@Khal Drogo
Da se vratim ovde na trenutak: razlog zašto mi je nekada vrlo negativno zapao na oči Šarić jeste što se služio dosta vređanjem, prizivanjem i ponižavanjem i uzdizanjem sebe u odnosu na druge. To mi najviše smeta kod ljudi; podsećaju na klasične siledžije. Ne bih pola stvari koje sam ovde napisao otkucao, niti bih mu svojevremeno tražio dlaku u jajetu.
Ali, gde je problem? Previše je lakoveran. Istrčava se; čuje jednu informaciju i neprovereno je prenese. Uzme je zdravo za gotovo. Na predavanju mu neki čovek priđe i ima neka knjiga o Faustu Vrančiću i on poveruje tom čoveku, kao onoj babi koja mu je pomenula Atilu. I slično. Ali on insistira na to da je zagrebački KBF izuzetno kvalitetan. Podvlači da je mnogo teže završiti taj fakultet, nego Filozofski u Beogradu i da je tamo stekao bolje obrazovanje. Poziva se na logiku, itd. (pominjao je neke predmete i kvalitetne profesore koji su mu držali predavanja).
Problem nastupa u tome što je jedna od osnovnih tačaka kritičke istoriografije, sposobnost da se prema informaciji pristupi sa rezervom. Da se ne veruje na prvi pogled da je nešto tačno, već da se ona proveri. I to ne proveri jednom, već iznova i iznova proverava, celi niz puta. Da se zatraži, svesno, drugačije mišljenje. I onda da se mučne glavom o svemu tome. Znam da mene ovde mnogi psuju i razvlače, sebi dopuštaju da pišu šta god požele i o meni i drugima, a meni uskraćuju pravo da se čak i malčice oštrije izrazim, ali Šarić u praksi ne pokazuje taj kritički pristup, već onaj koji više odgovara žutoj štampi. Ugrabi neki podatak i uhvati ga se; čak ne navodi ni tvrdnju uz ogradu, pozivajući se na neki izvor, što će reći da uvek može tvrditi da ga je izvor obmanuo, već tako crta metu na samom sebi i urušava sopstveni kredibilitet.
Evo jednog primera, što me je ujedno i inspirisalo da se vratim natrag na ovu temu. Prošle godine, Šarić je održao predavanje o poreklu Albanaca. Ovo je bio jedan od slajdova, na kojem mu je cilj bio da dokaže da je u prošlosti postojao, navodno, gotovo jednoglasni koncenzus o tome kako su Južni Sloveni direktnu potomci Ilira. Evo i referentnog slajda:
Nisam hteo na ovim stvarima previše da se zadržava, dok nisam proverio, ali znaš šta primećujem. Krenemo redom i, Šarić je na ovaj spisak stavio:
* Ludovika Crijevića Tuberona, koji tvrdi da su Sloveni došli oko 600. godine, osvojili ova područja, u kojima se govorio latinski, osnovali svoje države i silom nametnuli jezik autohtonoj populaciji
* Dinka Zavorovića, začetnika kritičke istoriografije u Hrvatskoj, koji je bukvalno ono što bi neki rekli, prava pravcata BB škola. Čoveka koji je pobio tradiciju o Svetom Jeronimu, insistirao na etničkoj promeni stanovništva u vreme velike Seobe naroda, suprotstavio se gotomaniji i još štošta drugo
* Fausta Vrančića, koji je bukvalno sve to, samo još i korak dalje
Sad kad sam iščitao i upoznao ova tri autora, mogu pouzdano da kažem da je navoditi njih trojicu na ovom spisku bio potpuni promašaj. S jedne strane. A sa druge pokazuje da je situacija drastično kompleksnija i da nije uopšte postojao u istoriografiji ranog modernog razdoblja apsolutno nikako jasni koncenzus kakav je ovde pokušao predočiti, što znači da je i sama suštinska poenta, pogrešna.
Nije, dakle, pogrešno prenet jedan čovek i ne radi se o omanjoj greški, jer je ovo gotoov ravno predstavljanju Radivoja Radića kao pripadnika Srpske autohtonističke škole.
I nisam ni za ostale neke autore koji su pobrojani siguran, odnosno treba ih istražiti. Do sad se nisam upoznao sa njima; ono što jeste tačno je razvojni put ilirskog nacionalnog ideologema ide od Jurja Šižgorića i presudno Vinka Pribojevića, do Mavra Orbinija i Ivana Tomka Mrnavića. Za njih četvoricu, to jeste tačno (s tim što se pitam kako bi publika gledala na to da Šarić prenese i da su neki pisali o tradiciji o seobi Srba iz močvara Priazovlja). Pitanje je šta je sa ostalim autorima; za Marka Marulića nisam ubeđen; jedina informacija koju sam uspeo da nađem jeste da je on bio uveren u nižu hronologiju seobe Slovena, u Justinijanovo vreme. Ili bar tako ide iz prepiske sa Dminetom Papalićem; Zavorović u polemici kritikuje Marulića samo oko te hronologije seobe Slovena, podvlačeći da se ona dogodila nešto ranije, tj. krajem VI i početkom VII stoleća; nigde nisam za sada našao nešto što bi ukazalo da je i Marulić bio pristalica pribojevićkog narativa.
Za sada toliko i nastaviću usputno da ispitujem svr ličnosti sa ovog snimka, ali dovoljno je zaključiti koliko se kriva slika stiče o tome kada se slušaju ove tvrdnje. U svojim predavanjima Šarić je čak pokušao napraviti neka opravdanja samo zbog toga što je Tuberon u maniru tadašnjeg arhaizma koji je bio specifičan za epohu humanizma i renesanse (kad su i Turci bili Trojanci) Srbe nazivao Dardancima, to, kao, pobija ovo. Odnosno, bukvalno je galimatijas nekakav pokušao napraviti oko Tuberona i Vrančića, očigledno ne znajući šta su oni zapravo uopšte i pisali. Proveriću redom i vezano za Koriolana Čipika i ostale (definitivno nije baš najkorektnije tu naveo ni grofa Đorđa Brankovića).
