Hrvatski general Ljubo Ćesić Rojs prijeti RS

Масакр у Госпићу је био злочин који се десио између 16. октобра и 18. октобра 1991. године у граду Госпићу у Лици, Републици Српској Крајини, са мешаним српско-хрватским становништвом.

Између 100 и 120 (170[1]) локалних Срба је убијено од стране Хрватских одбрамбених снага[2]. Командант јединице у Госпићу, Мирко Норац, заједно са још 4 особе, осуђен је 2003. године у Хашком трибуналу за почињене ратне злочине у Госпићу који су били једни од најгорих у рату у Хрватској.

Само у ноћи између 16. и 17. октобра 1991. године у граду Госпићу, припадници хрватске војске хапсе 150[2] Срба и одводе их у непознатом правцу, међу њима је било 48 жена. Од тог броја враћено је на српску страну 26 угљенисаних тела, међу којима је било и 9 жена. До данашњег дана не зна се за судбину преосталих лица. Под притиском светске јавности хрватске власти су ухапсиле и покренуле истрагу против Тихомира Орешковића, али су га касније под притиском хрватске војске која је тврдила да је управо он омогућио да се Госпић "очисти" од четничких банди, ослободиле.
 
Напад на Миљевачки плато
Разултат акције је био 40 убијених и измасакрираних територијалаца РСК. Жртве су бацане у јаму дубоку око 10 m изван села Дриновци које су хрватски војници затим напунили смећем. Два месеца након борби, у августу 1992, УНПРОФОР је надгледао есхумацију тела српских територијалаца. За њихово вађење је био потребан кран Хрватске војске и тим спелеолога. Тела су била у високм степену распада тако да тела нису могла бити идентификована. Иследник на лицу места је навео двадесет врећа које су садржавале људске остатке и војне униформе, док су поједини делови тела недостајали.[1]

Ти остаци су предати српским властима и поново испитани са свим српски жртвама из битке.[2] Иследница из Книна је изјавила да је између 7. јула и 19. августа примила укупно 18 тела у четири наврата, такође преко Унпрофора. После су добили још три тела до 1. септембра.

Укупно 40 тела је састављено од остатака, која су затим подвргнута процесу идентификације, одржаног у хангару аутопревозног предузећа у Дрнишу. Четрнаест жртава је препознала родбина, један леш је препознат по плочицама остеосинтезе на костима поткољенице, на једном је нађен калус на месту старе фрактуре подлактице, а три по отисцима прстију. 28 тела је сахрањено у појединачне гробнице, док је 12 сахрањено у заједничку гробницу на книнском гробљу. Према хрватским изворима, та тела су војници који су убијени у борби. Хрватски заповедник је наредио да се тела закопају на месно православно гробље, али наређење није извршено.[3]

Припадници Војне полиције Републике Хрватске су троје српских цивала из села Доњи Баљци код Дрниша одвели у војни затвор Кулине у Шибенику и тамо их мучили од 2. марта до 23. априла 1992. године.[4]
 
Операција Масленица

Током неколико дана напада хрватских снага на подручје Равних котара у саставу Републике Српске Крајине, становници онога подручја, односно Срби из насеља Ислам Грчки, Кашић, Смоковић, Мурвица, Црно, Земуник Горњи, Пољица и Ислам Латински, су убијени, прогнани или одведени у хрватске затворе и логоре.[1] У злочинима хрватских снага су страдали и припадници Српске војске Крајине, као и цивили, међу којима је било и жена и дјеце.[1] Од укупно 348 жртава српске националности, 35 убијених су жене и дјеца, од чега троје дјеце узраста до 12 година старости.[2] Осам лица се и даље воде као нестала.[1] Хрватске снаге су имовину становника овога краја опљачкеле или уништиле. Културна добра која говоре о историји Срба на овом подручју, попут културних споменика, цркава и гробаља, су уништени, оскрнављени или порушени.[2] Међу пострадалим споменицима културе су Двори Јанковић Стојана у Исламу Грчком са црквицом Светог Георгија у којој је сахрањен српски књижевник Владан Десница.[2] У овој операцији су страдале и српске православне цркве Светог Георгија у Смоковићу и Светог Илије у Кашићу.[2] Са подручја Равних котара укупно је прогнано 10.000 становника српске националности, а у збјеговима је умрло 165 Срба као директна посљедица напада хрватских снага на цивилно подручје под заштитом Уједињених нација.[2] Када су хрватске снаге заузеле ово подручје, по насељима овога краја је долазило до појединачних егзекуција ненаоружаног српског становништа, или до хапшења. Сви Срби које су хрватске снаге затекле, а који нису убијани на лицу мјеста, су одмах одвођени у затворе у Задру и Сплиту (Логор Лора), гдје су мучени, а неки и убијани.[6] Један од најтежих злочина се десио 22. јануара 1993. на велебитском превоју Мали Алан.[1] У непосредној близини осматрачнице Унпрофор-а на Велебиту, односно планинском превоју Мали Алан, припадници хрватске специјалне полиције су извршили напад на малу групу припадника Српске војске Крајине са подручја Грачаца.[1] Овај злочин познат као покољ на Велебиту 1993. или покољ на Малом Алану 1993. се истиче по свирепости нападача и начину на који су убијани заробљени Срби, међу којима је била и једна болничарка.[7][1][8]
 
Операција Медачки џеп

Током акције хрватских здружених снага страдало је 46 војника, 6 полицајаца и 36 цивила. Међу цивилима је 26 особа старијих од 60 година, од тога 17 жена. У овој акцији хрватске војске није било рањених на српској страни.

Припадници УНПРОФОР-а су, из директне борбе, извукли 18 лешева, од којих је већина била измасакрирана и запаљена. Два леша су пронађена касније а један леш су пронашли војници РСК 1994. године. Тек 2000. године је пронађено још 11 (16) лешева скривених у септичкој јами у некада српском делу Госпића. Од 11 лешева, 6 је идентификовано ДНК методом.

Од 88 укупно несталих, 84 је пронађено при чему 8 лешева још није идентификовано.
Cquote1.png
Нисам нашао знакова живота, ни људи ни животиња, у неколико села кроз која смо прошли. Разарање је потпуно, систематско и намерно.[4]
Kliknite za proširenje...

— генерал Жан Кот (Jean Cot), 19. септембар 1993.


Године 1994. у рејону Теслинграда (Лички Осик) припадници Личког корпуса заробили су припадника ХВ Јохана Тилдера, који је био учесник догађања у Медачком џепу као припадник извиђачке јединице. У изјави коју је дао описао је читав ток акције, наређења Рахима Адемија и Мирка Норца, сопствено понашања и понашање појединаца. Детаљно је описао сцене масакра и иживљавања над лицима које су се ту нашле. [5]
[уреди] Суђења
 
Удружени злочиначки подухват Бљесак

У избегличкој колони Срба, који су се спашавали пред хрватском војском и полицијом на путу према Републици Српској убијена су или нестала 283 лица, међу којима је 57 жена и деветоро деце. Српски збег био је гађан авионским бомбама и топовским пројектилима.

Већина од око 80.000 Срба напустила је своја огњишта и избегла у Републику Српску и тадашњу Савезну Републику Југославију, одакле се, према подацима УНХЦР-а, вратио незнатан број у односу на број избеглих, и то углавном старијих људи.
 
Удружени злочиначки подухват Олуја
Према неким подацима (прецизних података још нема), у акцији хрватске војске „Олуја“ нестало је 1.805 особа, а Хрватски хелсиншки одбор за људска права тврди да је током те операције погинуло око 700 цивила. Тај одбор је у више наврата оптужио хрватске снаге да су током операције „Олуја“ починиле злочине над српским становништвом. Спаљено је преко 20.000 српских кућа, док су остале опљачкане и разорене[тражи се извор од 06. 2010.].

Документационо-информативни центар „Веритас“ у својој евиденцији има имена 2.313 погинулих и несталих Срба. Од тога 1.205 цивила, а међу њима 522 жене и 12 деце.
 
Хрватски логори за Србе у 2 светском рату!

Јасеновац ·
Стара Градишка
Даница ·
Керестинец ·
Слана ·
Крушчица
Лепоглава ·
Ђаково ·
Тење ·
Сиску
Дечји логор у Новом Сиску ·
Јастребарско ·
Цапраг
Лобоград
Горња Ријека
Госпић
Јадовно
Паг
 
Логор на острву Паг је један од првих и најзлогласнијих усташких логора и састојао се из два дела: логора Слано и логора Метајна. Формиран је 25. јуна 1941, а распуштен августа исте године кад је Паг предат Италијанима. Прве жртве били су Јевреји из Загреба, а потом су довођени Срби и Јевреји из разних крајева. Усташе су их убијале клањем или бацањем у јаму у пределу Фурнаже. Као један од првих усташких логора, логор на Пагу био је у правом смислу речи кољачка школа у којој су професори били монструозни зликовци.

За непуна три месеца постојања (25. јун 1941 – крај августа 1941) кроз логор Слана је прошло око 16.000 затвореника. Највећи број је побијен (само у Јадовно на погубљење послано је 3.000 Срба), а мањи део упућен у Јасеновац.

Логор Метајни на Пагу је био искључиво за жене и децу, и неутврђен је тачан број жртава.

На острво Паг, у логоре смрти логораши су допремани у великом броју из сабирног логора у Госпићу преко Карлобага, кроз такозвана Велебитска врата.
 
Логор Даница је први усташки логор и налазио се у просторијама некадашње фабрике вештачких ђубрива "Даница" у Копривници. Први транспорт логораша стигао је 29. априла 1941. Прве жртве били су Срби и Јевреји похапшени на подручју Загреба, Пакраца, Грубишног Поља и Крижеваца. Одмах након тога стизали су други транспорти из Бјеловара, Карловца, Сарајева, Тузле и других места. На вагонима је обично писало "покварено воће". На основу неких извештаја управе логора, може се закључити да је кроз овај логор прошло преко 5000 логораша.

Кроз логор "Даница" у Копривници прошао је већи број српских православних свештеника из Горњокарловачке, Тузланске, Пакрачке и других епархија, а са њима и велики број православних верника и другог народа из разних крајева ове многонапаћене земље. Тако на пример, читав конвој из "Данице", са 250 Срба и двадесетак свештеника, спроведен је под јаком стражом 30 јула 1941. у Госпић, да би, после свеноћног мучења у госпићкој казнионици између 1. и 2. јула, сутрадан сви били изведени на Јадовно и бачени у јаме.

У логору "Даница" било је и доста наших људи из Копривнице и околине, особито из српског села Грубишно Поље, који су затим спроведени на Јадовно. Благодарећи управо честитим мајкама и супругама 1.486 наших људи из Грубишног Поља код Бјеловара, који су сви бачени у Шаранову јаму на Јадовном, обележена је по први пут /тек 1957. г./ и каменом обзидана ова јадовинска јама. Били су то синови и мужеви, између 16 и 60 година, који ни у јами нису заборављени од драгих мајки и верних супруга. Оне су им, као некада мироносице, прве обишле гроб и обележиле га овом плочом: "На овом мјесту између осталих из наше земље побијено је по усташким крвницима 1486 жртава из опћине Грубишно Поље 1941. Спомен плочу подигло је друштво "Напредна жена". Грубишно Поље 2. VI 1957. ".
 
Дечји логор у Ливну је био логор медицинско-експерименталног типа у околини истоименог градића у Независној Држави Хрватској за време Другог светског рата.

Затвореници су била деца јеврејског порекла у узрасту између пет и седам година. Медицинске експерименте на деци су вршили усташки доктори.
 
Вила Лубурић је назив усташког логора за ликвидацију Срба и Јевреја током Другог свјетског рата у Сарајеву под НДХ окупацијом. Овај нацистички логор смрти је добио име по Вјекославу Максу Лубурићу, команданту и идејном творцу Система усташких концентрационих логора Јасеновац.[1]
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Straks92
Uspon i pad Šojguovog zamenika: Život u vili iz "Majstora i Margarite", dijamanti, jahte i "rols rojs"
Odgovora
3
Pregleda
191
C0NSIGLIERI
C0NSIGLIERI
комшија
Додик: Тражићу од Вучића да подржи РС приликом разлаза у БиХ
Odgovora
15
Pregleda
265
комшија
комшија
Casual Observer
Хрватски полицајци: Наређење с врха, српски министар не сме ући у Јасеновац
11 12 13
Odgovora
312
Pregleda
3.177
крсташ
крсташ

Back
Top