Kako je Hemingvej pio vodu iz bunara samoubice
Među mnogim pričama koje su mi ostale u sećanju duže od drugih, neke su pravi biseri. Često se događa da ne znamo ko je autor i čak da li smo ih sanjali ili zaista čuli. Priču koja je na mene, ipak, ostavila najveći utisak, brutalnu ali u isto vreme i čovečnu, ispričao mi je Rikardo Munjos Suaj. U njoj se govori o jednom republikanskom borcu koji je streljan u prvim danima Španskog građanskog rata.
Pre više godina prvi put sam čuo za starog baštovana koji se ubio u lepoj kući u predgrađu Havane, poznatoj po tome što je u njoj živeo pisac Ernest Hemingvej. O samoubistvu su se čule razne verzije među kojima i ta da se baštovan utopio u bunaru. Već sama po sebi bizarna, priča je začinjena još bizarnijom pojedinosti da je Hemingvej iz istog bunara, ne znajući da je telo samoubice na dnu, pio vodu. Na pitanje kako nije primetio da se ukus vode promenio, odgovorio je: „Jedinu razliku koju smo uočili bila je da je voda postala slađa“.
Među mnogim pričama koje su mi ostale u sećanju duže od drugih, neke su pravi biseri. Često se događa da ne znamo ko je autor i čak da li smo ih sanjali ili zaista čuli. Jedna od dražih među njima je ona o tek rođenom mišiću koji je, izašavši prvi put iz rupe, video slepog miša i sav uzbuđen vratio se u nju vičući: „Mama, video sam anđela“. Druga priča, koja potiče iz stvarnog života, ali prevazilazi maštu, tiče se jednog radio-amatera iz Managve koji je u zoru 22. decembra 1972. godine pokušavao da stupi u vezu sa svetom kako bi izvestio da je razorni zemljotres sravnio grad sa lica zemlje. Pošto su iz slušalica ceo čas dopirali jedino astralni zvuci, jedan od preživelih ga je ubedio da odustane: „Ne vredi se truditi“, rekao je on sa više realizma, „Dogodilo se isto u celom svetu“. Po mome ukusu je još jedna priča, ne znam da li je izmišljena ili stvarna, prema kojoj je simfonijski orkestar u Parizu bio na ivici da se rasturi zbog neugodnosti koje se ne bi setio ni Franc Kafka: zgrada u kojoj su održavane probe imala je samo jedan lift za četri osobe, te su muzičari koji su ulazili u lift u osam ujutru uspevali da se okupe na jednom od viših spratova tek posle četri časa, taman na vreme da siđu dole na ručak.
Među pričama koje su napisane tako da vas odmah zasene i koje se posle toga čitaju više puta prva je Majmunova šapa V. V. Džekobsa, a druga Slučaj doktora Valdemara Edgar Alan Poa. Obe mi izgledaju savršene. Dok o drugom piscu znamo sve, za prvog malo ko zna. Reč je o piscu koji je umro u Londonu 1943. godine doživevši skromnu starost od osamdeset godina i ostavivši iza sebe delo u osamnaest tomova. Od te bogate zaostavštine na mene je, ipak, najveći utisak ostavila priča od samo pet stranice. U njoj se govori o čoveku koji se, razočaran u život, baca u ambis sa desetog sprata. Dok munjevito pada, vidi od sprata do sprata intimne prizore iz života svojih suseda: male domaće drame, neuspele ljubavi, kratke trenutke sreće, sve dok, neposredno pre udara o asfalt, ne promeni potpuno shvatanje o svetu došavši do zaključka kako je život, ipak, vredan življenja. U priči Edgara Alana Poa govori se o dva istraživača koji su se od snežne oluje sklonili u jednu pećinu. Posle tri dana jedan od njih je umro. Preživeli istraživač je sahranio telo su snegu stotinak metara od pećine. Sutradan je, probudivši se, zatekao sahranjenog druga mrtvog i ukrućenog od leda kako sedi kraj kreveta. Pokopao ga je još jednom, ovoga puta dalje od pećine, ali je sutradan pokojnik opet sedeo na ivici kreveta. Preživeli istraživač je sišao sa uma a Po čitaocu prepustio više mogućnosti da reši enigmu. Prema jednoj od njih nesrećni čovek je toliko bio užasnut samoćom u ledenoj pustinji, da je pomućene svesti sam otkopavao pokojnika i donosio ga u pećinu.
Priču koja je na mene, ipak, ostavila najveći utisak, brutalnu ali u isto vreme i čovečnu, ispričao mi je Rikardo Munjos Suaj. U njoj se govori o jednom republikanskom borcu koji je streljan u prvim danima Španskog građanskog rata. Vod, kome je povereno pogubljenje, izveo je zatvorenike jednog ledenog zimskog jutra da bi zajedno peške otišli do mesta za streljanje. Mada su vojnci imali šinjele i rukavice drhtali su, ipak, od zime. Zatvorenik, koji je na sebi imao samo jaknu od platna, trljao je rukama od zime ukočeno telo glasno se žaleći na nepodnošljivi mraz. U jednom trenutku, komandir voda, razjaren žalopojkama, povikao je: „Prestani da od sebe praviš mučenika. Pomisli na nas koji po ovoj govnavoj hladnoći moramo da se vratimo“.
*Iz knjige „Riba je crvena“; prevod Dušan Miklja, Igor Miklja
