Али, како ће неко ко је у позицији да, рецимо, жели да разуме, знати кога треба да саслуша и чије мишљење треба да усвоји?
Прост пример, овај форум, свими који дођемо и учествујемо, немамо обавезу да изнесемо неке своје сертификате коиј би доказали да познајемо материју у којој учествујемо. Многи се вешто користе википедијом или неким другим, благо речено, сумњивим извором информација које затим представљају као своје или као релевантне. Ретко се деси да неко своје речи поткрепи општеприхваћеним научним доказима а то је још и лакше него кад је у питању апстрактно мишљење које зависи у великој мери од неких прихваћених норми.
Неко ко жели да разуме ће посветити време и уложити напоре у настојање да стекне потребно предзнање које је довољно да би се нешто разумело. Такво предзнање, у случају са биологијом, неће сигурно стећи на креационистичким сајтовима и у креационистичкој литератури, већ ће се латити литературе коју су израдили биолози. Простом аналогијом - знање о енглеском језику нећу стећи на часовима математике, него на часовима енглеског, а знање о биологији на часовима биологије, не веронауке. Посезање за подацима са Википедије је добра алтернатива некоме ко нема приступ оригиналној стручној литератури. Википедија није и не треба се посматрати као извор података, али то је место на коме су подаци из релевантних извора обједињени и сажети, и што је најбитније - референцирани изворима из којих су извучени. Наравно, далеко је од тога да је савршена и да садржи све податке и релевантне изворе, чак је у малом броју случајева садржај приказан на њој и погрешан и обмањујући, али то не обезвређује читав пројекат који се заснива на тумачењу података из извора које се уобличава у енциклопедијске чланке.
Рецимо, историја, да не потенцирамо сад религију. Све чешће и на све краћим временским размацима, долази до некаквог "кориговања" историје, према најновијим подацима, како воле да кажу. Сви смо свесни да историју пишу победници, тако је било кроз векове, и како ми сад да установимо релевантност таквих података, а да у исто време успешно искључимо субјективност или бар да је умањимо до прихватљивих граница?
Нисмо сви свесни да
историју пишу победници. То је једна обична флоскула која не може бити удаљенија од реалности, а коју су популаризовали поштоваоци лика и дела Винстона Черчила, приписивајући је њему иако за то не постоје никакви подаци. Уз то је и погрешно тумачена као правило, а стварност показује да се то
правило из неког разлога баш и не поштује. Размотримо неколико примера; један од најважнијих раних писаних историјских извештаја -
Историју Пелопонеског рата, написао је Тукидид, који је током рата био атински генерал и који се борио
на страни губитника; Флавије Јосиф се борио против Римљана у Првом јеврејско-римском рату (
и изгубио), али је касније написао
Јеврејски рат и
Јеврејске старине; Августин Хипонски је написао
De civitate Dei (О Држави Божјој) након што су Визиготи опљачкали Рим, иако то није толико историја колико филозофија или теологија; већи део историје Вијетнамског рата написали су управо амерички аутори.
Запажање о кориговању (нема никакве потребе за наводницима) историје се такође злоупотребљава у пропагандне сврхе и за крсташке ратове које против историје спроводе они са политичким мотивима који једноставно желе да историја буде оно што се њима допада или одговара њиховој идеологији, а не оно што је истина. Наиме, кориговање научних (не само историјских) података на основу новијих података је потпуно нормалан ток развоја знања. Узмимо најбаналнији пример - равну Земљу. Некада се тврдило међу најученијим умовима да је Земља равна плоча, а данас је ситуација сасвим другачија. То је последица правилног опхођења према чињеницама и кориговања знања до ког се дошло на основу новијих података. Некада су болести
лечене живом, разним растворима штетних супстанци, пуштањем крви, итд. Ако одемо још даље у прошлост, видећемо да су некад практиковане далеко екстремније методе - жртвовање људи ради излечења, просперитета, успеха у сукобима, наклоњености богова, временских услова, итд. Остаци ових антинаучних знања се и данас огледају у неким деловима света, нажалост. Заступника идиотизма о равној Земљи има свугде, рецимо, иако је модерна наука одавно доказала, на основу непрегледне количине података, да је Земља облика неправилног елипсоида. Разноразни шарлатани и даље практикују методе лечења које су одавно и на основу непрегледне количине резултата опсежних истраживања доказане као неделотворне, чак и штетне по здравље и живот. Не треба наводити пуно примера, довољно је споменути само Мирољуба Петровића и њему сличне преваранте који
неизлечиве болести лече обичним тинктурама или чиме већ. У неким државама афричког континента је, нажалост, у екстремном и наглом, сталном порасту број случајева жртвовања деце до 15 година због веровања да се тиме може неко излечити или стећи огромно богатство. У неким деловима света се
традиционална медицина још увек практикује иако је такав вид праксе у науци одавно потпуно одбачен - нпр. употреба рогова носорога за израду препарата за лечење импотенције. Све су ово последице непоштовања корекције знања стеченог на основу новијих података из разних области науке. Нема разлике између тога и непоштовања корекције знања стеченог на основу новијих података из историје. Да ли је требало противити се корекцији историје после открића нових података као што је постојање печата кнеза Стројимира или било ког другог артефакта или документа који мења дотадашњи поглед и схватање српске историје? Па, корпус знања стеченог науком се константно мења на основу нових података, то је основна одлика научног метода, а не очување унапред зацртаних ставова и одбијање промене упркос новим подацима.