Goran Gorki - pesnik i romantik

[Branko Lori]

Ako je ljubav greh,
suviše smo se mučili
da budemo nevoljeni.
Zaboravljeni u bespuću bivših
sazdanih od ljubavi,
srcem prokleti,
i toliko grešnih
da oćutimo...

taj naš jedini greh...

...gorki...

 

[Branko Lori]

Znam,
stajaću opet negde,
daleko izvan sebe,
zagledan u tminu, noćnog neba,
sa pogledom uperenim,
ka usnulom mesecu,
i njegovim vernim pratiocima,
malenim sjajnim zvezdama...

Gledaću,
tražiću razloge postojanja,
samoće ove noći,
šta se to isprečilo,
na putu ka sreći,
šta je to bila,
uzaludna patnja,
svih ovih godina,
beskrajna čekanja,
nadanja...

Znam,
da opet negde ,
lutaću mislima,
pustiću ih da odlete,
kao gomila šarenih balona,
puštenih sa jedne uzice,
rasuti ovim beskonačnim nebom,
dopretih do horizonta,
mojih pogleda...

Neka prelete i te granice,
odlutaju i izvan njih,
možda pronađu, nađu,
moju usnulu patnju,
moj bezgranični bol,
moju slobodu...

Znam,
stajaću opet negde,
daleko izvan sebe,
tražeći onaj nebeski jedrenjak,
koji se skriva u senci meseca,
onaj bez kormilara,
što večno luta...
onaj brod izgubljenih duša...
koji nestaje u izlasku sunca,
a dolazi sa pojavom noći...

Znam,
lutaću, tražiću...
sve ono na noćnom nebu,
pogledom pratiti svaki pokret,
svaki trag koji bi me odveo,
onom mom večitom snu,
da te konačno pronađem,
moja čežnjo,
moj nemiru...

...gorki..

 

[Branko Lori]

Noćas sam hteo,
da ti budem senka,
tiha i prozirna,
da me ne vidiš,
ali da me čuješ,
kako te dozivam...

Noćas sam hteo ,
da ti budem svetlost,
obojena duginim bojama,
da me vidiš,
tu pred očima,
i da me želiš ,
u ovim noćima...

Noćas sam hteo,
i da ti budem princ,
iz najlepših bajki,
da moju ljubav,
tebi pružim,
da se nama ostvari...

Noćas sam hteo,
da ti budem jastuk,
da svoje prelepo lice,
na mene postaviš,
svoju kosu ,
po meni raspeš,
trepavicama ,
da me raznežiš...

Noćas sam hteo ,
da ti budem i san,
najlepši,
koji si mogla,
da sanjaš,
Ujutru,
kada se probudiš,
da ti se i ostvari,
moja večnosti...

...gorki...

 

[Branko Lori]

Gledao sam je,
dugo...
Tu čudnu
zamišljenu lutku,
sjajnu,
Kao da je od porculana,
Jutros izglancanu,
nalickanu,
mirisnu,
A tako tihu, nemu,
nestvarnu...

Za stolom,
pored prozora,
polu praznog kafea,
Pogledom je skidala
nevinost oblaka,
A ja zamišljao njene misli,
ko je sunce u njenim očima,
koga je tako dugo čekala,
ko je vredan tih snova...
Te lutke od porculana...

Uh,
zna li ona šta mi radi,
kakvu pobunu između
očiju i srca pravi,
Zna li da se poigrava
sudbinama
slučajnih prolaznika,
nečijim mislima...
Da stvara sećanja,
zamišljenost do oblaka,
i da čitav svet bi joj
mogao biti pod nogama,
A tako je krhka, lomljiva,
kao lutka od porculana...

I gledao sam je,
dugo,
Kako je dan mazi,
klizi preko nje,
U anđela pretvara,
na stolici od kafea,
I kako na trepavicama
zadržava noć,
Puštajući mesec
da je dodiruje...

A noć je već pala,
kafa se odavno ohladila,
cigareta poslednja izgorela,
gosti su polako nestajali,
konobari stolice podizali,
A lutka od porculana
nije se ni makla.
Samo pogledom
zvezde golicala,
Zamišljena,
tražeći put između zvezda...

U mojoj mašti
ona je već postojala,
Ista takva,
U snovima sam
je već sanjao,
Baš nju,
A bila je na samo
par koraka od mene,
Tako lepa
i glatka,
lutka od porculana...

Ni jednom se nije okrenula,
ništa nije rekla,
Bila je centar moje pažnje,
deo moga sveta.
A ja je nisam
ispuštao iz vida,
Dozvolila mi je
da je milujem,
pogledima...

Lutku od porculana...

...gorki...

 

[Tea]

Nista me nije tako zadivilo kao ova pjesma kad sam je prvi put procitala!

 

[Lada]

NEMA ME

Spaliću sve svoje pesme,
kao varvari
što spališe naše ognjište,
ugasiću sva svoja sećanja,
kao poslednji plamičak,
na sveći nadanja,
oduzeću srcu pravo,
da tebi piše...

Jer te ne pronalazim više,
u sebi,
u čudnom svetu ljubavi,
posle tebe,
više nemam ni inspiracije,
samo puste snove,
bez reči na belom papiru,
samo olovka izgrickana,
u čudnoj čežnji,
u još čudnijem nemiru...

A tako sam želeo
pesme da ti pišem...
Samo to...
i ništa više...

 

[Lada]

NEKA MI NE UZMU ...

Neka mi ne uzmu za zlo,
što sam svoju zamišljenu zvezdu
na njihovo nebo stavio,
da bi i meni nešto sijalo,
Što sam u suprotnom smeru
čivije okretao,
ne bi li moja tambura
raštimovana bila,
I što sam pevao mumlajući,
nemo ,zatvorenih usta,
svaku drugu reč...

Oni to i ovako
ne bi razumeli...
Da sam u žalosti...
svirac bez nota,
pevač bez glasa,
Moja golubica je odletela,
i žice mi pokidala...

Neka mi ne uzmu za zlo,
što sam svu noć
kroz prozor gledao,
Kao stari dud,
pored puta, usamljen,
granama, pogledom,
razgrtao povečerje,
Tražeći daleku zvezdu,
ordenje za svoje oči,
I što je bandi cigana
jedan noćas falio...

Neka mi ne uzmu za zlo,
što večeras pesma ne teče,
na mojoj vodenici
točak se slomio,
reka presušila,
misli nesamlevene,
Ruke još drhte,
jer sam u žalosti...
Još nema moje zvezde...

Neka mi ne uzmu za zlo,
što sam izgubljen...

 

[Lada]

ZASPALA

Na mome dlanu,
noćas su dva
sanjiva oka zaspala,
mir i daljinu od svega,
od mnogo toga pronašla,
Prošetala pogledom,
po linijama,brazdama,
licem nežno dlan dodirnula,
i sanjala...

Moje snove,
ples dva srca,
u zagrljaju čvrsto stisnuta,
igru dva leptira,
nad crvenim poljem maka,
Osećaj blizine,
da nekome pripadaš,
Da voliš,
da si voljen,
dok se sunce
ponovo rađa...

Na mome dlanu,
uz moje telo,
Noćas je zaspala,
ni ovo jutro
ne može nas rastaviti,
jer te oči , su oči moje,
te usne , moja hrana,
ta duša,
moja kolevka mira,
Moj večni san...
Plamen koji se
odavno upalio,
u mojim ,njenim,
Očima...

 

[Branko Lori]

LJUBAV ŽENE

Rekoše mi,
Ljubav žene
napisana je na vodi,
može da potone,
u talase da se
pretvori,
obale da razruši,
odnese,
I samo dok
je mirna voda,
Ona voli,
Ona ljubi...

Rekoše mi,
Vernost njena
ucrtana u pesku,
I blagi povetarac
da dune,
noseći vetrove
istine,
Odneće,
velike peščane dine,
I ostaće samo ime,
negde u tvom
sećanju...

Ne,
ne verujem...

Zamoliću Anđele,
da smire more,
da bude večita oseka,
bez daha od bure,
bez talasa,
da traje ljubav,
jedne žene,
napisana na vodi...

Zamoliću bogove,
da povuku vetrove,
na drugu stranu okrenu,
da moju uvalu ljubavi,
nikako ne dosegnu,
da vernost te žene,
zauvek ostane u pesku,
na toj obali ljubavi,
sačuvana u večnosti...

Zamoliću tu ženu,
da zauvek ostane,
Svojom ljubavlju,
jer verujem u nju...

...gorki...

 

[Suljo.L]

 

[Branko Lori]

 

[Branko Lori]

Osuđivali su me
za moje reči
pesme ne napisane

Osuđivali su me
za moje misli
ruke ne ispružene..

Osuđivali su me
čak i za poglede
poglede ne upućene

Osuđivali i za maštu
u koju sam se sakrio
i za bol
koju su mi oni naneli..

Osuđivali
a nisu razumeli..

Osuđivali
ali mi
ŽELJE I SNOVE..
nisu uzeli..

...gorki...

 

[Branko Lori]

POVRATAK

Zaustaviću točkove,
na već ugaženim stazama,
na blatnjavim drumovima,
ove poznate ravnice,
Pogasiću fenjere
okačene o kočije,
u ovo prelepo svitanje,
Dozivaću sećanje...

Ukrotiću vetar,
koji mi krade
izgubljene dane
bez tebe,
Miris sena,
zarobljen u mojim šakama,
umiću se ponovo
ovom ravnicom
Davno ostavljenom
ali nikada
zaboravljenom...

Preći ću prag,
jedne starosti,
Mladost je predugo trajala,
lutanja su bila duga,
beskrajno daleka,
za jednog dečaka,
Ostavljen sam
svojoj sudbini,
koja me odavno
odavde odvela,
Tražim te ponovo,
u našoj ravnici,
među rascvetalim trešnjama...

Prognan svojim mislima,
da ću gospodin postati,
pobegao sam od svega,
čemu se sada divim...
Al' uzalud,
tebe i ravnicu
ne zaboravih...
Oprosti,
što ti se vraćam,
Vraćam se detinjstvu,
Ljubavi,
našoj mladosti...

Osmeh,
imam isti,
jednog dečaka,
koji te ludo voli...
Ravnica mi oprostila,
Hoćeš li i Ti...

...gorki...

 

[Tea]

Sve si mi uzela,
odnela sa sobom,
moju sreću,
moje želje,
moja nadanja.
Osmehe
koje ne umem
da ponovim
i dodire
koje još uvek tražim.

Sve si zaključala
na odlasku,
pre svoga odustajanja,
prisvojila moje oči,
moje ruke,
moje suze
u krilu sačuvane,
odbegle s umornog lica.

Obljubila ljubavlju
zalutale snove,
rasterala nebo
prepuno ptica,
obezglavila vreme
koje je bilo tvoje
u predvorju
naših sećanja.

Odzvanja sivilo
zakovano
za metalna vrata,
gusta magla
u uglovima
napuštenih dodira
i rešetke zarđale
od bivših jecaja.

Tamničar tvoj sam
bez ključa i zakona
samo sa željom
u grudima,
da me voliš, ponovo...
Zarobljenica si moja
slobodom okovana,
samo sa jednom presudom,
osmeh da mi daš.

by Jelena M.V. & ... gorki ... Zvončica

 

[Tea]

PAMTI ME

I kad sve jednom prođe,
i nekako dođe kraj,
čuvaj me,
tu u srcu,
tu gdje sada držiš ruku,
u tom tvom
vječnom zagrljaju...

Pamti me po osmijehu
onom koji si ti
samo mogla da izvučeš,
I po sjaju u očima,
onim tužnim,
al sa tobom sretnim...

Pamti me po svemu
što smo bez riječi,
mogli jedno drugom reći,
jedno drugom objasniti,
uz jutarnju rosu,
kišu suza isplakati,
što nas dan rastavlja...

Pamti me po mirisu,
koji je ostao
na tvojim rukama,
po želji da te
nikada ne izgubim,
da budeš vječno voljena...

Pamti me po nebu
i zvijezdama,
i onom sazvežđu,
kojem smo mi dali ime,
Ako se ikada rastanemo,
da u nebo pogledamo,
I nas nađemo,
tu pored mjeseca...

Pamti me,
Ali nikada ne zaboravi,
Ljubav se rađa,
u srcu i očima,
Ljubav živi
u našim dušama,
Ljubav smo ti i ja...
Moja voljena...

...gorki...

 

[Tiha*Reka]

NOĆAS MI SE LJUBE USNE TVOJE

Noćas mi se ljube usne tvoje,
i sve miriše tragom sećanja,
noćas samo za nas dvoje,
upregnuta je nebeska kočija,
Sa dva pegaza,
divlja, neukroćena,
Strašću za neistraženim nebom,
zauvek vođena...

Noćas sve je moje tvoje,
i nemoj da pričaš,
Zamaraš te medne usne svoje,
Lagano ih spusti, poljubi me,
pa neka misli se roje,
uzdasi da se ne broje,
Samo nebeska kočija,
Tragom snova,
Dva pegaza sa mesečevom grivom,
našom strašću gonjena...

Noćas mi se ljube usne tvoje,
crvenije od višanja,
vrelije od lave,
Pa neka nebo gori,
užarenim plamenom strasti,
i do jutra neću prestati da ih ljubim,
neću prestati da ih sanjam,
sve dok se ne probudim,
sa crvenilom tvojim,
na mojim usnama...

Noćas mi se ljube usne tvoje...

...Goran Gorki...

 

[RužicaRužaRuška]

AKO POŽELIŠ... Goran Gorki

 

[Tea]

 

[Tea]

PAMTI ME I kad sve jednom prođe, i nekako dođe kraj, čuvaj me, tu u srcu, tu gde sada držiš ruku, u tom tvom večnom zagrljaju... Pamti me po osmehu onom koji si ti samo mogla da izvučeš, I po sjaju u očima, onim tužnim, al sa tobom srećnim... Pamti me po svemu što smo bez reči, mogli jedno drugom reći, jedno drugom objasniti, uz jutarnju rosu, kišu suza isplakati, što nas dan rastavlja... Pamti me po mirisu, koji je ostao na tvojim rukama, po želji da te nikada ne izgubim, da budeš večno voljena... Pamti me po nebu i zvezdama, i onom sazvežđu, kojem smo mi dali ime, Ako se ikada rastanemo, da u nebo pogledamo, I nas nađemo, tu pored meseca... Pamti me, Ali nikada ne zaboravi, Ljubav se rađa, u srcu i očima, Ljubav živi u našim dušama, Ljubav smo ti i ja... Moja voljena... ...gorki...

 

[Tiha*Reka]

 

[Tea]

TAKO MI FALI

GORAN I GORKI
Tako mi fali,
ono malo,
malo nečega,
što se skriva,
Jedan zanosni pogled,
i jedan
odlutali oblak dima,
u praznoj prostoriji
bez zavesa,
bez cveća,
Tragovi,
ostavljeni namerno,
da ih se neko seća...

Požuteli, posiveli,
usput nabacani,
slika nakrivljena,
mirisni lahori,
Razbacani jastuci
po sofi boje meda,
Preki pogled ustremljeni,
i prećutno odobravanje,
za sve što mi treba...

Tako mi fali,
moja stara sudbina,
i ona očajna šaputanja,
zamišljena scena
bez raskola,
Podela na tvoje
i moje slučajnosti,
Šta je tu istina,
Krivac u meni
ne da mi mira,
osuđujem,
a osuđen,
I plač i smeh
su moja ćutanja,
Lažne nade
koje smo gajili,
mirno smo ispraćali,
propuštali,
sve odlazeće vozove,
Dopustili smo
da nam noć
želje pojede,
i vrag sreću odnese...

Tako mi fali,
ono malo,
malo nečega,
Onog što je u meni,
izraslo i ostalo,
tvoja čarolija,
Bršljan od voljenja,
mahovina u grudima,
vezivanje mislima,
Snovi,
puni šarenih oblaka,
Kao nova trava,
na opustelim livadama,
onako s proleća,
Tako mi fali,
ono malo,
malo ljubavi,
Ona moja,
moja VELIKA SITNICA...
...gorki...

 

[Tea]

NE OSTAVLJAJ ME

Ne ostavljaj me,
više nikada,
jer ću postati bezljubnik,
beskućnik,
bez tvoga srca,
Pobeću iz vlastitog,
bezvrednog života,
jer on, i ovako
ne vredi ništa
bez tebe...

Ne ostavljaj me,
Ne uzimaj mi svetlost,
iz ovih tužnih očiju,
Bez tebe,
ni sunce ne zna
da sija,
Posle tebe je samo
bolna pomračina,
bez meseca,
bez zvezda...
Samo tama...

Ne ostavljaj me,
ne teraj mi suze napolje,
ove modre usne,
na vapaje,
Ne pravi od uzdaha,
izbeglice iz duše,
Od snova,
prazne,
providne oblake...

Ne ostavljaj me,
ne želim da budem
još jedan taoc tišine,
još jedna izgubljena duša,
Ne zaključavaj me,
u ovaj logor samoće,
u ova poznata bespuća...
Ne ostavljaj me..

 

[Tea]

ZNAM, DA SAM TEŽAK ...

GORAN I GORKI autor

Znam da sam težak,
i da si pomalo umorila,
šetnjom kroz misli moje,
Da ponekad još uvijek,
skrivam osjećaje,
i krišom zaplačem,
Znaš da te volim,
I da za mene,
druge oči ne postoje,
Sem tvojih,
Boje oblaka,
Najljepše ...

Znaš da te želim,
više nego da sutra dočekam,
I da moj osmijeh nije sretan,
ako ti nisi tu,
Da su moji snovi prazni,
odu put oblaka,
izgube se,
Ako te se danas
ne nagledam,
ako te ne poljubim,
za laku noć ...
Znaš me,
a znam i ja tebe ...

Ne dopusti,
da nam kormilo sudbine
netko preotme ...
Jer mi smo kapetani,
naše ljubavne flote ...
Neka nam srca
budu kompas,
A život mirno more,
i naše oči,
jedini svjetionici,
mjesta
gdje ljubav počinje ...

Znamo oboje,
da život nam
još zamki sprema,
još okova,
teških koraka,
puno toga
nam je namijenio ...

Ali samo zajedno,
umijemo ponore preletjeti,
i biti Mi ...
jedno,
jedino,
Ljubavlju vjenčani ...
(... gorki ...)

 

[Tea]

NE DAJ MI DA ODEM

Ne daj mi da odem,
iz tvojih očiju,
Izjutra,
sa prvim svitanjem,
da po rosi
ostavim sanjive tragove,
izgazim tek probuđene
maslačke...

Ne daj mi da odem,
iz tvoga srca,
Da nestanem,
kao prošla noć,
Tiho,
bez buke
da se iskradem,
sa prvim zracima sunca,
Da odlutam,
za novim danom...

Ne daj mi da odem,
veži me,
svojim mislima ,
željama srećnih Anđela,
dok se jutro porađa,
nad istinom,
Da me voliš,
da te volim...
Jedina...

 

[Branko Lori]