Један српски мотив у Шевченка
из књиге Владана Недића:
О усменом песништву, Београд, Српска књижевна задруга, 1976, стр. 162-165.
Taras Grigorovič Ševčenko (ukr. Тарас Григорович Шевченко; Morinc, Ukrajina, 9. mart 1814. – Petrograd, 10. mart 1861) je jedan od najvećih ukrajinskih pesnika, slikar i humanista. Njegov književni rad bio je preporod za ukrajinsku književnost. Teme koje preovlađuju u njegovim delima su težak položaj ukrajinskog seljaka, čežnja za srećnim vremenima domovine, želja i nada za socijalno i nacionalno oslobođenje Ukrajine.
Најзначајнија дела су му:
Najznačajnija književna dela
Kobzar, Gajdamaki, Hladna jaruga, Hamalija, Kavkaz, San, ciklus
U kazamatu
Status "nacionalnog proroka" Ševčenko je stekao delom time što je njegovo stvaralaštvo u uslovima nestruktuiranog ukrajinskog društva preuzelo na sebe poetsku funkciju patriotskog buđenja, u svojim delima oživeo je slavne stranice ukrajinske istorije, stvorio novi nacionalni mit. U Ševčenkovoj sudbini Ukrajinci sibolično vide istorijski razvoj Ukrajine.
4. маја 1860, у Петрограду, Шевченко је написао песму којој је дао наслов
По српском (Подражаніє сербському).
Наїхали старости
Й молодик за ними:
Вони собі пішли в хату
З батьком розмовляти;
А я в його, молодого,
В того чорнобривця,
Беру коня, та й нічого —
Веду до криниці.
Кінь утомлений, копита
Розкуті, розбиті,
Сіделечко мережане
Зопсуте, невкрите.
— Скажи, коню, до кого це
Ви так нагло гнались?
— До якоїсь чорнобривки
Всю ніч майнували.
— Чи ти ж, коню, будеш пити
З нашої криниці?
Чи буде та чорнобривка
Сей рік молодиця?
На шта се угледао велики украјински песник када је стварао наведене стихове? Осим шкртог наслова, он није оставио никаквих других података. Судећи, опет, по најновијим издањима Кобзара[2], где се уз ову песму не даjе никакав коментар, изгледа да се њоме није нико позабавио.
Да би се пронашао песников извор није, међутим, била потребна нека велика мука. Мотив песме упућује на нашу народну лирику, најпре на збирку Вука Караџића, чије је дело знао творац Кобзара. [3] И одиста, у првој књизи Вуковој налазе се две песме са истим предметом — Дјевојка и коњ момачки и Будљанка дјевојка и коњ[4]; своје стихове Шевченко је испевао према првој:
Гдјено синоћ на конаку бјесмо,
Господску ти вечер' вечерасмо!
Лијепу ти дјевојку видјесмо!
За главом јој од бисера лале.
Ја јој дадох коња провађати,
Она коњу тихо говораше:
„Ој дорате гриве позлаћене!
„Је ли ти се господар женио?"
Коњиц њојзи вриском одговара:
„Ој Бога ми, лијепа дјевојко!
„Није ми се господар женио,
„Него мисли тобом о јесени,
„О јесени која прва дође."....
Основни мотив наше народне песме — разговор девојке са коњем за чијег би господара желела да пође — Шевченко је прерадио. Наше стихове казује момак, Шевченкове — девојка, — и ту су већ прве разлике. У српској песми мотив се развија постепено, са све већом отвореношћу која при крају достиже врхунац, док украјинска песма помиње на самом почетку просиоце, али је зато при завршетку сва у наговештају, помало у неизвесности. Многе појединости које се садрже у једној песми не постоје у другој.
Српски стiхови певају, на пример, обећање девојке дa ће дорату оковати узду и сребром и златом, чега нема у преради украјинској. Или обратно: Шевченкови стихови о уморном коњу, који је сву ноћ толико јурио да су му се потковице отковале а седло подерало, немају одговарајућих у нашој песми. Српска песма изриком истиче лепоту девојке, даје још и појединост „за главом јој од бисера лале"; украјинска вели о њој само да је црних обрва, а то је био Шевченков идеал жене. Затим, наша песма је цела у десетерцу, док је украјинска у наизменичним осмерцима и шестерцима (изузимајући први стих — седмерац), и у слику.
Набрајати све разлике било би ситничарство. Пред нама су две песме везане само главним мотивом, али развијене свака на свој начин, и свака изврсно.
http://www.rastko.rs/rastko-ukr/au/nedic_sevcenko.html
