Fjodor Mihajlovič Dostojevski

  • Začetnik teme Začetnik teme zbunjena
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
pa rekao sam da je idiot jedna hipoteticka studija karaktera, kao zamislimo da su likovi u knjizi takvih i takvih karaktera pa da vidimo sta bi bilo na kraju.
Kad ne bih verovao u razvoj coveka negirao bih svoju ljudsku prirodu. Samo, na nekim poljima se covek razvija, na nekim malo teze. Kukavica ostaje kukavica, cicija ostaje cicija, a uobrazen ce uvek biti uobrazen. Poznajem licno neke ljude o koji su svojom nepromenljivoscu i propustenim prilikama zasluzili da se nadju u knjizi poput 'idiota'.
 
Чувао сам негде да у време када је писао своју књигу основно значење речи "идиот" било је "најособљи човек, одвајајући се човек", ~ никоме не личећи. Опростите што не можем да кажем јасније сада.
 
Гле! То ти је занимљива идеја. Није ми то пало на памет да је та реч можда значила нешто друго у моменту кад ју је Достојевски употребио.

Тачно је да је Мишкин другачији и да се издваја. Али -- да ли се издваја у правом правцу? Мислим -- није довољно само бити другачији; потребно је бити другачији на прави начин; потребно је удаљавати се од просека у правом правцу.

ПС: Да ли се сада твој град зове Петербург или ПетерСбург?
 
Трагичан крај је једна од главних особина свих његових романа.
А што се тиче саме речи '' идиот '' , ја мислим да је Достојевски хтео да да се мало поигра с нама, дајући свом јунаку такву ''особину'' . Како @ Марбол рече, идиот је онај који се идваја, истиче се; онај који не личи на остале ... Кнез се издваја по својој доброти, наивности, духовној лепоти... Околина га не разуме, па зато и добија такав '' печат '' .
 
Познати руски филозоф и велики познавалац Достојевског, Лав Шестов, написао је књигу „Достојевски и Ниче“ у којој је дотакао и проблем кнеза Мишкина.

Шестов најпре констатује да нам је Достојевски на крају „Злочина и казне“ обећао да ће нам у неком следећем роману описати неку „нову стварност“, односно „нове могућности за Раскољникова“. Али то обећање никад није испунио, чак ни у „Браћи Карамазовима“, свом последњем великом роману. Затим Шестов каже:

„Роман „Идиот“ са кнезом Мишкином, наравно, не треба узимати у обзир. Ако је само то оно „ново“ што човека очекује, ако кнез Мишкин, та јадна сенка и то хладно и анемично привиђење, треба да нам служи као „идеал“, онда је боље и не обазирати се на такву будућност. И најскромнији и увређени човек, чак и онај Макар Дјевушкин, одбациће такву „наду“, и вратиће се свом бедном прошлом животу. Не, кнез Мишкин је само идеја, тј. празнина, ништа. (...) Вечно патећи с патницима, он није у стању никога да утеши. Он одбацује од себе Аглају, али не успева да умири Настасју Филиповну, он се удружује с Рогожином, предсказује његов злочин, али не може ништа да учини. Кад би макар могао да схвати трагику њему блиских људи! Али ни тога нема. Његова жалост – то је жалост из осећања обавезе. Отуда он с таквом лакоћом изговара речи наде и утехе. Чак и Иполиту он нуди свој књишки балсам, али овде га дочекују – или боље рећи, одавде га испраћају – онако како је и заслужио.

Кнез Мишкин је дегенерик чак и међу знатним људима код Достојевског, иако су сви они иначе, у већој или мањој мери, неуспели. Достојевски је схватао и знао да прикаже само немирну душу, душу која се рве, која тражи и захтева. Чим покуша да прикаже човека који је нашао мир и оно што је тражио, он сместа упада у обичне баналности."
 
Uopste se ne slazem, tako su kriticari njegovog vremena i nesto posle kritikovali i Aljosu i starca Zosimu kao neuspele. Prikazana nemirna dusa je mozda vecini zanimljivija. Ali savrsenstvo je u jednostavnosti, upravo u likovima kao sto je Miskin. Nema tu nikakvih banalnosti, osim sto je ovom Sestovu potpuno strano takvo bice, koje IPAK NE DELUJE PO OSECANJU OBAVEZA (boze, moj kakva glupost, osecanje obaveza mora doci spolja, a sam Miskin je toga bio postedjen zbog bolesti), VEC PO UNUTARNJEM OSECANJU, a to je ljubav u njenom cistom obliku. Miskin je lik koji nije doziveo "kvarenje" koje je potpuno normalna pojava za one asimilovane u drustvo.
 
Slazem se divlja. Zato se u religiskim predstavavama koristi ovca, kao kao simbol savrsene dobrote.
Jednostavno ali istinito. Cini mi se da je simbol Isusa i ovca(pored ostalih), jer on(boziji sin) mirno ide na golgotu i zrtvuje se ( u starim narodima ceremonijalno zrtvovanje je uobicajna prakasa) i otvara vrata vecnosti za ljude. Jaki simboli ali ono sto sam hteo da kazem da se takvo svatanje dobrote nalazi duboko u nasoj tradiciji, sto je sigurno i Dostojevski znao i koristio
 
Početkom 1868. godine Dostojevski je pisao M-kovu:
"Odavna me mučila misao, ali sam se bojao da od nje stvorim roman, zato što je isuviše teška i nisam za nju pripremljen, mada je misao veoma privlačna i je je volim. To je ideja da naslikam savršenog čoveka. Po mome mišljenju, teže od toga se ne može ništa zamisliti, naročito u naše vreme."

U čemu je teškoća realizovanja ovakve zamisli? Dostojevski je to podrobnije objasnio u pismu S. Ivanovoj (kojoj je, uostalom, i posvetio roman):
"Svi pisci, ne samo naši nego i evropski, koji su pokušavali da naslikaju savršeno lepo, uvek su odustajali. Zato što je taj zadatak neizmerno težak. Savršrno lepo je ideal, a ideal, ni naš ni civilizovane Evrope, ni iz daleka nije oformljen. Na svetu postoji samo jedna savršena ličnost - Hristos... Spomenuću da je od idealnih likova u hrišćanskoj literaturi najpotpuniji Don Kihot... Ali on je divan samo zato što je istovremeno i smešan... I u tome je zaloga njegovog uspeha. Nastaje saosećanje prema ismejanoj humanosti i lepoti koja ne zna sebi cenu... Žan Valžan je takođe snažan pokušaj, ali on izaziva simpatiju svojom užasnom nesrećom... Kod mene nema ničega sličnog, apsolutno ničega, i zato se strašno bojim apsolutnog neuspeha."

Miškinova misija je bila da preporodi "novac je neuništiv" sredinu, a sredstva kojima je to trebalo uraditi - dobrota i smernost, koji su "najveća sila na svetu". Ove dve vrednosti Dostojevski objektivno stavlja na probu, kao što je (intelektualnu) snagu i (voluntarističku) smelost u sudbini Raskoljnikovoj. Miškin demonstrira tu "silu" u odnosima sa okolinom: oprašta primljeni šamar, pobratimljuje se sa likom koji hoće da ga ubije, žrtvuje sebe radi Nastasje... (malo li je! : )

Čitajući (i učeći od!) Dostojevskog, trebalo bi obratiti pažnju na niz motiva koji se sreću u svim njegovim (velikim) romanima: Nojev kovčeg, buna protiv zla, slučajna porodica, poniženi i uvređeni... Motiv na kome počiva Idiot je tragedija (Hristove?) dobrote.

Dobrota (izuzetna, savršena) se prema svemu jednako ponaša i zato je rđavi eksploatišu, a čestiti ne primaju, jer u njoj vide milostinju. Zato je bilans Miškinove misije katastrofalan. Dobrota i smernost su postigle suprotne rezultate, pomagale su laž, licemerje, ubistvo... Zašto?
Zato što je Dostojevski odustao od svoje prvobitne zamisli. Trebalo je da knez Miškin izvrši određenu misiju u svetu, da bude "opskrbljen" izuzetnim moćima: da vaskrsava, utiče, preobraća nečovečne... U konačnoj redakciji romana, junak nije ostvario ni jedan od prvobitno zamišljenih ciljeva. Zaključak nije teško izvesti (?).
 
Hvala kojote Sto vidis neki smisao u onom sto pisem. Inace, opet se slazem sa divljom likovi su uspesniji sto su “tezi”, sto su vise ljudi. (I bog je patio zar ne?) I opet dobrota je vredna koliko smo spremni da je platimo. Dobrota mi se cini kao cilj , bez obzira na svet.
Steta sto nemam vremena da citam Dostojevskog, oko njega su uvek zanimljive teme.
 
Што се тиче Шестовљеве тврдње да је Достојевски добро приказивао само "душу која се рве", оне своје чувене "велике грешнике", с тим се слаже већина стучњака за Достојевског и књижевних критичара. Чак сам чула и нашег доктора Јеротића (иначе познатог верника) да говори нешто у том смислу. Наравно, они су ти који заиста пате и који су заиста "више људи" због тога. Сетите се само Ставрогина. Тачно је да је он "велики грешник", али је тачно и да он пати и мучи се више него што би Мишкин могао и да замисли. У ствари, то што Мишкин ради обично се дефинише као "духовни ескапизам".
 
Ма, не, само јадикујемо над његовом судбином.
'' Душа која се рве '' је грешник, злочинац, кога казна увек мора стићи. Поента је у покајању. Грех који је учињен, мора бити окајан, преко страдања.
 
divlja:
Cekajte, jel' mi sad utvrdjujemo da li je Miskin umetnicki uspeo lik ili nesto drugo, nije mi najjasnije?
Kliknite za proširenje...

Па, причамо све разне ствари које нам пролазе кроз главу по питању "проблема Мишкин". Мишкин је ипак карактеристичан и неминовно изазива људе да реагују. А мишљења о њему, наравно, различита су, јер је скоро немогуће да се људе сложе у погледу овако карактеристичног лика. :D
 
Knez Miskin je mutirao u "princa", koji je mutirao u Stavrogina [J. Frank "Dostoevsky: The Miraculous Years"](o tome treba razmisliti). Dostojevski inace mnogo vise uznemirava, nego sto to jedan prosecni smrtnik moze da svari. Tako da "ljubav Miskina" uopste ne mora da bude ljubav. Opsirna i nemoguca tema. Puno srece, prijatelji knjizevnosti :grin:
 
Још мало о „проблему Мишкин“, јер је то једно од горућих питања наше хришћанске културе, и скоро да нема умног човека који се није, на овај или онај начин, изјаснио по том питању.

Проф. др Милосав Бабовић у својој књизи „Руски реалисти 19. века“ каже:

„Мисија кнежева одређена је циљем: да препороди средину. Средства којима треба остварити препород су: доброта и љубав -- „највећа снага на свету“. Ове две вредности аутор ставља на пробу у судбини Мишкиновој. (...) Мишкин је оличена јеванђеоска љубав према ближњем.

Доброта, међутим, у животној пракси није довела до циља. Није препородила средину. Напротив, резултат Мишкинове мисије је катастрофалан: Рогожин постаје убица, Настасја је убијена, Аглаја заувек позлеђена увредом. И сам кнез поново тоне у идиотизам. Трагика главног јунака показала је да доброта није снага која може преобразити свет. Чак се десило обрнуто: помагала је лаж (Бурдовском) и крајњи индивидуализам (Иполиту). Доброта се према свима понаша на исти начин, зато је рђави експлоатишу, а честити не примају њену жртву, јер у њој виде милостињу. У кнежевој судбини доброта је заслужила атрибут идиотизма и постала узрок трагедије. Мишкинов пораз је истовремено и пораз јеванђеоске етике.

Шта је Достојевски остварио од своје замисли и плана? Створио је лик савршеног човека у етичком смислу, апсолутну доброту и љубав према људима. Међутим, други део плана није остварио. Мишкин не спасава никога. И поред његове пожртвоване доброте, а можда и због ње, дешавају се многе трагедије, да у свој вртлог увуку, најзад, и њега.“
 
Za samo delo namere pisca prestaju da budu bitne onog trenutka kad je delo zavrseno, to cisto onako da naglasim.
A tacno je, Miskin bi mozda vise uspeo u preobrazaju sredine, da je osim sto je imao "srce goluba", posedovao i "mudrost zmije". Ali, takodje, mislim da mu ni ta mudrost ne bi pomogla, jer se svet naprosto ne da izmeniti. Moze samo pojedinac da se izmeni.
 
Svidjaju mi se ova gornja tumacenja. Knez je krenuo frontalno na sistem koji se podjednako brani od velikog zla i od velike dobrote. A opet, da je imao mudrost zmije, pitanje je da li bi njegovo srce ostalo tako dobro, jer mogao bi lako pasti u iskusenje i zloupotrebiti tu mudrost, i onda bi vec i sam postao deo sistema.
 
По мени, највећа врлина једног писца јесте -- да нас подстакне на размишљање. А Достојевски је, од свих писаца које знам, највећи стручњак баш за то.

Волела бих, у ствари, да имамо једну тему посвећену њему као таквом, не појединим ликовима или романима. Не мислим притом да завирујемо у његов приватан живот (осим ако баш не мора) него да причамо уопштено о том, можда највећем писцу (поред Гетеа) кога је наш свет икада имао. :D
 
Garwor:
A opet, da je imao mudrost zmije, pitanje je da li bi njegovo srce ostalo tako dobro, jer mogao bi lako pasti u iskusenje i zloupotrebiti tu mudrost, i onda bi vec i sam postao deo sistema.
Kliknite za proširenje...

Ono sto i jeste coveku najteze postici je da srce i razum budu jedno, odnosno da se harmonizuju. Drugo, mudrost je jedno, a lukavstvo drugo. Mudrost nikad ne radi protiv drugih. Ako mene pitas. :)

Modruna, otvori temu slobodno. :razz:
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top