Slavan
ne i poznat
- Poruka
- 10.374
Архимандрит Лука
НАШКИ И АРБАНАШКИ
Васојевићи на Сицилији
Десио се један догађај на Цетињу толико необичан, да нас је оставио, што се каже, све без даха. Дакле, дошла су, као и четири године раније, два свештеника из Порторика од којих је један, отац Андреј Вујисић, родом из Мораче, а други је отац Петар, на кога се и односи ова прича. Шта је он поријеклом, да ли Италијан или Албанац, нијесмо знали да кажемо. Углавном он је православни свештеник, канонске Цркве.
Њих двојица су годинама заједно и тако су кренули у мисију у Порторико, гдје имају за сад само сто вјерника. Међутим, како се чудно деси да Господ отвори нека врата на која човјек није рачунао: када су били ту прије четири године ништа нијесмо о оцу Петру сазнали, а овог пута смо причали о ситуацији у Порторику и о доста нејасном поријеклу оца Петра. И ето, да кажемо, случајно, када смо једном сједели после Свете Литургије, отвори Господ врата неслућена и неочекивана.
Дакле, сједели су ту и отац Радомир Никчевић и отац Љубомир Јовановић, наши свештеници који су управо били у Скадру, и који су почели причу о народу који тамо живи.
Тамо у Враки и Скадру постоји велика српска популација. Међутим, чудна ствар је да ту има и Срба муслимана који су свјесни своје нације и памте кад су прешли у ислам. Ријеч је о народу који је побегао из Подгорице и околине, не знам тачно којим поводом, и задржао муслиманску вјеру, али је задржао и своју нацију; чак се тамо и њихов хоџа презива Поповић. Када је то поменуто сви смо се засмијали, а засмијао се и отац Петар, за кога смо мислили да не говори српски. Тада смо видјели да он разумије шта причамо. Онда отац Радомир рече да народ у Скадру прича два језика, нашки и арбанашки. Дакле ''нашки'' би био српски који они зову ''нашки'', на шта отац Петар скочи и рече да се и код њега на Сицилији причају два језика – ''нашки'' и арбанашки и да он разумије барем 70 посто од онога што ми причамо, те да нема потребе да му се преводи. Ми смо остали потпуно збуњени: каква сад Сицилија, ''нашки'', арбанашки… и питали смо га о чему се ту ради? Објаснио нам је да су они на Сицилији исељеници из Скадра, али да знају да нијесу поријеклом из Скадра него из неког другог мјеста, и ту већ поче да прича на енглеском – до тада нам је причао на ''нашком'', који смо ми јако добро разумјели. Рече да долазе из неког мјеста које се зове Лефт Ривер и ми се одмах сјетисмо да је у питању Лијева Ријека. А он рече: ''Да, тако код нас кажу Лијева Ријека, а наш је родоначелник неки Васо!'' Из овог смо закључили да је вјероватно у питању некаква популација Васојевићâ која је прошла кроз Скадар. Упитали смо га колико их је сада на Сицилији? Рекао је да их је у преко 90 села око 60 000 људи. Збуњени свим што смо чули питали смо га које су вјере ти људи? Рекао је да су вјере православне, али да нијесу у канонској Цркви, јер их нико не признаје; да имају и своје свештенике и да се држе сви заједно, да је најчешће презиме Немањин, што Италијани изговарају као Немањино, али да се на ''нашким'' изговара као Немањин, и да причају сви ''нашки'' и арбанашки. Ми смо били и даље тако да кажем у недоумици: 90 села са 60 000 људи!?
Даље нам је рекао да су прије 500 година дошли из Лијеве Ријеке и да се сјећа како су га као дијете успављивали причама о претку Васу, од чијег су сина Ковача потекли Ковачевићи, од којих су и његови Вулићи (он сад има неко друго италијанско презиме, јер Италија баш није дала да се о томе нешто нарочито прича, покушали су да их убиједе да су Албанци, али им то није успјело). Рекао нам је како памте неког попа Катану, од којег су Катанићи и како су дошли на Сицилију 29. маја, те зато већ 500 година 29. маја сви иду на највишу гору на Сицилији, да гледају на исток према отаџбини и да плачу: ''Ја сам био мали и нисам знао зашто треба да се плаче, стари су ми рекли да морам да плачем и да гледам на исток, они су плакали, онда ухвати и мене жалост и онда сам и ја плакао. Пјевали су неке тужне пјесме на нашком језику о својој отаџбини''.
Предложио сам оцу Петру да га одведемо на Васов гроб у Ножице у Лијеву Ријеку. То је за њега било потресно… загрлио је онај гроб и говорио да 500 година његова породица жели да види тај гроб, а нијесу ни знали гдје је, нијесу знали гдје је Лијева Ријека. Упознали смо га и са старјешинама из Васојевића и Братоножића. Послије смо га одвели у Скадар да се види са осталима, и видио се и са једнима и са другима, и са Србима и са муслиманима који су изузетни људи. Мора се рећи да ти муслимани не гледају нас православце као на страно тијело, него чак и помажу у пословима на уређењу око наше српске Цркве тамо, јер знају да је ријеч о истом народу. И ја сам сам први пут био тамо, мислио сам да је Скадар на Бојани некаква бајка, али заиста су тамо младу Гојковицу коју Албанци зову Розафа узидали у зид и данданас из тог зида точи млијеко: оставили су дојку слободну да подоји сина. Још чудније је што је отац Петар ту причу знао у такве детаље да је нама стао дах. Рекао нам је да зна ту причу још из детињства. Ми смо мислили да су наше народне јуначке пјесме једини извор те историјске грађе, међутим видите не само да је прича истинита, већ је позната и том нашем народу, тим нашим Васојевићима и на Сицилији. То је заиста чудесно: таква једна тајна која је могла да остане покривена, а само да отац Радомир није рекао да се у Скадру прича ''нашки'' и арбанашки. Иначе, православни Албанци са којима се отац Петар тамо сусрео су говорили на том ''арбреш'' односно староалбанском, а то је тај ''арбанашки'', који отац Петар боље зна.
Објављено новембра 2009. у часопису Митрополије црногорско-приморске Светигора.
Архимандрит Лука је некадашњи настојатељ Цетињског манастира
НАШКИ И АРБАНАШКИ
Васојевићи на Сицилији
Десио се један догађај на Цетињу толико необичан, да нас је оставио, што се каже, све без даха. Дакле, дошла су, као и четири године раније, два свештеника из Порторика од којих је један, отац Андреј Вујисић, родом из Мораче, а други је отац Петар, на кога се и односи ова прича. Шта је он поријеклом, да ли Италијан или Албанац, нијесмо знали да кажемо. Углавном он је православни свештеник, канонске Цркве.
Њих двојица су годинама заједно и тако су кренули у мисију у Порторико, гдје имају за сад само сто вјерника. Међутим, како се чудно деси да Господ отвори нека врата на која човјек није рачунао: када су били ту прије четири године ништа нијесмо о оцу Петру сазнали, а овог пута смо причали о ситуацији у Порторику и о доста нејасном поријеклу оца Петра. И ето, да кажемо, случајно, када смо једном сједели после Свете Литургије, отвори Господ врата неслућена и неочекивана.
Дакле, сједели су ту и отац Радомир Никчевић и отац Љубомир Јовановић, наши свештеници који су управо били у Скадру, и који су почели причу о народу који тамо живи.
Тамо у Враки и Скадру постоји велика српска популација. Међутим, чудна ствар је да ту има и Срба муслимана који су свјесни своје нације и памте кад су прешли у ислам. Ријеч је о народу који је побегао из Подгорице и околине, не знам тачно којим поводом, и задржао муслиманску вјеру, али је задржао и своју нацију; чак се тамо и њихов хоџа презива Поповић. Када је то поменуто сви смо се засмијали, а засмијао се и отац Петар, за кога смо мислили да не говори српски. Тада смо видјели да он разумије шта причамо. Онда отац Радомир рече да народ у Скадру прича два језика, нашки и арбанашки. Дакле ''нашки'' би био српски који они зову ''нашки'', на шта отац Петар скочи и рече да се и код њега на Сицилији причају два језика – ''нашки'' и арбанашки и да он разумије барем 70 посто од онога што ми причамо, те да нема потребе да му се преводи. Ми смо остали потпуно збуњени: каква сад Сицилија, ''нашки'', арбанашки… и питали смо га о чему се ту ради? Објаснио нам је да су они на Сицилији исељеници из Скадра, али да знају да нијесу поријеклом из Скадра него из неког другог мјеста, и ту већ поче да прича на енглеском – до тада нам је причао на ''нашком'', који смо ми јако добро разумјели. Рече да долазе из неког мјеста које се зове Лефт Ривер и ми се одмах сјетисмо да је у питању Лијева Ријека. А он рече: ''Да, тако код нас кажу Лијева Ријека, а наш је родоначелник неки Васо!'' Из овог смо закључили да је вјероватно у питању некаква популација Васојевићâ која је прошла кроз Скадар. Упитали смо га колико их је сада на Сицилији? Рекао је да их је у преко 90 села око 60 000 људи. Збуњени свим што смо чули питали смо га које су вјере ти људи? Рекао је да су вјере православне, али да нијесу у канонској Цркви, јер их нико не признаје; да имају и своје свештенике и да се држе сви заједно, да је најчешће презиме Немањин, што Италијани изговарају као Немањино, али да се на ''нашким'' изговара као Немањин, и да причају сви ''нашки'' и арбанашки. Ми смо били и даље тако да кажем у недоумици: 90 села са 60 000 људи!?
Даље нам је рекао да су прије 500 година дошли из Лијеве Ријеке и да се сјећа како су га као дијете успављивали причама о претку Васу, од чијег су сина Ковача потекли Ковачевићи, од којих су и његови Вулићи (он сад има неко друго италијанско презиме, јер Италија баш није дала да се о томе нешто нарочито прича, покушали су да их убиједе да су Албанци, али им то није успјело). Рекао нам је како памте неког попа Катану, од којег су Катанићи и како су дошли на Сицилију 29. маја, те зато већ 500 година 29. маја сви иду на највишу гору на Сицилији, да гледају на исток према отаџбини и да плачу: ''Ја сам био мали и нисам знао зашто треба да се плаче, стари су ми рекли да морам да плачем и да гледам на исток, они су плакали, онда ухвати и мене жалост и онда сам и ја плакао. Пјевали су неке тужне пјесме на нашком језику о својој отаџбини''.
Предложио сам оцу Петру да га одведемо на Васов гроб у Ножице у Лијеву Ријеку. То је за њега било потресно… загрлио је онај гроб и говорио да 500 година његова породица жели да види тај гроб, а нијесу ни знали гдје је, нијесу знали гдје је Лијева Ријека. Упознали смо га и са старјешинама из Васојевића и Братоножића. Послије смо га одвели у Скадар да се види са осталима, и видио се и са једнима и са другима, и са Србима и са муслиманима који су изузетни људи. Мора се рећи да ти муслимани не гледају нас православце као на страно тијело, него чак и помажу у пословима на уређењу око наше српске Цркве тамо, јер знају да је ријеч о истом народу. И ја сам сам први пут био тамо, мислио сам да је Скадар на Бојани некаква бајка, али заиста су тамо младу Гојковицу коју Албанци зову Розафа узидали у зид и данданас из тог зида точи млијеко: оставили су дојку слободну да подоји сина. Још чудније је што је отац Петар ту причу знао у такве детаље да је нама стао дах. Рекао нам је да зна ту причу још из детињства. Ми смо мислили да су наше народне јуначке пјесме једини извор те историјске грађе, међутим видите не само да је прича истинита, већ је позната и том нашем народу, тим нашим Васојевићима и на Сицилији. То је заиста чудесно: таква једна тајна која је могла да остане покривена, а само да отац Радомир није рекао да се у Скадру прича ''нашки'' и арбанашки. Иначе, православни Албанци са којима се отац Петар тамо сусрео су говорили на том ''арбреш'' односно староалбанском, а то је тај ''арбанашки'', који отац Петар боље зна.
Објављено новембра 2009. у часопису Митрополије црногорско-приморске Светигора.
Архимандрит Лука је некадашњи настојатељ Цетињског манастира
