,,Tamo gde crna sena silazi"
Spaljeni gajevi i stara kraljevstva.Andjeli padaju, krvlju obliveni, kao bal pod maskama.Ostarelo dete samotno ceka.I jeca sve jace.U beskrvnoj noci, gde venecijanske lutke nemo plesu.Kao otac umorenih sinova njihove stope u tami trazim.Pesak je ravan poput vode.Dugacke snezne sume su okrutno porusene.Zvezde lete brze od oblaka.Pistinjama beli kipovi bez lica necujno hode.Cetinari..utopljeni u ledenim rekama..Maglovitim severnim morima dozivam i utapam se.Nasukana na hridima,razbijena jedra.Kao kit ubica zarobljen u fjordu ja urlam.I stihove po jezerima pisem.Gejzeri su moje lice, usamljena mesecina. Vedra.Sve su slike razbijena ogledala.Glad.Napukle snage. Vreme prolazi dok..usta zderu..Glad..Kosti..odjekuju zvonjavom poljanama i drumovima praznim..Mozda u daljini vrana kljuca prazne crvljive lobanje.. Muzej okrhnutih kipova koji oplakuju smrti neimenovanih vojnika.So se natalozila u kosti i uvukla u krv,hladno more, sivo more.Ribe su onemele.Tamjan na pogrebu iz sotonske kadionice.Svim andjelima otrgnuto po jedno krilo.Uzeglo sunce.Osecas? Kamen pluta hladnim katakombama sumraka..Dok vlaga smrti pala je na livade.. kojima setase moja sen.Ispod stalkenog neba nista vise nije zivo..Nema vise moje omiljene biciklisticke staze.Nena vise sta da se pokusa, nema nivega da razbije okove, nema vise brodova koji ve pristati uz stare drvene dokove.I tonuti na njima.Kao kamenje tela najzad padaju i tonu u zelene nijanse oblacnoga mora.Staklena kisa pada iz otvorenog neba.Carolija je razbijena.Crne figure na ploci za sah gase zadnju mesecinu jasnu.Pogresni prizori savijaju tvoje lice.Svece polako gase..Tako te volim spaljenim usnama....Bol upozorava da nesto nijeu redu.Hvala bogu, nece jos dugo.Figure u peni uzavrelog hladnog mora.Vidis li galebove kako lutaju? Zeleni valovi me dodiruju, gutaju;tisina skrivemna ispod stakla ce resiti sve.Srce je samo umorni organ zgrcen u mracnom kutu voje prasne sobe,Krv miruje razlivena.Crveno ljubicasti zastori, miris narandje.Beli kipovi plesu.Ruke su hlade.Krhotine lica skrivena.Nema vise nicega da ukaze stazu u zelenoj noci.Sobe su dugacke kao grobovi.Kisa ispire reci sa mojih dlanova.Nemam vise sta pokusati nemam bise kaom nestati.Isceznuti samo , u zelenom moru, utopiti se..
