Q. in perpetuum hibernum
Stara legenda
- Poruka
- 94.955
-
- Popularno:
- Etnička granica Srba i Hrvata u...
- Hrvatsko ime u Dubrovniku
- Знамените жене српског средњег вијека
- Da li su Srbi, koji su otisli u...
- Putin u panici! Rusi hitno povlače...
- Da li smatrate da je rat Izraela u Gazi...
- (Не)женим се - (не)удајем се?
- Ministarstvo kulture neće otkupljivati...
- Zasto se diktatori plase mladih...
- Procenat plate koji se izdvaja za gorivo
Harald Haarmann, Vinčanska civilizacija i vinčansko pismo
- Začetnik teme Mrkalj
- Datum pokretanja
пошто нисам приметио да је неко већ поставио овај извор указујем на
Sign Inventory of the Old European Writing
by Harald Haarmann
The Inventory of the Danube Script (DS)
by Shan M. M. Winn
и једно и друго је са странице пројекта "Prehistory Knowledge" организације The Global Prehistory Consortium at Euro Innovanet. Нарочиту пажњу завређује ођељак "Here are a few characteristics of the Balkan-Danube script" који завршава речима:
In brief, the Balkan-Danube script shows a high degree of abstraction, rationality and logical thought. These characteristics correspond to a strong inclination towards a geometrical approach.
Може ли се математичар икако називати неписменим?
пс: бонус о Сардинији ...
пс: бонус о Тамишу ...
Sign Inventory of the Old European Writing
by Harald Haarmann
The Inventory of the Danube Script (DS)
by Shan M. M. Winn
и једно и друго је са странице пројекта "Prehistory Knowledge" организације The Global Prehistory Consortium at Euro Innovanet. Нарочиту пажњу завређује ођељак "Here are a few characteristics of the Balkan-Danube script" који завршава речима:
In brief, the Balkan-Danube script shows a high degree of abstraction, rationality and logical thought. These characteristics correspond to a strong inclination towards a geometrical approach.
Може ли се математичар икако називати неписменим?
пс: бонус о Сардинији ...
пс: бонус о Тамишу ...
Ctrl+F4... Ctrl+F4... Ctrl+F4... опа! замало да не приметим
A Chart of the 26 recurring shapes (proto-alphabet) from the 146 French rock art sites
или
пронађи разлике (а мање више сви су знаци познати)
A Chart of the 26 recurring shapes (proto-alphabet) from the 146 French rock art sites
или
пронађи разлике (а мање више сви су знаци познати)
Poslednja izmena:
Aranko
Primećen član
- Poruka
- 823
КРЦУН
Zainteresovan član
- Poruka
- 461
ОТКРИВА СЕ ВЕЛИКА ТАЈНА | Ево где је ЗАКОПАН центар ВИНЧЕ ! Досије Усек
Q. in perpetuum hibernum
Stara legenda
- Poruka
- 94.955
Суштина прилога јесу:
- вест да је још 1921. на Бањици (Усек) пронађено највеће археолошко налазиште винчанске културе
- чињеница да је Завод за заштиту споменика од културно историјског значаја 1964. то налазиште уписао као непокретно културно историјско добро
- тврдња да је то налазиште 1974. било закопано, да су се 1979. ископавања наставила и да је до 1982. изградњом ВМА оно и коначно уништено
- помињање монографије "Бањица : насеље винчанске културе" о истраживањима од 1955. до 1957. са анализом архитектуре, економије, друштвене организације аутора Тодоровић Јована и Цермановић Александрине
- тврдња о непубликовању или селективном третирању покретних налаза од стране Перишића (1980) и Тодоровића (1981) уз помињање рада "Домаћинство и простор у касном неолиту винчанско насеље на Бањици" Бобана Трипковића
У пркос озбиљности теме и (како изгледа) још једном примеру уништавања налазишта индикативно је бављење аутором прилога који чак само преноси речи Александра Васиљевића. За лакше поређење (и уклањање сваке сумње у вези одређених отворених питања) доле преносим реакциjе статистички релевантног броја нас Срба (по стању свести) на оваква сазнања.
1. Шах мат! Шах мат академици, професори дг. мр. Погледајте у своје интелектуално поштење. Запитајте се колику срамоту можете да отрпите. Колико образ може да буде ђон. Или сте супер глупи или сте супер олош и багра нај горе врсте.
2. ЛОКАЛИТЕТ ИСКОПИНА КОД ВМА СЕ НАЛАЗИ СА БОЧНОГ УЛАЗА ПРЕМА ХЕЛИОДРОМУ. ТАМО ЈЕ 1981 ГОДИНЕ БАЧЕНО У ЈАМУ ВЕЛИЧИНЕ 30*30*10 МЕТАРА ОСТАТАК НЕИСКОРИШЋЕНОГ ЛИМА ОД ИЗГРАДЊЕ ВМА ШУТА И ЗАЛИВЕНО СА БЕТОНОМ! ПО НАРЕЂЕЊУ СТАНЕТА ДОЛАНЦА И МИЛКЕ ПЛАНИНЦ. ТО НИКО НИКАДА НЕ МОЖЕ ДА ПОНОВО ИСКОПА НИТИ БИ ГЕОРАДАР МОГАО ДА ДЕТЕКТУЈЕ БИЛО ШТА.
УСЕК НА БАЊИЦИ НИЈЕ ЈЕДИНО МЕСТО ПОРЕД ВИНЧЕ ГДЕ СУ ПРОНАЂЕНЕ ТОЛИКЕ ЗГРАДЕ, ВЕЋЕ СУ ПРОНАЂЕНЕ У ВЕЛИКОМ МОКРОМ ЛУГУ ПРИЛИКОМ ИЗГРАДЊЕ АУТОПУТА АЛИ СУ ТАДА ТРОДНЕВНИМ МИНИРАЊЕМ СЕДАМДЕСЕТИХ ГОДИНА ТОТАЛНО УНИШТЕНЕ УЗ ЗГРАДЕ ПРОНАЛАЗИЛИ СУ ШКОЉКЕ И ГРНЧАРИЈУ.
НА СВАКОМ ЛОКАЛИТЕТУ ВИНЧАНСКЕ КУЛТУРЕ У СРБИЈИ КОЈА ЈЕ ПРОНАЂЕНА КАО ПО КОМАНДИ БИВША ЈНА ЈЕ ЗИДАЛА ВОЈНЕ ОБЈЕКТЕ. КАО ШТО СУ БАЊИЦА,МОКРИ ЛУГ,БЕЛИ ПОТОК,ПИНОСАВА,ЛЕШТАНЕ,БУБАЊ ПОТОК...............
3. Јасно је откуд Јеврејима слично писмо као Винчанско - то су им Феничани направили. Феничани су ти који су наше писмо извртали и од њега правили разна друга писма. Првенствено Хебрејско, затим Грчко, Латинско, итд.
4. E MOJ GORANE LEPO SI REKAO NA POCETKU KLIPA "DRUGIMA NECEMO POMOCI DOK NE POMOGNEMO SEBI".....Odlican video samo malo da se osvrnemo oko sebe i svaticemo i ko smo i gde smo i da netreba mi nigde da idemo niko netreba da nas prihvati a i nece sve dok sami sebe ne cenimo mnogo vise i dok se kulturno ne uzdignemo i ispravimo glave A KAKO kad radimo sve suprotno....
5. "Рушиии, ха-ха-ха" Једва чекам дан када ћемо снимати немонтирани филм. Ако ме разумете.
6. Znaš šta Gorane, posle ovog videa ostaje gorak ukus u ustima stvarno se ne osećam dobro.
7. Па шта мислите,да је ДЕПОНИЈА У ВИНЧИ, случајно направљена баш у Винчи
8. Brate izuo si ,svaki put kad izbacis Novi video nadmasis onaj prethodni! "Tradicija se naj teze menja".
9. DOK JE SRBIN JEO VILJUSKOM ONI SU JELI PRSTIMA!!!
10. Улица Паунова 39-55 пронађено па песком зетрпано, изговор је био даља ископавања коштају пуно, на том делу је зеленило
11. Steta Stane Dolanc je umro.nemamo koga da pitamo kome je prodao figurine i gde je nestalo mnogo toga iskopanog po srbiji.
12. Питајте Човића, зашто је "Богињу на трону", стару 6300 година, пронађену у "Улпијани", код Лапљег села, на Косову, однео Шиптарима на ноге?! Уз то, под полицијском пратњом је упао у Етнички Музеј у Београду ...
13. Svetlana Stevic govori o runama kod Srba tako su nasi odavnina vezli po zenskim haljinama i muskim carapama i to sve ima svoje znacenje
14. Gde se mogu pogledati ovi "stručnjaci " sa filozofskog fakulteta?
...
- вест да је још 1921. на Бањици (Усек) пронађено највеће археолошко налазиште винчанске културе
- чињеница да је Завод за заштиту споменика од културно историјског значаја 1964. то налазиште уписао као непокретно културно историјско добро
- тврдња да је то налазиште 1974. било закопано, да су се 1979. ископавања наставила и да је до 1982. изградњом ВМА оно и коначно уништено
- помињање монографије "Бањица : насеље винчанске културе" о истраживањима од 1955. до 1957. са анализом архитектуре, економије, друштвене организације аутора Тодоровић Јована и Цермановић Александрине
- тврдња о непубликовању или селективном третирању покретних налаза од стране Перишића (1980) и Тодоровића (1981) уз помињање рада "Домаћинство и простор у касном неолиту винчанско насеље на Бањици" Бобана Трипковића
У пркос озбиљности теме и (како изгледа) још једном примеру уништавања налазишта индикативно је бављење аутором прилога који чак само преноси речи Александра Васиљевића. За лакше поређење (и уклањање сваке сумње у вези одређених отворених питања) доле преносим реакциjе статистички релевантног броја нас Срба (по стању свести) на оваква сазнања.
1. Шах мат! Шах мат академици, професори дг. мр. Погледајте у своје интелектуално поштење. Запитајте се колику срамоту можете да отрпите. Колико образ може да буде ђон. Или сте супер глупи или сте супер олош и багра нај горе врсте.
2. ЛОКАЛИТЕТ ИСКОПИНА КОД ВМА СЕ НАЛАЗИ СА БОЧНОГ УЛАЗА ПРЕМА ХЕЛИОДРОМУ. ТАМО ЈЕ 1981 ГОДИНЕ БАЧЕНО У ЈАМУ ВЕЛИЧИНЕ 30*30*10 МЕТАРА ОСТАТАК НЕИСКОРИШЋЕНОГ ЛИМА ОД ИЗГРАДЊЕ ВМА ШУТА И ЗАЛИВЕНО СА БЕТОНОМ! ПО НАРЕЂЕЊУ СТАНЕТА ДОЛАНЦА И МИЛКЕ ПЛАНИНЦ. ТО НИКО НИКАДА НЕ МОЖЕ ДА ПОНОВО ИСКОПА НИТИ БИ ГЕОРАДАР МОГАО ДА ДЕТЕКТУЈЕ БИЛО ШТА.
УСЕК НА БАЊИЦИ НИЈЕ ЈЕДИНО МЕСТО ПОРЕД ВИНЧЕ ГДЕ СУ ПРОНАЂЕНЕ ТОЛИКЕ ЗГРАДЕ, ВЕЋЕ СУ ПРОНАЂЕНЕ У ВЕЛИКОМ МОКРОМ ЛУГУ ПРИЛИКОМ ИЗГРАДЊЕ АУТОПУТА АЛИ СУ ТАДА ТРОДНЕВНИМ МИНИРАЊЕМ СЕДАМДЕСЕТИХ ГОДИНА ТОТАЛНО УНИШТЕНЕ УЗ ЗГРАДЕ ПРОНАЛАЗИЛИ СУ ШКОЉКЕ И ГРНЧАРИЈУ.
НА СВАКОМ ЛОКАЛИТЕТУ ВИНЧАНСКЕ КУЛТУРЕ У СРБИЈИ КОЈА ЈЕ ПРОНАЂЕНА КАО ПО КОМАНДИ БИВША ЈНА ЈЕ ЗИДАЛА ВОЈНЕ ОБЈЕКТЕ. КАО ШТО СУ БАЊИЦА,МОКРИ ЛУГ,БЕЛИ ПОТОК,ПИНОСАВА,ЛЕШТАНЕ,БУБАЊ ПОТОК...............
3. Јасно је откуд Јеврејима слично писмо као Винчанско - то су им Феничани направили. Феничани су ти који су наше писмо извртали и од њега правили разна друга писма. Првенствено Хебрејско, затим Грчко, Латинско, итд.
4. E MOJ GORANE LEPO SI REKAO NA POCETKU KLIPA "DRUGIMA NECEMO POMOCI DOK NE POMOGNEMO SEBI".....Odlican video samo malo da se osvrnemo oko sebe i svaticemo i ko smo i gde smo i da netreba mi nigde da idemo niko netreba da nas prihvati a i nece sve dok sami sebe ne cenimo mnogo vise i dok se kulturno ne uzdignemo i ispravimo glave A KAKO kad radimo sve suprotno....
5. "Рушиии, ха-ха-ха" Једва чекам дан када ћемо снимати немонтирани филм. Ако ме разумете.
6. Znaš šta Gorane, posle ovog videa ostaje gorak ukus u ustima stvarno se ne osećam dobro.
7. Па шта мислите,да је ДЕПОНИЈА У ВИНЧИ, случајно направљена баш у Винчи
8. Brate izuo si ,svaki put kad izbacis Novi video nadmasis onaj prethodni! "Tradicija se naj teze menja".
9. DOK JE SRBIN JEO VILJUSKOM ONI SU JELI PRSTIMA!!!
10. Улица Паунова 39-55 пронађено па песком зетрпано, изговор је био даља ископавања коштају пуно, на том делу је зеленило
11. Steta Stane Dolanc je umro.nemamo koga da pitamo kome je prodao figurine i gde je nestalo mnogo toga iskopanog po srbiji.
12. Питајте Човића, зашто је "Богињу на трону", стару 6300 година, пронађену у "Улпијани", код Лапљег села, на Косову, однео Шиптарима на ноге?! Уз то, под полицијском пратњом је упао у Етнички Музеј у Београду ...
13. Svetlana Stevic govori o runama kod Srba tako su nasi odavnina vezli po zenskim haljinama i muskim carapama i to sve ima svoje znacenje
14. Gde se mogu pogledati ovi "stručnjaci " sa filozofskog fakulteta?
...
Poslednja izmena:
КРЦУН
Zainteresovan član
- Poruka
- 461
Историја Ниша - Праисторија, 1. епизода
Q. in perpetuum hibernum
Stara legenda
- Poruka
- 94.955
Q. in perpetuum hibernum
Stara legenda
- Poruka
- 94.955
Винчанско друштво је било најидеалније од свих за која знамо
„Медведњак је био духовно средиште неолитске протостарчевачке и винчанске културе“, каже проф. др Милорад Стојић, чија је књига о овом археолошком локалитету код Смедеревске Паланке недавно објављена.
Парадоксално, али што даље идемо у прошлост, ближи смо нади у бољу будућност. То је глас који долази из монографије Медведњак (ХЕРАеду, Београд) проф. др Милорада Стојића (1947), професора универзитета, научног саветника Археолошког института у Београду и аутора, поред осталог, монографија Трибали и Белица.
Људи из неолита били су срећнији, организованији и у већој хармонији са природом и собом, њихова срећа трајала је веома дуго, 1.700 година (приближно од 6200. до 4500. године пре наше ере), што доказују предмети пронађени на Медведњаку, неолитском локалитету у близини Смедеревске Паланке о коме читамо у монографији др Стојића, откривајући детаље о винчанском животу, религији и дубокој повезаности тадашњих људи са природом и небеским телима.
Шта је то толико привлачно у неолиту?
- Ако бисте на једну страну ставили археолошку грађу из неолита, а на другу страну заједно све остало, укључујући и римски период и средњи век, и квалитетом и квантитетом превагла би та грађа из неолита. Та чињеница недвосмислено показује значај те културе.
У чему је тајна дугог трајања неолита?
- У привреди неолита већину послова обављале су жене. Васпитање деце, неговање болесних, неговање старих; жене су се бавиле вртларством. Осим тога, жене су припремале сировину за израду текстила, оне су гајиле животиње.
Мушкарци су били ловци, риболовци, чувари, али ипак слику неолита одражавају женске активности. Није то било никакво идеално друштво, то не постоји. Међутим, у односу на сва друштва која ми познајемо оно је најидеалније.
Ја то не бих назвао матријархатом, који представља само правну категорију, наслеђивање преко женске линије. Није то никаква владавина жена, него су активности жена давале тон читавој заједници. Из тога је проистекло једно мирно друштво са знатно мање супротности и конфликта.
Прекретница у Вашој оријентацији према неолиту било је Ваше откриће у Белици код Јагодине
- Археолошка и геомагнетска истраживања су показала да су ту налазило култно-астрономско средиште с почетка 6. миленијума пре нове ере, најстарије у Европи, са монументалним храмовима.
Један храм, који је кружног облика, пречника 75 метара, посвећен је Сунцу, тачније зимском солстицију, други је троугласте основе дужине више од 50 метара, са огромном жртвеником у тежишту, посвећен једном тренутку из Месечевог циклуса од 18 и по година.
Све је то на неолит бацило потпуно ново светло у односу на ранија сазнања. О Белици сам написао књигу, и не би човек могао да пожели више у својој каријери.
Да ли је икада било озбиљних истраживања на Медведњаку?
- Подсетићу Вас да је својевремено са изложбе о неолиту у Галерији САНУ нестала једна значајна фигурина са Медведњака, после чега је Срејовић, као компензацију, предузео археолошка истраживања на том локалитету.
Нажалост, резултати тих истраживања нису објављени. Постоји само један каталог. Тај локалитет је затим пао у заборав.
Можда не сасвим, захваљујући колекционарима...
Пре десетак година Бранко Најхолд, колекционар из Земуна, објавио је своју колекцију са Медведњака. Ту су публиковане неке од најлепших фигурина протостарчевачке и винчанске културе
-После Најхолдове књиге, један колекционар из Смедеревске Паланке понудио ми је да објавим његову збирку што сам дочекао речима: „Боже, да ли је то могуће. Па цео живот чекам тај Медведњак."
Постоји нешто што се зове сензација, као поступак сазнавања када сте с неким или нечим први пут у контакту: најобјективнију слику стекнете у баш у том првом контакту. Ја сам у том тренутку схватио да имамо нешто изузетно. То је интуиција.
Од Музеја из Смедеревске Паланке добио сам затим фотографије предмета и из њихове збирке. А онда се појавио проф. Зоран Бојанић који ми је слао кутију по кутију са предметима из Медведњака из своје збирке. Тако је формирана огромна фототека, велика база података о археолошкој грађи са Медведњака.
Већи део тог материјала потиче из приватних колекција, да ли Вас је тај податак онеспокојавао?
- Тако је. Због тога су биле неопходне експертизе да би се утврдила аутентичност. За предмете од костију требало је утврдити од којих животиња потичу, ангажовали смо врхунске археозоологе, орнитологе, историчаре уметности, минералоге, петрологе... Тај посао је трајао годинама. Да је то рађено под окриљем неке институције за то би били потреби тимови, финансирања... и ко зна колико би трајало.Веома су инстересантне човеликолике фигурине са Медведњака
- Постоји мишљење да је та пластика служила култу плодности, што је тачно, али никада нису дате појединости о томе. Иконографија и сугестивност предмета са Медведњака омогућава да сазнамо неке нове ствари. Ја не могу у овом разговору све да објасним и испричам. Прича је обимна и сложена.
Рецимо, ми имамо око стотину целих фигурина, већина је намерно поломљена.
Шта значи тај акт ломљења?
- Није свеједно да ли је фигурина нађена у насељу или ван њега. Све то има специфично значење.
На пример, ако је пронађена у пољу, и то поломљена, то значи излучивање култне енергије сакупљене у фигурини.
На знатном броју тих фигурина налазе се перфорације по ободу лица, на потиљку и на најистуренијим деловима тела, на карлици, на лактовима... Постојало је мишљење да је то служило за уметање неких перца, цветова... Међутим, схватио сам да су те рупице на фигуринама служиле за фиксирање маски и одговарајуће одеће.
О чему говоре мотиви на фигуринама?
- Постоји читава серија антропоморфних фигурина са Медведњака и других локалитета, где на њиховом темену постоје спирале, меандри, цик-цак линије, то је интерпретација онога што се збива на небу, што прати стварање облака и кише.
На лицу се могу видети вертикалне и косе дужи које иду преко чела ка очима, месту где се тај садржај из небеских сфера акумулира, то може да буде или вода или семе које оплођује.
Често имате приказ суза, представљен кратким зарезима са доње стране очију или дуже линије које иду до браде; то је пут воде ка телу, персонификацији жене и плодне земље, оранице.
А на врату тих фигурина, готово редовно, постоје један или два V уреза а то је даљи пут божанских твари ка телу. А тело је симбол земље и живот света.
Та прича о винчанској пластици је невероватно велика и узбудљива, потребни су нам сати и дани да све те детаље објаснимо. Уосталом, сада о томе постоји књига, а доста се одмакло и писању нове, Медведњак, књига 2, која се усресређена на семиотику и естетику пластике и приказе маски са Медведњака.
Шта Вас је у овој причи највише дотакло?
- Невероватна је прича о маскама. Постоје маске на којима нема никаквих појединости осим отвора за причвршћивање. Таква маска је служила за покривање или сакривање лица. Или, пак, да би се скидањем маске открио прави, до тада сакривени идентитет.
Шта нам поручују зооморфне фигурине?
- Изузетно су бројне и занимљиве хибридне представе змије са главом јегуље или птице. Змија је биће које живи на земљи и у земљи, а птица лети у небо; то је читава серија симбола која повезује подземље и земни свет са небеским ентитетима.
Постоји много фигурина начињених од пршљенова животиња...
- Изненађујуће је како су уметници са Медведњака уочавали у рељефу пршљена најразличитије животиње из свог окружења и представљали их у стилу минимал-арта, каткад чак веома реалистички, а да изворни облик кости остане нетакнут.
Наслов Ваше књиге је Медведњак - духовно средиште из неолита. Каје су карактеристике тог духовног средишта?
-То је суштина тог локалита. Поред више хиљада култних предмета, колико их нема ни на једном другом неолитском локалитету, о томе говори кодификовано обележавање бројчаних вредности повезаних са протоком времена.
Веома учестало се јавља 28 дужи и 28 зубаца или 12 дужи, 12 зубаца, 14 жлебова, што симболише циклусе Месеца и Сунца. А поред перфорације на једном диску урезано је 28 жлебова, а на његовом конусу 364 зареза, погађајте о чему се ради.
Археолози и новинари морају свашта да знају, а испадне ништа довољно. Моја идеја од почетка је да пружим основу специјалистима који ће се много боље носити са неким аспектима Медведњака, него што сам ја то у стању.
Срећом, имао сам велику подршку нашег чувеног астронома Милана Димитријевића, чија библиографија износи више од 500 јединица, Растка Васића, нашег водећег археолога, Сање Бајић, пионира археастрономије у Србији, која ми је помогла да неке ствари боље сагледам.
Нажалост, ова прича има и тамну страну...
-„Дивља" ископавања се непрестано врше, пронађено благо се продаје широм земље и света. Оно што је крајње чудно, постоји потпуна незаинтересованост локалног музеја који се налази у непосредној близини, надлежног завода за заштиту, Министарства културе...
Дивно је што су издвојена средства за истраживање винчанског локалитета Витково и што се издваја велики новац за Винчу, мада не знам шта тамо може да се уради јер је локалитет доста уништен, његов најзначајнији део је завршио у Дунаву. Но, без обзира, добро је да се нешто уради, али не могу да разумем ту потпуну пасивност надлежних кад је реч о Медведњаку, коју је новинар Борис Субашић окарактерисао: „Испашће да се Медведњак налази само у Вашој књизи".
Предмети из Медведњака су у приватним збиркама и неко би једног дана могао да каже да је све то била фантазија?
- Локалитет још увек постоји, али би свако, из своје надлежности, требало да обави свој професионални задатак.
Колекционари који су ми уступили своје колекције на експертизе и фотографисање, имају свест о значају њихових збирки. Они би своје збирке уступили као легате Музеју. Чак је о томе било разговора и са надлежнима из локалног музеја.
Медведњак је за мене метафора нашег односа према култури. Имате нешто изузетно, најзначајнији и најатрактивнији локалитет из неолита, нешто чега нигде нема, а однос према том налазишту је игнорантски.
Snimak intervjua u vrhu: https://www.rts.rs/page/magazine/ci...ustvo-idealno-milorad-stojic-arheologija.html
„Медведњак је био духовно средиште неолитске протостарчевачке и винчанске културе“, каже проф. др Милорад Стојић, чија је књига о овом археолошком локалитету код Смедеревске Паланке недавно објављена.
Парадоксално, али што даље идемо у прошлост, ближи смо нади у бољу будућност. То је глас који долази из монографије Медведњак (ХЕРАеду, Београд) проф. др Милорада Стојића (1947), професора универзитета, научног саветника Археолошког института у Београду и аутора, поред осталог, монографија Трибали и Белица.
Људи из неолита били су срећнији, организованији и у већој хармонији са природом и собом, њихова срећа трајала је веома дуго, 1.700 година (приближно од 6200. до 4500. године пре наше ере), што доказују предмети пронађени на Медведњаку, неолитском локалитету у близини Смедеревске Паланке о коме читамо у монографији др Стојића, откривајући детаље о винчанском животу, религији и дубокој повезаности тадашњих људи са природом и небеским телима.
Шта је то толико привлачно у неолиту?
- Ако бисте на једну страну ставили археолошку грађу из неолита, а на другу страну заједно све остало, укључујући и римски период и средњи век, и квалитетом и квантитетом превагла би та грађа из неолита. Та чињеница недвосмислено показује значај те културе.
У чему је тајна дугог трајања неолита?
- У привреди неолита већину послова обављале су жене. Васпитање деце, неговање болесних, неговање старих; жене су се бавиле вртларством. Осим тога, жене су припремале сировину за израду текстила, оне су гајиле животиње.
Мушкарци су били ловци, риболовци, чувари, али ипак слику неолита одражавају женске активности. Није то било никакво идеално друштво, то не постоји. Међутим, у односу на сва друштва која ми познајемо оно је најидеалније.
Ја то не бих назвао матријархатом, који представља само правну категорију, наслеђивање преко женске линије. Није то никаква владавина жена, него су активности жена давале тон читавој заједници. Из тога је проистекло једно мирно друштво са знатно мање супротности и конфликта.
Прекретница у Вашој оријентацији према неолиту било је Ваше откриће у Белици код Јагодине
- Археолошка и геомагнетска истраживања су показала да су ту налазило култно-астрономско средиште с почетка 6. миленијума пре нове ере, најстарије у Европи, са монументалним храмовима.
Један храм, који је кружног облика, пречника 75 метара, посвећен је Сунцу, тачније зимском солстицију, други је троугласте основе дужине више од 50 метара, са огромном жртвеником у тежишту, посвећен једном тренутку из Месечевог циклуса од 18 и по година.
Све је то на неолит бацило потпуно ново светло у односу на ранија сазнања. О Белици сам написао књигу, и не би човек могао да пожели више у својој каријери.
Да ли је икада било озбиљних истраживања на Медведњаку?
- Подсетићу Вас да је својевремено са изложбе о неолиту у Галерији САНУ нестала једна значајна фигурина са Медведњака, после чега је Срејовић, као компензацију, предузео археолошка истраживања на том локалитету.
Нажалост, резултати тих истраживања нису објављени. Постоји само један каталог. Тај локалитет је затим пао у заборав.
Можда не сасвим, захваљујући колекционарима...
Пре десетак година Бранко Најхолд, колекционар из Земуна, објавио је своју колекцију са Медведњака. Ту су публиковане неке од најлепших фигурина протостарчевачке и винчанске културе
-После Најхолдове књиге, један колекционар из Смедеревске Паланке понудио ми је да објавим његову збирку што сам дочекао речима: „Боже, да ли је то могуће. Па цео живот чекам тај Медведњак."
Постоји нешто што се зове сензација, као поступак сазнавања када сте с неким или нечим први пут у контакту: најобјективнију слику стекнете у баш у том првом контакту. Ја сам у том тренутку схватио да имамо нешто изузетно. То је интуиција.
Од Музеја из Смедеревске Паланке добио сам затим фотографије предмета и из њихове збирке. А онда се појавио проф. Зоран Бојанић који ми је слао кутију по кутију са предметима из Медведњака из своје збирке. Тако је формирана огромна фототека, велика база података о археолошкој грађи са Медведњака.
Већи део тог материјала потиче из приватних колекција, да ли Вас је тај податак онеспокојавао?
- Тако је. Због тога су биле неопходне експертизе да би се утврдила аутентичност. За предмете од костију требало је утврдити од којих животиња потичу, ангажовали смо врхунске археозоологе, орнитологе, историчаре уметности, минералоге, петрологе... Тај посао је трајао годинама. Да је то рађено под окриљем неке институције за то би били потреби тимови, финансирања... и ко зна колико би трајало.Веома су инстересантне човеликолике фигурине са Медведњака
- Постоји мишљење да је та пластика служила култу плодности, што је тачно, али никада нису дате појединости о томе. Иконографија и сугестивност предмета са Медведњака омогућава да сазнамо неке нове ствари. Ја не могу у овом разговору све да објасним и испричам. Прича је обимна и сложена.
Рецимо, ми имамо око стотину целих фигурина, већина је намерно поломљена.
Шта значи тај акт ломљења?
- Није свеједно да ли је фигурина нађена у насељу или ван њега. Све то има специфично значење.
На пример, ако је пронађена у пољу, и то поломљена, то значи излучивање култне енергије сакупљене у фигурини.
На знатном броју тих фигурина налазе се перфорације по ободу лица, на потиљку и на најистуренијим деловима тела, на карлици, на лактовима... Постојало је мишљење да је то служило за уметање неких перца, цветова... Међутим, схватио сам да су те рупице на фигуринама служиле за фиксирање маски и одговарајуће одеће.
О чему говоре мотиви на фигуринама?
- Постоји читава серија антропоморфних фигурина са Медведњака и других локалитета, где на њиховом темену постоје спирале, меандри, цик-цак линије, то је интерпретација онога што се збива на небу, што прати стварање облака и кише.
На лицу се могу видети вертикалне и косе дужи које иду преко чела ка очима, месту где се тај садржај из небеских сфера акумулира, то може да буде или вода или семе које оплођује.
Често имате приказ суза, представљен кратким зарезима са доње стране очију или дуже линије које иду до браде; то је пут воде ка телу, персонификацији жене и плодне земље, оранице.
А на врату тих фигурина, готово редовно, постоје један или два V уреза а то је даљи пут божанских твари ка телу. А тело је симбол земље и живот света.
Та прича о винчанској пластици је невероватно велика и узбудљива, потребни су нам сати и дани да све те детаље објаснимо. Уосталом, сада о томе постоји књига, а доста се одмакло и писању нове, Медведњак, књига 2, која се усресређена на семиотику и естетику пластике и приказе маски са Медведњака.
Шта Вас је у овој причи највише дотакло?
- Невероватна је прича о маскама. Постоје маске на којима нема никаквих појединости осим отвора за причвршћивање. Таква маска је служила за покривање или сакривање лица. Или, пак, да би се скидањем маске открио прави, до тада сакривени идентитет.
Шта нам поручују зооморфне фигурине?
- Изузетно су бројне и занимљиве хибридне представе змије са главом јегуље или птице. Змија је биће које живи на земљи и у земљи, а птица лети у небо; то је читава серија симбола која повезује подземље и земни свет са небеским ентитетима.
Постоји много фигурина начињених од пршљенова животиња...
- Изненађујуће је како су уметници са Медведњака уочавали у рељефу пршљена најразличитије животиње из свог окружења и представљали их у стилу минимал-арта, каткад чак веома реалистички, а да изворни облик кости остане нетакнут.
Наслов Ваше књиге је Медведњак - духовно средиште из неолита. Каје су карактеристике тог духовног средишта?
-То је суштина тог локалита. Поред више хиљада култних предмета, колико их нема ни на једном другом неолитском локалитету, о томе говори кодификовано обележавање бројчаних вредности повезаних са протоком времена.
Веома учестало се јавља 28 дужи и 28 зубаца или 12 дужи, 12 зубаца, 14 жлебова, што симболише циклусе Месеца и Сунца. А поред перфорације на једном диску урезано је 28 жлебова, а на његовом конусу 364 зареза, погађајте о чему се ради.
Археолози и новинари морају свашта да знају, а испадне ништа довољно. Моја идеја од почетка је да пружим основу специјалистима који ће се много боље носити са неким аспектима Медведњака, него што сам ја то у стању.
Срећом, имао сам велику подршку нашег чувеног астронома Милана Димитријевића, чија библиографија износи више од 500 јединица, Растка Васића, нашег водећег археолога, Сање Бајић, пионира археастрономије у Србији, која ми је помогла да неке ствари боље сагледам.
Нажалост, ова прича има и тамну страну...
-„Дивља" ископавања се непрестано врше, пронађено благо се продаје широм земље и света. Оно што је крајње чудно, постоји потпуна незаинтересованост локалног музеја који се налази у непосредној близини, надлежног завода за заштиту, Министарства културе...
Дивно је што су издвојена средства за истраживање винчанског локалитета Витково и што се издваја велики новац за Винчу, мада не знам шта тамо може да се уради јер је локалитет доста уништен, његов најзначајнији део је завршио у Дунаву. Но, без обзира, добро је да се нешто уради, али не могу да разумем ту потпуну пасивност надлежних кад је реч о Медведњаку, коју је новинар Борис Субашић окарактерисао: „Испашће да се Медведњак налази само у Вашој књизи".
Предмети из Медведњака су у приватним збиркама и неко би једног дана могао да каже да је све то била фантазија?
- Локалитет још увек постоји, али би свако, из своје надлежности, требало да обави свој професионални задатак.
Колекционари који су ми уступили своје колекције на експертизе и фотографисање, имају свест о значају њихових збирки. Они би своје збирке уступили као легате Музеју. Чак је о томе било разговора и са надлежнима из локалног музеја.
Медведњак је за мене метафора нашег односа према култури. Имате нешто изузетно, најзначајнији и најатрактивнији локалитет из неолита, нешто чега нигде нема, а однос према том налазишту је игнорантски.
Snimak intervjua u vrhu: https://www.rts.rs/page/magazine/ci...ustvo-idealno-milorad-stojic-arheologija.html
Mrkalj
Buduća legenda
- Poruka
- 34.201
Mrkalj
Buduća legenda
- Poruka
- 34.201
Генетска слика Лепенског Вира и Винче
У последњих неколико година, са напретком технологије и последично све бржим развојем популационе генетике и археогенетике, истраживање и разумевање археолошких култура добило је сасвим нову димензију. Наиме, данас је могуће изоловати и анализирати генетски материјал из скелета старих и до неколико десетина хиљада година, и поређењем са генетиком савременог становништва доносити много сигурније закључке о настанку, развоју и кретању праисторијског становништва него што је то било могуће само уз помоћ археологије и антропологије.
Иако је већ објављен велики број узорака из различитих периода прошлости, из разних делова Европе, па и из неких нама суседних држава, до сада нису биле рађене анализе узорака са територије Србије. Пре неколико дана, у великој студији Mathieson et al. – The Genomic History Of Southeastern Europe, коначно смо добили и резултате првих анализираних скелета са територије Србије, и то из три вероватно најпознатије археолошке културе које се везују за наше просторе, Лепенског Вира, Старчева и Винче. Додуше, од 39 анализираних узорака, само 1 припада Старчевачкој култури, 3 су из периода Винчанске културе, са налазишта Гомолава код Руме, а чак 35 узорака је са четири локалитета културе Лепенски Вир: Власца, Падине, Хајдучке Воденице и епонимног налазишта Лепенски Вир. Анализом су обухваћени ипсилон хромозом, који се наслеђује искључиво по мушкој линији, митохондријална ДНК, која се наслеђује само по женској линији, као и укупна (аутозомална) генетика, која обухвата анализу свих хромозома осим полних.
Пре преласка на резултате анализираних узорака ваљало би се подсетити каква је генетска слика данашњег становништва Србије. Гледано по мушкој линији (ипсилон хромозому), Срби су доминантно потомци Словена. Ипсилон хаплогрупе које представљају генетски сигнал Словена, I2a-CTS10228 (позната још и као I2a-Динарик), R1a-Z280 и R1a-M458 носи преко половине Срба (I2a-CTS10228 ~ 34%, R1a (Z280+M458) ~ 17%). Хаплогрупе које се могу везати за предсловенско становништво Балкана (Илире, Трачане, Келте итд.) носи приближно 35% мушких становника (E-V13, J2-M172, R1b-Z2103, R1b-P312, G2a-L497). Око 10% порекло по мушкој линији вуче од разних германских племена, пре свега Гота, Нормана и Саса (хаплогрупе I1-М253, R1b-U106, I2a2a-M223), док остатак чине неке мање заступљене хаплогрупе (N2-Y6503, J1-M267, Q-M242), чије порекло у нашем народу још увек није до краја разјашњено.
Када су у питању митохондријалне хаплогрупе, слика је много шаренија, као и у већини европских земаља, па се тим бројкама нећемо претерано замарати. Гледајући укупну (аутозомалну) генетику, Срби у приближно једнаким процентима (50-50) носе генетику предсловенског становништва Балкана са једне, и Словена, Германа и неких других касније придошлих народа са друге стране.
Култура Лепенског Вира је једна од најзначајнијих и најсложенијих праисторијских култура у Европи. Њено матично подручје обухватало је простор Ђердапске клисуре, а радиокарбонским мерењима установљено је да је овај простор био насељен скоро 4000 година без прекида, од отприлике 9500. до 5500. године п.н.е. Локалитет Лепенски Вир је откривен 1960. године, а прва истраживања су вођена у периоду 1965-1970. под вођством професора др Драгослава Срејовића, археолога, академика и професора Универзитета у Београду. Скоријим истраживањима у периоду 2006-2009. руководио је професор Душан Борић. Најзначајније насеобине ове културе су, са српске стране Дунава, Лепенски Вир, Падина, Стубица, Власац и Хајдучка Воденица, а са румунске стране Алибег, Икоана, Разврата, Скела Кладовеи и Островул Корбулуи. Душан Борић је на основу истраживања локалитета Лепенски Вир предложио поделу културе на четири фазе:
1. 9500-7300 п.н.е. рани и средњи мезолит – Прото-Лепенски Вир I-II
2. 7300-6200 п.н.е. касни мезолит (у овој фази нису забележени трагови окупације на локалитету Лепенски Вир, али је фаза добро репрезентована налазима са Власца, Падине и Хајдучке Воденице)
3. 6150-5950 п.н.е. трансформациони/рани неолит – Лепенски Вир I-II
4. 5950-5500 п.н.е. средњи неолит – Лепенски Вир III
Археолошки локалитети са којих потичу анализирани узорци из ове студије
Анализа узорака са четири локалитета културе Лепенског Вира показује нам да су њени становници носили ипсилон (I+R1b=100%) и митохондријалне хаплогрупе (U5+U4+U8=80%) које су и раније налажене код палеолитских и мезолитских ловаца-сакупљача широм Европе. Оно по чему су се разликовали од њих управо је присуство неких митохондријалних хаплогрупа (K1+H+J2=20%) чије се даље порекло везује за Блиски Исток, и за које се сматра или да су дошле директно са најранијим неолитским земљорадницима из Анадолије, или да су биле присутне међу ловцима-сакупљачима југоисточног Балкана и Анадолије, који су међу првима апсорбовани у најраније неолитско становништво по његовом доласку на Балкан. Другој теорији у прилог иде и чињеница да је хаплогрупа K1 такође пронађена и код два грчка мезолитска узорка из Тесалије. И по аутозомалној генетици носиоци културе Лепенског Вира били су, поготово у старијој мезолитској фази, јако слични ловцима-сакупљачима из западне и централне Европе. Два узорка из Лепенског Вира (I4665 и I4666), који се датирају у период раног неолита – Лепенски Вир I-II, су по аутозомалној генетици скоро идентични најранијим анадолским и балканским земљорадницима, а један узорак из Падине (I5232) из истог периода имао је скоро подједнак удео генетике мезолитских ловаца-сакупљача и неолитских земљорадника. Индикативно је да су сва три узорка са значајним уделом генетике неолитских земљорадника такође били носиоци неолитских митохондријалних хаплогрупа које нису присутне код ловаца-сакупљача из ранијих периода. Све ово нам говори да је Ђердапска клисура била један од региона где је дошло до успостављања најранијих контаката, како културних тако и генетских, између мезолитских ловаца-сакупљача и раних неолитских земљорадника. Ови налази подупиру раније археолошке доказе, који су указивали да је у периоду раног неолита дошло до одређених промена у материјалној култури (појава керамике, сахрањивање покојника у згрченом положају), узрокованих приливом новог становништва. Анализе изотопа стронцијума су такође показале да су многе индивидуе сахрањене после 6100. п.н.е. у Лепенском Виру (укључујући и узорак I4665) биле нелокалног порекла, односно да нису биле оригинално из региона Ђердапске клисуре. Још једна занимљива чињеница која се може извући из ових резултата је да су првобитни контакти две популације по свој прилици били једносмерни, тј. да су земљорадничке придошлице биле великим делом или у потпуности женског пола, јер ни у једном узорку нису пронађене ипсилон хаплогрупе карактеристичне за најраније неолитске земљораднике (G2a2, H2, C1a2, I2c, J2, T1a).
Табела са основним подацима за 35 узорака са четири локалитета културе Лепенског Вира
Сада ћемо се мало детаљније позабавити ипсилон хаплогрупама, пошто су оне најкорисније за интерпретацију кретања становништва у далекој прошлости. Од 17 мушких узорака из ове студије, 10 је припадало хаплогрупи I, чији носиоци су били једни од најранијих модерних људи који су населили Европу, а 7 хаплогрупи R1b-L754 (сви осим једног xP297), што значи да нису представљали предачку популацију за више од 99% данашњих носилаца ове хаплогрупе у Европи, који припадају грани P297>M269. Поменућемо да један узорак са локалитета Падина припада грани I2a1-P37, дакле линији која је, између осталих, предачка и за грану I2a-CTS10228 која је доминантна међу Србима. Нажалост, код овог узорка није утврђена ниједна дубља подграна, a гране P37 и CTS10228 дели више од 13000 година, па на основу њега не можемо доносити никакве битне закључке, а нагађањем се нећемо бавити. Сви остали узорци са утврђеним дубљим подгранама припадају грани I2a2a-M223, која нам такође, сама по себи не би претерано значила, међутим чињеница да је за неколико припадајућих јој узорака утврђена још дубља подграна Z161 значајно мења ствар.
Ова грана је данас, у облику своје најбројније подгране L801, најзаступљенија код германских народа, а највеће проценте бележи у Данској, северној Немачкој, Холандији и Белгији, Енглеској и северозападној Сицилији (последица насељавања Нормана), а у мањем проценту је заступљена у скоро свим деловима Европе (изузетак су западни Балкан, северна Украјина и јужна Белорусија, Финска и централна Шпанија. Гледајући мапу њеног распростирања чини се да је била заступљена код већине германских племена која су у различитим периодима насељавала наведене територије (Гота, Франака, Свева, Ломбарда, данских Викинга и шведских Варјага).
Поставља се питање на који начин је ова грана доспела међу Германе. Пошто је ова грана пронађена код још неких узорака из каснијих периода и археолошких култура, покушаћемо дати одговор када и којим путем су се њени носиоци могли кретати у далекој прошлости. Дакле, најстарији носиоци ове гране откривени су управо у култури Лепенског Вира. Ова култура престаје да постоји око 5500. године п.н.е, а свега неколико стотина година касније наилазимо у источној Мађарској на каснонеолитски узорак који је тестиран као I2a2a1b-CTS10057 (xL701), што у преводу значи да је скоро сигурно припадао грани Z161, јер осим L701 и Z161 нема других грана испод CTS10057. Можемо замислити ситуацију где је део становништва последњих фаза културе Лепенског Вира из неког разлога напустио своја станишта, и кретао се узводно уз Дунав и Тису до равница источне Мађарске. Још један CTS10057 (xL701) узорак је пронађен на истој територији, у наредној енеолитској Тисаполгарској култури (4500-4000 п.н.е.). Следеће појављивање гране Z161 је међу узорцима Културе кугластих амфора (Globular Amphora Culture, 3200-2600 п.н.е.), која се простирала на територији данашње западне Украјине, Пољске и североисточне Немачке. Опет можемо замислити ситуацију где се део носилаца ове гране кретао из источне Мађарске на север уз Тису, и учествовао у формирању Културе кугластих амфора. Овде треба напоменути да су лингвистички стручњаци одавно утврдили да у германским језицима постоји неиндоевропски супстрат, за који се сматра да је последица мешања дела индоевропских племена из црноморских степа (носилаца данас најкарактеристичније германске хаплогрупе R1b-U106) са каснонеолитским становништвом централне Европе, на које су наишли у својим сеобама на запад. Каснонеолитско становништво Културе кугластих амфора (које је по свој прилици имало значајан, ако не и доминантан удео хаплогрупе Z161) би се савршено уклопило у ту причу, тим пре што и U106 и Z161 имају пангермански карактер, и показују недвосмислену корелацију са данашњим германским народима. Ова пре-прото-германско становништво се касније кретало на запад и север, и највероватније у јужној Скандинавији помешало са становништвом Културе бојних секира (2900-2200 п.н.е.), које је и само било мешавина друге две данас пангерманске хаплогрупе (I1-M253 и R1a-Z284), што је представљало први ступањ у формирању прото-германских племена.
Када су у питању узорци који су тестирани као R1b1a-L754 (xP297), постоје две основне могућности. Прва је да су припадали некој реткој грани (L754* или L389*), која се временом угасила, а друга, вероватнија варијанта је да су припадали грани R1b1a2-V88, која се данас може наћи широм Европе у изузетно малом проценту, с тим да је нешто значајније заступљена у јужној Европи, пре свега на Апенинском и Иберијском полуострву. Нешто значајнији проценат (до 4%) ова грана бележи у региону Леванта, међу Либанцима, Друзима и Јеврејима, а највеће фреквенције достиже међу појединим народима северне Африке, суданским Коптима (15%), Берберима из граничне регије Египта и Либије (23%), Хауса народом из Судана (40%), Фулани народима Нигера и Камеруна (54%), док код неких чадских племенасеверног Камеруна и Нигерије достиже и невероватних 95%. Готово сви припадници гране V88 у Африци и Блиском Истоку припадају подграни Y7771, и високи проценти међу наведеним афрчким народима последица су наглог демографског ширења ове подгране у последњих 6000-7000 година. Грана V88 је међу древним узорцима до сада пронађена код једног мезолитског ловца-сакупљача из Украјине, и код једног неолитског земљорадника из Шпаније, па се као најлогичније извориште ове гране намеће управо подручје Балкана и култура Лепенског Вира, одакле су се касније носиоци ове гране расељавали у разним правцима.
Винчанска култура (око 5400-4500 п.н.е.) је била најзначајнија и технолошки најнапреднија култура средњег и касног неолита на Балкану. Обухватала је скоро целокупну територију данашње Србије, као и делове према Србији граничних подручја свих околних земаља. На том подручју је наследила старију Старчевачку културу (6000-5400 п.н.е.), али по свој прилици није представљала њеног „природног“ наследника, јер је новијим истраживањима установљено да је винчанска популација највероватније представљала нови талас земљорадничког становништва, који је дошао из правца југа и југоистока, долинама Вардара, Јужне и Велике Мораве. На Винчанском налазишту Беловоде код Петровца на Млави пронађени су најранији докази металургије бакра из око 5400 п.н.е, а симболи урезани на грнчарији и фигуринама винчанске културе раније су по појединим археолозима сматрани за трагове најстаријег писма на свету, међутим та теорија је данас напуштена. Најзначајнији локалитети ове културе су Винча-Бело Брдо, Гомолава, Плочник, Градац, Беловоде и Рудна Глава.
Табела са основним подацима за узорке из Старчевачке (Сараорци) и Винчанске културе (Гомолава)
Становници Винчанске културе били су у генетском смислу класични неолитски земљорадници, носили су и ипсилон (G2a2a-PF3147), и митохондријалне хаплогрупе (K1a, HV, H) карактеристичне за неолитско становништво Анадолије и Европе. И по аутозомалној генетици били су готово идентични најранијим анадолским, и нешто каснијим европским земљорадницима Старчевачке и Културе линеарнотракасте керамике. Конкретно, грана G2a2a-PF3147, којој припадају сва три узорка са Гомолаве, је уз своју сестринску грану G2a2b-L30 била најбројнија међу неолитским земљорадницима, пронађена је у скоро свим неолитским културама, између осталих и међу раније објављеним резултатима Винчанске културе из јужне Мађарске. Овој грани припадао је и чувени „ледени човек“ Оци. Данас је заступљена скоро искључиво у Европи, а највеће проценте бележи међу становништвом Корзике (11%) и Сардиније (6%), док у остатку Европе ретко где прелази 1%.
Да закључимо, ова студија је дефинитивно доказала да није било хиљада година континуитета становништва на овом простору, од Лепенског Вира, Старчева и Винче до данас. Ово је пре свега уочљиво код мушких линија, јер хаплогрупе пронађене у праисторијским становницима Лепенског Вира и Винче не прелазе ни 1% код савременог српског становништва, а и тај мали проценат без сумње потиче од становништва досељеног у каснијим периодима. Наравно, овакав закључак не треба да чуди, јер је то било јасно и пре ове студије, али дужан сам нагласити, јер и данас често чујемо приче да су Срби непосредни наследници и потомци становништва Лепенског Вира и Винче, и да су на овим просторима хиљадама година, што једноставно није тачно. Знамо сви колико је „прометан“ био овај део Балкана током забележене историје, и какве турбулентне промене су се дешавале само у последњих 2000 година, па би било крајње сулудо очекивати да је становништво остало непромењено током целог тог периода. Одређени континуитет неолитског становништва можда би се могао очекивати у планинским областима западног Балкана (Динаридима), где је неприступачнији рељеф често представљао препреку многим освајачима кроз историју, и пружао колику-толику заштиту старом становништву, али за потврду тога мораћемо да сачекамо неку нову студију.
Неки ће се можда запитати, како то нисмо директни потомци становништва Лепенског Вира и Винче, када Срби и данас имају приближно једнак удео предсловенске и словенске аутозомалне генетике, а митохондријалне хаплогрупе присутне код праисторијског становништва Лепенског Вира и Винче заступљене су и данас међу Србима? То јесу чињенице, али оне и даље нису доказ хиљада година континуитета становништва на истом простору. Да појасним на једном практичном примеру. Код Срба је и данас у малом проценту заступљена хаплогрупа I2a2a-M223>Z161, пронађена код становника културе Лепенског Вира, али сви њени носиоци припадају још дубљој подграни L801, и сви они потичу од једног јединог претка, који је живео пре око 4000 година. Као што смо раније поменули, ова грана се сасвим јасно може повезати са германским народима, што значи да је њено присуство код Срба последица досељавања германских народа током касне антике (Гота) и/или током средњег века (Нормани, Саси), а не њеног континуираног развоја на овим просторима од Лепенског Вира до данас.
Аутор: Уредник Српског ДНК пројекта Милан Рајевац
https://www.poreklo.rs/2018/06/15/genetska-slika-lepenskog-vira-vince/?lang=lat
У последњих неколико година, са напретком технологије и последично све бржим развојем популационе генетике и археогенетике, истраживање и разумевање археолошких култура добило је сасвим нову димензију. Наиме, данас је могуће изоловати и анализирати генетски материјал из скелета старих и до неколико десетина хиљада година, и поређењем са генетиком савременог становништва доносити много сигурније закључке о настанку, развоју и кретању праисторијског становништва него што је то било могуће само уз помоћ археологије и антропологије.
Иако је већ објављен велики број узорака из различитих периода прошлости, из разних делова Европе, па и из неких нама суседних држава, до сада нису биле рађене анализе узорака са територије Србије. Пре неколико дана, у великој студији Mathieson et al. – The Genomic History Of Southeastern Europe, коначно смо добили и резултате првих анализираних скелета са територије Србије, и то из три вероватно најпознатије археолошке културе које се везују за наше просторе, Лепенског Вира, Старчева и Винче. Додуше, од 39 анализираних узорака, само 1 припада Старчевачкој култури, 3 су из периода Винчанске културе, са налазишта Гомолава код Руме, а чак 35 узорака је са четири локалитета културе Лепенски Вир: Власца, Падине, Хајдучке Воденице и епонимног налазишта Лепенски Вир. Анализом су обухваћени ипсилон хромозом, који се наслеђује искључиво по мушкој линији, митохондријална ДНК, која се наслеђује само по женској линији, као и укупна (аутозомална) генетика, која обухвата анализу свих хромозома осим полних.
Пре преласка на резултате анализираних узорака ваљало би се подсетити каква је генетска слика данашњег становништва Србије. Гледано по мушкој линији (ипсилон хромозому), Срби су доминантно потомци Словена. Ипсилон хаплогрупе које представљају генетски сигнал Словена, I2a-CTS10228 (позната још и као I2a-Динарик), R1a-Z280 и R1a-M458 носи преко половине Срба (I2a-CTS10228 ~ 34%, R1a (Z280+M458) ~ 17%). Хаплогрупе које се могу везати за предсловенско становништво Балкана (Илире, Трачане, Келте итд.) носи приближно 35% мушких становника (E-V13, J2-M172, R1b-Z2103, R1b-P312, G2a-L497). Око 10% порекло по мушкој линији вуче од разних германских племена, пре свега Гота, Нормана и Саса (хаплогрупе I1-М253, R1b-U106, I2a2a-M223), док остатак чине неке мање заступљене хаплогрупе (N2-Y6503, J1-M267, Q-M242), чије порекло у нашем народу још увек није до краја разјашњено.
Када су у питању митохондријалне хаплогрупе, слика је много шаренија, као и у већини европских земаља, па се тим бројкама нећемо претерано замарати. Гледајући укупну (аутозомалну) генетику, Срби у приближно једнаким процентима (50-50) носе генетику предсловенског становништва Балкана са једне, и Словена, Германа и неких других касније придошлих народа са друге стране.
Култура Лепенског Вира је једна од најзначајнијих и најсложенијих праисторијских култура у Европи. Њено матично подручје обухватало је простор Ђердапске клисуре, а радиокарбонским мерењима установљено је да је овај простор био насељен скоро 4000 година без прекида, од отприлике 9500. до 5500. године п.н.е. Локалитет Лепенски Вир је откривен 1960. године, а прва истраживања су вођена у периоду 1965-1970. под вођством професора др Драгослава Срејовића, археолога, академика и професора Универзитета у Београду. Скоријим истраживањима у периоду 2006-2009. руководио је професор Душан Борић. Најзначајније насеобине ове културе су, са српске стране Дунава, Лепенски Вир, Падина, Стубица, Власац и Хајдучка Воденица, а са румунске стране Алибег, Икоана, Разврата, Скела Кладовеи и Островул Корбулуи. Душан Борић је на основу истраживања локалитета Лепенски Вир предложио поделу културе на четири фазе:
1. 9500-7300 п.н.е. рани и средњи мезолит – Прото-Лепенски Вир I-II
2. 7300-6200 п.н.е. касни мезолит (у овој фази нису забележени трагови окупације на локалитету Лепенски Вир, али је фаза добро репрезентована налазима са Власца, Падине и Хајдучке Воденице)
3. 6150-5950 п.н.е. трансформациони/рани неолит – Лепенски Вир I-II
4. 5950-5500 п.н.е. средњи неолит – Лепенски Вир III
Археолошки локалитети са којих потичу анализирани узорци из ове студије
Анализа узорака са четири локалитета културе Лепенског Вира показује нам да су њени становници носили ипсилон (I+R1b=100%) и митохондријалне хаплогрупе (U5+U4+U8=80%) које су и раније налажене код палеолитских и мезолитских ловаца-сакупљача широм Европе. Оно по чему су се разликовали од њих управо је присуство неких митохондријалних хаплогрупа (K1+H+J2=20%) чије се даље порекло везује за Блиски Исток, и за које се сматра или да су дошле директно са најранијим неолитским земљорадницима из Анадолије, или да су биле присутне међу ловцима-сакупљачима југоисточног Балкана и Анадолије, који су међу првима апсорбовани у најраније неолитско становништво по његовом доласку на Балкан. Другој теорији у прилог иде и чињеница да је хаплогрупа K1 такође пронађена и код два грчка мезолитска узорка из Тесалије. И по аутозомалној генетици носиоци културе Лепенског Вира били су, поготово у старијој мезолитској фази, јако слични ловцима-сакупљачима из западне и централне Европе. Два узорка из Лепенског Вира (I4665 и I4666), који се датирају у период раног неолита – Лепенски Вир I-II, су по аутозомалној генетици скоро идентични најранијим анадолским и балканским земљорадницима, а један узорак из Падине (I5232) из истог периода имао је скоро подједнак удео генетике мезолитских ловаца-сакупљача и неолитских земљорадника. Индикативно је да су сва три узорка са значајним уделом генетике неолитских земљорадника такође били носиоци неолитских митохондријалних хаплогрупа које нису присутне код ловаца-сакупљача из ранијих периода. Све ово нам говори да је Ђердапска клисура била један од региона где је дошло до успостављања најранијих контаката, како културних тако и генетских, између мезолитских ловаца-сакупљача и раних неолитских земљорадника. Ови налази подупиру раније археолошке доказе, који су указивали да је у периоду раног неолита дошло до одређених промена у материјалној култури (појава керамике, сахрањивање покојника у згрченом положају), узрокованих приливом новог становништва. Анализе изотопа стронцијума су такође показале да су многе индивидуе сахрањене после 6100. п.н.е. у Лепенском Виру (укључујући и узорак I4665) биле нелокалног порекла, односно да нису биле оригинално из региона Ђердапске клисуре. Још једна занимљива чињеница која се може извући из ових резултата је да су првобитни контакти две популације по свој прилици били једносмерни, тј. да су земљорадничке придошлице биле великим делом или у потпуности женског пола, јер ни у једном узорку нису пронађене ипсилон хаплогрупе карактеристичне за најраније неолитске земљораднике (G2a2, H2, C1a2, I2c, J2, T1a).
Табела са основним подацима за 35 узорака са четири локалитета културе Лепенског Вира
Сада ћемо се мало детаљније позабавити ипсилон хаплогрупама, пошто су оне најкорисније за интерпретацију кретања становништва у далекој прошлости. Од 17 мушких узорака из ове студије, 10 је припадало хаплогрупи I, чији носиоци су били једни од најранијих модерних људи који су населили Европу, а 7 хаплогрупи R1b-L754 (сви осим једног xP297), што значи да нису представљали предачку популацију за више од 99% данашњих носилаца ове хаплогрупе у Европи, који припадају грани P297>M269. Поменућемо да један узорак са локалитета Падина припада грани I2a1-P37, дакле линији која је, између осталих, предачка и за грану I2a-CTS10228 која је доминантна међу Србима. Нажалост, код овог узорка није утврђена ниједна дубља подграна, a гране P37 и CTS10228 дели више од 13000 година, па на основу њега не можемо доносити никакве битне закључке, а нагађањем се нећемо бавити. Сви остали узорци са утврђеним дубљим подгранама припадају грани I2a2a-M223, која нам такође, сама по себи не би претерано значила, међутим чињеница да је за неколико припадајућих јој узорака утврђена још дубља подграна Z161 значајно мења ствар.
Ова грана је данас, у облику своје најбројније подгране L801, најзаступљенија код германских народа, а највеће проценте бележи у Данској, северној Немачкој, Холандији и Белгији, Енглеској и северозападној Сицилији (последица насељавања Нормана), а у мањем проценту је заступљена у скоро свим деловима Европе (изузетак су западни Балкан, северна Украјина и јужна Белорусија, Финска и централна Шпанија. Гледајући мапу њеног распростирања чини се да је била заступљена код већине германских племена која су у различитим периодима насељавала наведене територије (Гота, Франака, Свева, Ломбарда, данских Викинга и шведских Варјага).
Поставља се питање на који начин је ова грана доспела међу Германе. Пошто је ова грана пронађена код још неких узорака из каснијих периода и археолошких култура, покушаћемо дати одговор када и којим путем су се њени носиоци могли кретати у далекој прошлости. Дакле, најстарији носиоци ове гране откривени су управо у култури Лепенског Вира. Ова култура престаје да постоји око 5500. године п.н.е, а свега неколико стотина година касније наилазимо у источној Мађарској на каснонеолитски узорак који је тестиран као I2a2a1b-CTS10057 (xL701), што у преводу значи да је скоро сигурно припадао грани Z161, јер осим L701 и Z161 нема других грана испод CTS10057. Можемо замислити ситуацију где је део становништва последњих фаза културе Лепенског Вира из неког разлога напустио своја станишта, и кретао се узводно уз Дунав и Тису до равница источне Мађарске. Још један CTS10057 (xL701) узорак је пронађен на истој територији, у наредној енеолитској Тисаполгарској култури (4500-4000 п.н.е.). Следеће појављивање гране Z161 је међу узорцима Културе кугластих амфора (Globular Amphora Culture, 3200-2600 п.н.е.), која се простирала на територији данашње западне Украјине, Пољске и североисточне Немачке. Опет можемо замислити ситуацију где се део носилаца ове гране кретао из источне Мађарске на север уз Тису, и учествовао у формирању Културе кугластих амфора. Овде треба напоменути да су лингвистички стручњаци одавно утврдили да у германским језицима постоји неиндоевропски супстрат, за који се сматра да је последица мешања дела индоевропских племена из црноморских степа (носилаца данас најкарактеристичније германске хаплогрупе R1b-U106) са каснонеолитским становништвом централне Европе, на које су наишли у својим сеобама на запад. Каснонеолитско становништво Културе кугластих амфора (које је по свој прилици имало значајан, ако не и доминантан удео хаплогрупе Z161) би се савршено уклопило у ту причу, тим пре што и U106 и Z161 имају пангермански карактер, и показују недвосмислену корелацију са данашњим германским народима. Ова пре-прото-германско становништво се касније кретало на запад и север, и највероватније у јужној Скандинавији помешало са становништвом Културе бојних секира (2900-2200 п.н.е.), које је и само било мешавина друге две данас пангерманске хаплогрупе (I1-M253 и R1a-Z284), што је представљало први ступањ у формирању прото-германских племена.
Када су у питању узорци који су тестирани као R1b1a-L754 (xP297), постоје две основне могућности. Прва је да су припадали некој реткој грани (L754* или L389*), која се временом угасила, а друга, вероватнија варијанта је да су припадали грани R1b1a2-V88, која се данас може наћи широм Европе у изузетно малом проценту, с тим да је нешто значајније заступљена у јужној Европи, пре свега на Апенинском и Иберијском полуострву. Нешто значајнији проценат (до 4%) ова грана бележи у региону Леванта, међу Либанцима, Друзима и Јеврејима, а највеће фреквенције достиже међу појединим народима северне Африке, суданским Коптима (15%), Берберима из граничне регије Египта и Либије (23%), Хауса народом из Судана (40%), Фулани народима Нигера и Камеруна (54%), док код неких чадских племенасеверног Камеруна и Нигерије достиже и невероватних 95%. Готово сви припадници гране V88 у Африци и Блиском Истоку припадају подграни Y7771, и високи проценти међу наведеним афрчким народима последица су наглог демографског ширења ове подгране у последњих 6000-7000 година. Грана V88 је међу древним узорцима до сада пронађена код једног мезолитског ловца-сакупљача из Украјине, и код једног неолитског земљорадника из Шпаније, па се као најлогичније извориште ове гране намеће управо подручје Балкана и култура Лепенског Вира, одакле су се касније носиоци ове гране расељавали у разним правцима.
Винчанска култура (око 5400-4500 п.н.е.) је била најзначајнија и технолошки најнапреднија култура средњег и касног неолита на Балкану. Обухватала је скоро целокупну територију данашње Србије, као и делове према Србији граничних подручја свих околних земаља. На том подручју је наследила старију Старчевачку културу (6000-5400 п.н.е.), али по свој прилици није представљала њеног „природног“ наследника, јер је новијим истраживањима установљено да је винчанска популација највероватније представљала нови талас земљорадничког становништва, који је дошао из правца југа и југоистока, долинама Вардара, Јужне и Велике Мораве. На Винчанском налазишту Беловоде код Петровца на Млави пронађени су најранији докази металургије бакра из око 5400 п.н.е, а симболи урезани на грнчарији и фигуринама винчанске културе раније су по појединим археолозима сматрани за трагове најстаријег писма на свету, међутим та теорија је данас напуштена. Најзначајнији локалитети ове културе су Винча-Бело Брдо, Гомолава, Плочник, Градац, Беловоде и Рудна Глава.
Табела са основним подацима за узорке из Старчевачке (Сараорци) и Винчанске културе (Гомолава)
Становници Винчанске културе били су у генетском смислу класични неолитски земљорадници, носили су и ипсилон (G2a2a-PF3147), и митохондријалне хаплогрупе (K1a, HV, H) карактеристичне за неолитско становништво Анадолије и Европе. И по аутозомалној генетици били су готово идентични најранијим анадолским, и нешто каснијим европским земљорадницима Старчевачке и Културе линеарнотракасте керамике. Конкретно, грана G2a2a-PF3147, којој припадају сва три узорка са Гомолаве, је уз своју сестринску грану G2a2b-L30 била најбројнија међу неолитским земљорадницима, пронађена је у скоро свим неолитским културама, између осталих и међу раније објављеним резултатима Винчанске културе из јужне Мађарске. Овој грани припадао је и чувени „ледени човек“ Оци. Данас је заступљена скоро искључиво у Европи, а највеће проценте бележи међу становништвом Корзике (11%) и Сардиније (6%), док у остатку Европе ретко где прелази 1%.
Да закључимо, ова студија је дефинитивно доказала да није било хиљада година континуитета становништва на овом простору, од Лепенског Вира, Старчева и Винче до данас. Ово је пре свега уочљиво код мушких линија, јер хаплогрупе пронађене у праисторијским становницима Лепенског Вира и Винче не прелазе ни 1% код савременог српског становништва, а и тај мали проценат без сумње потиче од становништва досељеног у каснијим периодима. Наравно, овакав закључак не треба да чуди, јер је то било јасно и пре ове студије, али дужан сам нагласити, јер и данас често чујемо приче да су Срби непосредни наследници и потомци становништва Лепенског Вира и Винче, и да су на овим просторима хиљадама година, што једноставно није тачно. Знамо сви колико је „прометан“ био овај део Балкана током забележене историје, и какве турбулентне промене су се дешавале само у последњих 2000 година, па би било крајње сулудо очекивати да је становништво остало непромењено током целог тог периода. Одређени континуитет неолитског становништва можда би се могао очекивати у планинским областима западног Балкана (Динаридима), где је неприступачнији рељеф често представљао препреку многим освајачима кроз историју, и пружао колику-толику заштиту старом становништву, али за потврду тога мораћемо да сачекамо неку нову студију.
Неки ће се можда запитати, како то нисмо директни потомци становништва Лепенског Вира и Винче, када Срби и данас имају приближно једнак удео предсловенске и словенске аутозомалне генетике, а митохондријалне хаплогрупе присутне код праисторијског становништва Лепенског Вира и Винче заступљене су и данас међу Србима? То јесу чињенице, али оне и даље нису доказ хиљада година континуитета становништва на истом простору. Да појасним на једном практичном примеру. Код Срба је и данас у малом проценту заступљена хаплогрупа I2a2a-M223>Z161, пронађена код становника културе Лепенског Вира, али сви њени носиоци припадају још дубљој подграни L801, и сви они потичу од једног јединог претка, који је живео пре око 4000 година. Као што смо раније поменули, ова грана се сасвим јасно може повезати са германским народима, што значи да је њено присуство код Срба последица досељавања германских народа током касне антике (Гота) и/или током средњег века (Нормани, Саси), а не њеног континуираног развоја на овим просторима од Лепенског Вира до данас.
Аутор: Уредник Српског ДНК пројекта Милан Рајевац
https://www.poreklo.rs/2018/06/15/genetska-slika-lepenskog-vira-vince/?lang=lat
Mrkalj
Buduća legenda
- Poruka
- 34.201
Da zaključimo, interesantno je koji je bio cilj istraživanja.
Mrkalj
Buduća legenda
- Poruka
- 34.201
Zar si zaboravio da je Jacanovic kriminalac, Slaven objasnio?
A i logicnije je da su ovi predmeti sluzili za pecanje po brdsko planinskim potocima.
Mrkalj
Buduća legenda
- Poruka
- 34.201
Na pokušaj velikog umetničkog performansa o vinčanskoj civilizaciji došla je zabrana "odozgo" - "ipak je to podunavska civilizacija". Vigilnost pojedinih ambasada ili naših soroš stipendista?
Mislim da je objektivno razrešenje zahteva malo više akademskog objektivnog suočavanja argumentima. Ovde imamo ili navijače ili ostrašćene "književne" kritičare, te rasprava koju sam izčitao od samog početka ne pruža argumentaciju ( ne računam zatrpavanjem sa video materijalom ili literaturom, borba titulama, podele na komuniste i nekomuniste i slične teške gluposti) . U svakom slučaju sramota je čitati poijedine postove, a javno je dostupno svima. Pošto je došlo novo doba, a mene zaista duboko intresuje da li je Vinčasko pismo : simboli, protojezik, jezik ili samo ukrasi malo sam ćaskao sa veštačkom inteligencijom pa evo prenosim ovde početak razgovora. Da napomenem mene interesuje nemilosrdna istina a ne naučna stigma ili kvazinaučna mitologija. Na žalost stavovi na ovom forumu su duboko polarizovani (ljudska posla)
Malo sam proučavao takozvano vinčansko pismo iliti pismo paristorijske evrope ili podunavsko pismo kako ga zovu. Izgleda da su mnišljenja podeljena da li je to pismo ili nije
Da, postoji mnogo rasprava i nejasnoća oko Vinčanskog pisma. Iako su pronađene mnoge vinčanske simbole na keramičkim posudama i drugim artefaktima, nije poznato da li su oni deo nekog pisanih jezika ili su samo dekorativni elementi. Neki stručnjaci smatraju da su simboli deo pravog pisnog sistema, dok drugi tvrde da oni predstavljaju samo dekorativne motive i da nisu vezani za pisano pismo.
Takođe, nije pronađen nijedan pisani dokument iz vinčanske kulture koji bi se mogao tumačiti kao pisanje u Vinčanskom pismu. Zbog toga se i dalje raspravlja da li je Vinčansko pismo zaista pisano pismo ili nešto drugo.
Evo jednog linka koji može biti koristan ako želite da saznate više o Vinčanskom pismu: https://www.britannica.com/topic/Vinca-symbol.
Ipak mnogi ih nazivaju simbolima. Nije li logično da prvo pismo nastane upravo kao ukras, pa kao protopismo i zatim razvijeni oblik pisma?
Da, postoji teorija da je pismo nastalo kao ukrasni element i da se kasnije razvilo u razvijeniji oblik pisma. Arheološki dokazi pokazuju da su mnogi drevni simboli i znakovi bili izuzetno dekorativni, sa složenim oblicima i dizajnom. Vremenom su se ovi simboli počeli koristiti za označavanje značenja i zvukova, što je dovelo do razvoja pisama. Međutim, postoje i druge teorije o nastanku pisama koje se fokusiraju na praktičniju ulogu pisma u komunikaciji i organizaciji društva. U svakom slučaju, razvoj pisama je bio dug i kompleksan proces, a mnoga drevna pisma su i danas predmet istraživanja i debata u akademskoj zajednici.
Koliko je bila razvijena grnčarija tada u odnosu recimo kod sumera? Zašto pitam? Pokušavam da odredim veze nastanka pisma. KodSumera nema protopisma mada se očigledno vidi razvoj sumerskog pisma po tablicama za vežbanje različitog datiranja.
Grnčarija Vinčanske kulture je bila vrlo razvijena i složena, sa različitim oblicima posuda, stilova dekoracije i tehnika proizvodnje. U tom smislu, može se reći da je Vinčanska kultura imala značajan nivo razvijenosti u proizvodnji keramike.
Kada je reč o sumerskom pismu, postoji dokaz o postojanju protopisma u vidu pečata i natpisa na keramici iz 4. milenijuma p.n.e. Međutim, ovo protopismo nije bilo slično kasnijim sumerskim pismima i smatra se da nije direktno dovelo do razvoja sumerskog pisma. Umesto toga, razvoj sumerskog pisma se vezuje za razvoj administracije i potrebu za beleženjem trgovine i drugih društvenih aktivnosti u Sumeru u 3. milenijumu p.n.e.
U svakom slučaju, veza između razvoja grnčarije i pisma nije direktna i složenost jednog ne mora nužno da znači složenost drugog.
Da li je obeležavanje grnčarije sumerske iz 4 milenijuma pne bilo jednako zastupljeno kao i u vinčaskoj kulturi?
Prema arheološkim nalazima, čini se da su Sumeri bili veoma napredni u oblasti grnčarije i keramike već u 4. milenijumu pne. Na njihovim predmetima od gline, kao što su posude, pločice i pečati, često su se pojavljivale pečati i oznake, ali nije jasno da li su te oznake imale neko pismeno značenje ili su služile samo kao ukrasi ili identifikacijski simboli. Ipak, postoji nekoliko primera sumerskih pisama na glinenim tablicama koje su korišćene za obuku pisaca, a koja su nastala u kasnijem periodu.
U poređenju s tim, vinčanska kultura iz razdoblja od oko 5. do 4. milenijuma pne takođe je imala naprednu keramiku i grnčariju, ali se čini da je u toj kulturi oznake na keramičkim predmetima imale manje značaja u odnosu na sumerske pečate i oznake. Vinčansko pismo, koje se često pominje u vezi sa vinčanskom kulturom, još nije potpuno razjašnjeno i nije jasno da li predstavlja pravo pismo ili samo dekorativne simbole.
ali se čini da je u toj kulturi oznake na keramičkim predmetima imale manje značaja u odnosu na sumerske pečate i oznake, Zašto tako misliš?
Prema nekim istraživanjima, oznake na keramičkim predmetima u sumerskoj kulturi bile su vrlo važne i često su služile za identifikaciju vlasnika, mjerenje i praćenje trgovine, te su često imale versku i mitološku simboliku. Međutim, u vinčanskoj kulturi nije zabilježeno da su oznake na keramičkim predmetima imale toliku važnost i značaj. Umjesto toga, u Vinči su se koristili i drugi načini označavanja, kao što su skulpture i figurine, dok su na keramičkim predmetima bile prisutne uglavnom jednostavne geometrijske figure, a ne složeni simboli i piktogrami. To ne znači da nisu postojale kompleksnije oznake u vinčanskoj kulturi, ali se čini da nisu bile toliko zastupljene kao u sumerskoj kulturi.
Malo sam proučavao takozvano vinčansko pismo iliti pismo paristorijske evrope ili podunavsko pismo kako ga zovu. Izgleda da su mnišljenja podeljena da li je to pismo ili nije
Da, postoji mnogo rasprava i nejasnoća oko Vinčanskog pisma. Iako su pronađene mnoge vinčanske simbole na keramičkim posudama i drugim artefaktima, nije poznato da li su oni deo nekog pisanih jezika ili su samo dekorativni elementi. Neki stručnjaci smatraju da su simboli deo pravog pisnog sistema, dok drugi tvrde da oni predstavljaju samo dekorativne motive i da nisu vezani za pisano pismo.
Takođe, nije pronađen nijedan pisani dokument iz vinčanske kulture koji bi se mogao tumačiti kao pisanje u Vinčanskom pismu. Zbog toga se i dalje raspravlja da li je Vinčansko pismo zaista pisano pismo ili nešto drugo.
Evo jednog linka koji može biti koristan ako želite da saznate više o Vinčanskom pismu: https://www.britannica.com/topic/Vinca-symbol.
Ipak mnogi ih nazivaju simbolima. Nije li logično da prvo pismo nastane upravo kao ukras, pa kao protopismo i zatim razvijeni oblik pisma?
Da, postoji teorija da je pismo nastalo kao ukrasni element i da se kasnije razvilo u razvijeniji oblik pisma. Arheološki dokazi pokazuju da su mnogi drevni simboli i znakovi bili izuzetno dekorativni, sa složenim oblicima i dizajnom. Vremenom su se ovi simboli počeli koristiti za označavanje značenja i zvukova, što je dovelo do razvoja pisama. Međutim, postoje i druge teorije o nastanku pisama koje se fokusiraju na praktičniju ulogu pisma u komunikaciji i organizaciji društva. U svakom slučaju, razvoj pisama je bio dug i kompleksan proces, a mnoga drevna pisma su i danas predmet istraživanja i debata u akademskoj zajednici.
Koliko je bila razvijena grnčarija tada u odnosu recimo kod sumera? Zašto pitam? Pokušavam da odredim veze nastanka pisma. KodSumera nema protopisma mada se očigledno vidi razvoj sumerskog pisma po tablicama za vežbanje različitog datiranja.
Grnčarija Vinčanske kulture je bila vrlo razvijena i složena, sa različitim oblicima posuda, stilova dekoracije i tehnika proizvodnje. U tom smislu, može se reći da je Vinčanska kultura imala značajan nivo razvijenosti u proizvodnji keramike.
Kada je reč o sumerskom pismu, postoji dokaz o postojanju protopisma u vidu pečata i natpisa na keramici iz 4. milenijuma p.n.e. Međutim, ovo protopismo nije bilo slično kasnijim sumerskim pismima i smatra se da nije direktno dovelo do razvoja sumerskog pisma. Umesto toga, razvoj sumerskog pisma se vezuje za razvoj administracije i potrebu za beleženjem trgovine i drugih društvenih aktivnosti u Sumeru u 3. milenijumu p.n.e.
U svakom slučaju, veza između razvoja grnčarije i pisma nije direktna i složenost jednog ne mora nužno da znači složenost drugog.
Da li je obeležavanje grnčarije sumerske iz 4 milenijuma pne bilo jednako zastupljeno kao i u vinčaskoj kulturi?
Prema arheološkim nalazima, čini se da su Sumeri bili veoma napredni u oblasti grnčarije i keramike već u 4. milenijumu pne. Na njihovim predmetima od gline, kao što su posude, pločice i pečati, često su se pojavljivale pečati i oznake, ali nije jasno da li su te oznake imale neko pismeno značenje ili su služile samo kao ukrasi ili identifikacijski simboli. Ipak, postoji nekoliko primera sumerskih pisama na glinenim tablicama koje su korišćene za obuku pisaca, a koja su nastala u kasnijem periodu.
U poređenju s tim, vinčanska kultura iz razdoblja od oko 5. do 4. milenijuma pne takođe je imala naprednu keramiku i grnčariju, ali se čini da je u toj kulturi oznake na keramičkim predmetima imale manje značaja u odnosu na sumerske pečate i oznake. Vinčansko pismo, koje se često pominje u vezi sa vinčanskom kulturom, još nije potpuno razjašnjeno i nije jasno da li predstavlja pravo pismo ili samo dekorativne simbole.
ali se čini da je u toj kulturi oznake na keramičkim predmetima imale manje značaja u odnosu na sumerske pečate i oznake, Zašto tako misliš?
Prema nekim istraživanjima, oznake na keramičkim predmetima u sumerskoj kulturi bile su vrlo važne i često su služile za identifikaciju vlasnika, mjerenje i praćenje trgovine, te su često imale versku i mitološku simboliku. Međutim, u vinčanskoj kulturi nije zabilježeno da su oznake na keramičkim predmetima imale toliku važnost i značaj. Umjesto toga, u Vinči su se koristili i drugi načini označavanja, kao što su skulpture i figurine, dok su na keramičkim predmetima bile prisutne uglavnom jednostavne geometrijske figure, a ne složeni simboli i piktogrami. To ne znači da nisu postojale kompleksnije oznake u vinčanskoj kulturi, ali se čini da nisu bile toliko zastupljene kao u sumerskoj kulturi.
Dakle to su indicije. I zavisi da li je pojava tj razvoj pisma tekao na jedan način ili na drugi, a vrlo je moguće da je tekao i na jedan i na drugi. Potpuno je moguće da je Vinčanska kultura razvila pismo ali da je medij na kome se pisalo ostao nepromenjen?
Da, to su samo indicije i postoji puno spekulacija o tome kako je razvoj pisma tekao u različitim kulturama. Moguće je da su različite kulture razvijale pismo na različite načine, a da su se neki elementi razvoja pisma preklapali ili prenosili s jedne kulture na drugu. Takođe je moguće da su neke kulture razvile pismo, ali da nije bilo praktično za široku upotrebu ili da nije preživelo do danas. U slučaju Vinčanske kulture, moguće je da su razvili neki oblik pisma, ali da nije bio u širokoj upotrebi ili da je bio ograničen na određene svrhe, kao što su ritualni ili ceremonijalni tekstovi, pa zato nije ostao kao trajan zapis.
Da, to su samo indicije i postoji puno spekulacija o tome kako je razvoj pisma tekao u različitim kulturama. Moguće je da su različite kulture razvijale pismo na različite načine, a da su se neki elementi razvoja pisma preklapali ili prenosili s jedne kulture na drugu. Takođe je moguće da su neke kulture razvile pismo, ali da nije bilo praktično za široku upotrebu ili da nije preživelo do danas. U slučaju Vinčanske kulture, moguće je da su razvili neki oblik pisma, ali da nije bio u širokoj upotrebi ili da je bio ograničen na određene svrhe, kao što su ritualni ili ceremonijalni tekstovi, pa zato nije ostao kao trajan zapis.
Iz ovih kratkih razgovora izvlačim zaključak da je (barem meni) potrebno da dobro proučim "društveno-ekonomsku-religijsku organizovanost" vinčanskog društva i da to uporedim sa ostalim starim civilizacijama, recimo sa sumerskom jer tu ima pisanog materijala oho-ho (uzimajući u obzir i razliku velikog vremenskog pomaka te dve kulture) Kako bi danas rekli izgleda da način razmišljanja iliti majndset određuje i nastanak protopisma pa posle i pisma.Rituali i protoreligije su igrali ogromnu ulogu kod svih starih naroda enormno više nego danas, jer su prosto bili uobičajeni deo života. Može li neka sugestija? Da li je ovo dobar trag?
Možda. Ali otkud pšenica u pojedinim kolutovima? Ipak spreman sam da se zaista složim sa značajem samog pojma hleba kroz ceo video. Taj deo je meni nesumnjiv. Ipak bi za očekivati bilo da ako je to bio komad ritualne "pogače" svaki komad bi možda trebalo da bude bogato ukrašen, a videli smo samo jedan na ovom videu.
Mrkalj
Buduća legenda
- Poruka
- 34.201
Mrkalj
Buduća legenda
- Poruka
- 34.201
Vinčansko pismo:
Mrkalj
Buduća legenda
- Poruka
- 34.201
Mrkalj
Buduća legenda
- Poruka
- 34.201
Mrkalj
Buduća legenda
- Poruka
- 34.201
Slične teme
