopstvene misli jer su moje sve prozirnije i nedostupnije za tumacenje a i vise nemaju veze sa mnom onom osim mnom u buducnosti. Sada sam niko. I uskoro, najskorije, toliko skoro da vec osluskujuci zvuk uzdaha nekih dvoje koje po svojoj volji i nadanjima moram da odaberem za samo i jedino svoje stvaraoce, utiskujem svoj potpis na tapiju jedne karike u nizu svojih zivota. Htela bih da budem iz sna rodjena, iz ljubavi zeljena, iz strasti prepletena, neznoscu obavijena, sa svrhom i srcem njima poklonjena. Sa svim onim grehovima, propustima, promasajima, nedostacima koje moram da odradim ne povredjujuci vise ikada ikog drugog osim sebe, bez kivnosti i straha. Posmatram, biram, trazim jer tako moram, jer ne postoji iko ko bi zeleo da bude odgovoran za ono sto cinim. Zato se i bojim da ne ponovim istovetne greske, ali valjda su novi izbori anestetik za padove i poderotine na kolenima i srcu.


pecinski covek
latinski ljubavnik
posveta
izgubljeno pismo
 
niko
neko
tražim
znam
zlatan sat

Znam da je to za tebe samo zlatan sat koji ne radi a isto tako znas da ga nikada necu prodati..
ti si neko kome je vazna materijalna strana svega..a ja trazim u svemu i onu drugu nematerijalnu stranu..
i da ga prodam..necu dobiti onoliko koliko ustvari taj sat vredi...niko i ne zna njegovu pravu vrednost osim mene..
ti najmanje..tebi je vazno samo danas ..eventualno sutra..ne mnogo daleko..
vidis..taj sat je pripadao ...zastao je na trenutak pogledavsi je u oci..
nezainteresovano je turpijala nokte tog popodneva..na stolu pored nje stajala je do pola popijena kafa..
a cigareta je dogorevala u pepeljari..
njihov crno beli macak dremao je na uzglavlju fotelje u kojoj je sedela..
kisa je padala neprekidno vec dva dana..a tisina se nekako uvukla izmedju njih jos od prosle godine..
ana je bila lepa zena ali je znao da nikada ustvari nije bila njegova..
on je za nju bio neko ko je umeo da je zadovolji u krevetu..nabavljao sve sto im je potrebno za zivot..
kupio lepu kucu..dao joj novac da je opremi..placao fitnese,godisnje odmore,ispunjavao svaki njen hir..zelju..
sve je on to znao samo nije znao ..kog on djavola vise trazi sa njom....
..
u isto vreme.:D

a reci neka budu od Lanavi

pecinski covek
latinski ljubavnik
posveta
izgubljeno pismo
 
pecinski covek
latinski ljubavnik
posveta
izgubljeno pismo

Od nekadasnjeg latinskog ljubavnika kako su ga nazivali,a sto ga je uzasno nerviralo..
danas bi se moglo reci da je to .pecinski covek.ne doslovce naravno..
intelektualac njegovog kalibra osim nacina zivota nikako nije mogao da ima svest pecinca..
a kuca..ni kuca mu nije bila pecina..pre bi se moglo reci ..ni mala ni velika
oaza mira i tisine u koju se povukao zadnjih godinu dana...
nije se odrekao blagodeti savremenosti i napretka u smislu elektronike..
svetla ,vode ..lap topa ,lcd televizora..frizidera,velike ljuljaske na terasi,
zene koja je jednom nedeljno dolazila u tu zabit da mu spremi kucu..opere ves i ispegla ga..
kuvao je sam..i koliko ga secanje vraca u nazad oduvek je to i radio sam..
sam sebe hranio..zadovoljavao taj delic svoga hedonizma
spremajuci zanimljiva jela..
najcesce za dvoje..uz dobro odabrano vino..priguseno svetlo lampe,
tihu muziku i neizbeznji dzoint za put u svet magije i dodira njegovih ruku i usana.
Voleo je zene.Nisu nikada bile pogresne samo nisu uspele da budu njegove.
Osim nje..pripadala mu je telom i dusom..samom sobom ali njemu je tada to bilo malo..kao sto je njegovo srce malo..
taman toliko da stane njegov ego i ludost proteklih godina..
Ono cega se odrekao bili su ljudi..Na koliko dugo.nije mogao da predvidi..
bila mu je potrebna samoca..dodir sa prirodom....da od nje uzme snagu i hrabrost da sedne i napise konacno tu knjigu..
o jednom izgubljenom pismu koje je napisao a nikada joj ga nije poslao jer ga je doslovce izgubio..
o svojoj knjizi sa posvetom..za koju je dobio knjizevnu nagradu te godine i koju joj dhl-om poslao
ali mu je vracena sa naznakom..primaoc je odbio prijem..
odlagao je pisanje te knjige nadajuci se da ce mu dozvoliti da joj sve sto je napisao
u tom izgubljenom pismu kaze gledajuci je u oci secajuci se
njezinih reci... oduvek sam znala da sam zena samo jednog ..tvoja sam..

muskarac
ljubav
ceznja
hrabrost
smrt
 
Toliko ogrezli u strah od istine, navikli su da ih kroz svako iskustvo prati slutnja i videli život kao kroz negativ. Da su samo imali hrabrosti da potraže i okuse skriveno, i od sopstvenih tragova bi možda napravili sigurniji oslonac. Nesuočeni sa ičim zaista, držali su se svojih obala i plićaka i maštali o sebi i o svetu organima kojim se ne mašta, a bežeći od svake presudne odluke i odgovornosti poricali savršene sposobnosti svog mozga i pozivali se saučesnički na osećaj. Pokušavali su, u stvari, samo da odagnaju konstantni osećaj usamljenosti i nezadovoljstva. I tako do kraja nesrećnog života...


Isuviše
Veliki
Oprez
Deluje
Poražavajuće :)
 
Sve se dogodilo u godini koja je trebala da bude njihova, u svakom smislu.
Onako kako su zeleli oboje.Ona sada ponajvise..Kise su postale ljubicaste a snegovi plavi..
Sve oko sebe bojila je bojama svetlosti..On i ona..dve duse u jednom svemiru,posle svih lutanja,
pitanja,podpitanja,filmova..vise je nista nije bilo briga...znala je da je zena samo za jednog..za njega.
a onda gomila nepotrebnih reci i ta jedna rec..
Njene svetle oci dobile su zastrasujuce crnu boju koja se prelila na okolinu
bojeci je sada vec tamom.Nije umela da objasni to sto se desavalo izmedju njih.
Oprez je bio isuvise veliki..Znala je to ali znao je i on svestan svega sto ih je okruzivalo.
Osecala je da sve to njemu deluje na trenutke porazavajuce, ali ona je verovala u sebe ,u njega.
Verovala je u to sto su stvorili i imali..


Toskana
povratak
zagrljaj
mir
cempresi
vinogradi
noc
vino
 
kučka:
Sve se dogodilo u godini koja je trebala da bude njihova, u svakom smislu.
Onako kako su zeleli oboje.Ona sada ponajvise..Kise su postale ljubicaste a snegovi plavi..
Sve oko sebe bojila je bojama svetlosti..On i ona..dve duse u jednom svemiru,posle svih lutanja,
pitanja,podpitanja,filmova..vise je nista nije bilo briga...znala je da je zena samo za jednog..za njega.
a onda gomila nepotrebnih reci i ta jedna rec..
Njene svetle oci dobile su zastrasujuce crnu boju koja se prelila na okolinu
bojeci je sada vec tamom.Nije umela da objasni to sto se desavalo izmedju njih.
Oprez je bio isuvise veliki..Znala je to ali znao je i on svestan svega sto ih je okruzivalo.
Osecala je da sve to njemu deluje na trenutke porazavajuce, ali ona je verovala u sebe ,u njega.
Verovala je u to sto su stvorili i imali..


Toskana
povratak
zagrljaj
mir
cempresi
vinogradi
noc
vino
Kliknite za proširenje...



Toskana kao i uvek prelepa,inspirativna,ocaravajuca.... MIr je ispunjavao moju dusu i telo, ne samo zbog lepote Toskane vec i zbog njegovog zagrljaja koji me je dizao do oblaka,kao da osvajam svet. SEcam se divnih jutra koja je ispunjavao miris cempresa. Pored ispunjenih dana, provedenih najzanimljivije u mom zivotu, noc je bila ono sto je bilo najbolje. Setali smo vinogradima,ljubili se, ponekad kada bismo skupili hrabrost vodili ljubav tamo,bile su to nezaboravne noci. A onda kada se vratimo iz vinograda prepustili bismo se zaglusujucoj strasti koja blokira sva cula u trenutku,a vec u sledecem ih ozivljava onakva kakva nikada nisu bila. Na kraju,zagrljeni gledajuci kroz prozor,uz vino smo nazdravljali nasoj ljubavi.
A znali smo da povratak mora doci, kraj ovog raja, istovremeno se plaseci da ce i nasoj ljubavi doci kraj.

odzak
krstarenje
dubina
oci
pantalone
 
odzak
krstarenje
dubina
oci
pantalone

Sopstveno je telo osecala kao odzak, kuljalo je iz nje nesto maglicasto, nejasno i zelela da se makar jednom sama sa svojm mislima vine u nebo. Dubina zamisljenosti joj se oslikavana na celu, na turobnim obrvama koje uokviravase svetle i otvorene oci... ogledalo mora koje je njena dusa bila i po kojoj je po ko zna koji put krenula na krstarenje. Valovima uspomena, malih slatkih, obalama slika, izucavala je otoke detinjih strahova, novih zudnji nosena plimom suza i osmeha. Izraz se na njenom licu najednom promeni. Pronasla je pitanja koja je sebi samoj postavila i odmah zaboravila odgovore na tudja. Osmehnula se, duboko udahnula mirisljav letnji vazduh, lagano ustala, otresla svoje kratke pantalone i krenula u potragu.

pero
jednakost
leptir
zimzelen
pokret
sluh
 
pero
jednakost
leptir
zimzelen
pokret
sluh


Laka kao pero,sada je bila oslobodjena svih stega. Bila je jaka,dobila je tu novu neizrecivu snagu,stojala je jako pred svim vetrovima pokvarenosti drugih kao jako zimzeleno drvo.
Htela je jednakost i dobila ju je! Sada su njena cula slobodna kao leptir i ne znaju sta pre da osete. Jos uvek cuje te uzasne glasove,ali ih ignorise,prica sebi da je sluh vara. Njen predjasnji zivot je odnesen lako kao pokretom ruke,sada je svoje,moze da misli i radi kako zeli, sve ostalo su uspomene.


caura
zmaj
google
nedovrseno
poslati
 
caura
zmaj
google
nedovrseno
poslati
..
Hodao je okrecuci se oko sebe..imao je utisak da ga stotine ociju posmata iz mraka..nije znao gde ide osim da mora da ide..
da nije bilo ljubicaste svetlosti sa
dva istovetna meseca koja su obasjavali tu cudnu planetu ne bi video nista..
tek po neki zvuk remetio je tisinu te somotaste noci..put je bio obrastao mahovinom u kojoj su njegova mala stopala ostavljala svetleci trag..
cudne biljke prosipale su iz
svojih caura svetlece loptice koje su letele oko njega kao da su ga stitile...
Sedela je te veceri kod kuce za kompjuterom...trazila je na googlu poznatu pricu o decaku koji je sanjao da mu otac sa puta donese zmaja..
velikog ,
sarenog zmaja sa dugackim repom kojeg bi pustao na poljani iza njihove kuce u vreme pogodnih vetrova..i
on bi leteo visoko..daleko,najdalje sto bi mogao..sve do ove cudne sume iz maste u kojoj se obreo
.A to je vec bila druga prica kojoj je ona trebala da doda slike..Volela je decu i radovala se svakom poslu koji je imao veze sa njima..
sa decom si uvek znao da li te vole i koliko..sa njima nikada nista nije ostajalo nedovrseno..
nedoreceno..njihovim ljubopitljivim ocima nista nije moglo da promakne a
na njihovu iskrenost malo je onih koji su ostajali ravnodusni..zavrsila je posao oko slikovnice...
zapakovace i sve to ce odneti ujutro..htela je jos malo da uziva u avanturama decaka
na dalekoj planeti sa dva meseca koji su svetleli ljubicastom svetloscu

tisina
udaljavanje
njegova zelja
pesma
zaborav
 
caura,zmaj,google,nedovrseno,poslati... moji dobro utemeljeni i godinama pothranjivani strahovi uporno su me izjedali.u poslednje vreme provodio sam sve manje vremena ziveci normalno,dok sam sve vise sati i dana gubio uzaludno pokusavajuci da ih se otresem,ili se jednostavno prepustajuci da me obuzmu.osecao sam izvesnu nemoc kada je ta stvar bila u pitanju.van ovog idiotizma koji mi se desavao sve cesce(na moju veliku zalost!) sve sam veoma uspesno drzao pod kontrolom.vodio sam veoma uspesnu firmu,imao veoma uspesne veze,ziveo veoma buran socijalni zivot.neko bi pomislio da sam veoma uspesan mladi covek.sto sam ja izgleda zaista i bio.osim sto se ni najmanje nisam tako osecao.osecao sam se slabo,bolesno i izgubljeno.sta vise,bio sam duboko nesrecan.ziveo sam povucen u sebe,dok me je caura mojih sopstvenih strepnji stezala toliko da mi se ponekad cinilo da ce mi zaustaviti krvotok.ipak,fizicki sam to stezanje dobro podnosio i krvotok mi je bio sasvim u redu,dok sam sto se tice mog psihickog stanja samo cekao konacnu eksploziju i razgnevljenog zmaja koji ce izleteti iz mog savresnog tela i mog savrsenog zivota i zapaliti citavu maskaradu mog mizernog bitisanja bljuvanjem vatre na sve strane.kako se to nije dogadjalo(mada sam se nekako potajno nadao da ce se to dogoditi) smrdeo sam u svojim svakodnevnim obavezama,ziveci samo za trenutak slobodnog vremena kada cu se posvetiti razmisljanju o njoj.jedinoj nesavrsenosti mog savrsenstva.danima sam mastao o njoj,prizeljkivao njeno prisustvo,patio zbog njenog odsustva.ona je bila jedina iskra zivota u mom beznadju.u mom dusevnom nepostojanju.a vec dugo nije bila tu...toliko dugo da cesto nisam uspevao u mislima da vidim odsjaj sunca u njenoj dugoj kosi,svetlost dana u njenom zamisljenom oku.vec sam napamet znao sve sto je google pretrazivac izbacivao kada bih uneo njeno prezime,znao sam kako izgledaju svi njeni rodjaci,cak i one koje ni ona sama verovatno nije znala.sedeo sam danima smrvljen,shvatajuci da sve sto zelim u zivotu mogu samo da pratim preko interneta,da sakuplja, mrvice i slazem slagalice.bilo mi je tesko da verujem da je ona nekada zaista bila moja,da sam sa njom razgovarao,da mi se smejala,da se budila cupava u mom krevetu ujutru.bilo mi je tesko da verujem da je ikada bila moja,jer je toliko dugo ona vec bila tudja.i daleka.nedostizna.pogledao sam jos jednom nedovrseno pismo koje cu joj-kako mizerno-poslati u elektronskom obliku.sve sto sam imao da joj kazem,sve cega sam se plasio,stalo je u jedan jedini mail.nisam ga cak ni zavrsio.plakao sam.dugo.prvi put u zivotu sam plakao. misao,razum,verovanje,spokoj,pogled,netremice.
 
kučka:
caura
zmaj
google
nedovrseno
poslati
..
Hodao je okrecuci se oko sebe..imao je utisak da ga stotine ociju posmata iz mraka..nije znao gde ide osim da mora da ide..
da nije bilo ljubicaste svetlosti sa
dva istovetna meseca koja su obasjavali tu cudnu planetu ne bi video nista..
tek po neki zvuk remetio je tisinu te somotaste noci..put je bio obrastao mahovinom u kojoj su njegova mala stopala ostavljala svetleci trag..
cudne biljke prosipale su iz
svojih caura svetlece loptice koje su letele oko njega kao da su ga stitile...
Sedela je te veceri kod kuce za kompjuterom...trazila je na googlu poznatu pricu o decaku koji je sanjao da mu otac sa puta donese zmaja..
velikog ,
sarenog zmaja sa dugackim repom kojeg bi pustao na poljani iza njihove kuce u vreme pogodnih vetrova..i
on bi leteo visoko..daleko,najdalje sto bi mogao..sve do ove cudne sume iz maste u kojoj se obreo
.A to je vec bila druga prica kojoj je ona trebala da doda slike..Volela je decu i radovala se svakom poslu koji je imao veze sa njima..
sa decom si uvek znao da li te vole i koliko..sa njima nikada nista nije ostajalo nedovrseno..
nedoreceno..njihovim ljubopitljivim ocima nista nije moglo da promakne a
na njihovu iskrenost malo je onih koji su ostajali ravnodusni..zavrsila je posao oko slikovnice...
zapakovace i sve to ce odneti ujutro..htela je jos malo da uziva u avanturama decaka
na dalekoj planeti sa dva meseca koji su svetleli ljubicastom svetloscu

tisina
udaljavanje
njegova zelja
pesma
zaborav
Kliknite za proširenje...

Plavetnilo neba je bilo tako carobno,jutro kakvog nije bilo godinama. Tisina se njihala kroz ulice zaborava dok su svi spavali nekim nevinim,bezbriznim snom. Lezao je pored nje,gladio joj kosu,zahvaljivao bogu sto je pored njega.
Bila je tako divna,te pune usne,opustene dok je ona bila u nekom nepoznatom svetu snova,skopljene oci...Obozavao je kada ga pogleda,zmarci su ga podilazili od te dobrote koja je blestala iz njenih ociju. Njen nezan dodir,lagan kao pero je bio sve sto mu je potrebno u zivotu.
Njegova zelja i to jedina bila je da ona zauvek ostane tu, da nikada ne iskuse udaljavanje koje se desi parovima posle nekog vremena. Ona je sada bila njegov svet,njen glas je za njega bi najlepsa pesma. Duboko u sebi osecao je da je ona ta koja ga nikada nece izneveriti,ona je ta sa kojom zeli da provede zivot.

slutnja
noz
parce
suzica
smrt
ljubomora
 
Raskoljnikov sanja isti san, godinama. Taman pomisli da san zauvek otišao u predele zaborava, on bi se vraćao sa ciničnim osmehom pobednika.
Raskoljnikov sanja san u različitim varijantama koje zavise od godišnjih doba. Tokom godina iskristalisale su se varijenta sna. I kada ne bi znao koje je godišnje doba Raskoljnikov bi po snu mogao da zaključi koje je godišnje doba, koje godišnje doba se priblišava ili je upravo prošlo.
San obojen ljubičasto sa primesama grmljavine sanjao je u leto, već u jesen san je biop okupan spektrom boja u kome je dominirala zelena sa odsjajem cimeta. U proleće san je bio u narandžastom ruhu. Svi mogući valeri narandžaste igrali su se u predelima sna. Zima je donosila crnu i crvenu boju. Težina se osećala i odzvanjao je ukus metala po obodima sna.
Nigde beline, nigde senke, nigde sunca samo odsjaji, refleksije, razliveni likovi, lelujavi predeli i vreme koje staje. Sve je sadašnjost i sve je prošlost i sve je budućnost.
Kada se budi Raskoljnikova obliva hladni znoj. U trenu majca je mokra, on drhti, brzi otkucaji srca, uvor se uvlači u telo, možda ponekad grč u nogama i bespomoćne ruke. Bespomoćne ruke, zaštitni znak sna, njegov krešendo. Oči ostaju zatvorene koji trenutak, da bi se otvorile zaprepašćene i u čudu.
Raskoljnikov se često pitao u sebi, u časovima duhovne rezignacije, gde se rodio, od čega je sastavljen, koji elementi života se manifestuju u njemu, da bi se proizveo ovakav san. Sumnjao je u sublimalnu percepciju, kojoj je bio sklon, u svoj primalni krik, koga se nije sećao, možda od signala koji mu metafizika sudbine nameće ili se to vasiona igra pomeranjem paralelnih svetova.Čista filozofijaRaskoljnikov stupa na terasu, posmatra gungulu grada, čuje žagor, vidi naizmenično kretanje vozila i ljudi, sluša ogromnu kakofoniju zvukova. Na suprotnoj terasi raspuštenicu, u dvorištu čuvara magacina, komšiju kome je ceo život skandal. Treba mu tišina. Raskoljnikov pokušava da se kocentriše, za tišinu u sebi i oko sebe.
Čeka nečiji glas.....
A snovi odlaze i dolaze; ne znamo kako nastaju, gde im je izvorište, ali tu su. Raskoljnikov je izbegavao razne sanovnike, večite kalendare, popularnu literaturu o snovima, tumačenja u bulevarskoj štampi, propale astrologe. Raskoljnikov je u snovima tražio odgovore na surovu svakodnevicu, rešenje rebusa koje postavlja današnjica. Čitao je Frojda, Šopenhauera, nepoznate fiziologe koji su objašnjavali tu čuvenu rem fazu sna. Uvek je nešto hvalilo, što je Raskoljikov osećao ali nije nikako mogao, iako se trudio, da definiše.
Raskoljnikov stoji na terasi. Tek, povetarac miluje mu lice, kosu, oči koje trepću. Raskoljnikov uživa, opušten, pun topline u sebi sklapa oči.
Čeka načiji glas....




misao
poruka
kaldrma
kutlača
fioka
slatko od dunja
4 plave šnale
 
Poslednja izmena:
misao
poruka
kaldrma
kutlača
fioka
slatko od dunja
4 plave šnale


Deca su ono sto ispunjava zivot. Da, to je jedina istinska i neprolazna sreca. Misao koja prati i na javi i u snu.
Nekada ne shvataju da su voljena i pored nase vike i pored prekornih reci. Nekada jednostavno kasno shvate.
Moje bliznakinje su imale obicaj da utrce u kuhinju i traze da probaju jelo koje pravim. Davala bih im po zalogaj iz kutlace. Obe su zelele da postanu kuvarice. Uvek sam se plasila i strepeci odlazila na posao , da ce hteti da mi spreme nesto i da ce posegnuti za fiokom sa nozevima. Umrla bih da im se nesto desi. Obavezno bih ostavljala poruku sta ne smeju da diraju,zapisane moje brojeve iako su ih znale napamet kao i brojeve hitnih sluzbi.
Obozavale su slatko od dunja,ubedjena sam da bi mogle da zive jeduici samo njega namazanog na hleb. Moje malene,nedostaju mi.
Ulazim u sobu i otvaram fioku,posezem za 4 plave snale. dve za jednu i dve za drugu princezu. Bile su preslatke uvek. Suze nekontrolisano pocinju da se spustaju niz moje lice,brze i brze dovodeci me do ocaja.
Pre tacno mesec dana radosne,sa tim nevinim osmesima na licu istrcale su iz kuce i ja sam ih naravno kao i uvek ispratila do kapije. Potrcale su preko ulice i dalje se smeseci bezbrizno. Tu idilu prekinuo je zvuk kocnica na kaldrmi koje su prekasno zakocile i uzele zivote moja dva andjela. Pitam se zasto nisam krenula sa njima, zasto nisam umrla i ja?
Sve je bolje od ovog mucenja u zivotu bez njih. Ja vise ne znam smisao svog zivota. Ja vise nisam ja. Zivot nije sto je bio. Ali smrt je tu u svom punom sjaju.



parking
majmun
baterija
lud
malena
sisarka
 
Poslednja izmena:
Marlen Me:
parking
majmun
baterija
lud
malena
sisarka
Kliknite za proširenje...

Stajala sam oborene glave na parkingu, tik pored naseg autobobila, skoro nehajno gledajuci u sisarku koja je otpala sa obliznjeg drveta. U mislima sam terala desnu nogu na korak, ali me ona nije slusala.
"Udji u kola, malena"-cula sam njegov nezan, tihi glas.
Nista. Noga se i dalje ne pomera.
"Majmune ludi...kretenu...idiote.."-nabrajam u sebi, ali, naravno, nista od toga ne izgovaram, samo i dalje stojim, kao ukopana u zivi pesak, bojeci se da napravim korak, a jos vise se plaseci sto ostajem u mestu.
On polako zaobilazi auto, iduci od svoje strane kola ka prtljazniku, otvara ga i vadi baterijsku lampu sa teskom metalnom drskom. Prilazi mi i jos neznije i tise kaze:
"Udji u kola, ljubavi."
Ja i dalje stojim, nepomicno i bez glasa, samo usne polako pocinju da mi podrhtavaju.
On iznenada zamahuje i iz sve snage me udara lampom po levom obrazu, zakacivsi drskom i oko. Na trenutak izgleda da stojim jos uvek u mestu, da me nista ne boli, a onda se strahovito zanosim, padnem, docekam na desnu ruku, malo zadrzim u tom polozaju, tek da uhvatim vazduh, a onda, posrcuci lagano ustajem i krecem ka kolima. Otvaram vrata i lagano sedam na sediste. Trebala sam to odmah i da uradim.

dosta mi je cekanja
zivot
bozanski
cvet
kasno je za spavanje
 
malavelika:
S

dosta mi je cekanja
zivot
bozanski
cvet
kasno je za spavanje
Kliknite za proširenje...

Dosta mi je čekanja! ponavljam sebi, svakoga dana.Vrti mi se ta konstatacija po mislima, često nepozvana, u trenutcima kada bi mozak trebao da bude skoncentrisan na neke druge stvari, vraća se iznova, i iznova, kao besmisleni refren neke besmislene pesme što se urezao u memoriju samo zato što sam ga prečesto slušao sa radija.
Prolazi život! -stalno me podsećaju nimalo dobronamerni dušebrižnici, tobože zabrinuti za moju budućnost, a, zapravo, željni da mi pokažu koliko su uspešniji od mene, da me podsete da su sede u mojoj kosi sve brojnije, i da je sve manje godina koje su mi na raspolaganj da ih krckam...
No, prošle su te godine kada su mogli da me uvrede i povrede takvim komentarima, a došle su godine kada shvatam zašto me to vređalo i povređivalo. Možda je i ta spoznaja božanski dar, mada nisam siguran u to.
Pokušavam da objektivno sagledam cvet jedne mladosti, u svoj njegovoj raskoši i lepoti, ali i u neumitnom dolasku dana kad će njegove latice početi da opadaju.
Brzo odbacim takve misli, ostavljajući preispitivanje za neki drugi dan,neki dan kad ću biti bolje raspoložen i imati manje obaveza, bežeći od zaključka da kasno je za spavanje u kojem bih snevao neki sladak san...
Evo reči:
dosta mi je cekanja
zivot
bozanski
cvet
kasno je za spavanje
 
Poslednja izmena:
1976!:
Dosta mi je čekanja! ponavljam sebi, svakoga dana.Vrti mi se ta konstatacija po mislima, često nepozvana, u trenutcima kada bi mozak trebao da bude skoncentrisan na neke druge stvari, vraća se iznova, i iznova, kao besmisleni refren neke besmislene pesme što se urezao u memoriju samo zato što sam ga prečesto slušao sa radija.
Prolazi život! -stalno me podsećaju nimalo dobronamerni dušebrižnici, tobože zabrinuti za moju budućnost, a, zapravo, željni da mi pokažu koliko su uspešniji od mene, da me podsete da su sede u mojoj kosi sve brojnije, i da je sve manje godina koje su mi na raspolaganj da ih krckam...
No, prošle su te godine kada su mogli da me uvrede i povrede takvim komentarima, a došle su godine kada shvatam zašto me to vređalo i povređivalo. Možda je i ta spoznaja božanski dar, mada nisam siguran u to.
Pokušavam da objektivno sagledam cvet jedne mladosti, u svoj njegovoj raskoši i lepoti, ali i u neumitnom dolasku dana kad će njegove latice početi da opadaju.
Brzo odbacim takve misli, ostavljajući preispitivanje za neki drugi dan,neki dan kad ću biti bolje raspoložen i imati manje obaveza, bežeći od zaključka da kasno je za spavanje u kojem bih snevao neki sladak san...
Kliknite za proširenje...

reci?
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Back
Top