Или неко из пратње Арђирица, вође филонорманске фрацкије у Барију, који је због сукоба са Робертом Гвискардом крајем 1080. године напустио Бари и отишао у Србију, а наредне године своју кћер Јаквинту удао за краља Бодина.
Не треба заборавити ни византијског војсковођу Лонгивардопула кога је Бодинова војска заробила у Бици код Приштине 1072. године. Он није дуго остао у Србији, али помиње се да је командовао војском састављеном од српских и норманских чета, која је била упућена у Бугарску (Фрањо Рачки, Борба јужних Словена за државну неодвисност у XI. виеку, Загреб, 1873, стр. 125). Иначе, кратко је био ожењен Бодиновом сестром, и врло брзо је пребегао назад Ромејима.
А можда је и веза Битка код Драча из 1081. године након које су Нормани предвођени Робертом Гвискардом покорили овај град и наставили своја освајања даље према унутрашњости Византије. Информације ради, у данашњој Северној Македонији, у њеном западном делу у околини Дебра, пронађено је међу Албаницма, пореклом из области Мата у Централној Албанији, неколико хаплотипова који такође припадају подграни I-FGC22045, дакле као и горе поменути припадници генетичког рода Дробњака.
Занимљиво је да Иван Јастребов у области Мат бележи род Оломана, пореклом из микрорегиона Оломан смештеног у истој области, за који скреће пажњу да би могао бити у вези с Алеманима и Францима, који су били најамници у војсци дукљанског краља Михаила.
А ту су и крсташи, који једним делом пролазе и кроз Бодинову земљу, и које Бодин прима на свом двору. И све се то дешава и бележи у кратком историјском периоду од десетак година. Можда стога и не треба да чуди ако је неко иза свега тога оставио и своје потомство. Било би чудно да није.