Koča
Elita
- Poruka
- 15.249
Тема је наравно ДСР али кренућемо од првог сусрета Јосипа Броза са Србијом и Србима, тј. кореном његове мржње према Србима.
Извор: TITO I SRBI, KNJIGA 1 (1914–1944), Pero Simić, Laguna, 2016.
Освета за сарајевски атентат
Јосип Броз се први пут срео са Србима 1907, чим је из свог Кумровца пошао у Сисaк да научи конобарски занат, на који је кренуо, или шлосерски, на коме се скрасио.Сусрет је био неизбежан јер су Срби тада чинили већину становништва сисачке регије. Србе је убрзо сретао и у Загребу, где се запослио као браварски помоћник јер је тих година готово сваки десети становник Загреба био Србин. Ниједан од тих сусрета није завредео Брозово сећање, па о томе у његовој заоставштини нема никаквих писаних трагова, као што их има и речју и фотографијом о његовом учешћу у аустроугарском ратном походу на Србију 1914. Почетком августа те године, као водник 25. хрватског домобранског пука бечке царевине, први пут је ушао у Србију да је са својим ратним друговима казни за убиство аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда у Сарајеву.
У „Казнену експедицију“, како се та ратна авантура двојне монархије званично звала, Аустроугарска је на Србију гурнула 700.000 својих словенских поданика, Хрвата, Срба, Словенаца и босанских муслимана. 1 Загребачки надбискуп др Анте Бауер побринуо се да мобилисаним Хрватима до максимума распали страст за одмазду према Србима: – Хрвати, јунаци! Бог вас зове у бој.Бог, вјечна Правда, зове вас да у рукама његовим будете осветници онога недјела у Сарајеву које је краљу нашем отело чврсту потпору у старим данима, а његовим вјерним народима смјерало уграбити наду у велику будућност. Аустријске војсковође су одлучиле да у прве борбене редове поставе аустроугарске Србе, иза њих Хрвате и муслимане, а према сведочењима очевидаца, „сваки онај ко би оклевао са отварањем ватре на своју браћу или пак пуцао увис био би отпозади убијен“. – У томе лежи највећа трагика овог рата за све нас Јужне Словене, нарочито за нас Србе – писали су београдски листови на почетку рата. 2 Упутство Врховне команде у Бечу, издато непосредно пред напад на Србију, представљало је увертиру за велике злочине почињене у Мачви и западној Србији: – Наређујем вам да према овој банди немате никакве милости, већ да уништавате све што је српско, да без даљег стрељате и уништавате свакоg ко српски говори. При уласку у српске градове и села дужност вам је да у првом реду похапсите све високе и најугледније личности, као државне чиновнике, свештенике и учитеље, и у присуству свих одмах обесиtе из сваке групе по тројицу. 3
Вешање изнад кућног прага У првим данима рата Броз и његови земљаци нису имали среће јер су већ у првим борбама на Дрини страдала десеторица његових Кумровчана. Иако су агресора дочекали спремно, Срби су били запрепашћени свирепошћу аустријске војске: – У једној кући пронађено је петнаест жена са малом децом – сви исечени на комаде, а у другој седам укућана грозно искасапљених заједно са псом. – У месту Костатову пронађено је седамдесет закланих људи. 4 Један сведок је под заклетвом сведочио: – У селу Дубљу код Шапца наишли смо на шесторо заклане деце. Под страшним утицајем тог грозног злочина неколико дана нисам могао да једем. – У другој кући није било никога. У трећој смо наишли на човека од око педесет година старости и питамо га какви су то људи били овде што су направили ове страшне злочине. „Не знам ко су“, одговорио је, „али говоре српски.“ – У следећој кући – извештавао је исти очевидац – наишли смо на четворо деце са одсеченим главама стављеним поред њих, а на петом остала глава да виси. Деца су била поређана на столовима. – У селима смо наилазили на људе обешене изнад кућног прага или повешане о стабла воћњака, и то старце, жене и децу. 5 – Код механе у селу Кривајици, код Лознице, очевици су пронашли деветнаест људи, жена и деце који су били повезани једно за друго конопцем и потом поклани и ужасно унакажени. Једној жени секли су каишеве од коже, а другој су дојке одсекли. – Код исте механе нађена је још једна група од дванаест везаних, побијених и унакажених жена и деце. – У Прњавору код Шапца убијена су, спаљена или измасакрирана 352 становника. Највећи део били су старци, жене и деца. – У кући Милутиновића, у Прњавору, 16. августа 1914. спаљено је 96 лица, а два дана касније, у Лешници, код железничке станице, било је, које стрељано, а које живо закопано, 89 људи. 6 Швајцарски експерт Арчибалд Рајс на лицу места је прикупио доказе о ликвидацијама 306 жена. Према његовом истраживању, жртве аустроугарске војске у Мачви имале су од једне до деведесет пет година живота, шездесет осморици људи су повађене очи, тридесет четворици одрезан нос, пола српских жртава је било умлаћено, обешено, спаљено или на други начин измасакрирано. 7
Аустријска војска је ломила вратове стрељаних српских заробљеника
Амерички новинар Џон Рид јављао је са лица места: – По заузимању граничних места Аустријанци су као стоку покупили цивилно становништво – жене, старце и децу – и одвели их у Аустроугарску као ратне заробљенике. – Из Београда је тако одведено више од седам стотина, а хиљаду пет стотина само из Шапца. – Званична листа заробљеника аустријске владе цинично је гласила овако: Јон [Јован] Туфегџић, стар 84 године, Даринка Антић, стара 23 године, Ђорђе Ђорђевић, стар 78 година, Војислав Петронијевић, стар 12 година, Марија Венц, стара 69 година. – Шабац је имао две хиљаде пет стотина кућа. Неке од њих разорили су топови: двапут више било је дивљачки спаљено, а све су биле проваљене и опљачкане. – Освајачи су однели рубље, слике, дечје играчке, намештај, а оно што је било сувише тешко или незграпно да се однесе разлупали су секирама. Смештали су коње у спаваћим собама отмених кућа. У приватним библиотекама су све књиге лежале разбацане у ђубрету по поду, ревносно истргнуте из корица. – У време прве [аустријске] инвазије многи су остали у Шапцу, надајући се да ће бити безбедни. Али су [аустријски] војници насрнули као дивље звери по граду, палећи пљачкајући, силујући.Видели смо опустошени хотел Евроpа и поцрнелу и унакажену цркву… – У овом пријатном граду, који је некад цветао, сада није живело ни две стотине душа, јадно таворећи у својим разрушеним кућама. – У селу Лешници [код Лознице] више од стотину жена и деце ланцима су заједно повезани, а главе су им биле одсечене и набацане на гомилу. – У селу Јевремовцу [код Шапца] педесет људи је сатерано у један подрум и живо спаљено. – У Кравици су старци, жене и деца били мучени и изложени зверском насиљу, а онда искасапљени. – Пет небрањених вароши је сравњено са земљом – четрдесет два села су разорена, а већи део њиховог становништва масакриран. – У дворишту Гачићеве апотеке у Шапцу окупили су три стотине српских војника [из 13. пешадијског пука другог позива], у борби заробљених, стрељали их натенане, а затим им ломили вратове. 8 Ридови ратни извештаји с врха Гучева били су још страшнији: – На једној страни овог брисаног простора били су српски ровови, на другој аустријски. Једва ако их је делило двадесетак метара. – Погледавши боље, видели смо страшну ствар: из малих гомила стрчали су комади униформи, лобање са улепљеном косом, с којих су још висиле крпе меса; беле кости с натрулим шакама на крају, крваве кости које су вириле из војничких чизама.– Над читавим крајем лебдео је ужасан смрад. Чопори полудивљих паса шмугнули су на ивицу шуме; и на том растојању могли смо да видимо како се два пса отимају око нечега што је лежало полузакопано на тлу. – Ходали смо по мртвима, тако много их је било – понекад би нам ноге упале у јаме трулог меса дробећи кости. – На једном месту полупоједени скелети једног Аустријанца и једног Србина били су сплетени, руку и ногу обавијених један око другог у самртничком грчу из кога ни сада нису могли да буду раздвојени. – Иза аустријских линија била је барикада од бодљикаве жице, значајна за дух људи прикованих у овој самртној замци – јер су већином били Срби из аустријских словенских провинција, који су упереним револверима натерани да се боре против своје браће. – Пуних девет километара дужином врха Гучева мртви су били тако наслагани – десет хиљада њих. 9 – Сви припадници Девете српске дивизије, који су остали на бојишту рањени, били су убијени од аустријских војника. 10
Велике аустријске злочине верификовао је и хрватски мајор Перо Блашковић, који је командовао једним батаљоном 3. [тузланске] регименте аустријске војске. Он је у својим мемоарима описао како су аустријски војници у тек запоседнутом селу Клењу код Шапца, под изговором да се у селу крију српски борци, покупили таоце, а све одрасле мушкарце затворили у сеоску цркву. Мештане су обавестили да ће сви таоци бити побијени ако у селу одјекне и један једини пуцањ, а неколико минута касније наредили су својим војницима да запуцају, што је био знак за стрељање и талаца и људи заточених у цркви. Према речима мајора Блашковића, тај „огаван
посао обавили су Бошњаци“. 11 Мачва, доње Подриње и Поцерина, у којима су 1914. оперисали Брозов 25. пешадијски пук и његова 42. вражја домобранска дивизија, најтеже су страдали у овом рату. Шабац је за првих осам месеци окупацијске управе изгубио 70 одсто мушкараца, односно 54,5 одсто целокупног свог становништва. Према аустријском попису из јула 1916, Шабачки округ имао је 76.706 људи мање него 1910. године.Број мушкараца смањен је за 57.968, а жена за 18.738. 12
Извор: TITO I SRBI, KNJIGA 1 (1914–1944), Pero Simić, Laguna, 2016.
Освета за сарајевски атентат
Јосип Броз се први пут срео са Србима 1907, чим је из свог Кумровца пошао у Сисaк да научи конобарски занат, на који је кренуо, или шлосерски, на коме се скрасио.Сусрет је био неизбежан јер су Срби тада чинили већину становништва сисачке регије. Србе је убрзо сретао и у Загребу, где се запослио као браварски помоћник јер је тих година готово сваки десети становник Загреба био Србин. Ниједан од тих сусрета није завредео Брозово сећање, па о томе у његовој заоставштини нема никаквих писаних трагова, као што их има и речју и фотографијом о његовом учешћу у аустроугарском ратном походу на Србију 1914. Почетком августа те године, као водник 25. хрватског домобранског пука бечке царевине, први пут је ушао у Србију да је са својим ратним друговима казни за убиство аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда у Сарајеву.
У „Казнену експедицију“, како се та ратна авантура двојне монархије званично звала, Аустроугарска је на Србију гурнула 700.000 својих словенских поданика, Хрвата, Срба, Словенаца и босанских муслимана. 1 Загребачки надбискуп др Анте Бауер побринуо се да мобилисаним Хрватима до максимума распали страст за одмазду према Србима: – Хрвати, јунаци! Бог вас зове у бој.Бог, вјечна Правда, зове вас да у рукама његовим будете осветници онога недјела у Сарајеву које је краљу нашем отело чврсту потпору у старим данима, а његовим вјерним народима смјерало уграбити наду у велику будућност. Аустријске војсковође су одлучиле да у прве борбене редове поставе аустроугарске Србе, иза њих Хрвате и муслимане, а према сведочењима очевидаца, „сваки онај ко би оклевао са отварањем ватре на своју браћу или пак пуцао увис био би отпозади убијен“. – У томе лежи највећа трагика овог рата за све нас Јужне Словене, нарочито за нас Србе – писали су београдски листови на почетку рата. 2 Упутство Врховне команде у Бечу, издато непосредно пред напад на Србију, представљало је увертиру за велике злочине почињене у Мачви и западној Србији: – Наређујем вам да према овој банди немате никакве милости, већ да уништавате све што је српско, да без даљег стрељате и уништавате свакоg ко српски говори. При уласку у српске градове и села дужност вам је да у првом реду похапсите све високе и најугледније личности, као државне чиновнике, свештенике и учитеље, и у присуству свих одмах обесиtе из сваке групе по тројицу. 3
Вешање изнад кућног прага У првим данима рата Броз и његови земљаци нису имали среће јер су већ у првим борбама на Дрини страдала десеторица његових Кумровчана. Иако су агресора дочекали спремно, Срби су били запрепашћени свирепошћу аустријске војске: – У једној кући пронађено је петнаест жена са малом децом – сви исечени на комаде, а у другој седам укућана грозно искасапљених заједно са псом. – У месту Костатову пронађено је седамдесет закланих људи. 4 Један сведок је под заклетвом сведочио: – У селу Дубљу код Шапца наишли смо на шесторо заклане деце. Под страшним утицајем тог грозног злочина неколико дана нисам могао да једем. – У другој кући није било никога. У трећој смо наишли на човека од око педесет година старости и питамо га какви су то људи били овде што су направили ове страшне злочине. „Не знам ко су“, одговорио је, „али говоре српски.“ – У следећој кући – извештавао је исти очевидац – наишли смо на четворо деце са одсеченим главама стављеним поред њих, а на петом остала глава да виси. Деца су била поређана на столовима. – У селима смо наилазили на људе обешене изнад кућног прага или повешане о стабла воћњака, и то старце, жене и децу. 5 – Код механе у селу Кривајици, код Лознице, очевици су пронашли деветнаест људи, жена и деце који су били повезани једно за друго конопцем и потом поклани и ужасно унакажени. Једној жени секли су каишеве од коже, а другој су дојке одсекли. – Код исте механе нађена је још једна група од дванаест везаних, побијених и унакажених жена и деце. – У Прњавору код Шапца убијена су, спаљена или измасакрирана 352 становника. Највећи део били су старци, жене и деца. – У кући Милутиновића, у Прњавору, 16. августа 1914. спаљено је 96 лица, а два дана касније, у Лешници, код железничке станице, било је, које стрељано, а које живо закопано, 89 људи. 6 Швајцарски експерт Арчибалд Рајс на лицу места је прикупио доказе о ликвидацијама 306 жена. Према његовом истраживању, жртве аустроугарске војске у Мачви имале су од једне до деведесет пет година живота, шездесет осморици људи су повађене очи, тридесет четворици одрезан нос, пола српских жртава је било умлаћено, обешено, спаљено или на други начин измасакрирано. 7
Аустријска војска је ломила вратове стрељаних српских заробљеника
Амерички новинар Џон Рид јављао је са лица места: – По заузимању граничних места Аустријанци су као стоку покупили цивилно становништво – жене, старце и децу – и одвели их у Аустроугарску као ратне заробљенике. – Из Београда је тако одведено више од седам стотина, а хиљаду пет стотина само из Шапца. – Званична листа заробљеника аустријске владе цинично је гласила овако: Јон [Јован] Туфегџић, стар 84 године, Даринка Антић, стара 23 године, Ђорђе Ђорђевић, стар 78 година, Војислав Петронијевић, стар 12 година, Марија Венц, стара 69 година. – Шабац је имао две хиљаде пет стотина кућа. Неке од њих разорили су топови: двапут више било је дивљачки спаљено, а све су биле проваљене и опљачкане. – Освајачи су однели рубље, слике, дечје играчке, намештај, а оно што је било сувише тешко или незграпно да се однесе разлупали су секирама. Смештали су коње у спаваћим собама отмених кућа. У приватним библиотекама су све књиге лежале разбацане у ђубрету по поду, ревносно истргнуте из корица. – У време прве [аустријске] инвазије многи су остали у Шапцу, надајући се да ће бити безбедни. Али су [аустријски] војници насрнули као дивље звери по граду, палећи пљачкајући, силујући.Видели смо опустошени хотел Евроpа и поцрнелу и унакажену цркву… – У овом пријатном граду, који је некад цветао, сада није живело ни две стотине душа, јадно таворећи у својим разрушеним кућама. – У селу Лешници [код Лознице] више од стотину жена и деце ланцима су заједно повезани, а главе су им биле одсечене и набацане на гомилу. – У селу Јевремовцу [код Шапца] педесет људи је сатерано у један подрум и живо спаљено. – У Кравици су старци, жене и деца били мучени и изложени зверском насиљу, а онда искасапљени. – Пет небрањених вароши је сравњено са земљом – четрдесет два села су разорена, а већи део њиховог становништва масакриран. – У дворишту Гачићеве апотеке у Шапцу окупили су три стотине српских војника [из 13. пешадијског пука другог позива], у борби заробљених, стрељали их натенане, а затим им ломили вратове. 8 Ридови ратни извештаји с врха Гучева били су још страшнији: – На једној страни овог брисаног простора били су српски ровови, на другој аустријски. Једва ако их је делило двадесетак метара. – Погледавши боље, видели смо страшну ствар: из малих гомила стрчали су комади униформи, лобање са улепљеном косом, с којих су још висиле крпе меса; беле кости с натрулим шакама на крају, крваве кости које су вириле из војничких чизама.– Над читавим крајем лебдео је ужасан смрад. Чопори полудивљих паса шмугнули су на ивицу шуме; и на том растојању могли смо да видимо како се два пса отимају око нечега што је лежало полузакопано на тлу. – Ходали смо по мртвима, тако много их је било – понекад би нам ноге упале у јаме трулог меса дробећи кости. – На једном месту полупоједени скелети једног Аустријанца и једног Србина били су сплетени, руку и ногу обавијених један око другог у самртничком грчу из кога ни сада нису могли да буду раздвојени. – Иза аустријских линија била је барикада од бодљикаве жице, значајна за дух људи прикованих у овој самртној замци – јер су већином били Срби из аустријских словенских провинција, који су упереним револверима натерани да се боре против своје браће. – Пуних девет километара дужином врха Гучева мртви су били тако наслагани – десет хиљада њих. 9 – Сви припадници Девете српске дивизије, који су остали на бојишту рањени, били су убијени од аустријских војника. 10
Велике аустријске злочине верификовао је и хрватски мајор Перо Блашковић, који је командовао једним батаљоном 3. [тузланске] регименте аустријске војске. Он је у својим мемоарима описао како су аустријски војници у тек запоседнутом селу Клењу код Шапца, под изговором да се у селу крију српски борци, покупили таоце, а све одрасле мушкарце затворили у сеоску цркву. Мештане су обавестили да ће сви таоци бити побијени ако у селу одјекне и један једини пуцањ, а неколико минута касније наредили су својим војницима да запуцају, што је био знак за стрељање и талаца и људи заточених у цркви. Према речима мајора Блашковића, тај „огаван
посао обавили су Бошњаци“. 11 Мачва, доње Подриње и Поцерина, у којима су 1914. оперисали Брозов 25. пешадијски пук и његова 42. вражја домобранска дивизија, најтеже су страдали у овом рату. Шабац је за првих осам месеци окупацијске управе изгубио 70 одсто мушкараца, односно 54,5 одсто целокупног свог становништва. Према аустријском попису из јула 1916, Шабачки округ имао је 76.706 људи мање него 1910. године.Број мушкараца смањен је за 57.968, а жена за 18.738. 12
Poslednja izmena:
