gospodjica14
Poznat
- Poruka
- 7.429
Ovu temu pokrecem kao psiholosku, mada neki njeni delovi neizbezno “vuku” ka nacionalno-politickim aspektima koji su, po mom misljenju, neodvojivi kada govorimo o identitetu licnosti, a obzirom da je nacija ipak skup odredjenih licnosti, onda i o identitetu nacije.
Pre svega, navescu neke primere iz mog i opsteg/naseg okruzenja, gde sam zapazila postojanje uslovno receno poremecaja identiteta, koji, svi smo tome bili svedoci, mogu dovesti do teskih posledica po samu licnost, ali i po njeno neposredno okruzenje, narocito ako se radi o skupu licnosti sa problemom poremecaja i neprihvatanja sopstvenog identiteta.
Prvi primer je iz mog licnog okruzenja, i tice se personalnog identiteta koji se odnosi na razlicitost. Nas prijatelj je pre nepunih godinu dana preminuo usled zastoja rada srca zbog overdoziranja. Sve nas je uzasno grizla savest jer mu nismo vise pomogli. Dosta dugo smo pokusavali i razgovarali koji bi mogli da budu uzroci “bezanja iz stvarnosti”…slabost karaktera, losa materijalna situacija – a onda se postavilo pitanja poremecaja identiteta, konkretno seksualnog identiteta, prikrivenoj a jakoj sklonosti ka homoseksualizmu, koja kada se doda na sve ostalo: neprilagodjenost, drustvenu stigmu, slabost karaktera i volje dovodi do nezajazljive zelje da Sebe u realnom vremenu u prostoru zamenis Drugim u izmisljenom vremenu i prostoru. Konacno smo mu za rodjendan na poklon dali kriglu u obliku falusa, kao simbolicnu poruku da se vrati Sebi i otrgne od Drugog…Nije uspelo.
Drugi primer je iz nedavne i one malo starije istorije, i ovde se radi o kolektivnom identitetu koji se odnosi na slicnost. Rec je o jedinici o kojoj je jedan od optuzenih u Hagu rekao da je neposredan izvrsilac masovnih smaknuca u Srebrenici. Objasnjavajuci o kakvoj se jedinici radi, taj covek je rekao sledece: “Deseti diverzantski odred je bio mješovitog nacionalnog sastava i kao takav namijenjen za najzahtjevnije borbene zadatke. Bili su plaćeni bolje od ostalih vojnika srpske vojske. Mladić je smatrao da su vojnici iz miješanih brakova, kakvi su bili u ovom odredu, imali potrebu da dokažu svoju lojalnost pa su bili poslušniji u izvršavanju naređenja.” Nije mi cilj da ulazim u raspravu o genocidu, Srbima, Bosnjacima, Hrvatima i sl, vec da ukazem na jednu interesantnu istorijsku paralelu – janjicare. Da se podsetimo, oni su bili potomci hriscana, decaci koje su u dobi od oko 10 godina uzimali Turci kao danak u krvi, i posebno ih vaspitavali i obucavali. Prema svedocenjima najsuroviji prema hriscanima bili su upravo njihovi potomci – janjicari. Potreba za ubijanjem dela licnosti, njene celosti (u prvom primeru nesrpske, u drugom srpske) i dokzivanjem “cistote” u smislu pripadnosti drugoj veri i naciji ocigledno je potreba kojom je lako manipulisati. Opet, poremecaj identiteta, preciznije neprihvatanje celovitosti identiteta kao mesavine jednog i drugog, dovelo je do niza drugih poremecaja: sistema vrednosti, morala, savesti, empatije itd.
Za one koje ne mrzi da procitaju dugacko uvodno izlaganje, pitanje je kako stojite sa sopstvenim identitetom i kako dozivljavate identitet nacije? I naravno, sve sto vam uz to padne na pamet a ima bilo kakve veze sa temom o identitetu.
Pre svega, navescu neke primere iz mog i opsteg/naseg okruzenja, gde sam zapazila postojanje uslovno receno poremecaja identiteta, koji, svi smo tome bili svedoci, mogu dovesti do teskih posledica po samu licnost, ali i po njeno neposredno okruzenje, narocito ako se radi o skupu licnosti sa problemom poremecaja i neprihvatanja sopstvenog identiteta.
Prvi primer je iz mog licnog okruzenja, i tice se personalnog identiteta koji se odnosi na razlicitost. Nas prijatelj je pre nepunih godinu dana preminuo usled zastoja rada srca zbog overdoziranja. Sve nas je uzasno grizla savest jer mu nismo vise pomogli. Dosta dugo smo pokusavali i razgovarali koji bi mogli da budu uzroci “bezanja iz stvarnosti”…slabost karaktera, losa materijalna situacija – a onda se postavilo pitanja poremecaja identiteta, konkretno seksualnog identiteta, prikrivenoj a jakoj sklonosti ka homoseksualizmu, koja kada se doda na sve ostalo: neprilagodjenost, drustvenu stigmu, slabost karaktera i volje dovodi do nezajazljive zelje da Sebe u realnom vremenu u prostoru zamenis Drugim u izmisljenom vremenu i prostoru. Konacno smo mu za rodjendan na poklon dali kriglu u obliku falusa, kao simbolicnu poruku da se vrati Sebi i otrgne od Drugog…Nije uspelo.
Drugi primer je iz nedavne i one malo starije istorije, i ovde se radi o kolektivnom identitetu koji se odnosi na slicnost. Rec je o jedinici o kojoj je jedan od optuzenih u Hagu rekao da je neposredan izvrsilac masovnih smaknuca u Srebrenici. Objasnjavajuci o kakvoj se jedinici radi, taj covek je rekao sledece: “Deseti diverzantski odred je bio mješovitog nacionalnog sastava i kao takav namijenjen za najzahtjevnije borbene zadatke. Bili su plaćeni bolje od ostalih vojnika srpske vojske. Mladić je smatrao da su vojnici iz miješanih brakova, kakvi su bili u ovom odredu, imali potrebu da dokažu svoju lojalnost pa su bili poslušniji u izvršavanju naređenja.” Nije mi cilj da ulazim u raspravu o genocidu, Srbima, Bosnjacima, Hrvatima i sl, vec da ukazem na jednu interesantnu istorijsku paralelu – janjicare. Da se podsetimo, oni su bili potomci hriscana, decaci koje su u dobi od oko 10 godina uzimali Turci kao danak u krvi, i posebno ih vaspitavali i obucavali. Prema svedocenjima najsuroviji prema hriscanima bili su upravo njihovi potomci – janjicari. Potreba za ubijanjem dela licnosti, njene celosti (u prvom primeru nesrpske, u drugom srpske) i dokzivanjem “cistote” u smislu pripadnosti drugoj veri i naciji ocigledno je potreba kojom je lako manipulisati. Opet, poremecaj identiteta, preciznije neprihvatanje celovitosti identiteta kao mesavine jednog i drugog, dovelo je do niza drugih poremecaja: sistema vrednosti, morala, savesti, empatije itd.
Dakle, na coveka kao pojedinca uticu razni faktori van samog coveka. Sam covek, kasnije u vezi sa drugim ljudima, utice na drustvo i cini ga ovakvim ili onakvim. To je nekakav uzajamni process. U tom procesu, pravilna spoznaja i prihvatanje identiteta ocigledno je strahovito bitan faktor. Mnogi ljudi na nasim prostorima imaju neverovatnih poteskoca da private sopstveni identitet, bilo da se radi o licnom ili grupnom identitetu.
Neki dan, mene je porazila sopstvena reakcija…deluje banalno, ali najgori periodi ljudske istorije pocinjali su tako, nekako banalno i naizgled bezazleno. U Blicu se pojavila vest o genetskom sastavu Srba u kojoj se kaze da su Srbi mesavina Slovena, Ilira i delom Vikinga. Vest je izazvala brojne komentare od kojih je jedan glasio “neka se jave oni koji nemaju pretke medju ljudima iz Like, Korduna, Bosne itd…” Ja se javih, sva ponosna na svoje “cisto” srpsko (odnosno “srbijansko” kako se to sad kaze) poreklo. A onda sam ponovo povukla parelelu – sa Hitlerovom teorijom o cistokrvnom arijevskom narodu, űbermenschen, i zgrozila se (slican je slucaj je i teorija velikosrpstva). Zasto bih ja uopste bila ponosna na svoje poreklo? Da li je to ponos zbog toga sto sebe smatram nekakvom “visom” rasom u odnosu na druge? Poreklo je splet nekakvih okolnosti na koje covek nema nikakvog uticaja. Jeste deo identiteta, ali ne deo na koji treba da budes ponosan ili da ga se stidis, vec jednostavno – da ga prihvatis.
Za one koje ne mrzi da procitaju dugacko uvodno izlaganje, pitanje je kako stojite sa sopstvenim identitetom i kako dozivljavate identitet nacije? I naravno, sve sto vam uz to padne na pamet a ima bilo kakve veze sa temom o identitetu.
