Meni se činilo da je ta apologija Austrougarske postojala samo u krugovima popularne "istorije", na šta i ne treba da reaguju istoričari, već mediji i kapital.
Dobro si onomad rekao-citirao da je
jezik dijalekat sa vojskom. Isto je, rako bih,
sa istorijom: to je verzija priče (istina ali ne i cela istina) oko koje se dogovorimo, tj.
imamo li vojsku koja može da stoji na braniku naše priče.Problem je što su ovo ozbiljno shvatili oni sa kojima naša lingvistika i istoriografija pretenduju da se ne slože. Naši ne. Naši su zauzeli rovovske pozicije, koje su mogle da upale u Velikom ratu, ali ne i danas, sto godina kasnije. Govorim o naučnicima, istoričarima i lingvistima. To je danas vojska, ili makar njen veći i snažniji deo. Mora ih biti mnogo više i moraju biti "multimedijalni", izlaziti u javnost, biti aktivni u javnom životu. Državni je zadatak da ih motiviše - da prepozna stvarne potrebe društva i nacionalno-društvenih naučnika, katkad da ih dodatno nagradi, katkad ispičkara uz lomljavinu kvaka, prema potrebi.
Kvantitet rađa kvalitet. Danas se koriste poluge za krivljenje ili ispravljanje istine, ali su od skupog materijala koji se kuje uz mnogo rada, upornosti i truda. Nije bitno šta je istina već šta se priča da je istina. To je ta vojska.
Iritira kada neko posle Slobe propagira tezu "istina će pobediti" dok gubimo i ovaj ("medijski") rat, rat koji znači naš jezik i našu istoriju.
http://media.wix.com/ugd/6f7c56_3e85291e0fabf3cf342bcdb385f23c49.pdf
