Etničko porijeklo Albanaca

[Pumpaj Dinstanović]

О АЛБАНСКОМ ЕТНОНИМУ У СРЕДЊЕМ ВЕКУ

https://www.academia.edu/66697648/O...u_On_the_Albanian_ethnonym_in_the_Middle_Ages

 

[NickFreakyrgios]

Оно

• Dragovići, (grč. Draguviti) su nesumnjivo bili vodeće slovensko pleme u oblastima Makedonije. Dve odvojene grane ovog plemena pominju se u istorijskim izvorima - jedna severozapadno od Soluna, na prostoru od Skoplja do Verije[7]; i druga u okolini reke Marice i grada Filipopolja (danas Plovdiv u Bugarskoj)[8]. Prema "Čudima Svetog Dimitrija", njima su vladali kraljevi, koji su često Romejima plaćali danak i sa njima bili u savezu.[9]
• Brsjaci, (grč. Berziti) su bili srpsko pleme koje je, poput Dragovića, bilo podeljeno u dve različite grane. Jedna, veća grana, naseljavala je područje današnje severne Albanije, severno od reke Škumbe. Druga, manja grana, pominje se u "Čudima Svetog Dimitrija" pod nazivom "Velegeziti" na prostoru Tesalije, tačnije, na severnoj obali Pagasetskog zaliva, kod Demetrijasa i Tebe Tesalijske. [10] Do 677. godine aktivno su trgovali sa romejskim gradom Solunom.[11]
• Rinhini, su bili pleme Avaro-Slovenskog porekla. Njihovo ime potiče od lokalne reke, verovatno na prostoru između Vardara i Strume.[12] Poznati su bili po rudarstvu i metalurgiji, i bili su veoma moćno i uticajno pleme.[13]
• Sagudati, su bili podeljeni u dve grane: jedna je nastanjivala prostor od Verije do Soluna, a druga sliv reke Bregalnice. Poznati su bili po pljačkanju romejskih luka u Tesaliji.[14]
• Smoljani, su naseljavali područje u okolini reke Meste, kao i veći deo Pirinske makedonije i Rodopskih planina.
• Strumljani (grč. Strimoniti), su bili pleme koje je naseljavalo obale reke Strume, kao i manje delove Pirinske Makedonije. Bili su najpoznatiji po vrhunskoj brodogradnji i pomorstvu. Činili su osnovu Hotimirove flote. U svojim gusarskim pljačkama stizali su čak i do Mramornog mora,[15] a veruje se i da su se njihovi brodovi našli na arapskoj strani tokom arapske pljačke Carigrada 904. godine.

што је евидентно у "Чудима св. Димитрија" да Арбанаса ту нема а да ту територију покривају Дуговити и Велегезити.
Да не понављам оно што сам написано појава Арбанаса је тесно везана и за појаву Влаха на Хелади и Тесалији а теме ће носити прво имена словенских архонтија на том тлу које су им претходиле.

Ова два рада када се прочитају све је јасно да не понављам шта сам писао већ. Ова трећа коју сам цитирао је добра али је аутор погрешио што није поставио у 2 одвојене књиге . 1 као историја Албанаца 2 Политичке спекулације догађаји у САНУ и како је уопште теза 2 небитна нонаме аутора избила на врх науке па и домаће. Овако је исто добро али са прелажењем са теме на тему мало губи сам историјски карактер и прелази на политички.

https://forum.krstarica.com/threads/etnicko-porijeklo-albanaca.644273/page-215
https://easyupload.io/x5g65n
https://easyupload.io/ryytq6

Рекао бих да је овде све речено. Да не буде магли више отврорићемо тему византијско уређење од 9-11 века и онда се све јасно види.
Међутим ово се избегава због Словена јер су баш њихове архонтије повлашене и поарбанашене.
Оно што Коматина није урадио а то је одакле Власи на Хелади одговор је из Паноније одакле их протерују Мађари.

 

[ZabranjeniLegenda]

Рекао бих да је овде све речено. Да не буде магли више отврорићемо тему византијско уређење од 9-11 века и онда се све јасно види.
Међутим ово се избегава због Словена јер су баш њихове архонтије повлашене и поарбанашене.
Оно што Коматина није урадио а то је одакле Власи на Хелади одговор је из Паноније одакле их протерују Мађари.

Nemamo konkretno dokaze da su Brsjaci bili srpsko pleme, posto vjerovatno su dosli sa Pripjata u 6. vijeku, a ne u 7. vijeku sa Srbima.

 

[NickFreakyrgios]

Nemamo konkretno dokaze da su Brsjaci bili srpsko pleme, posto vjerovatno su dosli sa Pripjata u 6. vijeku, a ne u 7. vijeku sa Srbima.

Кад прочиташ мало литературе а наводе се извори онда можеш. Ако само клепећеш као Шваба тра ла ла и не прочиташ ни једну књигу онда немаш ништа.Дакле какав бре Припјат ко га је уопште споменуо. Ни ти сам Брсјаке и Смољане навео као српско већ словенско племе.

 

[ZabranjeniLegenda]

Кад прочиташ мало литературе а наводе се извори онда можеш. Ако само клепећеш као Шваба тра ла ла и не прочиташ ни једну књигу онда немаш ништа.Дакле какав бре Припјат ко га је уопште споменуо. Ни ти сам Брсјаке и Смољане навео као српско већ словенско племе.

Malo gore si citirao clanak koji pise da su Brsjaci srpsko pleme.

Najvjerovatnije su se doselili u Makedoniju iz Belarusa (mocvare Pripjata) sa Dregovitima (koji su spomenuti kao pleme i u Belarus).

 

[NickFreakyrgios]

О АЛБАНСКОМ ЕТНОНИМУ У СРЕДЊЕМ ВЕКУ

https://www.academia.edu/66697648/O...u_On_the_Albanian_ethnonym_in_the_Middle_Ages

Најбитније да Коматина побија све твоје тезе о аутохтоности Албанаца и било какве везе са Илирима.

Malo gore si citirao clanak koji pise da su Brsjaci srpsko pleme.

Najvjerovatnije su se doselili u Makedoniju iz Belarusa (mocvare Pripjata) sa Dregovitima (koji su spomenuti kao pleme i u Belarus).

Аман погледај референце и изворе нема места за претпоставке имаш у Чудијма св Димитрија чланак јје из српске википедије књига није о Власима на Хелади. Поента приче и чланка да се на територији Албаније налазе словенске архонтије непобитно а сад да ли ће неко тумачити да ли су српске или нису немамо доказа да их назовемо српским.

 

[NickFreakyrgios]

Malo gore si citirao clanak koji pise da su Brsjaci srpsko pleme.

Najvjerovatnije su se doselili u Makedoniju iz Belarusa (mocvare Pripjata) sa Dregovitima (koji su spomenuti kao pleme i u Belarus).

Пази Највероватније са територије данашњег Либана.
Највероватније , Највероватније ,Највероватније ............и тд.

 

[ZabranjeniLegenda]

Најбитније да Коматина побија све твоје тезе о аутохтоности Албанаца и било какве везе са Илирима.


Аман погледај референце и изворе нема места за претпоставке имаш у Чудијма св Димитрија чланак јје из српске википедије књига није о Власима на Хелади. Поента приче и чланка да се на територији Албаније налазе словенске архонтије непобитно а сад да ли ће неко тумачити да ли су српске или нису немамо доказа да их назовемо српским.

Ako imamo potvrde da su jahali konje i dosli u 7. vijeku onda imamo jaci dokaz da su Srbi. Ako su dosli u 6. vijeku i disali na trske onda vjerovatno nijesu Srbi vec obicni Sloveni.

 

[NickFreakyrgios]

Мислип да су Самнови Словени ратовали са Францима , Немцима и Аварима пешке?

Ево ти Тибор Живковић.

Треба рећи да античку ДНК нико са простора бивше Југославије није радио. Тиме сам, мислим, сасвим довољно рекао. Није ми познато како неко може да говори о некаквој генетичко-етничкој структури раносредњовековне популације, на пример, у Београду – када не постоје истраживања. То што неко анализира ДНК рецентне популације, па то примењује на хипотетичку популацију из 600 године, потпуно је ирелевантно за озбиљна истраживања. Недостаје велики број, бојим се ситних комадића, ове слагалице. Недостаје, пре свега, методолошки оквир који ће одредити простор истраживања, број узорака неопходан за уједначен приступ на читавој територији Србије, идентификовати халпогрупе које су примарни циљ истраживања, проћи систематски кроз изворе који говоре о становништву Мезије, Дакије, Дарданије, прикупити систематски генетски (остеолошки) материјал од гвозденог доба па до 12. века, упослити нове људе из разних области – историчаре, историчаре уметности, археологе, антропологе, филологе, генетичаре, молекуларне биологе – да не ређам даље. А све то, наравно, мора да буде финансирано, и то добро финансирано. Онако како се претходни министар клео да ће бити – и довео целокупну научну јавност у заблуду. Последње две године су поптуно изгубљене за науку у Србији, захваљујући потпуном дилетантизму оних који су испред државе били задужени да се о тој науци, старају.

 

[КРЦУН]

Рекао бих да је овде све речено. Да не буде магли више отврорићемо тему византијско уређење од 9-11 века и онда се све јасно види.
Међутим ово се избегава због Словена јер су баш њихове архонтије повлашене и поарбанашене.
Оно што Коматина није урадио а то је одакле Власи на Хелади одговор је из Паноније одакле их протерују Мађари.

Рекао бих да је овде све речено. Да не буде магли више отврорићемо тему византијско уређење од 9-11 века и онда се све јасно види.
Међутим ово се избегава због Словена јер су баш њихове архонтије повлашене и поарбанашене.
Оно што Коматина није урадио а то је одакле Власи на Хелади одговор је из Паноније одакле их протерују Мађари.

У Солуну је записано и упорно одржавано предање да се св. Димитрије родио, живео и мученичком смрћу умро у Солуну, и то 26 октобра једне од година у којима је владао цар Максимијан (285—305)“. Новија истраживања показала су, међутим, да та солунска традиција не одговара историској стварности. Утврђено је, наиме, да је Димитрије био грађанин римског Сирмијума и да је ту као ђакон погубљен због ширења хришћанске вере 9. априла 304 године“. Преузевши култ сирмиског мученика, Солуњани су ускоро присвојили и самог свеца, а нешто доцније учинили га и заштитником свога града. Ово њихово присвајање постаје разумљиво ако имамо у виду како саму судбину Сирмијума у V веку тако и антагонизам који је владао између два истакнута града Илирика. У складу са тим, Солуњани су прекројили и првобитну легенду о животу и смрти св. Димитрија“. Светилиште посвећено овом мученику подигнуто је у Солуну почетком V века, односно после 415 године“, а као заштитник града прославља се најкасније од VI века“. Култ Димитрија нагло се проширио по свим крајевима Балкана, а нарочито се дубоко укоренио у самој престоници“. Колико је то обожавање било интензивно и непрекидно најбоље показује ромејска хагиoграфија која Димитрија не заборавља ни после пада државе. У огромној и разноврсној литератури те врсте солунски чудотворац био је један од највише слављених светаца.

1. Усвајајући ову традицију Вуeus је закључио да је Димитрије умро на самом почетку IV века. (Вyei, Comment. praev. Ne 52—63, PG 116, 1111—1118).

2. Delehaye, Les légendes grecques des saints militaires 103—8. Његов добро заснован закључак усваја и новим разлозима допуњује А. Sigalas, EЕВX 12 (1936) 319 — 20. Cf. Grabar, Martyrium I, 455 i J. Zeiller, Les origines chrétiennes dans les provinces danubiennes de l'empire romaine, Paris 1918, 79-83.

3. Трагови таквог адаптирања остали су видљиви у очуваним солунским Passiones s. Demetrii, како упозорава А. Sigalas 1. c.

4. Вуei, Comment. praev, 74, PG 116, 1124. Grabar, Martyrium I, 318, 448 et passim.

5. Byei, Comment. praev. 80, PG 116, 1127.

6. О траговима тог култа у нашој земљи сf. K. Dieterich, BZ 31 (1931) 55—57.

Баришић Фрањо. Чуда Димитрија Солунског као историски извори

 

[NickFreakyrgios]

У Солуну је записано и упорно одржавано предање да се св. Димитрије родио, живео и мученичком смрћу умро у Солуну, и то 26 октобра једне од година у којима је владао цар Максимијан (285—305)“. Новија истраживања показала су, међутим, да та солунска традиција не одговара историској стварности. Утврђено је, наиме, да је Димитрије био грађанин римског Сирмијума и да је ту као ђакон погубљен због ширења хришћанске вере 9. априла 304 године“. Преузевши култ сирмиског мученика, Солуњани су ускоро присвојили и самог свеца, а нешто доцније учинили га и заштитником свога града. Ово њихово присвајање постаје разумљиво ако имамо у виду како саму судбину Сирмијума у V веку тако и антагонизам који је владао између два истакнута града Илирика. У складу са тим, Солуњани су прекројили и првобитну легенду о животу и смрти св. Димитрија“. Светилиште посвећено овом мученику подигнуто је у Солуну почетком V века, односно после 415 године“, а као заштитник града прославља се најкасније од VI века“. Култ Димитрија нагло се проширио по свим крајевима Балкана, а нарочито се дубоко укоренио у самој престоници“. Колико је то обожавање било интензивно и непрекидно најбоље показује ромејска хагиoграфија која Димитрија не заборавља ни после пада државе. У огромној и разноврсној литератури те врсте солунски чудотворац био је један од највише слављених светаца.

1. Усвајајући ову традицију Вуeus је закључио да је Димитрије умро на самом почетку IV века. (Вyei, Comment. praev. Ne 52—63, PG 116, 1111—1118).

2. Delehaye, Les légendes grecques des saints militaires 103—8. Његов добро заснован закључак усваја и новим разлозима допуњује А. Sigalas, EЕВX 12 (1936) 319 — 20. Cf. Grabar, Martyrium I, 455 i J. Zeiller, Les origines chrétiennes dans les provinces danubiennes de l'empire romaine, Paris 1918, 79-83.

3. Трагови таквог адаптирања остали су видљиви у очуваним солунским Passiones s. Demetrii, како упозорава А. Sigalas 1. c.

4. Вуei, Comment. praev, 74, PG 116, 1124. Grabar, Martyrium I, 318, 448 et passim.

5. Byei, Comment. praev. 80, PG 116, 1127.

6. О траговима тог култа у нашој земљи сf. K. Dieterich, BZ 31 (1931) 55—57.
Pogledajte prilog 1086282
Баришић Фрањо. Чуда Димитрија Солунског као историски извори

Може имати смисла јер је Солун настао као Сирмијум у егзилу после продора Гота у Панонију. Мислим да је то и прихваћено опште.
Године 1180, Византија предаје град Краљевини Угарској, која подиже нов средњовековни град на темељима срушеног и некада велелепног Сирмијума. Град добија име Civitas Sancti Demetrii (Град Светог Димитрија), по градском патрону и у Сирмијуму погубљеном хришћанском мученику Светом Димитрију. Мађари од тад град називају и Szávaszentdemeter, а Срби — Д(и)митровица.

 

[NickFreakyrgios]

Међутим ја баш ту видим везу у "Чудима св Димитрија" устанак у аварском каганату. Сермберијанци и Бугари поражавају аварског кагана и долазе на капију Солуна пробивши Дунавски лимес. Кувер и Маур.
Порекло самог града је упитно....

"Изгледа да корен речи води порекло од санскритске речи „сру” која значи струјање, у овом случају „водени ток”, „течење”, слично корено речи „сер”, која у староиндијском облику значи капљати, од чега и долази латински облик serum. Илирска реч „сир”, вероватно је редуковани степен исте речи, из чега је латинизацијом настало Sir-m-ium. Датовање овог, латинизованог имена, везује се у сваком случају за сам почетак 1. века нове ере и долазак Римљана у мало и просперитетно насеље Илира и Келта на обали Саве. Назив Сирмијум је у непосредној вези са реком Савом, латински Savum. У то доба остало је записано и још неколико варијација основног имена и то: Civitas Sirmiensium et Amantinorum (Плиније, почетак 1. века) и Colonia Flavia Sirmium (79. година). У сваком случају и порекло имена и насељавање Сирмијума имали су вишевековну традицију и пре доласка Римљана. Главни узрок томе је повољан географски положај у плодном међуречју Саве и Дунава, што је погодовало развоју трговине између хеленистичког (грчког) и западног света, у којој је Сирмијум још у старој ери имао велики значај. Варијанта имена Sirmium, Sirmio (Сирмиј), представља директан континуитет традиције латинског назива за насеље и као такво опстаје упркос пропасти римске царевине и честим освајањима, рушењима и спаљивањима, прво од стране Источних Гота, затим Хуна (441), Гепида и Авара (582). Име је преживело и период 8—11. века и смену прво франачке, потом бугарске и коначно византијске власти."

Доходак Св Димитрију на Митровдан круни српских владара. Немањића.

 

[Pumpaj Dinstanović]

Најбитније да Коматина побија све твоје тезе о аутохтоности Албанаца и било какве везе са Илирима.

Zašto je to najbitnije?

 

[ZabranjeniLegenda]

Мислип да су Самнови Словени ратовали са Францима , Немцима и Аварима пешке?

Ево ти Тибор Живковић.

Треба рећи да античку ДНК нико са простора бивше Југославије није радио. Тиме сам, мислим, сасвим довољно рекао. Није ми познато како неко може да говори о некаквој генетичко-етничкој структури раносредњовековне популације, на пример, у Београду – када не постоје истраживања. То што неко анализира ДНК рецентне популације, па то примењује на хипотетичку популацију из 600 године, потпуно је ирелевантно за озбиљна истраживања. Недостаје велики број, бојим се ситних комадића, ове слагалице. Недостаје, пре свега, методолошки оквир који ће одредити простор истраживања, број узорака неопходан за уједначен приступ на читавој територији Србије, идентификовати халпогрупе које су примарни циљ истраживања, проћи систематски кроз изворе који говоре о становништву Мезије, Дакије, Дарданије, прикупити систематски генетски (остеолошки) материјал од гвозденог доба па до 12. века, упослити нове људе из разних области – историчаре, историчаре уметности, археологе, антропологе, филологе, генетичаре, молекуларне биологе – да не ређам даље. А све то, наравно, мора да буде финансирано, и то добро финансирано. Онако како се претходни министар клео да ће бити – и довео целокупну научну јавност у заблуду. Последње две године су поптуно изгубљене за науку у Србији, захваљујући потпуном дилетантизму оних који су испред државе били задужени да се о тој науци, старају.

To je davno prije preko 10 godina rekao. Genetika je mnogo napredila za to vrijeme. Mozemo sve da provjerimo. Arheoloski skeleti sa Starceva, Vince, i Cucuteni su testirani i nijesu pronadjeni nijedan i2a1b. Nas i2a1b je mladjeg karaktera i dolazi sa prostora Pripjata oko 3. vijeka.

 

[NickFreakyrgios]

To je davno prije preko 10 godina rekao. Genetika je mnogo napredila za to vrijeme. Mozemo sve da provjerimo. Arheoloski skeleti sa Starceva, Vince, i Cucuteni su testirani i nijesu pronadjeni nijedan i2a1b. Nas i2a1b je mladjeg karaktera i dolazi sa prostora Pripjata oko 3. vijeka.

Јашта шта се онда ватамо за Тибора Живковића од пре 10. година то није ин. Узмемо мало од генетике шта нам одговара , мало од званичне историје , мало фељтона са нета , мало логике аутохтониста и правимо њу ејџ Хор Бечких Дечака.

Иди пиши на генетичкој генеологији зашто избегаваш да тамо просипаш овакве теорије?

 

[ZabranjeniLegenda]

Јашта шта се онда ватамо за Тибора Живковића од пре 10. година то није ин. Узмемо мало од генетике шта нам одговара , мало од званичне историје , мало фељтона са нета , мало логике аутохтониста и правимо њу ејџ Хор Бечких Дечака.

Иди пиши на генетичкој генеологији зашто избегаваш да тамо просипаш овакве теорије?

Tibor Zivkovic nije u genetici, on je istoricar srednjeg vijeka.

Moze, daj link za to mjesto.

 

[NickFreakyrgios]

Zašto je to najbitnije?

Зато што је то заслуга Беч-Берлин мантре о Арбанасима и Власима као староседеоцима који се помињу први пут у 12. веку.
Коматина је рекао овде исто што и ја пре коју годину да се Власи из Паноније селе на Хелааду одакле се шире кроз Србију у 12. веку не као домицијално становништво већ као номади.

Tibor Zivkovic nije u genetici, on je istoricar srednjeg vijeka.

Moze, daj link za to mjesto.

Ти ниси ни у једном ни у другом већ си хаус мајстор.

 

[КРЦУН]

Међутим ја баш ту видим везу у "Чудима св Димитрија" устанак у аварском каганату. Сермберијанци и Бугари поражавају аварског кагана и долазе на капију Солуна пробивши Дунавски лимес. Кувер и Маур.
Порекло самог града је упитно....

"Изгледа да корен речи води порекло од санскритске речи „сру” која значи струјање, у овом случају „водени ток”, „течење”, слично корено речи „сер”, која у староиндијском облику значи капљати, од чега и долази латински облик serum. Илирска реч „сир”, вероватно је редуковани степен исте речи, из чега је латинизацијом настало Sir-m-ium. Датовање овог, латинизованог имена, везује се у сваком случају за сам почетак 1. века нове ере и долазак Римљана у мало и просперитетно насеље Илира и Келта на обали Саве. Назив Сирмијум је у непосредној вези са реком Савом, латински Savum. У то доба остало је записано и још неколико варијација основног имена и то: Civitas Sirmiensium et Amantinorum (Плиније, почетак 1. века) и Colonia Flavia Sirmium (79. година). У сваком случају и порекло имена и насељавање Сирмијума имали су вишевековну традицију и пре доласка Римљана. Главни узрок томе је повољан географски положај у плодном међуречју Саве и Дунава, што је погодовало развоју трговине између хеленистичког (грчког) и западног света, у којој је Сирмијум још у старој ери имао велики значај. Варијанта имена Sirmium, Sirmio (Сирмиј), представља директан континуитет традиције латинског назива за насеље и као такво опстаје упркос пропасти римске царевине и честим освајањима, рушењима и спаљивањима, прво од стране Источних Гота, затим Хуна (441), Гепида и Авара (582). Име је преживело и период 8—11. века и смену прво франачке, потом бугарске и коначно византијске власти."

Доходак Св Димитрију на Митровдан круни српских владара. Немањића.

Mir. II 1. У уводу овог поглавља писац нас обавештава да он наставља тамо где је стао архиепископ Јован. Констатујући да Јован није описао „неизрециво тешке опсаде варвара“ из времена свога епископата, он ће, вели, најпре описати те опсаде, па ће затим прећи на чудеса која су се збила при догађајима из његова времена“. Приказ прве од тих опсада почиње овако: „И тако се деси, као што је речено, да се за епископата блажене успомене Јована подиже народ Словена, неизмерно мноштво састављено од Драговића, Сагудата, Велегезита, Вајунита, Верзита и осталих племена. Најпре су се показали у томе што су, изградивши чамце истесане из једног стабла и наоружавши се за море, опљачкали читаву Тесалију и острва око ње и Хеладе, па још и Кикладска Острва и читаву Ахају, Епир и највећи део Илирика и део Азије, опустошили *** многе градове и покрајине, и потом једнодушно одлучили да крену и на речени христољубиви овај наш град са циљем да га опљачкају као што су и остале“.

Даље, из пишчевих речи види се да пљачке и гусарења не изводе неки Словени који би дошли са стране, рецимо из Подунавља, него словенска племена из околине Солуна. Аутор наиме изричито каже: „Подиже се народ Словена, неизмерно мноштво састављено од Дрогувита, Сагудата итд“, а не рецимо „провали народ Словена“ и т. сл. А да је овде стварно реч о домаћим, у Македонији већ настањеним словенским племенима показује и једно место из Мir. II 2 где се прича како ови исти Словени, о којима се говори у Мir. II 1, после неуспеле опсаде шаљу хагану поклисаре поручујући, између осталог, да је Солун још једини град „у њиховој средини“ који они нису освојили и разорили“.

Баришић Фрањо. Чуда Димитрија Солунског као историски извори, стр. 85, 86.

Сермберијанци и Бугари поражавају аварског кагана и долазе на капију Солуна пробивши Дунавски лимес. Кувер и Маур, о томе више у:

Kenneth M. Setton, The Bulgars in the Balkans and the Occupation of Corinth in the Seventh Century, Speculum Vol. 25, No. 4 (Oct., 1950), pp. 502-543.

 

[NickFreakyrgios]

Mir. II 1. У уводу овог поглавља писац нас обавештава да он наставља тамо где је стао архиепископ Јован. Констатујући да Јован није описао „неизрециво тешке опсаде варвара“ из времена свога епископата, он ће, вели, најпре описати те опсаде, па ће затим прећи на чудеса која су се збила при догађајима из његова времена“. Приказ прве од тих опсада почиње овако: „И тако се деси, као што је речено, да се за епископата блажене успомене Јована подиже народ Словена, неизмерно мноштво састављено од Драговића, Сагудата, Велегезита, Вајунита, Верзита и осталих племена. Најпре су се показали у томе што су, изградивши чамце истесане из једног стабла и наоружавши се за море, опљачкали читаву Тесалију и острва око ње и Хеладе, па још и Кикладска Острва и читаву Ахају, Епир и највећи део Илирика и део Азије, опустошили *** многе градове и покрајине, и потом једнодушно одлучили да крену и на речени христољубиви овај наш град са циљем да га опљачкају као што су и остале“.
Pogledajte prilog 1086315
Даље, из пишчевих речи види се да пљачке и гусарења не изводе неки Словени који би дошли са стране, рецимо из Подунавља, него словенска племена из околине Солуна. Аутор наиме изричито каже: „Подиже се народ Словена, неизмерно мноштво састављено од Дрогувита, Сагудата итд“, а не рецимо „провали народ Словена“ и т. сл. А да је овде стварно реч о домаћим, у Македонији већ настањеним словенским племенима показује и једно место из Мir. II 2 где се прича како ови исти Словени, о којима се говори у Мir. II 1, после неуспеле опсаде шаљу хагану поклисаре поручујући, између осталог, да је Солун још једини град „у њиховој средини“ који они нису освојили и разорили“.
Pogledajte prilog 1086319
Баришић Фрањо. Чуда Димитрија Солунског као историски извори, стр. 85, 86.

Сермберијанци и Бугари поражавају аварског кагана и долазе на капију Солуна пробивши Дунавски лимес. Кувер и Маур, о томе више у:
Pogledajte prilog 1086324
Kenneth M. Setton, The Bulgars in the Balkans and the Occupation of Corinth in the Seventh Century, Speculum Vol. 25, No. 4 (Oct., 1950), pp. 502-543.

Врло сигурно јер ће истоимене архонтије постојати ту до 9. века.Неке и до 12 века,На једној ће настати влашка етничка тема.
Нити су Словени преко Дунава поседовали уопште такву технологију да опљачкају чак и острва. Такву логистику су могли имати само скупине које су добро познавале насеља мрежу путева , сливове река и море.Словенске архонтије на ромејском копну
Остаје нејасно зашто се извесном Јовану подмеће нешто тако важно што је заборавио да помене.
На овом документу као и ДАИ је радио преправке или адаптације дубровачки бенедикт Бандури тачније скоро свим византијским списима.
Човек преправио Тивалис и Превалис зато што је тако логично.

 

[NickFreakyrgios]

 

[КРЦУН]

Култура названа Комани Кроја, позната је искључиво по гробљима, распоређеним у троуглу између Охридског језера, Скадарског језера и Крфа. Та су гробља обично смештена уз утврђења (Комани, Сард, Љеш, Кроја, итд.). Особена су по богатом инвентару (накит, делови ношње, ратничка опрема), некад датованом у VII-VIII столеће. Само у једном случају такво гробље забележено је на црквишту раноромејског доба – на храму Светог Еразма код Охрида (Маленко). То гробље, донекле другачије оријентисано од цркве, оштетило је зидове храма. Значи, постоји велики дисконтинуитет између храма срушеног око 600. године, и становништва које ту оснива гробље, а да не зна за зидове базилике ни њихову оријентацију. У Сарду код Скадра спроведена су истраживања и гробља у подножју града и самог града, која су делимично објављена. Из утврђења су објављени налази металних предмета Комани Кроја културе, и само један уломак грнчарије - део истовременог лонца словенске израде.[1] Из Кроје, Љеша, Букела и других места са гробљима Комани Кроја културе, нема објављених налаза грнчарије. Било би природно да неком гробљу одговара насеље, унутар града или у смештено негде у близини, а уобичајен и најбројнији налаз из насеља је грнчарија. Необично је да нису спроведена ископавања „Каљаје Далмачес“ у Команију, утврђења поред кога је истраживано епонимно гробље. Пошто нема података о насеобинским налазима Комани Кроја културе, осим поменутог изузетка, очигледно је реч о намерном сакривању података. Разлог је јасан: грнчарија, као примерак из Сарда, показује словенско становништво. На „Градишту“ у Симици (јужна Албанија) нађена је словенска грнчарија и накит VIII-XI столећа, али ту гробље није истраживано.[2] Тиме се открива метод манипулисања археолошким чињеницама – бира се шта ће бити ископавано, бирају се информације које ће бити објављене, а то су оне које се могу искористити за политичке сврхе, док се остале сакривају.

[1] Komata Damjan. Varreza arbërore e Shurdhahut (Rrethi i Shkodrës) / La nécropole albanaise de Shurdhah (Sarda). In: Iliria, vol. 9-10, 1979. pp. 105-121.

https://www.persee.fr/docAsPDF/iliri_1727-2548_1979_num_9_1_1738.pdf

[2] Spahiu Hëna. La ville haute-médiévale albanaise de Shurdhah (Sarda). In: Iliria, vol. 5, 1976. Premier colloque des Etudes Illyriennes (Tirana 15-20 septembre 1972) – 2. pp. 151-167

https://www.persee.fr/docAsPDF/iliri_1727-2548_1976_num_5_1_1228.pdf

 

[NickFreakyrgios]

Јесте урађено је мало боље истраживање култура је обимна показује неке артифакте из прве аварске епохе , неки налази о+показују из друге аварске епохе па и сличност са културом Алана обалом Азоровог мора и неких алатјских племена. Најсличнија је гробиштима у Панонији , са гробиштима словенско-аварске епохе и гробиштима из Хрватске из 9. века који су најбројнији. Иду и до Истре. Код Хрвата мало другачијих декорација од типичне аварске и Комани јер на западу дефинитивно прима обележја и франачке културе. Овде је учествовао и Флоријан Курта око неких датовања сачувани су и каталози Ђорђа Јанковића који су увршени интересантно овај пут не као псеудоархеолога већ човека који је у великој мери допринео увидевши први сличност са старохрватским гробиштима из 9. века око Нина. Ови су карактеристични и у Великоморавској.

Могу поставити цело дело али сви су се определили за Кувера и Сермберијанце који су чували ову саобраћајницу на самој граници између Словена и Византијаца. Пошто се радило о староседелачком становништву из Сирмијума помешаним са Бугарима , Аварима и Словенима имала је неке византијске античке особености као и хришћанских елемената.. Увозили су неке ствари са апенинског полуострва а поседовало је неке античке елементе Византије из 6. века и позне антике.

 

[NickFreakyrgios]

Шта рећи више да Александар Лома Серби етмолошки доводи у везу са Кимерос на аланском и сарматском.
Невен Будак такође говори да Кимери доносе српско име али се није повезивао са народом. Тако да би даље извођење било Симберос или Сирбинос још старији што би на тај начин и Сирмијум и Срем довело у директну везу са српским именом. То би се онда могло поклопити са дуплом сеобом Срба јер ће архонтија Серберијанаца и Бугара постојати у Грчкој до 8-9 века можда и 10. Сррберијанаци морам проверити.
Ови би могли бити они што су дошли заиста до Дунава и покајали се и раселили се на другом месту свакако су присутни у Доклеји од 7. века.

 

[Khal Drogo]

 

[NickFreakyrgios]

Волео бих чути став неутралних лингвистичара не са нашег универзитета јер шта знамо о палео балканских језика? грчки?
Пошто ни један језик Палеобалканаца није познат али језици Палеокавказаца су донекле познати тачније језик Кимера и кавкаских Алродијаца не би требало да се разликовао превише од Пеласг а како вифемо Кимери и Трибали се савршено разумеју и претапају једни у друге и ратуј против Скита и Македонаца. Кавкаски Албанци су такође палео народ мало скитизован али свакако један палео народ.