Gledalac sa bedema

kojote:
Na kraju, i najbolji pisac može u čitaocu da izazove samo one senzacije koje čitalac već nosi u sebi, a nije ih dotle bio svestan, odnosno da otvori pred čitaocem samo one vidike koje je čitalac sposoban da sagleda.

Ideja je fantastična! Naslov teme, takođe. Još od oktobra prošle godine, čeznem za temom koja bi, možda, mogla da postane nova "Mala noćna igra"...imaš moju punu podršku...facko :wink:
Kliknite za proširenje...


He, he, opet bi ti da pravis picvajz? :lol:
Moze, ako ces da budes dobar i pristojan, kao sto samo ti umes! :mrgreen:
 
Pa pisanje prvo ne treba da pretstavlja obavezu,to je kao ciscenje ,samo duse.Reci ti dolaze onako kako se osecas a ti ih samo malo dovedes u red,nista strasno.Plus naravno da bez maste nista ne bi moglo da se uradi,ali treba jos i poznavati razne strane zivota razne sitnice za koji si smatrao da ti ne trebaju,ustvari te sitnice u svemu postaju glavni delovi.Bar ja tako pisem.To mi dodje kao neka razonoda,onda kada mislim da mi nista ne odgovara,ili kada nemam kome nesto lepo ili ruzno da ispricam ja pisem.Takvi radovi su se ispostavili najbolji jer to su trenuci kada u svaku rec upletes i neko svoje osecanje,a tekst bez osecanja nije tekst.Cak i ne moras mnogo da razmisljas o tome kako pises vec o cemu zelis da pises.Sve u svemu pisanje je samo sposobnost otvaranja svojih osecanja,dozivljaja,svog zivota ali pred papirom dok olovka pretstavlja tvoja usta kojima pricas.Eto! :)
 
On nikada nije bio do kraja svestan reci koje je izgovarao. Sve sto je govorio prstalo je od njegovog nesvesnog bica koje je zapostavljano od prvih vaspitnih dana njegovog zivota. Vremenom ono je postalo razjareno i besno i pretvorilo se u pravu izgladnelu zver. Priblizavajuci se tridesetim, zver je postala snazna. Toliko snazna da je htela napolje. Polazuci mnogo na formu i zanemarujuci sadrzaj, sustina mu je uvek izmicala. Svoj polni organ cesto je spominjao i akcentovao u govoru, skoro vristeci pri njegovom izgovoru. To je radio svuda i pred svakim, ali toga nije bio svestan. Kad bi se zamorio od svog govora, odlazio bi svojim bocama u kojima bi sutradan osvanula maketa nekog broda. Ali to se desavalo retko. Vikao je da je preslobodan, u sustini je za slobodom vapio. Iako je mislio da je spoznao ljubav, problem je bio u tome sto je ljubav mislio, a ne dozivljavao. Nesvesno je sve vise vodilo teske bitke sa njegovim razumom i koristilo bi svaku priliku da od njega napravi kompletnu budalu pred svetom. U odabiru prijatelja uvek je gresio. Uvek je mesao dobre i lose. Losi su za njega bili dobri, a dobri losi. Provodeci svoje vreme u krugu ovih prvih, vremenom je postao toliko usamljen, da kad je sreo nju potpuno prirodnu i spontanu, odmah ju je optuzio da je izvrsila zlocin nad celim covecanstvom, zato sto se toliko smejala.
 
Za okruglim stočićem, nedaleko od mesta gde sam se nalazila, sedele su tri žene pedesetih godina. Jedna krupna dama, licem okrenuta prema meni, svetlih, jasnih očiju i oštrih crta lica, za koju sam utvrdila da je gospođa Pavlović; zatim jedna sitna gospođa nasuprot nje, koja je imala savršeno začešljanu punđu i kreštav glas i treća, pravilnog profila i jako lepih ruku, koja je uglavnom ćutala. Služile su se čajem i razgovarale.
-Ali, gospođo Pavlović, - govorila je žena sa punđom -vi, kao obrazovana osoba, ne biste smeli nipošto da verujete u te gluposti. To je sujeverje koje nema nikakve veze sa stvarnošću i ja ne vidim...
-Kada već govorite sa takvim ubeđenjem o tome šta je stvarnost, draga moja,- gospođa Pavlović je prekinula svoju sagovornicu -setite se jadnog Stanislava Novakovića i onoga što se njemu dogodilo. Setite se, molim vas, toga pa onda raspravljajte o sujeverju.
-Oh, bože, potpuno ste u pravu. Kako sam to mogla da zaboravim... Jadni, nesrećni Stanislav! Kakva užasna sudbina, kakva užasna sudbina, - ponavljala je tužno žena leđima okrenuta meni.
Treća gospođa, koja je do tog trenutka ćutke ispijala svoj čaj, progovori:
-Natalija, ne verujem da ste mi ikada govorili o tom gospodinu. Ko je on uopšte i šta mu se dogodilo?
-To je jedna stara priča, Marta. Stanislav Novaković je bio prvi sused gospođe Pavlović pre dvadeset godina; tada se mi još nismo poznavale...
-Pre dvadeset pet godina, Natalija, - ispravi je gospođa Pavlović nestrpljivo. -Čini mi se da je bolje da ja to ispričam Marti, draga. Ipak sam najupućenija u sve što se onda događalo.
Potom je gospođa Pavlović ispripovedala gospođi Marti neobičnu, potresnu i pomalo jezivu priču o svom nekadašnjem susedu.
 
Voz A i Voz B putuju ka istom mostu iz suprotnih pravaca.
Navodno bitni podaci sa nerazumljivim pitanjem.
Radovan mi mesecima postavlja matematičke tekstualne zadatke.
Neke primere daje iz ruskih zbirki, neke izmišlja na licu mesta, za okruglim velikim stolom, za kojim je on, taj ogromni stameni čovek, u svemu u prednosti. Popio je kafu do soca, a onda i soc. Jezikom kotrlja grublje deliće po nepcu. Pitam se, da li je talog gorak ili on na to ne obraća pažnju, a onda primetim da on istražuje njegovu strukturu, i ukus iz gorkog, pretvara u neki drugi. Stavlja šolju kafe na praznu tacnu i odgurne je. Onda nastavlja:
Oko slona nalazi se na visini od 3,15 metara iznad tla. Ugao između miša koji se nalazi na tlu i slonovog oka iznosi 45 stepeni. Koliko je miš udaljen od slona.
Ovakve zamršene probleme jedino je bilo moguće rešiti tako što se pođe od datih podataka, dođe do logičkih zaključaka, a zatim se primeni magična aritmetička veština.
Ptica sedi na vrhu drveta. Mačka sedi na zemlji. Ugao između ptice i mačke iznosi 58 stepeni. Mačka je udaljena 11,67 metara od podnožja drveta. Koliko je drvo visoko?
Od ovakvih problema obično mi staje mozak, ili se puni drugim pitanjima koja se ne postavljaju, na koja on nema odgovor.
Da li se slonovi zaista plaše miševa?
Koliko je mačka gladna?
Tražim da mi postavi zadatke iz svakodnevnih situacija, one koje su mi bliske.
Radovan je idealan.
Čovek bez mane je planina bez pukotine. Ne zanima me.
 
Znam da me sapinju slabosti. Kao onda sa Ivanom, ispred Crkve Svete Ružice gde sam se, pred svršetak zore, uverio da nikada neću biti jak kao kameni stepenik veran suncu.
"Najjače sunce pravi najgušće senke" kaže sa podsmehom dok stojimo leđima okrenuti jedno drugome.
Njena je reč tkanje na kojem je moj dah ostavio trag.
Kada bi brežuljci poživeli do leta, kada bi munja otvorila kapiju, kada bi mi tvoje noći oprostile.
Možda bi krivudavi put požude mogao da bude jedina mogućnost za mene. Razmišljam, hoču li se ikada igde nasukati?
Vreme viđeno kroz sliku je vreme van domašaja oka. To znam.
 
HeBePoBaTaH_:
Tražim da mi postavi zadatke iz svakodnevnih situacija, one koje su mi bliske.
Radovan je idealan.
Čovek bez mane je planina bez pukotine. Ne zanima me.
Kliknite za proširenje...
Imam simpatije prema ovom tvom Radovanu. :) Mogu da ga zamislim i razumem.
Dobro je predstavljen.
Liči na mene. Na deset mojih godina...
Kako do matematike i fizike
preko priče o pištolju koji će se nabaviti "ispod žita"?
preko priče o roditeljima koji se razvode?
preko priče o novoj haljni, izlasku za dva sata u grad?
 
CaLiMeRo:
Kako do matematike i fizike
preko priče o pištolju koji će se nabaviti "ispod žita"?
preko priče o roditeljima koji se razvode?
preko priče o novoj haljni, izlasku za dva sata u grad?
Kliknite za proširenje...
Pilence, pa baš sve to nabrojano je matematika i čista fizika. I pun nam ga je ...svet. :wink Svima nama. :lol: A opet je sve to uvek zanimljivo, i uvek aktuelno.
Razmisli malo više o hemiji i društvenim naukama - Psihologija, Sociologija... :wink: I opet - Hemija... Nauka koja objašnjava poreklo života. :-P
Da li bi se ljutila da nastavim priču G-đe Pavlović, ili imaš nešto već spremljeno, a to je bila samo uvertira? :) Zasvrbeli me prsti kada sam videla taj tekst, ali nisam ništa htela da kucam dok te ne priupitam. (Izgleda da se Bunta naljutio zbog njegove teme, ništa više tamo nepostuje. :-( Pa da ne napravim opet glupost, javni mi, OK?) :)
 
zainteresovana:
Pa da ne napravim opet glupost, javni mi, OK?) :)
Kliknite za proširenje...
Imam još svoje/gotove priče... Bacam je u đubre u delovima. Imam još jedan deo početka, onda ide rupetina nenapisana.
Onda ide epilog, tj kraj koji je napisan.
Pošaljem deo, a ti posle dopunjavaj...
Imala sam detaljno razrađenu ideju, ali mi je teško da pišem.
Nije bre to za mene. :-D

P.S. Inače, ako ti se piše i pre toga, samo napred. :wink: Nemam ja sujetu za te stvari... :lol: :lol: :lol:
 
CaLiMeRo:
Imam još svoje/gotove priče... Bacam je u đubre u delovima. Imam još jedan deo početka, onda ide rupetina nenapisana.
Onda ide epilog, tj kraj koji je napisan.
Pošaljem deo, a ti posle dopunjavaj...
Imala sam detaljno razrađenu ideju, ali mi je teško da pišem.
Nije bre to za mene. :-D

P.S. Inače, ako ti se piše i pre toga, samo napred. :wink: Nemam ja sujetu za te stvari... :lol: :lol: :lol:
Kliknite za proširenje...
E super, onda ću malko da se nadovezujem, stiglo me proleće!
:lol: :lol: :lol:
I nemoj ništa da bacaš, bwe, gre'ota, uvek sve to posluži 'kad se najmanje nadaš'. ;-) Ali stvarno, čuvaj svoje rukopise, makar ti se u tom momentu činilo da nema razloga. :)
 
SLUČAJ GOSPODINA STANISLAVA NOVAKOVIĆA

Rođen je tridesetih godina ovog veka kao jedini muški naslednik čuvenog bankara. Očuvanje porodične tradicije odredilo je njegovo buduće zanimanje, ali su ga lična stidljivost, nenametljivost i nedostatak ambicije zadržali na mestu bankarskog službenika najnižeg ranga. Bio je blage, dobroćudne naravi i vrlo lepe spoljašnjosti. Žene su ga obožavale, a muškarci poštovali, ali se on klonio i jednih i drugih. Nije imao ništa protiv ljudi - jednostavno, voleo je da bude sam. Prijatelje nije stekao i ostao je neženja.
Sva strast koja je postojala u njemu bila je usmerena na jednu jedinu aktivost, kojoj se potpuno predavao. Stanislav Novaković bio je pisac. Pisanje je bilo njegova najdublja potreba; dok je pisao osećao je da zaista živi. Sve drugo činilo mu se prividom života.
Gospođa Pavlović ga je upoznala nekoliko meseci nakon što se uselio u stan pored onog u kome su ona i njen suprug živeli. Pozvonio je jednom kasno popodne. Kada je otvorila vrata, predstavio se i upitao da li se iz njihovog stana čuje zvuk pisaće mašine. Gospođa Pavlović je, izvinjavajući se zbog buke, objasnila kako ona prekucava neke papire ali da će uskoro biti gotova. Stanislavu Novakoviću buka nije smetala. Želeo je da gospođa Pavlović za njega prekuca nekoliko rukopisa; razume se, on bi tu uslugu platio. Iznenađena, prihvatila je ponuđeni posao.
Kada je, nekoliko dana kasnije, počela sa prekucavanjem prvog rukopisa, nije joj trebalo mnogo vremena da shvati kako pred sobom ima delo izuzetne umetničke vrednosti. Ubeđena da njen sused priprema roman za izdavača, naročito se potrudila da svoj deo posla obavi savesno i pedantno. Stanislav Novaković je bio vrlo zadovoljan njenim radom. Pošto je nameravao da uskoro otputuje na nekoliko meseci na selo, predao joj je sve ostale rukopise; bila su to četiri romana, tri zbirke poezije i četiri zbirke pripovedaka. Takođe je ostavio adresu na koju će mu gospođa Pavlović slati prekucane rukopise i unapred platio za sve.
Romani su bili jedan bolji od drugog, pripovetke originalne i izvanrednog stila. Najbolja je, ipak, bila Novakovićeva poezija. Izgovorena, činilo se da to i nije poezija, već božanstvena muzika. Gospođa Pavlović je bila sasvim zbunjena, prosto nije znala šta da misli o svemu tome. Požutele stranice nekih rukopisa jasno su govorile o njihovoj starosti, a nijedna od tih knjiga jamačno nikada nije objavljena.
Stanislav Novaković se vratio u proleće. Predajući mu lično poslednji rukopis, gospođa Pavlović, puna iskrene hvale za njegova dela, predložila je da ih pokaže svom prijatelju izdavaču. Reakcija suseda bila je čudna; pocrveneo je, počeo da muca o tome kako je to njegova lična stvar i kako nipošto ne želi da objavljuje svoje knjige. -Ja sam pisac za sebe, ne za druge! - rekao je na kraju, nestajući iza svojih vrata.
 
**************************************************************************************************
Od zabave je prošlo tačno godinu dana. Više nisam sa Tomislavom, gotovo sam prekinula studije (uopšte ne mogu da učim), a i lošeg sam zdravlja. Obuzela me je neobjašnjiva slabost, koja nikako ne prolazi; svakim danom osećam se sve gore. Išla sam na različita medicinska ispitivanja, ali lekari ne mogu da postave dijagnozu. Sumnjaju da sam psihički obolela, ali ni to ne mogu da dokažu. Ja mislim da je uzrok svemu san koji sanjam svaku noć, evo, već mesecima.
Sanjam da ležim u svom krevetu i spavam. Prilazi mi čovek oko četrdeset godina star i budi me. Predstavlja se. -Ja sam Stanislav Novaković, -kaže. -Treba da govorim sa tobom.
Još sam bunovna, pa mi uopšte nije čudno što ga zatičem u svojoj sobi. Pitam: -Gospodine, zašto ste nestali onako, bez objašnjenja?
-Pripadnik sam Reda Dvojnika, a život svakog Dvojnika je samo eksperiment, neka vrsta generalne probe života stvarne osobe. Ako je uspeo, njegov život će biti odobren za življenje i dodeljen nekom, a Dvojnik će se povući u nepostojanje; ako nije uspeo, povući će se bez tog odobrenja. Ja sam uspeo i M.C. zato živi. Ti nisi. Red smatra da je pokazao dovoljno strpljenja. Nisi ispravila svoje greške. Tvoj eksperiment nije odobren. Vreme je da pođeš sa mnom...
Budim se užasnuta i dugo potom ne mogu da se oslobodim straha.
********************************************************************************

Empty Recycle Bin :arrow:
 
CaLiMeRo:
**************************************************************************************************
Od zabave je prošlo tačno godinu dana. Više nisam sa Tomislavom, gotovo sam prekinula studije (uopšte ne mogu da učim), a i lošeg sam zdravlja. Obuzela me je neobjašnjiva slabost, koja nikako ne prolazi; svakim danom osećam se sve gore. Išla sam na različita medicinska ispitivanja, ali lekari ne mogu da postave dijagnozu. Sumnjaju da sam psihički obolela, ali ni to ne mogu da dokažu. Ja mislim da je uzrok svemu san koji sanjam svaku noć, evo, već mesecima.
Sanjam da ležim u svom krevetu i spavam. Prilazi mi čovek oko četrdeset godina star i budi me. Predstavlja se. -Ja sam Stanislav Novaković, -kaže. -Treba da govorim sa tobom.
Još sam bunovna, pa mi uopšte nije čudno što ga zatičem u svojoj sobi. Pitam: -Gospodine, zašto ste nestali onako, bez objašnjenja?
-Pripadnik sam Reda Dvojnika, a život svakog Dvojnika je samo eksperiment, neka vrsta generalne probe života stvarne osobe. Ako je uspeo, njegov život će biti odobren za življenje i dodeljen nekom, a Dvojnik će se povući u nepostojanje; ako nije uspeo, povući će se bez tog odobrenja. Ja sam uspeo i M.C. zato živi. Ti nisi. Red smatra da je pokazao dovoljno strpljenja. Nisi ispravila svoje greške. Tvoj eksperiment nije odobren. Vreme je da pođeš sa mnom...
Budim se užasnuta i dugo potom ne mogu da se oslobodim straha.
********************************************************************************

Empty Recycle Bin :arrow:
Kliknite za proširenje...
...jos uvek sumnjaju? Lekari.
 
Sta se desilo, desilo se. Vise mi nista nije bilo vazno. Samo ta vrata koja su se otvarala i vodila u drugu prostoriju sa istim takvim vratima. I ona su se otvarala i vodila u novu prostoriju sa vratima i tako u nedogled. To me je zbunjivalo, ali vise nista nisam uzimala za ozbiljno. Samo sam koracala kao hipnotisana i nije mi ni palo na pamet da zapitam sebe kuda ja to zapravo idem. I da li ova prica uopste ima kraj?
 
HeBePoBaTaH_:
Mladić se prvi probudio. Bilo mu je hladno pa je trljao devojčina leđa dok ona nije počela da se meškolji. Kada se probudila, on saopšti šta mu je na umu.
"Jaja, slanina, sok, tost, kafa" reče. "Palačinke"
Devojka je sela i stresla kosu sa očiju. Trljala je lice o manžentnu mladićeve crvene košulje koju je još uvek imala ma sebi od prethodne noći. Protegla se.
"Grejpfrut?" upita mladić.
Ona se smešila dok se ispruženim dlanovima odupirala o krov automobila.
On je zagrli, a zatim ispruži ruku da otvori vrata. Hrabro su zakoračili u jutro.
Napolju je vazduh bio čist i hladan dok su retki automobili poput raketa proletali pored njih u ludom fijuku i kroz uvojke magle. Devojka reče da bi možda mogli da stopiraju, ali mladić odgovori da prvo mora nešto da obavi. Brzo se osvrnuo oko sebe, a onda sišao niz nasip autoputa sve dok nije zašao u polja korova ispod nivoa kuda prolaze automobili. Otkopčao je pantalone i pomokrio se na šaš. Grčio se od gladi koja mu je puzala po telu. Zakopčao je pantalone, zategao kaiš za jednu rupicu više i pljesnuo se zdravom rukom po džepovima tražeći kljućeve od kola. Pretpostavljao je da su mu, verovatno, ispali tokom noći jer su mu džepovi bili prazni. Ali kad se uzverao uz nasip i stigao na onaj deo autoputa gde je dozvoljeno zaustaviti auto u slučaju kvara, od njegovog automobila nije bilo ni traga kao ni od devojke koju više nikad nije video mada je proveo mnogo sedmica tražeći je.
Kliknite za proširenje...
Zivot je velika kuchka...a bas na pochetku price sam pomislila da ce da zavrse kao Boni i Klajd
 
Neminovno postajemo ljubavnici. Ja cu se zaljubiti u tebe onog trenutka kada svi tvoji jezici na kojima pricas na javi, postanu onaj jedini jezik kojim se govori u mom snu. Ti ces se zaljubiti u mene dok budes citao moje price, pisane jezikom sna, koje ne znace nista, al’ skrivaju slike nevidjene lepote . Sve to ce se desiti van nase volje. Proci ce dosta vremena dok se ne sretnemo i ne postanemo ljubavnici. Trazicemo se pogledom po kutovima Beloga grada i ne znajuci, pratiti tragove osecanja onog drugog...
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top