Догмати су богооткривене вечне истине вере, које се садрже у Светом Откривењу, а чува их, објашњава и саопштава Црква као божанска, животворна и неизменљива правила спасења. Сама реч догмат (δόγμα) грчког је порекла, и долази од глагола δοκεΐν (мислити, држати, сматрати, веровати) у његовом облику δέδογμαι (у 3. лицу δέδοκται = решено, одређено, опредељено), те етимолошки означава мисао одређену, утврђену као неоспорну логичку истину у ма којој области људске делатности: философској, религиjској, законодавној.
На основу тога, још од апостолских времена формирао се црквени значај речи „догма“, као божанске, неоспорне, апсолутне и општеобавезне истине вере.
Тек половином осмога века јавља се дело које чини епоху у историји догматике, о побожном поштовању Светитеља, светих моштију и светих икона, браку, свештенству .
Ovo je cist paganizam koji je crkva dogmatizovala.
Da vidimo sta kaze za svestenstvo:
У неким цивилизацијама,
свештенство, је било вишеструко повлашћено и обављало је улоге
врача,
чаробњака,
лекара,
учитеља,
судије,
тумача традиције и свега осталог у домену духовног живота.
У
Месопотамији и
Египту улогу врховног првосвештеника је имао
краљ (
фараон), а њему је помагао хијерархијски устројен клир који је чинио касту. Код
Јевреја, у племену Леви које се сматрало изабраним, свештенички чин је био наследан. Код Римљана, свештеник је имао и политичку власт и биран је само из патрицијских фамилија. Високи свештеници су називани понтифици (
лат. pontifices), а највиши свештеник је имао титулу понтифекс максимус (
лат. pontifex maximus).
У
Персији велики углед су имали маги, а у
Хиндуизму брахмани. У
античкој Грчкој свештеници нису играли толико велику улогу. Они су били службеници светилишта, односно бога коме је било посвећено светилиште. Женска божанства су имале свештенице. Свештеници су били веома утицајни у племенском животу старих
Германа и
Келта и они су носили назив
друиди. Свештеник се код старих
Словена, у литератури, називао жрец (
стсл. жьрьць).
У раном хришћанству се јавља мисао о свештеничком позиву свих верника (коју су касније следили протестанти), међутим, врло брзо се ствара хијерархијски ред свештенства (
презвитер,
јереј,
бискуп,
митрополит и
папа).