G.G. Markes rodjen je u gradu Arakataka, Magdalena. Odrastao je sa babom i dedom, koji su izvrsili veliki uticaj na njega kao i na njegov nacin pripovedanja. Njegov deda, Pukovnik Nikmolas Rikardo Markez Mehia, bio je ratni veteran i jedan od osnivaca Arakatake, karipskog sela poznatog po trgovini banana. Pukovnik je bio neka vrsta heroja u selu, zbog toga sto je odbio da cuti tokom takozvanih banana masakra. Izuzetno komplikovan i zanimljiv covek, bio je sjajan pripovedac koji je imao intrigantan zivot- kao mladic je u dvoboju ubio coveka, a pricalo se da je imao sesnaestoro dece. Govorio je o svojim dozivljajima iz rata kao o prijatnim iskustvima, kao mladalackim avanturama sa puskama. Stari Pukovnik je mladog Markesa ucio tako sto bi mu citao recnik, svake godine ga vodio u circus, i prvi pokazao unuku sta je to led- cudo koje su videli u jednoj kompaniji koja se bavila trgovinom banana. Takodje je govorio svom unuku da nema veceg tereta od ubistva coveka, sto je Markes kasnije cesto koristio pri oblikovanju svojih likova. Baka mu se zvala Trankvilina Iguaran Kotez, i izvrsila je podjednako veliki uticaj na Markesa kao i njen muz. Bila je izuzetno sujeverna, i njihova kuca, u kojoj su cesto boravile njene mnogobrojne sestre, bila je ispunjena pricama o narodnim verovanjima, o duhovima i utvarama, cudima, a koje je njen muz potpuno ignorisao. Jednom prilikom je rekao malom Markesu: ‘Ne slusaj te gluposti. To su zenska verovanja.’ Markes je ipak slusao, jer je njegova baka imala jedinstvan nacin na koji je pricala price. Ma koliko da su njene price delovale neverovatno ili fantasticno, uvek ih je pricala tako da su delovale kao neprikosnovena istina. Taj stil pricanja je njen unuk iskoristio u svom najvecem delu, nekih tridesetak godina kasnije.
Za Markesa su roditelji bili manje-vise stranci u prvim godinama zivota. Njegova majka, Luisa Santiaga Markes Iguaran, bila je jedno od dvoje dece Pukovnika i njegove zene. Bila je religiozna devojka koja se zaljubila u Gabriela Eligja Garsiju. Njeni roditelji su na pocetku bili protiv njega, zbog toga sto je bio Konzervativac i dosljak, jedan od mnogih koji su dosli u mali grad privuceni trgovinom bananama. Garsija je vazio za velikog zavodnika, imao je cetvoro vanbracne dece. Nije bio covek kakvog je Pukovnik zeleo za svoju cerku, koju je Garsija obasipao ljubavnim pesmama, mnogobrojnim pismima, violinskim serenadama. Sve su pokusali kako bi se otarasili nezeljenog udvaraca, ali on se uporno vracao. Na kraju je Pukovnik popustio, i blagoslovio brak svoje cerke i bivseg studenta medicine. Kako bi opustili zategnute odnose, mladi par se preselio u rodni gradu Pukovnika (Ova tragikomicna prica o njihovom udvaranju je kasnije adaptirana i opisana u knjizi ‘Ljubav u doba kolere)
Markes je skolovanje zapoceo u internatu, a u 16toj godini dobio je stipendiju za skolu za talentovane ucenike, koju je pohadjao do 18godine, kada se preselio u Bogotu kako bi zapoceo studije prava i zurnalistike.
Radio je kao novinar i urednik raznih novina, a kao dopisnik je radio u Karakasu, Rimu, Parizu, Barseloni, Indiji i Njujorku.
Garsija Gabriel Markes se ozenio 1958. Ima dva sina, od kojih je jedan reditelj Rodrigo Garsija (koji se oprobao i kao reditelj serije Soprano)
Godine 1999 Markesu je dijagnoziran rak, sto ga je navelo da pocne da pise svoje memoare. 2000 godine jedne peruanske novine su objavile laznu vest o Markesovoj smrti i objavile njegovu oprostajnu pesmu ‘Oprostaj’, za koju se kasnije ispostavilo da je delo drugog pisca.
