Догађај који је претходио и проузроковао долазак Арбанаса у Србију, био је рат између
Византије и Србије у јесен 1042. године. Ромеји су са великом војском напали Србију и борбе су
вођене на пределу Новог Епира, данашња територија Албаније. У две велике битке Срби су
страшно поразили Ромеје и то је проузроковало немире у Византији. Један од побуњеника био је
војсковођа Ђорђе Манијак, који је командовао византиском војском на Сицилији и јужној
Италији. Пошто су га без разлога сменили одлучио се на побуну и кренуо да узме власт у
Цариграду. Повео је своју византијску војску коју је имао под командом и један део кавкаских
Арбанаса, односно Албанаца како су их тада звали, као помоћне чете. Са Арбанасима ишле су и
њихове породице како је то био обичај у том времену. Манијак се са својом војском искрцао у
Драчу почетком марта 1043. године. На путу за Цариград сукобио се код Острова са ромејском
војском верном Цариграду и ту погинуо. После погибије њеног вође, његова војска се предала.
Ове догађаје описао је савременик, византијски историчар Михаило Аталиота, (39)
Тада се, први пут, Албанци помињу у Европи. То признају и арбанашки историчари и кажу:
“Византијски писац из једанаестог века, Михаило Аталиота, описао је побуну византијског
Војводе од Сицилије, Ђорђа Манијака, и извештава да се овај господин долазећи из Италије
искрцао у Драчу 1043. године са војском састављеном од Ромеја и Албанаца.” (58)
Византинци су прихватили Манијакове, војнике који су се предали, али нису хтели да приме
Албанце који су били странци. Њих су потисли на територију Србије. Ови нису могли да се врате
натраг на Сицилију, јер су лађе са којима су дошли биле заплењене. Молили су Србе да им дозволе
да се негде населе, па како су они традиционални сточари, гајиће стоку за њих и србску властелу.
Војислав им је дозволио да се населе у Рабану, једно мало слабо насељено место на подножју
планине Јабланице. Колико је био бројан тај народ није познато, али према процени није их било
мање од пет хиљада, ни више од двадесет хиљада. У Србију су стигла само четири албанска
племена: Геге, Тоске, Јапе (Лиапе) и Шамиде. Геге су “Госк” или “Гог” код јерменских географа.
Шамиде су азијски Шумикси. Ова два последња племена су била мала, можда само делови
племена, па су се утопили у прва два племена.
По Рабану ми смо их назвали Арбанасима, странци их зову Албанцима, а они сами себе
називају Шћипетарима што на њиховом језику значи Брђани. Турци су их звали Арнаутима. То је
арапски назив који значи : они који се нису вратили – мисли се из Србије на Сицилију. Сви
западни научници који су проучавали Арбанасе, слажу се да Шћипетари значи – Брђани. (40),
(41), (42) и (43)
Предео око Рабана где су живели Арбанаси називан је Арбанон. Тај предео су Срби називали –
Рабан. У тринаестом веку, када су Арбанаси запремали одређену територију, Арбанон се
простирао између река Маће на северу и Шкумбе на југу, без Драча и околине. Реку Шкумбу су
прелазили у горњем току и допирали до горњег тока реке Девола у пределу града Коњуха. Овај
град су Римљани по реци Шкумби називали Скампа, а султан Мехмед II назвао га је Елбасан.
Предео јужно од Шкумбе и Девола са центром у Белиграду називан је Албанијом или Вајонитијом.
Име Албанија није било у вези са Арбанасима нити Арбаноном, него је дато по Белиграду, на
