Pumpaj Dinstanović
Zaslužan član
- Poruka
- 104.601
Mislim da ste svi već odavno čuli za ovu pričicu, mnogo puta. Iznova i iznova. Može se čuti na raznim društvenim mrežama, pročitati na pojedinim portalima ili blogovima, na YouTube kanalima, a ponekad čuti i u razgovoru sa ljudima (pa čak se ta fabulica mogla sretati više puta i na Krstarici). Priča je u svojoj osnovi, ista: iznosi se tvrdnja da zvanična nauka, istorijska, tvrdi da su Stari Sloveni u VI ili VII stoleću prepešačili dunavsku reku, hodajući po dno (u maniru utvara iz prvog dela filma Pirati sa Kariba), te da su preko jako dugačkih trski disali, kako se ne bi podavili. Nekada se uz priču dodaje da su ti Sloveni za sobom čak vukli i volove, koji su takođe disali na trske.
S obzirom da je rečno korito Dunava poprilično duboko, to bi značilo da bi te trske morale biti dugačke preko 40 metara, a u nekim dubljim delovima dunavskog korita, čak i preko 90 metara. Po tom viđenju, tako bi pešačili, u zavisnosti od tačke ulaska na stotine metara (najuže kod Đerdapse klisure, oko 150 metara), ili čak i par kilometara. Tako nešto je fizički jako teško zamislivo, pa čak i nelogično, jer bi postavilo pitanje šta bi uopšte i bilo pripadnicima slovenskih plemena da tako nešto i pokušaju, hipotetički.
Sa ovom pričom, međutim, postoji jedan prilično ozbiljan problem. Ona je fiktivna. U istoriografiji ne postoji niti jedna jedina ozbiljna publikacija u kojoj se tako nešto tvrdi ili na sličan način percipira migracija Slovena preko Save i Dunava, niti je to deo nijednog školskog programa (ni na jednom nivou). Niko nigde ne može od zvaničnih istoričara pročitati ili čuti tu priču. Zapravo, jedini primeri pojave ove priče, dolaze, zapravo, isključivo od upravo simpatizera alterantivne istorije ili generalno teorija zavere. Dok može biti slučaj da, odista, ljudi šire tu priču iz neznanja, sami istinski uvereni da je ona tačna, ona je očigledno stvorena i u javnost plasirana kao deo taktike argumenta strašila. To je koncepcija u kojoj se, u nedostatku legitimnih (kontra)argumenata, izmišlja i potura lažna tvrdnja „druge strane“, iliti pravi „čovek od slame“. Iliti, pošto pristalice teorija zavere, u ovom slučaju često nazivani „novoromantičarima“, nemaju kredibilnih argumenata kritike na račun istorijskih tvrdnji o doseljavanju Slovena na Balkansko poluostrvo u ranom srednjem veku, tvrdnje naučnih krugova se zamenjuju izmišljenom pričom, koja je karikirana do besomučnosti i onda se vodi polemika sa nepostojećom argumentacijom kritikovane strane.
Naravno, tako nešto je moguće jedino uz oslanjanje na lakovernost ljudi i na to da će se malo ko setiti da proveri da li je iznesena tvrdnja istinita. Međutim, to nije ono što je najzanimljivije u celoj ovoj priči. Kao što je poznato, iako to, naravno, zavisi od osobe do osobe, ljudske sećanje podložno je korumpiranju. U slučaju ove priče, postoje čak i primeri nekih pojedinaca koji prepričavaju navodna iskustva iz svojih klupa u osnovnim školama, gde su ih, kao bajagi, nastavnici istorije učili tome ili su čitali o tome i udžbenicima za peti ili šesti razred. Da li je reč o konstrukcijama koje ljudi prave, smatrajući da nije baš laganje ako konstruišu nešto za šta smatraju da je tačno, ili se radi o konfabulacijama u kojima mozak, prosto, počinje usled nebrojeno mnogo ponavljanja da veruje da je nešto zaista istina (preslikavanjem tuđih iskustava i tvrdnji na sopstvenu memoriju) ili u nekim slučajevima možda i vrlo svesno izmišljanje, nije uvek najjasnije utvrditi.
No, hajde da otvorimo temu o tome gde bismo izvršili kolekciju svih tih tvrdnji, analizirali nakon što sakupimo i povezali nit da vidimo ko je od koga tu priču čuo, ko je modifikovao (kao što rekoh, nekada se u priču interpoliše i stočna zaprega) gde su inspiracije bile za izmišljanje ove priče, kako je to sve krenulo, itd.
Ono što sam do sada uspeo da identifikujem ukazuje na to da je, pretpostavka ide, pokojni pseudoistoričar Jovan I. Deretić (1939-2021) prvi izneo tu tvrdnju pre nekoliko decenija, a nakon toga posle njega listom preuzeli svi ostali (nesvesno ili ne, a najverovatnije većinom nesvesno, iz neznanja).
Temu ću započeti sa, možda, najurnebesnijim primerom priče kojoj je ova tema posvećena. U pitanju je jedna epizoda emisije Rezervni položaj, čiji je voditelj Nikša Bulatović, emitovana 20. decembra 2022. godine. Gost te emisije bio je fizičar Dragoljub Antić, jedan od najbližih saradnika pokojnog Deretića. Segment, podosta komičan, može se pogledati ovde, od 36:13 do 40:22:
Nikša počinje sa prepričavanjem jedne od Deretićevih priča, po kojima je neka nastavnica istorije, navodno, prišla Deretiću i pričala tog dana u školi da su, kao bajagi, Sloveni prešli Dunav dišući na trsku. Segment gornje emisije dobija poprilično urnebesne razmere, jer je Nikša Bulatović doneo čak primerak trske u studio, na sto, da pokaže gledaocima kako to izgleda.
Nikša, dalje, pominje kako je, kao bajagi, i on „učio u školi“ to isto (iako, naravno, nikada to nije učio). Potom su uzeli ovu trsku, prikazali je za kamere, polomili da se vidi unutrašnjost... Dalje pominju nekakve babe, bebe, koze i krave, i stari i bolesni ubogi ljudi koje dišu na trske, da su neki nosili i žrvnjeve dok su disali na trske, da je to nekakva priča koja je i u nekakvim „udžbenicima“, tobože, uneta. Voditelj je potom predložio da svako ko veruje u doseljavanje Slovena na Balkan, stane na obalu Dunava, uzme najveću trsku koju može i makar proba da zamisli taj poduhvat. A Antić je potom dodao i da taj treba nekakve njegove „akademike“ i „istoričare“ za koje tvrdi da iznose tu tvrdnju, za sobom ponese preko Dunava.
Jedina stvar koju je Antić u isečenom segmentu ispravno naveo jeste da su to sve „besmislice“. Pa, istina je, jesu besmislice.
S obzirom da je rečno korito Dunava poprilično duboko, to bi značilo da bi te trske morale biti dugačke preko 40 metara, a u nekim dubljim delovima dunavskog korita, čak i preko 90 metara. Po tom viđenju, tako bi pešačili, u zavisnosti od tačke ulaska na stotine metara (najuže kod Đerdapse klisure, oko 150 metara), ili čak i par kilometara. Tako nešto je fizički jako teško zamislivo, pa čak i nelogično, jer bi postavilo pitanje šta bi uopšte i bilo pripadnicima slovenskih plemena da tako nešto i pokušaju, hipotetički.
Sa ovom pričom, međutim, postoji jedan prilično ozbiljan problem. Ona je fiktivna. U istoriografiji ne postoji niti jedna jedina ozbiljna publikacija u kojoj se tako nešto tvrdi ili na sličan način percipira migracija Slovena preko Save i Dunava, niti je to deo nijednog školskog programa (ni na jednom nivou). Niko nigde ne može od zvaničnih istoričara pročitati ili čuti tu priču. Zapravo, jedini primeri pojave ove priče, dolaze, zapravo, isključivo od upravo simpatizera alterantivne istorije ili generalno teorija zavere. Dok može biti slučaj da, odista, ljudi šire tu priču iz neznanja, sami istinski uvereni da je ona tačna, ona je očigledno stvorena i u javnost plasirana kao deo taktike argumenta strašila. To je koncepcija u kojoj se, u nedostatku legitimnih (kontra)argumenata, izmišlja i potura lažna tvrdnja „druge strane“, iliti pravi „čovek od slame“. Iliti, pošto pristalice teorija zavere, u ovom slučaju često nazivani „novoromantičarima“, nemaju kredibilnih argumenata kritike na račun istorijskih tvrdnji o doseljavanju Slovena na Balkansko poluostrvo u ranom srednjem veku, tvrdnje naučnih krugova se zamenjuju izmišljenom pričom, koja je karikirana do besomučnosti i onda se vodi polemika sa nepostojećom argumentacijom kritikovane strane.
Naravno, tako nešto je moguće jedino uz oslanjanje na lakovernost ljudi i na to da će se malo ko setiti da proveri da li je iznesena tvrdnja istinita. Međutim, to nije ono što je najzanimljivije u celoj ovoj priči. Kao što je poznato, iako to, naravno, zavisi od osobe do osobe, ljudske sećanje podložno je korumpiranju. U slučaju ove priče, postoje čak i primeri nekih pojedinaca koji prepričavaju navodna iskustva iz svojih klupa u osnovnim školama, gde su ih, kao bajagi, nastavnici istorije učili tome ili su čitali o tome i udžbenicima za peti ili šesti razred. Da li je reč o konstrukcijama koje ljudi prave, smatrajući da nije baš laganje ako konstruišu nešto za šta smatraju da je tačno, ili se radi o konfabulacijama u kojima mozak, prosto, počinje usled nebrojeno mnogo ponavljanja da veruje da je nešto zaista istina (preslikavanjem tuđih iskustava i tvrdnji na sopstvenu memoriju) ili u nekim slučajevima možda i vrlo svesno izmišljanje, nije uvek najjasnije utvrditi.
No, hajde da otvorimo temu o tome gde bismo izvršili kolekciju svih tih tvrdnji, analizirali nakon što sakupimo i povezali nit da vidimo ko je od koga tu priču čuo, ko je modifikovao (kao što rekoh, nekada se u priču interpoliše i stočna zaprega) gde su inspiracije bile za izmišljanje ove priče, kako je to sve krenulo, itd.
Ono što sam do sada uspeo da identifikujem ukazuje na to da je, pretpostavka ide, pokojni pseudoistoričar Jovan I. Deretić (1939-2021) prvi izneo tu tvrdnju pre nekoliko decenija, a nakon toga posle njega listom preuzeli svi ostali (nesvesno ili ne, a najverovatnije većinom nesvesno, iz neznanja). Temu ću započeti sa, možda, najurnebesnijim primerom priče kojoj je ova tema posvećena. U pitanju je jedna epizoda emisije Rezervni položaj, čiji je voditelj Nikša Bulatović, emitovana 20. decembra 2022. godine. Gost te emisije bio je fizičar Dragoljub Antić, jedan od najbližih saradnika pokojnog Deretića. Segment, podosta komičan, može se pogledati ovde, od 36:13 do 40:22:
Nikša počinje sa prepričavanjem jedne od Deretićevih priča, po kojima je neka nastavnica istorije, navodno, prišla Deretiću i pričala tog dana u školi da su, kao bajagi, Sloveni prešli Dunav dišući na trsku. Segment gornje emisije dobija poprilično urnebesne razmere, jer je Nikša Bulatović doneo čak primerak trske u studio, na sto, da pokaže gledaocima kako to izgleda.
Nikša, dalje, pominje kako je, kao bajagi, i on „učio u školi“ to isto (iako, naravno, nikada to nije učio). Potom su uzeli ovu trsku, prikazali je za kamere, polomili da se vidi unutrašnjost...
Dalje pominju nekakve babe, bebe, koze i krave, i stari i bolesni ubogi ljudi koje dišu na trske, da su neki nosili i žrvnjeve dok su disali na trske, da je to nekakva priča koja je i u nekakvim „udžbenicima“, tobože, uneta. Voditelj je potom predložio da svako ko veruje u doseljavanje Slovena na Balkan, stane na obalu Dunava, uzme najveću trsku koju može i makar proba da zamisli taj poduhvat. A Antić je potom dodao i da taj treba nekakve njegove „akademike“ i „istoričare“ za koje tvrdi da iznose tu tvrdnju, za sobom ponese preko Dunava. Jedina stvar koju je Antić u isečenom segmentu ispravno naveo jeste da su to sve „besmislice“. Pa, istina je, jesu besmislice.
, pogotovo ovo za volove 
