Сарајевски атентат апсолутно нема никакве везе са српском владом, и она га је најмање желела, то се видело и по одговору на аустроугарски ултиматум али и по стању у земљи после два исцрпљујућа балканска рата, као и по телеграму који је српска влада упутила у Беч обавештавајући цара у Бечу о могућим немирима и атентатима.Целокупан фокус српске политике био је тада везан за Стару Србију, новоослобођене крајеве које је требало унификовати са остатком земље, а ту су се водиле жестоке полемике па је услед тога и краљ Петар абдицирао.Младобосанци јесу имали одређене везе са Црном руком пре свега због набавке оружја и остале опреме, али ни од њих никада нису добили зелено светло за било који атентат на било кога, ма колико су се аустроугарске власти упињале да то докажу, па је српска влада морала да притвори и Воју Танкосића ради испитивања.Чак не постоје било какви докази да су чланови Црне руке уопште знали за атентат док се није десио.
Али зато има везе са српским и уопште словенским народом у Босни, после самовољне анексије Босне 1908 године односи су достигли најнижу тачку.Аустроугари су кренули у беспоштедну експлоатацију тог подручја, насељавањем Немаца и осталих пре свега католика хтели су да измене етничку слику лојалнијим становништвом, Срби су постали обележени као реметилачки фактор, осуђивани на монтираним процесима и затварани, а њихова друштва и организације распуштане, и тако би створили неку врсту одскочне даске за даљу експанзију према Солуну, па су се тако Младобосанци одлучили да је крајње време да крену у одлучнију борбу против таквог режима атентатима на виђеније личности.До Фердинанда нису успели да убију никога, пропао је Жерајићев атентат на Варешанина као што знамо, а пропао би и овај да Фердинанд није био упоран да посети рањене у болници, возач који није знао пут до тамо па је залутао, и обезбеђење које је било смушено и малобројно, што чуди јер су се управо у Сарајеву одржавали војни маневри које је Фердинанд и дошао да посети па је бар војске било и вишка.