Древни Хазари су своју империју изградили у степама између и око Каспијског и Црног мора. Њихова древна престоница је био Итиљ, на месту данашњег Волгограда, град на који је Хитлер утрошио огромне ресурсе да би га освојио, али узалуд. Ирационални Хитлерови потези на овом бојишту без икакве стратешке важности и данас су предмет анализе историчара, и закључак може бити само да је постојало нешто више од пуке жеље за овладавање територијом, нешто што је знао Хитлер, и евентуално Стаљин, чија наредба "ни корака назад" нема преседана у историји ратовања..
Друго велико утврђење ХАзара је било Саркел, на обалама азовског мора.
Кијевски Руси, тачније кнез Станислав (ако се добро сећам) су уништили хазарску државу, а њено становништво је током времена расељено, углавном према западу, према централној Европи.
Тамо се остаци ових јудаизованих турских племена укључују у друштвене токове (наравно, као и сви Јевреји, највише у финансије), до те мере да су чак примили један дијалекат немачког језика, одакле води порекло данашњи Јидиш.
Њихове активности, тачније зеленашење и похлепа изазивају револт домицилног становништва те су потомци Хазара често принуђени на сеобе.
У тим сеобама, плодно тле налазе на територији ондашње пољско-литванске уније, где се масовно насељавају, и где су имали чак своја места у Сејму, своју посебну скупштину, школе итд..
Пољско литванској унији су за гостопримство вратили тако што су подржали њено уништење и деобе Пољске, и велика и снажна Русија у неколико наврата укључује територије насељене Хазарима- Јеврејима Ашкеназима у свој састав.
То се дешавало у време руске царице Катарине II.
Руска империја, знајући с ким има посла, на великом делу ових територија формира тзв Зону насељавања, види енг. Pale of Settlement, област изван које Јеврејима није било дозвољено насељавање нити стални боравак.
Границе области су се донекле мењале током отприлике века, колико је потрајала, али не и циљ.
Коначно, цар Александар II решио је да низом аката укине Зону насељавања и да Јевреје интегрише у друштво, постепено им је дозвољено да похађају факултете, да се запошљавају у државним службама, да се баве својом омиљеном активношћу, банкарством, по целој царевини.
Исти тај цар недуго затим пада као жртва атентата. Царевина за свега неколико деценија почиње да се урушава изнутра, долази до револуција 1905. и 1917...
