Ja mislim da ti ne znaš ni sam koje ti je viđenje. Zar niste ti i filipi zastupali drugačiji stav i kačili ovakve mape:
A kako si zakljucila da covjek sad zastupa drugaciji stav

.Pa Sloveni su prije svega lingvisticka odrednica.Mislim da danas ko god se iole bavi ozbiljno ovom tematikom uopste vise i ne diskutuje o tome da li je Dinaric South dosao na balkan sa najezdom Slovena u VII vijeku zajedno sa R1a..Kao najmladja grana u stablu vec je bio slaveniziran.Da li u gornjem toku rijeke Visle,Polesje,Zakarpatje i preko 80 % nosilaca I2a Din se nalazi u istocnoj Evropi,tacnije,Ukrajina,Bjelorusija,Poljska,Slovacka ,Ceska,Rusija itd dok oko 10 % se tek nalazi kod nas na Balkanu.
Sa obzirom na starost DIN S i rasprostranjenost po istocnoj Evropi,ni u naucnofantasticnim filmovima nije mogao biti ovde prije VII vijeka i dolaska Slovena.
Da ponovimo opet ,hiljaditi put osnovne stvari.
Igor Rozanski
Са Балканским I2, којега око 96% чини "Динарска" грана I2a1b (судећи по најновијим подацима о Хрватима), распоред је веома интересантан. Ако ту грану прикажемо у кратком ( 17 и мање маркера) формату из узорака са терена, онда би њен узраст износио 3.300 или више година. Чим узмете дугачке хаплотипове из комерцијалних база података (37 и више), предак никако не жели да буде старији од 2.200 година. При томе је то јавно једна иста грана, базни хаплотипи и географија одговарају 1/1. А униформност у I2a1b је скоро шаблонска - како је почела да расте, тако и наставља до данашњег дана без прекида. Одакле такве разлике?
Одлучио сам да проверим, и убацио сам у калкулатор за YFiler одговарајуће делове референтног узорка од 134 хаплотипа са 67 - и 43-маркера из ове гране, што се користи за калибрацију брзине мутација. Њена старост у 67-маркерном формату је 2025 +/ -210 година, параметар конвергенције - 1,00. При прорачуну са 17 маркера добија се не мање хомогена грана, али старост је 2900 +/ -320 година. Прецењивање узраста износи скоро 1,5 пута, као што је већ поменуто. Понављм, прорачун је рађен на истом скупу хаплотипова и са референтном конвергенцијом. Јединствено објашњење - је да је у овој грани случај хтео да су маркери који образују грану управо маркери из кратког типа. Пре свега, DYS19, који на гранама оваквог узраста обично даје мањи број мутација. На дугом хаплотипу се то компензује са мањим бројем мутација у другим умерено брзим маркерима, док на кратким компензација није довољна.
Да бисте избегли прецењивање, у принципу, може се вештачки поделити целу грану на алеле у DYS19, израчунати старост за сваку од ових "подграна", а затим старост њиховог заједничког претка. У ствари, тако је својеремено радио К. Нордтведт да би решио парадокс, али то је сувише вештачки начин. Једноставније је узети боље тачну калибрацију 67-маркерног узорка (ако постоји), и не губити време и енергију са "бикини-форматима".
Враћајући се на Балканском I2a1b, понављам још једном, да до данас не постоји доказ да су носиоци хаплогроуп I2 живели на Балкану пре 2000 година или раније. Представници компактне гране I2a1b су очигледно дошли са северо-истока (Карпати Полесје?) Заједно са прецима Срба, Хрвата и Словенаца, док је број носилаца појединачних I2b, I2a1a и реликтних I2a* сувише мали да би доносили било какве закључке.
Као што сам већ поменуо у разговору са Валеријем Павловичем, цела хаплогроуа I2, осим јединствене удаљене гране нађене у Јермена (са узрастом 2825+ / -360 година), очигледно вуче ука Западној Европи и западном Медитерану. Млади (као што видимо из тачнијег прорачуна) огранак I2a1b се нашао у источној Европи у релативно недавно. Из поређења са својим најближим рођацима на британским острвима чији је узраст око 4.500 година.
Разговарајте о легијама Трајана, који је уништио све превознике I2 на Балкану нису утемељени. Прво, они су били у рату са Дачанима на левој обали Дунава, сада Румунији, док је покрајина Норикум и Илирија (модерна Словенија, Хрватска, Србија и Албанија) постала део Римског царства мирно, без етничког чишћења. У том случају, где су исчезли I2a1b из гране, родитељске "Динарској" који су живели у провинцијама које погођене војним кампањама? Нашли смо их на другом месту - у Британији и чини се у Немачкој. Друго, ако се заиста догодило масакр Дачана и Гета, онда би имала ефекат на друге хаплогроупс, посебно R1a1. подгрупе Z280 са узрастом, блиском са I2a1b, постоје , али су ипак зарођене 300-400 година пре освајања Дакије, и немају директног односа према Балкану . Треће, Загонетку са аутохтоним становништвом Балкана очигледно може донекле решити фосилна ДНК, али за сада нема таквих информација.
Могуће је да ће се пре или касније наћи I2, или I1 са древним парагруппама I * или IJ, али то ће бити веома другачије линије, које нису оставиле потомства до данашњих дана.
Sinisa Jerkovic
I2а1b М423
За Србе најинтересантнија варијанта хаплогрупе I. Тешко је рећи гдје је настала, али је то свакако било негдје на сјеверу, могуће у горњем току Дунава, на простору данашње Аустрије, Баварске и Чешке. То су по свој прилици били палеолитски старосједиоци региона који су се одржали након неколико инвазија досељеника са истока и запада. Интересантно је да данас постоје три различите варијанте ове хаплогрупе прилично територијално удаљене. Кен Нордведт их је именовао на основу мјеста данашње повећане присутности као: Dinaric, Disles и Isles. Isles се прије неких 13.000 година одвојио од опште гране и данас је присутан углавном на британским острвима. Disles је прије неких 5.000 година такође одвојен од опште гране са Dinaric и може да се нађе скоро искључиво на британским острвима. Dinaric варијанта дефинисана СНП мутацијом L621+ Л147.2 + мигрирала je у источном смјеру, на просторе данашње источне Пољске, Закарпатја, Полесја гдје ће нешто касније учествовати у етногенези Словена. Тај источни М423, познат као Dinaric, данас и најмногобројнији, је генетски веома млад, тачније предак свих данашњих припадника ове хаплогрупе живио је прије неких 2.500 година. Управо та генетска младост, изненадна демографска експлозија, већа разноврсност хаплотипова у Закарпатју него на Балкану, оборила је хипотезу да је I2а М423 Dinaric старосједилачки на Балкану, што је испрва тврђено, и означила I2а М423 Dinaric као један од јасних маркера словенског присуства и експанзије у Европи. Тако I2а М423 Dinaric не налазимо западно од Рајне гдје Словени нису продирали, али је имамо на Пелопонезу гдје су живјела словенска племена Милинга и Језераца. Прашкокорчаковска археолошка култура 5. вијека н.е. је јасно препoзнатљива култура у ком је доминирао I2а М423 Dinaric. Племенске скупине које се повезују са овом културом су Срби, Дуљеби, Лемузи, Ленђани, Бужани, Волињани, Дреговичи и Древљани. Прашкокорчаковска култура је проистекла из нешто старије Зарубињецке културе источне Европе из првих година наше ере, а од скупина које су могле донијети балканско-панонске келтске латенске елементе на исток спомињу се Бастарни, могуће и келтизовано племе Боја са горњег Дунава. И Бастарни и Боји су добри кандидати за носиоце I2а М423 Dinaric и припаднике Зарубињецке културе. Данас се хаплогрупа I2а М423 Dinaric дијели на двије основне гране, назване условно: Dinaric North и Dinaric South . Та подјела није дефинисана СНП мутацијом већ мутацијом на STR маркеру DYS 448, гдје North хаплотипови имају вриједност 20, а South вриједност 19. South група је млађа и издвојила се из општег Dinaric прије 1800 година, на простору данашње југоисточне Пољске, гдје је и данас прилично заступљена. Одатле је пратила миграцију словенских племена на запад преко јужне Пољске до Чешке, доње Аустрије, источне Баварске и Саксоније.