Gledalac sa bedema

Uvek smo se mimoilazili. Osecali u miomirisima. Mastali svracije snove. Nikad obicne. Sakriveni od pogleda drugih ljudi, nismo se gledali. Nije ni bilo potrebe. Savrseno dobro smo se slagali u tom haosu od mimohoda. Piljili pravo u dusu onog drugog. Bez pardona. Ostavljajuci sare svojih cipela, medju vijugama. Na mom otiracu je pisalo DOBRODOSLI. Na tvojim vratima NE KUCAJ. Za druge ljude na nekom nepoznatom jeziku. I pilili smo se kao ptici iz onih svracijih snova, a onda odlazili punih kljunova. Nahranjeni. Siti jedno drugog do jutarnje mucnine.
 
Za Lepotu nemamo jedno mesto u svojoj tami.
Sva su mesta za Lepotu.
Strepnja, skelet i srce, grad i šuma, prljavština i čarolija, nepodmitljiva pustinja, poražena prividno, pobedonosna, nema, gospodarica govora, žena svakome čoveku, istovremeno i Čovek.


 
Moja ljubav je na ulicama grada. Nije važno kuda se uputila u ovim zavađenim vremenima. Ona više nije moja, svako može da joj se obrati. I ne seća se više ko ju je zapravo voleo.
Traži sebi sličnog u želji da pogleda. Prostor kojim korača moja je vernost. Slika nadu, ali lakoća je odbija. Nadmoćna je, mada se drži po strani.
Živim na njenom dnu kao srećna olupina. Moja samoća njena je riznica, samo ona to ne zna. Moja sloboda razjeda njen dugački podnevnik na koji joj se upisuje zamah.
Moja ljubav je na ulicama grada. Nije važno kuda se uputila u ovim zavađenim vremenima. Ona više nije moja, svako može da joj se obrati. I ne seća se vise. Ko ju je zapravo voleo i ko joj put iz daljine osvetljava da posrnula ne bi.
 
Lepa si, rekao si i otpalo mi je desno uvo. Lepa si, ponovio si dok mi je curilo levo oko. O kako si lepa, gulila se koza sa mojih ledja. Prekini, bila sam besna. Prekini, unistices me. Ali tako si lepa, govorio si dok su pramenovi kose opadali. Skvrcila sam se od bola. Nemoj, rekao si, lepa si, nemoj da se krijes, uspravi se...tako. Zelim da te gledam. Prekini vise, prekini, preklinjala sam. Vidis sta si napravio od mene. Prsti su otpadali jedan po jedan. Prekini, suskala sam, jezikom pipkajuci mesta gde su nekada bili zubi. Prekini...Stavio si mi prst na usta, i sasvim tiho rekao: Lepa si, meni, moja...dok je poslednja suza tekla iz desnog oka. Za tebe. Jecaji su prolamali moje rasprsle grudi, jer sam znala da me volis, onoliko koliko ja tebe nikada necu. I plakala sam zbog tebe. Dok si ljubio moje mokre kosti, raspadala sam se od bola.

:wink:
 
Za dorucak, ukusna jabuka, breskva vec nije, prosla im je sezona. Cita vesti iz kulture. Dve izlozbe su joj u planu. Sutra.
Kolebanje. Da li da isprzi jaja ili ne? Bolje je da se odmah istusira, vezbace veceras. U stvari, vezbe bolje da radi uvece. Tako kad ustane, posle kafe moze odmah da uci. Zamera sebi sto nije ustala kad se budilnik oglasio. Samo se prosetala do kupatila, da isprazni besiku, a onda se vratila u krevet da se rasteze jos citavih dva sata. Veceras ce napuniti kadu, u vodu ce staviti ruzine latice.Da se opusti.
Dan je bio topliji od prethodnih, a sunce je obasjavalo njen stan.
 
Mala divlja "O tragizmu" :lol:

Tragizam se ne moze definisati bez coveka.
Prvo, covek je najizuzetnije delo prirode obdareno svescu i osecanjima. To dvoje cine da se tragicno shvati i dozivi.
Drugo, misli i osecanja formiraju svet za sebe, a cesto je taj svet u suprotnosti, zapravo, u sukobu sa prirodom. Covek time narusava prirodnu harmoniju, a kako je i sam deo nje, povredjena priroda jeste i sama priroda covekova. Narusena harmonija prirode uvek odjekuje u coveku.
 
...Šta još o sebi mogu da kažem u trenutku kada dvadesetšestica prolazi pored spomenika Vuku, jedan deo Ruzveltove (Grobljanske?) je osvetljen, u času kada ne osećam ni kap nostalgije za onim stanom u Milaševoj, šta bih mogla da kažem, osim da sam ničija!
Autobus staje, nastavlja, niko ne ulazi, jedva se držim na nogama (uspravno), odskakujem, čvrsto se držim za gornju šipku jednom rukom, u drugoj mi je neizbežna i dosadna flauta.

Da li osećam pripadnost autobusu 26, kojim se svakodnevno od početne do krajnje stanice vozim, bez razloga, i volim, naročito volim kada mogu flautu da prislonim nekome uz leđa, ničiju flautu uz ničija leđa?
Sa autobusom 26 održavam jednu veoma prisnu vezu, ali ne pripadam mu; ja sam ničije polje, retko obrađivano, sa strnjikom, čkaljem i koprivom... pa i nekim nepoznatim trnjem (nisu kupine), moja odeća to ne prikriva; ali zašto flauta!? Predstavu nemam... o tome, o toj flauti, čak mi se ne pojavljuje ni u snovima; na javne koncerte uglavnom me ne zovu, kažu ne vežbam dovoljno, ne dolazim na vreme kad su probe, a umem da zakasnim i kada je koncert; to je njihova greška; a to što je flauta svakog dana priljubljena uz moju karličnu (malo napuklu od toga) kost, i uz tuđa leđa, tj. ničija leđa u autobusu 26, a i na nekim drugim mestima, to je nemuzička činjenica, kažu oni.
Tek ponekad, nešto i odsviram, zamenim ponekog, i tek ponekad održavam privatne koncerte tamo nekim ljudima koji nikakve veze sa muzikom nemaju, kao dvorišne mačke i psi lutalice, znaju i pažljivo me slušaju i ništa ne pitaju, baš kao i dvorišne mačke i psi lutalice, zevaju posle toga.

Čovek koji kao i ja odskakuje, vozač prebrzo vozi, drži zgužvane novine, hrpu novina i veliku kesu sa natpisom: Sve lepe stvari kupujte u Robnim Kućama Beograd. Okrenuti smo jedno prema drugome: zanima me da li je i on video uličnu lampu na početku Ruzveltove i insekte! Naši se pogledi ukrštaju na centralnoj liniji koja, nevidljivo, malo iskrivljena, prolazi kroz onaj maleni razrez na srednjim vratima.
Petak je; on, čovek neodređenih godina vraća se sa posla kući! Ne... ne vraća se sa posla kući... nema tašnu, gde mu je tašna!? Nešto je kupovao, bio je u kupovini... možda... odelo... u Robnoj kući, kesa je velika!? Fuj! A možda nosi odelo sa hemijskog čišćenja!? Ali ne, tamo u radnji bi mu dali, već, kesu... njihovu, sa drugačijim natpisom, reklamom, kao na primer: Svu vašu odeću čistite u čistionicama Terazije, garantujemo totalno čišćenje. Znam! On se ustvari seeli... pa da, kako se toga ranije nisam setila! Kesa je njegova, sačuvao ju je iz neke pređašnje kupovine, seli se , jasno; sigurno da prenosi, ovako autobusom, neke sitnice koje mogu da stanu u kesu, možda čarape i pribor za brijanje! He!

Gleda me; čitam slova iznad njegove glave: zabranjeno je dosađivati vozaču; gleda mi u bradu, u vrat; da li vidi crvene linije usečene horizontalno, od konopca, kao od konopca!? Moja zelena košulja je raskopčana; čitam ponovo ono upozorenje, zatim spuštam pogled nekoliko santimetara, on je ipak srednjeg rasta, i utiskujem ga u njegove sitne oči, oči praseta, kao u praseta.
Šta da ga pitam kada se budemo sreli kod srednjih vrata! Sigurno treba nešto da mu kažem, ne mogu tek tako da prođem!
 
Uh, nećeš valjda!? :-?
Ne, ne... ne...
36.gif
 
Mimoišli smo Pozorište; poslednja stanica, škripa kočnica, zaokretanje, otvaranje vrata.
Ja sam izašla na zadnja vrata, tamo gde sam i stajala. On je izašao na prednja vrata, bila su mu bliža. Pošli smo jedno prema drugom, a međutim, kao da smo hteli da pređemo ulicu na suprotnim krajevima, da bi smo zatim produžili u obrnutim pravcima. Mislila sam dok mi se približavao: ne izgleda mi ovaj čovek kao poneki koji čuvaju upotrebljene kese sa reklamama robnih kuća, cigareta, odeće, parfema - kupljenih pre dve godine, recimo, u Parizu, Trstu ili na Terazijama, u robnoj kući 'Beograd'. Ne, sigurno on nije od tih; ima sivi pohabani mantil na sebi... ali, možda ipak on štedi najlon-kese, pa i druge stvari?!?
Približio se; gotovo da me je dodirnuo... on, čovek-u-sivom-mantilu-sa-najlon-kesom-u-ruci; hoće nešto da mi kaže, nešto namerava da mi saopšti, a, eto, nismo se sreli kod srednjih vrata u dvadesetšestici! Vidim jedno umrljano lice, bore iznad nosa i rupicu na bradi. Simpatično, osmehujem se.
-Vama je nešto smešno?
-Jeste... ali zašto vas to interesuje?
-Pa... eto... mislio sam... vozili smo se zajedno od prve do poslednje stanice, možda ste... zapazili nešto što ja nisam! Pa, proveli smo bar pola sata u vožnji u... praznom... bio je prazan, autobus... i eto...
-Pa šta onda ako je bio prazan?
-Znate, misilo sam, učinilo mi se, pre nego što ste se nasmejali...
-Nisam se nasmejala!
-Ma... Učinilo mi se, pre... da vas poznajem... doduše, ne bih smeo da se kladim, razumete, ne bih nikako smeo da se kladim... to nikako, ja se nikada ne kladim, to i nije, uostalom, moj način života i rizika, postoje, znate, bolji, postoje bolji rizici, neke šanse, razumete?
-Ali, u vezi sa čime ne bi ste hteli, ne bi ste smeli, da se kladite?
-Pa, eto... rekao sam vam, ne bih smeo da se kladim... pa to... razumete... da vas poznajem... znate, kada ste se nasmejali maločas, odjednom je to bilo neko drugo lice a ne ono koje sam ja mislio da jeste, eto to je čudno, ta dva lica, razumete...
-Ne razumem!
-...to drugačije jedno lice, a onda kada sam vas video, sećate se, u govornici, ma kako se ne sećate, u onoj telefonskoj govornici kod Gradske kafane, ma sigurno se sećate, znate, u onoj što nema staklo, pregradno staklo sa jedne strane, znate... u drugoj, susednoj, bio sam ja, a vi ste bili u prvoj, onda, mislim da sam vam se obratio, nešto sam vam bio rekao...
-Ali, ...ja vas ne poznajem, i... ne znam, ne sećam se toga... u govornici, ne razumem.
-Kako, pa zar je moguće, mislim da ste baš vi bili tamo, zar se ne sećate, pa takve stvari se pamte! Rekao sam vam kroz to staklo, u stvari, nije bilo stakla, kroz taj otvor gde je trebalo da bude staklo, rekao sam vam da me podsećate na moju drugaricu Jelenu, školsku drugaricu, a vi ste kazali da se zaista zovete Jelena, ali da niste ta, Jelena moja školska drugarica.
-Pa eto, vidite da vas ne poznajem.
-Čekajte..! Nemojte da idete! Pa toliko puta sam vas sreo u autobusu 26, pa na koncertima... u Kolarcu, redovno sam dolazio da vas slušam... a dva puta, čini mi se, ne bih smeo da se kladim, sedeo sam pored vas kada niste svirali... a zatim, stanujemo u blizini... znate, ja sam nedaleko od vas, dve ulice, samo tri ugla, tri mala ugla, a ulice su tako male i uske, tako reći mi smo prve komšije...
-Ali ja vas ne poznajem, ja vas se ne sećam, stvarno, ne znam ni vaše ime... uostalom, šta vi hoćete, šta je vama, zaboga!?
-Čekajte, čekajte, molim vas, evo, reći ću vam ime, evo... da znate da ja nisam tamo neki siledžija ili prevarant, ako to mislite?
-Pa dobro... dobro!
 
dragonfromdarkness:
Zainteresovana, konzumiras Dostojevskog tri puta dnevno, pre i posle jela - PRIZNAJ! :lol:
(A cekam nastavak, da vidim hoce li se ona flauta imedju ledja i karlicne kosti jos neki put manifestovati, jer mi je ocigledno da je ona samo manifestni oblik onog sto u sustini pretstavlja) :mrgreen:
Kliknite za proširenje...
Misliš, tri put dnevno kao antibiotik? To bih uradila jedino pod moranje, ali imam, srećom, jak imunitet. :mrgreen:
Ne volim Dostojevskog, iz istog razloga iz kog ne volim Andrića - smaraju. Njihova dela obiluju, ne samo suvišnim rečima, već i suvišnim rečenicama i pasosima. Idu po onoj 'narodnoj' - Zašto jednostavno, kad može komplikovano. A da taj stil uopšte nije težak (naporan je, to stoji :) ), eto, dokaz su i ova moja pisanija. Od svega si zapamtio samo 'flautu i karlicu'. :lol:
I, da, još nešto, imam utisak da su oni ceo život proveli 'na bedemu', i to, što je nažalosnije, tek kao puki posmatrači sopstvenog života. :D

Stiže nastavak.
 
-Ja stanujem u Dositejevoj, tu odmah, na početku ulice, kod Pozorišta, znate onu kasinu Pozorišnu... e baš tamo... Ristić Ristić Vladimir, živim sam i uopšte nemam rođaka u Beogradu, moji su, znate, iz jednog sela nedaleko od Smedereva, a... nemam baš ni nekih prijatelja, tj. hoću da kažem da ljudi sa kojima se družim verovatno nisu moji prijatelji, a i ne družimo se baš nešto, nego onako, skoro nikako, ali, opet ne bih smeo da se kladim, ko zna, možda i jesu moji prijatelji, onako, iz inata!

Dok smo tako razgovarali, već smo se uveliko udaljili od stanice, i čini mi se, ne bih smela da se kladim, da smo bili već na pola puta do moje kuće. Upravo smo bili prošli pored ambulante u Siminoj, kada se Vladimir Ristić Ristić naglo zaustavio, rekavši da je najbolje da se popnemo kod njega; rekao je da je 'tu, odmah iza ugla, druga kapija, prvi sprat'; rekao je još i da u kući 'sigurno ima nešto za piće'.
Naravno da sam pošla iza ugla u drugu kapiju na prvi sprat, kao sa starim poznanikom koga sam, posle toliko vremena, ponovo srela, u autobusu 26!
Istini za volju, bio mi je poznanik; on je mene poznavao; ne bih mogla sad da kažem kako je on s neba pao kroz krov autobusa 26, kad znam da je i on ulazio, lepo ulazio, na početnoj stanici, a izlazio na poslednjoj, kao i ja, i sad, stvarno, ja tu stvarno ništa ne mogu što mi je on poznanik; a jednom sam ga stvarno videla na koncertu, ali ne na Kolarcu; to za Kolarac je Vladimir Ristić Ristić slagao, slagao je punih usta; ništa za to... ja mu nisam zamerila, to je sitnica, taj Kolarac!
 
Upalio je svetlo.
Zapahnuo me je miris ustajalog vazduha, znoja i prljavih čarapa, miris prženja i parizera; odmah sam uočila slike po zidovima, bile su isečene iz novina i uokvirene tamnim drvenim ramovima, čak su bile zastakljene, a sve su bile malog formata, kao dopisnice.
Jedan čovek na slici ima bradu, ispupčeno čelo i tanka usta; sasvim u dnu slike je potpis! Naravno da sam se zaprepastila kada sam ugledala i novinsku fotografiju Žan-Pjer Rampala! Kakve veze Vladimir Ristić Ristić ima sa flautom, kako to da je uopšte čuo za Rampala!? Na trećoj novinskoj fotografiji je neko dete!

Pitam Vladimira Ristića, ko je taj čovek sa ispupčenim čelom i bradom, i šta će mu slika tog deteta uokvirena na zidu. I kako to da je on čuo za Rampala! (To ne pitam.)
Kaže mi da je 'taj s bradom' njegov pokojni rođak, čuveni Smederevac, kaže još: -Vi ste sigurno čuli za njega!'
Odmahujem glavom na to, na tog njegovog rođaka, čuvenog, pokojnog, značajnog, Smederevca! Vladimir podsmešljivo zaključuje kako nije ni čudo, jer eto, kaže, mi, Beograđani, obično ne znamo, ustvari, znamo ali zaboravljamo, ali, obično baš i ne znamo imena znamenitih ljudi po drugim gradovima, tako kaže rođak čuvenog Smederevca; i, zagledavši se u mene, pita gde sam se rodila, gde sam stanovala, da li i ja imam nekog slavnog pretka, da li su moji roditelji značajni građani, misli verovatno da li su političari, ili nešto slično. Odgovaram mu da ni on, verovatno, nije čuo za slavnu bolnicu na jednom, takođe slavnom, brdu, gde sam se ja, još slavnija, rodila, kažem mu, slavna već u času rođenja, zbog konstalacije zvezda, zbog nezamenljivog znaka vodolije, i smejem se neobuzdano. On, Vladimir, ispituje dalje. Ali, ne interesuju ga podaci, već one pauze između rečenica koje koristi da bi nanovo pomenuo svog rođaka, Smederevca, i izrazio sumnju u to da ja za njega nisam čula. Jer, kaže, morala sam čuti za njega, kaže, on je bio narodni tribun, jedan od heroja ovoga doba u tom kraju, muzički pedagog! Smejem se još glasnije, i kažem mu, bezobrazno, da je smešan i on, i njegov rođak, pokojni muzički pedagog, tribun današnjice, naroda!

Najednom Vladimir Ristić Ristić pravi lice ozbiljnim, pokazuje na fotografiju deteta i kaže kako je ta mala devojčica, takođe njegova rođaka, bila pravi mali Mocart, ali je umrla i nije stigla da postane veliki Mocart.
Vrištim od smeha i kažem da mu ne verujem ni malčice, i kako je smešna i ta njegova pokojna mala rođaka, muzička nada, mali Mocart koji nije stigao da poraste; pitam ga da mu nije i Rampal, možda, neki rođak, najbolji flautista sveta, mora biti da mu je bar po babi neki rod, nemoguće da nije!
On kaže da je ružno što se ja tako smejem i podsmevam, kada mi govori istinu, i da je ta njegova mala rođaka dospela u novine jer je umrla zbog pogrešnog lečenja, ne zna tačno od čega je bolovala, a uostalom, njenu fotografiju iz novina je stavio na zid jer mu se dopada njeno lice, drugu sliku nije imao, kao što mu se dopada i lice Žan-Pjer Rampala, iako ga nikada nije slušao, i dok nije video tu sliku i pročitao novinski članak o njemu, nije čak bio ni čuo za njega; i još kaže, Vladimir Ristić Ristić, da nikako ne razume zašto se ja tako grozno izrugujem - baš tako je rekao: grozno!
 
A posle, posle razgovora o njegovoj muzičkoj familiji, ja sam se zbog nečeg zbunila!

-Da li... da li vi možda imate šah, da li igrate..?
Morala sam nešto da izmislim u tim trenucima ćutanja i čekanja da voda provri na rešou, tamo, u malom, neosvetljenom hodniku, a... nisam znala šta bih... bilo je dosadno, odjednom je bilo tako dosadno... a zatim... nisam htela da odem, a možda i jesam, sad već i ne znam kako je to bilo! Ali, zato, pouzdano znam da mi je bilo stalo da čovek ne pomisli da sam glupa, ili kukavica...

Nikada nisam pokušavala da sebe objasnim sebi, uvek drugima, međutim, posle događaja sa Vladimirom Ristićem Ristićem, koji je u svojoj sobi na zidovima imao pravu malu muzičku enciklopediju, došlo mi je u glavu, munjevito, isto kao što ludacima sine, kristalna, veličanstvena misao, nešto kao rešenje, svetsko rešenje svetskih pitanja, kao neka sažeta nauka, odjednom njima, ludacima... tako i meni, ideja da svi koji me budu upoznali, moraju o meni misliti, govoriti, kao o izuzetnoj osobi, nikako sažaljivo!
-Da, imam šah! ...a... vi biste hteli da igrate s mnom, pa dobro; ali loše ćete proći; ali dobro dobro, ako baš hoćete, ako neodoljivo želite, neeeeemam ništa protiv, baš ništa protiv... samo da znate, nema vraćanja figura, nema previda, nema omaški, pogrešnih poteza zbog onog 'nisam video, slabo je svetlo', itd.

Izvadio je šah iz ormana, videla sam, stajao je ispod hrpe zgužvanih čaršava.
Očistio je sto jednim zamahom ruke, nekakvi papiri, isečeni komadi hamera sa grafikonima iscrtanim tankim linijama crveno-plavim, sleteli su na pod, raspršili se uokolo, prekrili patos. Zatim je Vladimir, priljjubljene glave uz ivicu stola, počeo da duva, u nameri, valjda, da oduva trunčice pepela, trunčice ostale posle brisanja gumicom, i sparušene, gotovo ispresovane, mušice. Međutim, ipak je čišćenje morao da obavi efikasnijom metodom: brisao je rukom (šakom) sto, pa onda ruku o nogavicu pantalona, pa opet sto, pa ruku o drugu nogavicu; tek kada je to završio, stavio je tablu na sto.
Zatim je otišao da zakuva kafu. Vratio se iz mračnog hodnika sa džezvom, šoljicama, i nekim bajatim napolitankama, sve to na poslužavniku Pozdrav iz Vrnjačke Banje.
I tada:
Ugasio je plafonsku sijalicu i upalio malu niklovanu radnu lampu.
-Štednja struje - kaže šaljivo, dok zadiže pantalone, povlači ih naviše (pravi malu faltu poviše kolena), pripremajući se da sedne, zastaje u jednom neponovljivo privlačnom položaju; osetila sam njegove zategnute, čvrste udove mnogo bliže, kao da se malo pomakao, onda se spustio u fotelju. Bup. Onako, rastavljenih nogu, sa brižljivo povučenim pantalonama iznad kolena, da se ne bi isteglile.
 
Pozelela sam danas tri mozga. Cudno. Ustala sam ranom zorom, a osecala se tako odmorno. Na putu sam srela crnu macku. Sujeverje ljude tera tri koraka unazad, a ja uvek, htela ne htela, posle toga napravim tri mentalna koraka napred. Crna macka, ko zna, mozda je bio i macor u pitanju, sedela je na zadnjim sapama, spokojno i samo me otpratila pogledom. "Slatka maca!"- rekoh joj. Imam obicaj da se zivotinjama obracam kao deci. Mozda je u tome tajna. Da joj se lepo obratis. Cigancicima sam dala sav sitnis, ovog puta em nisu falsirali, em su delovali okupano, nisu sirili neprijatan miris oko sebe. Cini se, Djavo me ostavio danas na miru, danas su me pokretale neke druge sile. Ipak sam pomislila "Zasto je i sama pomisao da radimo ono sto se ne sme, tako uzbudljiva i zavodljiva?". I onda...Ja! Ja! Ja! Spoznajem svet tako sto spoznajem sebe! Sifre, kodovi svuda oko nas. Treba samo da nadjem kljuc. Zapanjujuce je koliko je ideja, za koje nisam znala, proslo kroz mene, kao glas koji mi se "obracao sa one strane", a sada znam da ih je pre mene vec realizovao neko drugi. Moram da nadjem svoj sopstveni kljuc. A onda sam pogledala u recnik. Macka. U celom tekstu osvestim samo ovo znacenje, vec tako dobro poznato:

Crna macke ...bije je glas da je povezana sa silama tame.

Kako sam mogla da to previdim! Napredak, ne nesreca, ima i te kako veze sa Djavolom! Sa mojim Prvim danom. Danom Djavola.
 
-Koncentracija svetla - kažem ja; i tome svemu dodajem tajnu misao: čarobni trougao. Glasno kažem: - Kao na Atlantiku, nedaleko od Bermudskih ostrva.
-Da, da! Da... da? šta rekoste maločas?

Prvi Vladimirov potez c4. Saopštavam mu da ne znam teoriju, ali, da mi u svemu, mislim na šah, pomaže intuicija. I kažem, mogu ponekad dosta dobro da sprovedem celu kombinaciju, do poslednjeg poteza, a da toga nisam ni svesna, jer, velim, u mojoj glavi, u centru za vid, crno i belo se izmeša, pa uobrazim od svojih figura da su protivnikove, samo za trenutak, ali ipak, taj trenutak traje, i kažem mu, da je on, znam to, svakako bolji igrač.
On je stavio konja na c3.
Morao je da izdigne ruku i da dodirne moju kosu, nehotice, jer ja sam bila sasvim nad tablom, skoncentrisana, i onda tek da povuče treći potez.
Moj odgovor, naravno, bio je sasvim nepromišljen. Zahvaljujući onom, sasvim lagašnom, dodiru. A on se smeje. Pali cigaretu nekako čudnovato, sa strane, kao da će je smrviti, bar polomiti, gleda u mene, pa u tablu, opet se smeje, izgleda da razmišlja. Nervira me! Zašto odugovlači, tek smo počeli. Kažem mu da još uvek nema razloga za dugo razmišljanje.
-Ima - odgovara Vladimiri Ristić Ristić - na samom početku je, već, potrebno razviti operativnu, faktičku, i psihološku strategiju.
Kažem mu da ga ne razumem, iako je deo te psihološke strategije naizmenično gledanje moga lica, i table. Vladimir me opominje, bez ikakvog razloga, kod svakog mog poteza me opominje da pazim šta radim, jer nema vraćanja figura usled 'tobožnjeg previda'!
-Volite li šafran?
Ćutim.
-Volite li šafran? ...hm, znate li vi uopšte šta je to šafran, kako izgleda, kako miriše, kako se upotrebljava, i zbog čega, recite, znate li?
-Znam... i uostalom...
-Hoćete pepeljaru!? Slobodno tresite u džezvu! ...naravno da nije važno... pa nemojte se snebivati... pa zašto bi vam bilo neprijatno... ne razumem, uopšte vas ne razumem!

Partija je bila odmakla. Šafran je bio uzrok što je Vladimir iznudio neke moje pogrešne poteze, šafran, da! i... možda, ono dodirivanje!
Žestim se i gasim cigaretu na sto. He, a on se smeje; sto je politiran, ostaje tek mali trag; on se i dalje smeje.
-Jesam li vam rekao da nećete moći sa mnom tek tako?
-Ali, čekajte...
-Ja sam vam rekao da nema vraćanja figura, zašto niste gledali, uostalom, još uvek imate neke šanse, ajde sad, zašto ne igrate? Da li vi, Jelena, verujete da su kitovi-ubice najpametnije životinje?
Znate, to je vrlo interesantno, to, sa evolucijom, izgleda da nije baš sve najjasnije, ...ta evoluciona teorija...eto vidite, kako to da su kitovi-ubice najpametniji, a ne majmuni.
.................................................................................................................................................
Ja čitavo vreme ćutim dok on blebeće... on ne prestaje da priča!
.................................................................................................................................................
 
-Dobro, dobro, nemojte da se ljutite, ništa vam ja ne sugerišem, ali ipak je bolje da predate, to je objektivno, i ja bih predao da sam na vašem mestu... to vam je bezbolnije... pa to, da predate, mat vam je već u drugom... dobro, dobro, ništa ja ne kažem... nego... hoćete li da upalim tranzistor, samo vi recite ako volite muziku, znate, petkom puštaju celu noć... e a ne rekoste mi da li volite šafran!?

On i dalje priča kao navijen:
-Ne možete da se koncentrišete, ali zašto! Glupost, smeta vam što ja pričam... a ja sam mislio da ćete se lakše opustiti ako ima nekog žamora zato sam i hteo da upalim tranzistor... zamislite samo šta bi bilo, u ovoj sobi je mrtvačka tišina, i eto, šta bi bilo da ja nisam pričao... mi smo ipak stranci, znate, vi mene ne poznajete; tačno je to da sam ja vas viđao, ali ja vas ne poznajem, eto slučajno znam vaše ime... a zatim... vi ste ovamo došli, eto pristali ste da dođete, drugačije je to da sam ja došao kod vas, razumete..!? Ne, čekajte, nemojte sada da idete, čekajte... čekajte..! Pa... treba partiju da završimo! Čekajte, čekajte, molim vas! Nisam ja mislio time ništa loše, kako to mislite čime se ja bavim, pa zar vam nisam rekao, ja sam tehnički crtač, rekao sam vam, zaboravili ste! Dobro, izvinite, nisam hteo da vas uvredim, evo izvinjavam se, izvinite, evo ako hoćete da se... malo opustite, da završimo... možete da prilegnete, sad ću ja da sklonim papire... pa onda idite, ako baš hoćete, dobro, dobro, ništa ja nisam rekao, sami odlučite...

-Ma, dođavola, šta vi hoćete... nisam ja kod psihijatra, opuštanje, kažete... idiotluk... i to... i to sa poznavanjem, nepoznavanjem... ne želim da dovršim partiju, idem ovog časa, idem, moram da idem... ne, ne, niste vi mene ništa uvredili, ali stvarno moram da idem, već je i kasno, prošlo je dvanaest, zaista moram da idem...
-Hoćete još jednu kafu?
Bila sam ustala, i ne znam zašto sam ponovo sela. Ne znam ni dan-danas, zašto sam ostala tamo, u tom stanu, u Dositejevoj! Samo naslućujem da je to bilo u vezi sa onom idejom kako svi ljudi o meni moraju misliti dobro, i kako me nikako, nikako, ne smeju sažaljevati!
-Evo kafice! - on srče, on srče dok pije kafu, i pije je vruću - možda ćete moći da izvučete pat, ali morate da pazite, a možda i remi... popravljateee se, popravljate se, bogami, hm, da mmm, da vidimooo!
-Vi... vi... vi ste prevr...
-Molim? Šta kažete to, pa nisam, Jelena, izvinite, ali nisam ja nikakav prevarant... to ste hteli da kažete!
 
Videla sam je jos juce i odmah joj pozelela smrt. Ali kako sam nesposobna da pocinim zlocin nad zivim bicem, ostavila sam je na miru. Bila je prilicno velika i tvrda. Zaletala se u svetlecu plafonjerku i pri tome zujala glasno. Ne razumem se u insekte, ali bila je zeleno sivkaste boje. Samo da mi ne udje u krevet, pomislih.Sutradan cim sam ustala, zaboravila sam na nju, sve dok moj pogled nije privukla neka mrlja na podu. Dok ne stavim naocare ili sociva meni sve zivo i izgleda kao mrlja. To je bila ona. Ispustila je dusu na sred hodnika i lezala je prevrnuta na parketu, a nozice su zevale u vis. I umesto olaksanja, prvo sto mi pade na pamet bilo je pitanje, kako i zasto je umrla ta zujeca, velika, tvrda buba? Po mom skromnom misljenju, a ponavljam da se ne razumem u insekte, smatrala sam da je mogla da zivi komotno jos koji dan. Da nije uginula zato sto sam ja pozelela da umre? Tacno je da se jezim na insekte i sama pomisao da mi nesto mili po krevetu me uzasava, ali ovaj slucaj mi je bas bio cudan. Uzela sam djubravnik, pocistila sam je metlicom, a onda se zapitala gde da je bacim? U djubre, wc solju ili napolje? Odlucih se za ovo trece. Izbacila sam je kroz terasu i odmah zaboravila na nju. Ama kakvog li znacaja ima jedna buba za mene i moju egzistenciju?

Sutradan, cim sam ustala iz kreveta, na plafonu je stajala velika crna mrlja. Pribizih se i ugledah novog gosta. Bio je to veci nocni leptir sa diskretnim belicastim sarama na krilima. Prvo sto pomislih, bilo je, ako, neka ga, neka zivi.

:-) :razz:
 
Uh, ja bube odmah poklopim metlom na đubravnik, pravac wc-šolja i brzo, brzo povlačenje vode, što je sigurno, sigurno! :mrgreen: A uz šumu sam, pa mi je leti kuća puna kojekakvih insekata. :(

@Zmajče, čuvaj zdravlje, skočiće ti... pritisak! :mrgreen: Završiću je večeras, ok, znaš kako je, šah je duga igra. :lol:
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top