- Poruka
- 1.851
Posle izvesnog vremena došlo je do zateg-nutosti između bataliona i partizana, radi čega sam zakazao za 15 decemra 1941 g. Zbor na Malo Slanko.26 Na ovome zboru poslednji put uložio sam svu svoju snagu da sprečim ili bar za izvesno vreme odložim prolivanje krvi u L. Rijeci. Zboru su prisustvovali i prestavnici partizana i na moj predlog donesena je sledeća odluka:
1. Da partizani nesmeju ubiti nijednog Ljevorečanina bez odobrenja odbora izabranog od bataljona, 2. Da nesmeju napadati okupatora na Ljevorečkoj teritoriji bez sporazuma sa nama, a da ćemo napadati tek onda kada uvidimo stvarnu potrebu za to, i kad narod zbog toga neće stradati i 3. Da u slučaju zajedničkog napada partizani budu pod komandu lica koje bude komandovalo Ljevorečkim bataljonom. Na ove odluke pristali su svi, sem što su partizani po trećoj tačci tražili odobrenje od svoje komande u Piperima. Na ovome zboru ponovo je od mene traženo, da neposredno komandujem bataljonom što nisam učinio iz ranije iznetih razloga.
Partizani ipak nisu svoju reč održali, nego su zajednički sa brskutskim partizanima27 na Veruši, 3. januara 1942. god. napali Italijansku kolonu, gde je poginuo poruč. Milačić. — 4. januara 1942. g. bataljon Italijana iz L. Rijeke otputovao je za Mateševo, gde je sutra dan sa bataljonima iz Kolašina i Mateševa otputovao za Berane. Prilikom polaska bataljona Italijana iz L. Rijeke, komandir miliciske čete Đoko Lašić primio je od Italijana izvesnu količinu pušaka i municije.
5. januara 1942 g. zakazan je zbor bataljona kod crkve u L. Rijeci radi zakletve. Prilikom moga dolaska našao sam postrojen bataljon pred crkvom i primio raport od majora Lašića o stanju bataljona. Istoga dana prilikom moga dolaska na zakletvu, našao sam na Lopate Ljevorečke partizane, a u njihovoj blizini video sam profes. Marka Biljurića28 sa nekoliko brskutskih partizana, kojima sam tražio da se odmah uklone sa naše teritorije, što su i učinili, a nekim Moračanima koji su hteli da dođu u L. Rijeku poručio sam da ne dolaze. Po završenoj zakletvi držao sam vojnicima govor, a zasebno oficirima i podoficirima i ponovno im naglasio, ako koji od njih priđe partizanima da neće u budućoj Jugoslaviji biti oficir odnosno podoficir.
10. jan. 1942 g. pošao sam za Kralje i Andrijevicu u nameri da izvršim poslove koje sam napred naveo. Posle mene 11 istog krenuo je i major Lašić sa delom bataljona za Kralje, sa kojim je došao jedan deo Moračana pod komandom kapet. Leke Vujisića. 13 i 14 jan. 1942 g. održani su zborovi u Kraljima. Na zboru pročitana je naredba odnosno Ukaz Gospodina Ministra Vojske i Mornarice đenerala Draže Mihailovića, kojim se major Đorđe Lašić određuje za komandanta četničkih odreda Jugoslovenske Vojske za Crnu Goru.29 Ovim ukazom meni je bio onemogućen svaki dalji inicijatorski i organizatorski rad. Sa teškom mukom uvređen pokorio sam se ovome naređenju ne reagirajući kako je posle ovoliko moga rada postavljen drugi i mlađi od mene.
Na zboru 14. jan. narodni poslanik Milutin Jelić i pored novo postavljenog komandanta četničkih odreda za Crnu Goru, umešao se je u postavljanju komandanta bataljona i komandanta brigade, zbog toga nisam bio određen za komandanta brigade.
Ja sam od tada pa sve do 20 jan. 1942 ostao na Andrijevicu. Ljevorečki bataljon vratio se je u L. Rijeku, a 20 istog pošao iz Lijeve Rijeke za Mateševo. Prilikom nastupanja niz Taru, Ljevorečki bataljon u zajednici sa kapetanom Lekom Vujisićem došao je u sukob sa partizanima,30 u kom je sukobu kod Mateševa major Lašić ranjen. Ranjenog Lašića zamenio je major Vesković.31
Pored svega iznetog 21 jan. stavio sam se u Barama na raspoloženje komandi četničkih odreda za C. Goru, koja me je uputila u L. Rijeku radi uticaja na partizane, da napuste teritoriju Lijeve Rijeke i da ostanu mirni kod svojih kuća, da ne izazivaju prolivanje krvi. Po mom dolasku u L. Rijeku predočio sam izvesnim partizanima nacionalno raspoloženje kao Vladu Đukiću, Đoku Miraševiću i Preleviću, čemu vodi partizanski razorni rad i njihov front na Mateševu, te je zbog toga jedan deo Kuča sa Prelevićem napustio front, neki prešli četnicima u Bare i jedan deo Ljevorečkih partizana sa Vidakom Miloševićem ponudio se četnicima u Bare, no ova ponuda nije prihvaćena zbog lične politike izvesnih četnika u Barama, što je prouzrokovalo produženje fronta na Mateševo. Zatim sam pokušao sporazumno sa majorom Perom Čađenovićem i jednom grupom Moračana, da se organizujemo i sa leđa napadnemo partizane u dolini rijeke Tare i Mateševa. Ova naša namera onemogućena je hvatanjem majora Čađenovića i njegovim ubistvom od strane partizana u Kolašinu. Zbog ovoga su partizani vrebali da me uhvate i vodili strogi nadzor da se ne prebacim za Bare, radi čega sam se krio a docnije prebacio kod Vujisića u Moraču.
Sigurno bi me postigla sudbina majora Čađenovića da nije kapetan Pavle Đurišić sa odredom stigao u Bare i u roku od jednoga dana ovaj hrabri, energični i umešni oficir likvidirao ih sa frontom na Mateševo, koga su partizani više od mesec dana držali. Razbijanjem fronta na Mateševu kapetan Đurišić je razbio partizanski pokret u Crnoj Gori i time spasio ceo narod.
Ja ostajući veran opštoj nacionalnoj stvari učestvovao sam docnije kao redov sa puškom u ruci, i išao u akciju i gonio komuniste.
Podnoseći ovaj izveštaj o svom nacionalnom radu naročito ističem činjenicu, da sam ja prvi u Crnoj Gori stvorio bataljon na čisto nacionalnoj osnovi i time pokazao put kojima je trebalo poći.
Aktiv, pešad. potpukovnik,
Radivoje U. Milošević
Boriće se do kraja i preko javnosti posle rata.32 a/a
1 Original (pisan na mašini, ćirilicom) u Arhivu VII, Ča, k. 138,reg. br. 36/6 (CG-V-1315).
2 Reč je o kapitulaciji od 17. aprila 1941. godine.
3 Odnosi se na ustanak od 13. jula 1941.
4 Napad su izveli pripadnici Murinsko-brezojevičkog odreda. Opširnije: Radovan Lekić: »Andrijevički srez 1941—1944« Obod — Cetinje, 1961, str. 46—49.
5 Prvog svetskog rata.
6 Bivši predsednik lijevoriječke opštine. Kao aktivni četnik poginuo 1944. boreći se protiv jedinica NOVJ.
7 Neposredno pred rat je radio na organizaciji četništva u Dalmaciji. U toku rata aktivno je radio na organizaciji četnika Draže Mihailo-vića. Posle oslobođenja zemlje osuđen je na smrt streljanjem.
8 O cilju održavanja i toku rada navedenog narodnog zbora — konferencije vidi: R. Lekić: n. d., str. 69—79.
9 Napad na oslobođenu teritoriju sreza andrijevičkog 21. jula 1941. počele su albanske kvislinške vojne formacije i muslimanska milicija 21. jula 1941. (Isto, str. 75—85).
10 , 11 i 16 Veličko. U to vreme je bio komandant Sreske vojne komande za srez andrijevički. Nešto kasnije u tu komandu kooptiran je major Đorđe Lašić, ali je već 4. avgusta 1941. tj. dan posle ulaska italijanskih trupa u Lijevu Rijeku, napustio tu komandu pod motivacijom da »-još nije vreme« za otvorenu borbu protiv okupatora.
12 Reč je o privremenoj Vrhovnoj komandi nacionalnooslobodilačkih trupa Crne Gore, Boke i Sandžaka. Komandant te komande bio je Arso Jovanović, a Milovan Đilas je bio lice za vezu sa narodom. Opširnije o formiranju i zadacima te komande vidi: »Oslobodilački rat naroda Jugoslavije 1941—1945« Vojnoistorijski institut, Beograd 1963 (dalje: Oslobodilački rat), knj. 1, str. 75; Batrić Jovanović: »Crna Gora u NOR i socijalističkoj revoluciji, Vojno delo, Beograd 1960, str. 178.
13 Primirje je sklopljeno 23. jula 1941. Kvislinške organizacije iz Plava i Gusinja (muslimanska milicija) iskoristile su tu situaciju pa su popalile sela Brezojevice i Pepiće. Opširnije: B. Jovanović, n. d., str. 202—207.
14 Odnosi se na italijanske jedinice iz sastava divizije »Pulje« i»Venecija«.
15 Reč je o konferenciji oficira radi stvaranja tajne oficirske organizacije. U Lijevoj Rijeci formirana je oficirska organizacija nazvana »Gvozdena ruka«. Organizovao ju je major Đorđe Lašić (vidi knj. 1, dok. br. 36).
17 U to vreme su Cemović i Dedović bili članovi Narodnog odbora oslobođenja sreza beranskog (Danilovgrad).
18; 23 i 24 Nave(jena jjca postala su krajem 1941. vodeće ličnosti u organizaciji »Dobrovoljačke antikomunističke milicije« (MVAC — Milizia volontaria anticomunista). Tu formaciju osnovale su u Crnoj Gori italijanske vojne vlasti uz pomoć domaće buržoazije. Te jedinice su prvobitno bile namenjene za čuvanje javnih objekata (mostove, puteve, pruge itd.) a kasnije su se uključile u otvorenu borbu protiv pripadnika NOP-a, spojivši se sa već formiranim četničkim jedinicama. Izraz »-Dobrovoljačka antikomunistička milicija« italijanske vojne vlasti upotrebljavale su i za četničke jedinice u Hercegovini, Dalmaciji i Lici. Opširnije o formiranju i zadacima »Dobrovoljačke antikomunističke milicije« u Crnoj Gori, vidi: B. Jovanović, n. d., str. 297—299.
19 i M U to vreme su bili članovi Narodnog odbora za srez andrijevički.
21 Odnosi se na partizanske jedinice.
22 Reč je o delovima italijanske divizije »Venecija«.
25 Vujisić je tada formirao jednu četu. Kasnije je otkazao saradnjusa partizanima i postao jedan od organizatora četničkih jedinica u tomkraju. U toku 1943. bio je komandant Kolašinske četničke brigade.
26 Malo Slanko nije pronađeno na karti 1 : 100.000, verovatno seodnosi na Slacko (kod Lijeve Rijeke).
27 Odnosi se na Brskutsku i Lijevoriječku četu.
28 Član Štaba bataljona »18. oktobar«. Ubili ga četnici početkom1942.
29 Naredba — ukaz o kojoj je reč izdata je 15. oktobra 1941. Istatakva naredba izdata je 16. januara 1942. Vidi knj. 1, dok. br. 10.
30 U pitanju su dve čete Kolašinskog partizanskog bataljona. Opširnije o tim borbama vidi tom III, knj. 2, dok. br. 35.
3J Andrija.
32 Poslednju rečenicu i »a/a« dopisao je Draža Mihailović mastiljavom olovkom, ćirilicom.
1. Da partizani nesmeju ubiti nijednog Ljevorečanina bez odobrenja odbora izabranog od bataljona, 2. Da nesmeju napadati okupatora na Ljevorečkoj teritoriji bez sporazuma sa nama, a da ćemo napadati tek onda kada uvidimo stvarnu potrebu za to, i kad narod zbog toga neće stradati i 3. Da u slučaju zajedničkog napada partizani budu pod komandu lica koje bude komandovalo Ljevorečkim bataljonom. Na ove odluke pristali su svi, sem što su partizani po trećoj tačci tražili odobrenje od svoje komande u Piperima. Na ovome zboru ponovo je od mene traženo, da neposredno komandujem bataljonom što nisam učinio iz ranije iznetih razloga.
Partizani ipak nisu svoju reč održali, nego su zajednički sa brskutskim partizanima27 na Veruši, 3. januara 1942. god. napali Italijansku kolonu, gde je poginuo poruč. Milačić. — 4. januara 1942. g. bataljon Italijana iz L. Rijeke otputovao je za Mateševo, gde je sutra dan sa bataljonima iz Kolašina i Mateševa otputovao za Berane. Prilikom polaska bataljona Italijana iz L. Rijeke, komandir miliciske čete Đoko Lašić primio je od Italijana izvesnu količinu pušaka i municije.
5. januara 1942 g. zakazan je zbor bataljona kod crkve u L. Rijeci radi zakletve. Prilikom moga dolaska našao sam postrojen bataljon pred crkvom i primio raport od majora Lašića o stanju bataljona. Istoga dana prilikom moga dolaska na zakletvu, našao sam na Lopate Ljevorečke partizane, a u njihovoj blizini video sam profes. Marka Biljurića28 sa nekoliko brskutskih partizana, kojima sam tražio da se odmah uklone sa naše teritorije, što su i učinili, a nekim Moračanima koji su hteli da dođu u L. Rijeku poručio sam da ne dolaze. Po završenoj zakletvi držao sam vojnicima govor, a zasebno oficirima i podoficirima i ponovno im naglasio, ako koji od njih priđe partizanima da neće u budućoj Jugoslaviji biti oficir odnosno podoficir.
10. jan. 1942 g. pošao sam za Kralje i Andrijevicu u nameri da izvršim poslove koje sam napred naveo. Posle mene 11 istog krenuo je i major Lašić sa delom bataljona za Kralje, sa kojim je došao jedan deo Moračana pod komandom kapet. Leke Vujisića. 13 i 14 jan. 1942 g. održani su zborovi u Kraljima. Na zboru pročitana je naredba odnosno Ukaz Gospodina Ministra Vojske i Mornarice đenerala Draže Mihailovića, kojim se major Đorđe Lašić određuje za komandanta četničkih odreda Jugoslovenske Vojske za Crnu Goru.29 Ovim ukazom meni je bio onemogućen svaki dalji inicijatorski i organizatorski rad. Sa teškom mukom uvređen pokorio sam se ovome naređenju ne reagirajući kako je posle ovoliko moga rada postavljen drugi i mlađi od mene.
Na zboru 14. jan. narodni poslanik Milutin Jelić i pored novo postavljenog komandanta četničkih odreda za Crnu Goru, umešao se je u postavljanju komandanta bataljona i komandanta brigade, zbog toga nisam bio određen za komandanta brigade.
Ja sam od tada pa sve do 20 jan. 1942 ostao na Andrijevicu. Ljevorečki bataljon vratio se je u L. Rijeku, a 20 istog pošao iz Lijeve Rijeke za Mateševo. Prilikom nastupanja niz Taru, Ljevorečki bataljon u zajednici sa kapetanom Lekom Vujisićem došao je u sukob sa partizanima,30 u kom je sukobu kod Mateševa major Lašić ranjen. Ranjenog Lašića zamenio je major Vesković.31
Pored svega iznetog 21 jan. stavio sam se u Barama na raspoloženje komandi četničkih odreda za C. Goru, koja me je uputila u L. Rijeku radi uticaja na partizane, da napuste teritoriju Lijeve Rijeke i da ostanu mirni kod svojih kuća, da ne izazivaju prolivanje krvi. Po mom dolasku u L. Rijeku predočio sam izvesnim partizanima nacionalno raspoloženje kao Vladu Đukiću, Đoku Miraševiću i Preleviću, čemu vodi partizanski razorni rad i njihov front na Mateševu, te je zbog toga jedan deo Kuča sa Prelevićem napustio front, neki prešli četnicima u Bare i jedan deo Ljevorečkih partizana sa Vidakom Miloševićem ponudio se četnicima u Bare, no ova ponuda nije prihvaćena zbog lične politike izvesnih četnika u Barama, što je prouzrokovalo produženje fronta na Mateševo. Zatim sam pokušao sporazumno sa majorom Perom Čađenovićem i jednom grupom Moračana, da se organizujemo i sa leđa napadnemo partizane u dolini rijeke Tare i Mateševa. Ova naša namera onemogućena je hvatanjem majora Čađenovića i njegovim ubistvom od strane partizana u Kolašinu. Zbog ovoga su partizani vrebali da me uhvate i vodili strogi nadzor da se ne prebacim za Bare, radi čega sam se krio a docnije prebacio kod Vujisića u Moraču.
Sigurno bi me postigla sudbina majora Čađenovića da nije kapetan Pavle Đurišić sa odredom stigao u Bare i u roku od jednoga dana ovaj hrabri, energični i umešni oficir likvidirao ih sa frontom na Mateševo, koga su partizani više od mesec dana držali. Razbijanjem fronta na Mateševu kapetan Đurišić je razbio partizanski pokret u Crnoj Gori i time spasio ceo narod.
Ja ostajući veran opštoj nacionalnoj stvari učestvovao sam docnije kao redov sa puškom u ruci, i išao u akciju i gonio komuniste.
Podnoseći ovaj izveštaj o svom nacionalnom radu naročito ističem činjenicu, da sam ja prvi u Crnoj Gori stvorio bataljon na čisto nacionalnoj osnovi i time pokazao put kojima je trebalo poći.
Aktiv, pešad. potpukovnik,
Radivoje U. Milošević
Boriće se do kraja i preko javnosti posle rata.32 a/a
1 Original (pisan na mašini, ćirilicom) u Arhivu VII, Ča, k. 138,reg. br. 36/6 (CG-V-1315).
2 Reč je o kapitulaciji od 17. aprila 1941. godine.
3 Odnosi se na ustanak od 13. jula 1941.
4 Napad su izveli pripadnici Murinsko-brezojevičkog odreda. Opširnije: Radovan Lekić: »Andrijevički srez 1941—1944« Obod — Cetinje, 1961, str. 46—49.
5 Prvog svetskog rata.
6 Bivši predsednik lijevoriječke opštine. Kao aktivni četnik poginuo 1944. boreći se protiv jedinica NOVJ.
7 Neposredno pred rat je radio na organizaciji četništva u Dalmaciji. U toku rata aktivno je radio na organizaciji četnika Draže Mihailo-vića. Posle oslobođenja zemlje osuđen je na smrt streljanjem.
8 O cilju održavanja i toku rada navedenog narodnog zbora — konferencije vidi: R. Lekić: n. d., str. 69—79.
9 Napad na oslobođenu teritoriju sreza andrijevičkog 21. jula 1941. počele su albanske kvislinške vojne formacije i muslimanska milicija 21. jula 1941. (Isto, str. 75—85).
10 , 11 i 16 Veličko. U to vreme je bio komandant Sreske vojne komande za srez andrijevički. Nešto kasnije u tu komandu kooptiran je major Đorđe Lašić, ali je već 4. avgusta 1941. tj. dan posle ulaska italijanskih trupa u Lijevu Rijeku, napustio tu komandu pod motivacijom da »-još nije vreme« za otvorenu borbu protiv okupatora.
12 Reč je o privremenoj Vrhovnoj komandi nacionalnooslobodilačkih trupa Crne Gore, Boke i Sandžaka. Komandant te komande bio je Arso Jovanović, a Milovan Đilas je bio lice za vezu sa narodom. Opširnije o formiranju i zadacima te komande vidi: »Oslobodilački rat naroda Jugoslavije 1941—1945« Vojnoistorijski institut, Beograd 1963 (dalje: Oslobodilački rat), knj. 1, str. 75; Batrić Jovanović: »Crna Gora u NOR i socijalističkoj revoluciji, Vojno delo, Beograd 1960, str. 178.
13 Primirje je sklopljeno 23. jula 1941. Kvislinške organizacije iz Plava i Gusinja (muslimanska milicija) iskoristile su tu situaciju pa su popalile sela Brezojevice i Pepiće. Opširnije: B. Jovanović, n. d., str. 202—207.
14 Odnosi se na italijanske jedinice iz sastava divizije »Pulje« i»Venecija«.
15 Reč je o konferenciji oficira radi stvaranja tajne oficirske organizacije. U Lijevoj Rijeci formirana je oficirska organizacija nazvana »Gvozdena ruka«. Organizovao ju je major Đorđe Lašić (vidi knj. 1, dok. br. 36).
17 U to vreme su Cemović i Dedović bili članovi Narodnog odbora oslobođenja sreza beranskog (Danilovgrad).
18; 23 i 24 Nave(jena jjca postala su krajem 1941. vodeće ličnosti u organizaciji »Dobrovoljačke antikomunističke milicije« (MVAC — Milizia volontaria anticomunista). Tu formaciju osnovale su u Crnoj Gori italijanske vojne vlasti uz pomoć domaće buržoazije. Te jedinice su prvobitno bile namenjene za čuvanje javnih objekata (mostove, puteve, pruge itd.) a kasnije su se uključile u otvorenu borbu protiv pripadnika NOP-a, spojivši se sa već formiranim četničkim jedinicama. Izraz »-Dobrovoljačka antikomunistička milicija« italijanske vojne vlasti upotrebljavale su i za četničke jedinice u Hercegovini, Dalmaciji i Lici. Opširnije o formiranju i zadacima »Dobrovoljačke antikomunističke milicije« u Crnoj Gori, vidi: B. Jovanović, n. d., str. 297—299.
19 i M U to vreme su bili članovi Narodnog odbora za srez andrijevički.
21 Odnosi se na partizanske jedinice.
22 Reč je o delovima italijanske divizije »Venecija«.
25 Vujisić je tada formirao jednu četu. Kasnije je otkazao saradnjusa partizanima i postao jedan od organizatora četničkih jedinica u tomkraju. U toku 1943. bio je komandant Kolašinske četničke brigade.
26 Malo Slanko nije pronađeno na karti 1 : 100.000, verovatno seodnosi na Slacko (kod Lijeve Rijeke).
27 Odnosi se na Brskutsku i Lijevoriječku četu.
28 Član Štaba bataljona »18. oktobar«. Ubili ga četnici početkom1942.
29 Naredba — ukaz o kojoj je reč izdata je 15. oktobra 1941. Istatakva naredba izdata je 16. januara 1942. Vidi knj. 1, dok. br. 10.
30 U pitanju su dve čete Kolašinskog partizanskog bataljona. Opširnije o tim borbama vidi tom III, knj. 2, dok. br. 35.
3J Andrija.
32 Poslednju rečenicu i »a/a« dopisao je Draža Mihailović mastiljavom olovkom, ćirilicom.
...samo komunsiticke gluperde mogu da smisle ovako nesto....i jos se spominje da su Nemci pohapsili Drazine ljude i vise vodjstvo nemacko ne trpi Drazu, kako vojno tako politicki... PA DA LI TI CITAS STA POSTAVLJAS...a za jednu kompromitujucu depesu se kaze da je redakcija nije ni pronasla....S druge strane, kao sto znamo, legalna vojska ima zadatak da unisti paravojne formacije, petokolonase, teroriste, sto partizani kao vojska jedne politicke partije koja se bori za vlast svakako jesu....A videli smo ko je zapoceo gradjanski rat i forsirao ga citavo vreme 
