Identitet između istine, ponašanja i etike

[Banovic Strahinja]

U svetlu Eriksonove teorije psiho-socijalnog razvoja — koja identitet vidi kao rezultat niza životnih kriza i odluka — i filozofskih razmišljanja Harryja Frankfurta, koji nas izaziva da preispitamo kako jezik oblikuje etičke istine, laži i „baljezgarije“ (izjave koje nisu ni istinite ni lažne, već služe ostavljanju utiska), otvaraju se ključna pitanja o suštini identiteta. Da li je on ono što jesmo, ono što želimo da budemo ili ono što drugi vide u nama?

Svakodnevno donosimo odluke koje nas oblikuju. Nekad se ponašamo u skladu sa sobom, a nekad igramo uloge — iz straha, potrebe ili želje za pripadanjem. Ako je ponašanje odraz identiteta, da li promena ponašanja menja i našu suštinu? Ili postoji „pravo ja“ koje je nezavisno od naših dela?
Ako je identitet složen spoj unutrašnjih vrednosti i ličnosti, svaka odluka — da budemo iskreni ili neiskreni, sebični ili velikodušni — oblikuje ono što jesmo. Ali ako postoji „pravo ja“ odvojeno od ponašanja, postavlja se pitanje: možemo li zaista postati neko drugi? I ako možemo, da li je to autentično ili tek uloga koju igramo?
Da li biste prepoznali svoje ‘pravo ja’ kada biste ga sreli, ili bi vam bio kao neki stranac?

 

[Ortak2]

Zanimljiva tema.

 

[milsu]

U svetlu Eriksonove teorije psiho-socijalnog razvoja — koja identitet vidi kao rezultat niza životnih kriza i odluka — i filozofskih razmišljanja Harryja Frankfurta, koji nas izaziva da preispitamo kako jezik oblikuje etičke istine, laži i „baljezgarije“ (izjave koje nisu ni istinite ni lažne, već služe ostavljanju utiska), otvaraju se ključna pitanja o suštini identiteta. Da li je on ono što jesmo, ono što želimo da budemo ili ono što drugi vide u nama?

Svakodnevno donosimo odluke koje nas oblikuju. Nekad se ponašamo u skladu sa sobom, a nekad igramo uloge — iz straha, potrebe ili želje za pripadanjem. Ako je ponašanje odraz identiteta, da li promena ponašanja menja i našu suštinu? Ili postoji „pravo ja“ koje je nezavisno od naših dela?
Ako je identitet složen spoj unutrašnjih vrednosti i ličnosti, svaka odluka — da budemo iskreni ili neiskreni, sebični ili velikodušni — oblikuje ono što jesmo. Ali ako postoji „pravo ja“ odvojeno od ponašanja, postavlja se pitanje: možemo li zaista postati neko drugi? I ako možemo, da li je to autentično ili tek uloga koju igramo?
Da li biste prepoznali svoje ‘pravo ja’ kada biste ga sreli, ili bi vam bio kao neki stranac?

Како ко, људи су различити, али из мог угла. "Право ја" постоји на почетку одвојено од понашања, јер на почетку када смо бебе, због неразвијеног тела, и немамо понашање, већ имамо само физичке рефлексе и мисли и емоције. Знамо шта желимо да будемо и радимо, али ништа од тога не можемо због неразвијеног тела. Сад, овде су ми поруке брисане зато што се сећам када сам био беба, али у суштини све је било исто, само што сам био физички ограничен, што је било трауматично, јер сам био беспомоћан, и потпуно зависио од других. Што значи, људи се рађају са својим идентитетом, или бар ја пошто могу да говорим само у своје име.

Наш идентитет је оно што желимо да будемо. Оно што јесмо, то је немогуће објективно дефинисати, а и најчешће је условљено спољашњим притисцима и рефлексима а не нашим правим ја. А оно што други виде у нама, то је условљено њиховим жељама и пројекцијама. Сад, да би се право ја остварило, да будемо оно што желимо, потребни су идеални услови да имамо све што нам је потребно и да нас нико и ништа не угрожава. Некима јесте тако, па постану на пример велики научници или уметници. А често није тако, суочени смо са могућношћу избора од којих ниједан није "прави", па бирамо оно што мислимо да је најмање лоше, на тај начин стичемо трауме које нас удаљавају од својег правог ја. И даље желимо да остварујемо своје право ја, али видимо да смо у немогућности, да срљамо у нешто друго, тако да се живот најчешће своди на борбу да макар не заборавимо свој идентитет кад већ немамо начина да га у потпуности остварујемо.

Неки би можда рекли да нас животне ситуације изграђују, што понекад јесте тачно, а понекад није и често нас животне ситуације деградирају, наравно из свега се научи нешто, али трауме остају и блокирају нам приступ нашем правом ја. Како се ослободити траума и приступити свом правом ја, тиме се баве религије и филозофије, то је комбинација праштања, најстаријег сећања на себе, и свесности о ономе што желимо да будемо.

 

[maybell]

ovo samo pitanje pokazuje krizu identita ljudi u 21.veku..