Etika u doba besmisla: Da li je dobar život moguć?

[Banovic Strahinja]

Vecina filozofskih učenja ide od pretpostavke da je moguće živeti dobar život. I u egzistencijalizmu, pa i u nihilizmu- vrli čovek je itekako moguć - ne kao neko ko se uklapa u univerzalni moralni okvir, već kao neko ko svesno bira svoje vrednosti i živi u skladu s njima, uprkos besmislu.
Aristotelova etika vrline, stoički čovek vrline, epikurejski srećan čovek, Kantov čovek dužnosti, itd- prema ovim teorijama, iako život može biti ispunjen teškoćama, on je ipak dobar jer se dobro može činiti dok smo živi.
Ali da li je to zaista tako? Možemo li zaista živeti moralno? Da li je Dobar život uopšte dostižan?

Antinatalisti ne misle da jeste.

Peter Wessel Zapffe smatra da je ljudska svest greška u evoluciji, jer nas tera da shvatimo apsurdnost i besmislenost postojanja. Po Zapffeu, svest je prekomerno razvijena u odnosu na ono što univerzum može da ponudi — svet je "neadekvatan“ da zadovolji dubine ljudske svesti, zbog čega se ljudi osećaju dosadno, nemirno i izgubljeno. Ta prekomerna svest izaziva egzistencijalni užas i teskobu; ljudi su jedina stvorenja svesna sopstvene smrtnosti, što ih stavlja u jedinstveno mučnu poziciju.
Kako bi se zaštitili od ove egzistencijalne patnje, ljudi se, prema Zapffeu, nesvesno oslanjaju na četiri psihološka mehanizma: potiskivanje misli (izolacija), prihvatanje spoljašnjih vrednosti (usidravanje — na primer, religija), odvraćanje pažnje trivijalnostima (distrakcija) i pretvaranje patnje u umetnost ili ideje (sublimacija). Ovi mehanizmi služe kao štit protiv razorne istine o besmislu postojanja.
Zapffe je bio antinatalist, verujući da je jedini način da se okonča ljudska patnja prestanak razmnožavanja i tiho izumiranje čovečanstva. Ukratko, Zapfe je ljude gledao kao previše svesna bića u besmislenom svetu, koja se moraju zavaravati kako bi preživela, a krajnji izlaz iz te dileme je nerađanje.


Julio Cabrera, je savremeni filozof koji je objavio knjigu u kojoj opisuje ono što naziva "negativna etika".
Negativna etika stoji nasuprot onome što on naziva "afirmativna etika".
Dok afirmativna etika pita: kako treba da živimo?, negativna etika pita da li treba da živimo? Dakle, afirmativna etika je etika drugog reda.
Cabrera, kako se može očekivati, smatra da je živeti inherentno problematično. Iako prepoznaje i slaže se sa opštim pesimizmom i nihilizmom nekih prethodnika, tvrdi da to nije jedini, pa čak ni glavni razlog za usvajanje stava da je život problematičan.
Za Cabreru, postoji jedan sveobuhvatan koncept u etici, uključujući afirmativnu etiku, koji on naziva Osnovna Etička Artikulacija (OEA): poštovanje autonomije drugih i izbegavanje manipulacije i nanošenja štete drugima.
Problem sa afirmativnom etikom, kako je Cabrera vidi, jeste što ona generalno prihvata osnovnu etičku artikulaciju, ali je ipak ignoriše pokušavajući da pravi kompromise. Afirmativna etika je uglavnom čin kompromisa, a Cabrera je kritikuje jer ne razmatra zašto uopšte mora da pravi kompromise. Zašto moral mora da pravi kompromise? Zašto moramo da pravimo kompromise kada je u pitanju prihvatljivost abortusa? Zašto moramo da pravimo kompromise u našoj politici prema životnoj sredini? Zašto pravimo kompromise ubijajući jedni druge u ratu? Zašto moralni agenti moraju da donose uznemirujuće moralne odluke, kao u teorijskom problemu koloseka ili u stvarnom scenariju uzajamno garantovanog uništenja (M.A.D)?
Afirmativna moralnost to mora da radi jer život uzima kao nešto dobro.
Ali Cabrera tvrdi da je to pogrešno i prilično nemoralno. Razlog zbog kojeg moramo da pravimo sve te kompromise i teške odluke jeste taj što život sam po sebi ne može da prihvati etičko. Moralni agenti su moralno diskvalifikovani. Svaka naša akcija ima neki uticaj na druge ljude, bilo direktno ili indirektno. Etika (OEA) zahteva da druge stavimo ispred sebe, a kao bića koja iracionalno nastavljaju da žive, nismo u stanju da ispunimo OEA. Život sam po sebi, u svoj svojoj veličanstvenosti, užasu i drami, ne može ni približno da ispuni OEA. Strukturno je nedovoljan.
Iz ovoga je prilično jasno da je Cabrera protiv rađanja. Iako uzima inspiraciju od Camus-a, Cabrera ga kritikuje jer je verovao da je jedino važno filozofsko pitanje samoubistvo, dok je u stvarnosti to i samoubistvo i odluka da se stvori još jedan svesni moralni agent.
Što se tiče samoubistva, Cabrera ga ne negira kao validnu opciju, ali ga obično ni ne podržava. Jedino samoubistvo koje podržava, po njegovom mišljenju, jeste ono koje proizilazi iz razumevanja da je samo postojanje štetno za druge ljude, slično stoičkom pogledu na samoubistvo.

Cabrera tvrdi da zadovoljstvo postoji, i da je zadovoljstvo dobro. Ali ta dobrota nužno postoji u određenom kontekstu – kontekstu bola, dosade i moralne diskvalifikacije. Svako zadovoljstvo ili šteti drugim ljudima ili je reakcija na naše egzistencijalno stanje.
Citat:
Negativno ljudsko biće ima veću bliskost sa konačnošću postojanja; ono je ne skriva niti ulepšava, razmišlja o njoj vrlo često ili gotovo uvek, i ima punu svest o onome što je za većinu pre-refleksivno, to jest, sve što radimo je konačno i može biti uništeno u bilo kom trenutku.
Negativan život, u tom smislu, je melanholičan i distanciran (ali nikada rasejan ili opušten), ne mnogo gori od većine života i u mnogim aspektima mnogo bolji, život bez nade i bez intenzivnih osećanja, ni razočaranja ni entuzijazma. I, iznad svega, bez iritantnog svakodnevnog pretvaranja da je "sve u redu" i da smo "sjajni", dok svoje bedne strane guramo pod tepih. Stoga, to je obično život bez velikih "kriza“ ili velikih "depresija“; negativni životi su životni putevi ispunjeni teskobom, poezijom i anksioznošću, i gotovo uvek vrlo aktivni životi.
U Kritici, već sam napisao da će negativan život proizaći, u osnovi, iz četiri ideje: (a) Puna svest o strukturnoj bezvrednosti ljudskog života, uz preuzimanje svih posledica toga; (b) Strukturno odbijanje prokreacije (negativan filozof sa decom je još apsurdniji od afirmativnog bez njih); (c) Strukturno odbijanje heterocida (ne ubijati nikoga uprkos čestoj potrebi za nasiljem); (d) Trajna i opuštena spremnost na samoubistvo kao mogućnost.
--------------------------

Cabrera tvrdi da je život inherentno problematičan, postoji li "dobar život" u bilo kojem smislu, ili je to samo utjeha koju sami stvaramo?
Tj Da li je dobar život moguć?
Cabrera govori o "moralnoj diskvalifikaciji" ljudskih bića. Je li naša sama priroda prepreka da uvek činimo ispravne stvari?
Postoji li nešto u našoj (ljudskoj) prirodi što nas sprečava da budemo moralni u potpunosti?
Prema Zapffeu, naša svest je greška u evoluciji. Mislite li da "prekomerna" svest, koja nam omogućuje da "razumemo besmislenost", donosi više patnje nego smisla?

 

[pertowic]

ljudskost je odlika koju imamo mi ljudi a nemaju zivotinje.

a to je mrznja

ni jedna zivotinja ne mrzi osim coveka

 

[Banovic Strahinja]

ljudskost je odlika koju imamo mi ljudi a nemaju zivotinje.
a to je mrznja
ni jedna zivotinja ne mrzi osim coveka

Pitanje je kako zakljuciti da li neke zivotinje mrze ili ne, no meni se cini da neke mrze- nor cimpanze imaju ratove koji cesto traju do istrebljenja, nekad godinama.

 

[Ljubo2]

Možemo li zaista živeti moralno? Da li je Dobar život uopšte dostižan?

Pitanje je da li je dobar čovek uopšte moguć?

Peter Wessel Zapffe smatra da je ljudska svest greška u evoluciji, jer nas tera da shvatimo apsurdnost i besmislenost postojanja.

Postojanje nije ni apsurdno, ni besmisleno, već ljudskko neznanje šta je svrha i smisao postojanja,

Po Zapffeu, svest je prekomerno razvijena u odnosu na ono što univerzum može da ponudi

Svest ne možže da bude ni razvijena, ni nerazvijena, Svest je ono koje je sposobno da sebe dovede u stanjke svesnosti. Čovekova svesnost o postojanju nje same i univerzuma nije razvijena i to je problem.

— svet je "neadekvatan“ da zadovolji dubine ljudske svesti, zbog čega se ljudi osećaju dosadno, nemirno i izgubljeno.

Svet nije tu da bi zadovoljio ljudsku svest, več je svest tu da se ponoću sveta razvije do stupnja da može da zadovolji samu sebe, a da ppri tome ne povredi svet.

Ta prekomerna svest izaziva egzistencijalni užas i teskobu; ljudi su jedina stvorenja svesna sopstvene smrtnosti, što ih stavlja u jedinstveno mučnu poziciju.

Svesnost o smrtnosti je zabluda. Svest je ono Prvo i Jedono koje postoji, koja ne može da bude ni stvorena, ni uništena. Suprotno tome ona je jedina koja je sposobna da od sebe same sve stvara ili uništava, a da pri tome samu sebe ne može ni stvoriti, ni uništiti.

Kako bi se zaštitili od ove egzistencijalne patnje, ljudi se, prema Zapffeu, nesvesno oslanjaju na četiri psihološka mehanizma: potiskivanje misli (izolacija), prihvatanje spoljašnjih vrednosti (usidravanje — na primer, religija), odvraćanje pažnje trivijalnostima (distrakcija) i pretvaranje patnje u umetnost ili ideje (sublimacija).

Postoji još jedan, ljudima nepoznat, ali veoma delotvoran mehanizam da see zaštite od egzistencijalne patnje, a to je da konačno saznaju Istinu i prestanu da žive u laži. Imajuću na umu da još uvem niko nišra ne za. Kao na primep to da fizičari još uvek pojma nemaju šta je materija, bilozi, šta je život, psiholozi, šta je Svest, vernici, šta je Bog, niti ideolozi i političari znaju da naprave savršen svestki društveni i ekonomski poredak, pomoču kojeg bi svi ljudi sveta mogli da ostvare svoje duhovno i materijalno blagostanje, kao svrhu i snisao svog života i postojjanja, umesto što tokom celje istorije vode ljudsko društvo iz katastrofe u katastrofu.

Ovi mehanizmi služe kao štit protiv razorne istine o besmislu postojanja.

Postojanje nije besmisleno. U svom neznanju ljudi prave grube greške i tako sami svoje postojanje čine besmislenim.

Zapffe je bio antinatalist, verujući da je jedini način da se okonča ljudska patnja prestanak razmnožavanja i tiho izumiranje čovečanstva. Ukratko, Zapfe je ljude gledao kao previše svesna bića u besmislenom svetu, koja se moraju zavaravati kako bi preživela, a krajnji izlaz iz te dileme je nerađanje.

Zbog svog neznanja i gluposti na samouništenju od uvek i radimo. Zbog duhovne nerazviojenosti, još u kamenom dobi i dobu ljudožderstva bi se samouništili, ali nismo imali dovoljno razvijene ratne tehnologije. Danas smo već i taj problem rešili, pa apokalipsa konačno i svečano može da počne.

Za Cabreru, postoji jedan sveobuhvatan koncept u etici, uključujući afirmativnu etiku, koji on naziva Osnovna Etička Artikulacija (OEA): poštovanje autonomije drugih i izbegavanje manipulacije i nanošenja štete drugima.

Kabrera pogrešno razmišlja. Ne poszoje nikakvi "Drugi". Postojimo samo "MI". Koji još uvek ne znamo da nanoseči štetu drugina, naniosimo štetu samima sebi.

Zašto moramo da pravimo kompromise......

Zato što na kraju uvek shvatimo da povređujući druge, povređujemo sami sebe. Zato što je zako, svi ratovi ser uvek ne završili dogovorom o primirjem. Ne zbog drugih, već zbog sebe.

Afirmativna moralnost to mora da radi jer život uzima kao nešto dobro.
Ali Cabrera tvrdi da je to pogrešno i prilično nemoralno. Razlog zbog kojeg moramo da pravimo sve te kompromise i teške odluke jeste taj što život sam po sebi ne može da prihvati etičko.

Samo niskorazvijena Svest ne može da prihvati etiku i ona je ta koja iz neznanja smatra da je život večita borba svakoga sa svakim u kojoj jači preživljava, u kojoj je pravo jačega njegovo prirodno pravo i u kojoij su dozvoljena sva sredstzva. Sve dok nisko razvijena svest u toj borbi i sama ne dobije po nosu i ne shvati da su etička pravila ipak prirodnija od pravila "prava jačega i prirodne selekcije". Da nije tako, evolucije Svesti od neetičnosti do etičnosti ne bi ni bilo.

Svako zadovoljstvo ili šteti drugim ljudima ili je reakcija na naše egzistencijalno stanje.

Zadovoljstvo sa značenjem duhovnog blagostanja jeste reakcija na egzistencijalno stanje. Koje čovek ne može ostvariiti sam živeći na pustom ostvrvu, već samo u zajednici sa drugim ljudim. Pod uslovom da je Svest svih ljudirazvijena do stupnja da razumeju da ddo zadovoljstva mogu da dođu samo zajedničkim naporom, pomažući jedni drugima, a ne na štetu drugih.

U Kritici, već sam napisao da će negativan život proizaći, u osnovi, iz četiri ideje:

Negativan život proizilazi iz četiri ideje, ali ne te koje ti navodiš. Te četiri ideje su suština ljudskog neznanja koje su bile uzrokom svih svetskih zala tokom cele ljudkske istorije. To su ideje po kojima su ljudi još uvek međusobno ldeoško- poltitički, verski, nacionalno i klasno podeljeni i zavađeni. To je razlog što ove ideje i svetske podele za život ljudi nemaju apsolutno nikakvu vrednost. I ljudi u svetu će moći da se oslobode zla i ostvare svoje duhovno i materijalno blagostanje, tek kad se oslobode ovih podela, pa se ujedine, naprave trajni mir i jedinstvenu svetsku ekonomsku uniju, u kojoj sem pravedne podele rada i rezultata rada molalvih drugih podela neće smeti da bude. Onako kako to rade milijarde ćelija prilikom gradnje ljudskih tela.

Cabrera tvrdi da je život inherentno problematičan, postoji li "dobar život" u bilo kojem smislu?

Nije život problematičan, već naše lažne iodeološko-političke, verske, nacionalne i klasne ideje, koje smatramo istininitim, pomoću kojih se najlakše ostvaruje duhovno i materijalno blagostanje.

Cabrera govori o "moralnoj diskvalifikaciji" ljudskih bića.

Ne radi se o nemoralnosti, već neznanju osnovnog prirodnog zakona harmonije i dobra, pomoću kojega se najlakše ostvaruje mir, red i duhoivno i materijalno blahostanje. Zakona po kojem su sgrađene sve materiojalnne forme u Univerzumu - atomi, nebeska tela, galaksije i tela ćelija, biljaka. životinnja i ljudi, u vidu savršeno organizovanih ekonomskih zajednica subjekata koji ove organizavije grade.

Je li naša sama priroda prepreka da uvek činimo ispravne stvari?
Postoji li nešto u našoj (ljudskoj) prirodi što nas sprečava da budemo moralni u potpunosti?

Postoji! Neznanje osnovnog Prirodnog zakona po kojem postoje materija, život i Univerzum i njegovog principa harmonije i dobra, pomoću kojeg se najlakše ostvaruje duhovno i materijalno blagostanje, kao svrha i smiso života i sveukupnog postojanja.

Prema Zapffeu, naša svest je greška u evoluciji. Mislite li da "prekomerna" svest, koja nam omogućuje da "razumemo besmislenost", donosi više patnje nego smisla?

Svest nije greška. Ona je jedina koja postoji. Ako se uopšte može giovoriti o grešci, to je činjenica da kao društvo još uvek nismo evoluirali do kraja, tj. jioš uvek nismo otkrili Istunu o svom postojanju, njegojom smislu i svrsi i prirodno najboljem načinu na koji se taj smiosao i svrha najlakše ostvaruju.

 

[Metronomy]

Naravno da je moguć, da je i dostižan i da u toku cele civilizovane epohe mnogi ljudi žive afirmativne živote u kojima uživaju.
Živi i pusti druge da žive, ako baš nisi kanibal ili uronjen u svet frustracija. Život je smislen za većinu ljudi, mnogi traže smisao i traže ga u afirmativnom domenu pozitivizma, prilagodjavajući se nametnutim uslovima preživljavanja i opstanka, ne govorim o onima koji zbog "opstanka" zvanog ambicija, nemaju osećaj za one koje zovu kolateralna šteta. Ambicija koja je pozitivističko osećanje u glavama manjine može da stvori besmisao morala i negativnu etičku opredeljenost, ali masovna afirmativna ambicija, po principu akcije i reakcije, uspostavlja ravnotežu već u sledećem trenutku.
Afirmativna etika je jasno vidljiva u svesti ljudi, čak i u vremenu mentalnog robovlasništva koji sada živi većina čovečanstva, reakcija na negativnu etiku je vidljiva i uslovi se menjaju, pa civilizacija ide u dobrom pravcu i sve više ljudi je u mogućnosti da ima željeni dobar život.

 

[Ljubo2]

Afirmativna etika je jasno vidljiva u svesti ljudi, čak i u vremenu mentalnog robovlasništva koji sada živi većina čovečanstva, reakcija na negativnu etiku je vidljiva i uslovi se menjaju, pa civilizacija ide u dobrom pravcu i sve više ljudi je u mogućnosti da ima željeni dobar život.

Afirmativne etike nema u svesti ljudi, jr ljudi joiš uvek pojma nemaju šta je afirmarivna etika. Večina ljudi samo šeli mir, ljubav i blagostanje, ali još uvek noiko ne zna da to ne može da se postogne u uslovima ideološko-političkioh, verskih, nacionalnih i klsnih podela i da afirmativna etika poodrazumeva upravo odsutnost takvih vrsta podela. Koje jošuvek svi ljudi sveta veličaju do neba i kojih još uvek niko ne bi hteo da se odrekne. Sto podrazumeva da da nisu u pravu kad tvrduiš "da afirnativna etika ajasno vlada u svesti ljudi", Želeti mir i ljubav nije afirmativna etika. Hriščani već 2000 godinna zagovaraju mir i ljubav, pa ipk oni su tokom poslednjih 2000 godina učinili najgora zla na planeti, a i danas ih čine.

 

[Metronomy]

Sorry...

 

[Banovic Strahinja]

Postoji još jedan, ljudima nepoznat, ali veoma delotvoran mehanizam da see zaštite od egzistencijalne patnje, a to je da konačno saznaju Istinu i prestanu da žive u laži. Imajuću na umu da još uvem niko nišra ne za. Kao na primep to da fizičari još uvek pojma nemaju šta je materija, bilozi, šta je život, psiholozi, šta je Svest, vernici, šta je Bog, niti ideolozi i političari znaju da naprave savršen svestki društveni i ekonomski poredak, pomoču kojeg bi svi ljudi sveta mogli da ostvare svoje duhovno i materijalno blagostanje, kao svrhu i snisao svog života i postojjanja, umesto što tokom celje istorije vode ljudsko društvo iz katastrofe u katastrofu.

Ovo je u isto vreme tacno i kontradikcija- tj daleko su ljudi od tacke gde ce moci sagledati istinu i stvarnost takvu kakva jeste- samim time su i jako daleko od toga da svo ostvare duhovno i materijalno blagostanje. Radovi u toku, evolucijski proces se nastavlja.

Svest nije greška. Ona je jedina koja postoji. Ako se uopšte može giovoriti o grešci, to je činjenica da kao društvo još uvek nismo evoluirali do kraja, tj. jioš uvek nismo otkrili Istunu o svom postojanju, njegojom smislu i svrsi i prirodno najboljem načinu na koji se taj smiosao i svrha najlakše ostvaruju.

Zapffe tvrdi da je nasa svest preterano razvijena za nase potrebe, tj za razliku od zivotinja koji ne razmisljaju o pojmovima kao sto su dobro i zlo, moral, nisu svesni svoje smrti- a to donosi vise koristi nego stete i stvara egzistencijalne krize kod ljudi.

Ne radi se o nemoralnosti, već neznanju osnovnog prirodnog zakona harmonije i dobra, pomoću kojega se najlakše ostvaruje mir, red i duhoivno i materijalno blahostanje.

Ta "harmonija" u prirodi se svodi na instinkte i prezivljavanje- evolucija je upravo rezultat borbe za opstanak, da se nadje najbolji mehanizam i taktika da poveca sansu za prezivljavanje. Rekao bih da je priroda i cudesna i blistava, ali i vrlo nemilosrdna.

 

[Ljubo2]

Ovo je u isto vreme tacno i kontradikcija- tj daleko su ljudi od tacke gde ce moci sagledati istinu i stvarnost takvu kakva jeste- samim time su i jako daleko od toga da svo ostvare duhovno i materijalno blagostanje. Radovi u toku, evolucijski proces se nastavlja.

Evolucijski proces od samog početka se ne svodi na niđta drug, do na prelazak iz stanja haosa i zla, u stanje harmonijje i dorba. Drugom rečima, na prelazak iz stanja početnog nerganizovanog kretanjka i rada sa značenkem zla, na orgaanizovano sa značenjem harmonije i dobra. Ljudsko društvo to takođe pokušava, ali na obrnut način. Ljudi se takođeorganizuje, ali ne da bi izbeglo haos i zlo, već da bi se - počitički, verski, nacionalno i klasno podeljeni, - nrzeli, ratovali i takop stvarali haos i zlo. Dakle, priroda je mnogo inteligentniha i svesnija od čoveka.

Zapffe tvrdi da je nasa svest preterano razvijena za nase potrebe, tj za razliku od zivotinja koji ne razmisljaju o pojmovima kao sto su dobro i zlo, moral, nisu svesni svoje smrti- a to donosi vise koristi nego stete i stvara egzistencijalne krize kod ljudi.

Pogrešno razmišljaš. Svest je ono što postoji i ona se ne može razvijati. Može se razvijati samo njena svesnost. Svest i svesnost su različiti pojmovi. Svesnost je životno iskustvo koje Svest stiče o svom kretanju i radu, kako bi pronašla najbolji način svog kretanja i rada, sa ciljem da pređe iz stanja haotičnog kretanja i rada sa značenjem zla, u organizovano i harmonično sa znallenjem dobra. A to znači da svesnost može u Svesti da se manifestuje samo kao znanje, ideja, odnosno kao informacoja o obliku kretanja i rada. U fizici i biologiji več počinje da preovlađuje ubeđenje da postoji samo energija i informacija. Na primer, različitost između svih organizama od kojih se sastoji organska priroda, je samo u informacijama, po kojima žova i svesna energoija gradi njihova tela, kao organiozacije svog kretanja i rada. I svesnost energije koja sve te organizme gradi je visoko razvijena, jer unutar svih tih orrganizama nema nikakvih drugih podela sem pravedne podele rada i rezultata rada. I to je jedna etapa evolucioje.

Sledeća etapa evulucije počinje kada i ti novostvireni organizmi unutar organske orirode, pukušavaju da pronađu najbolja rešenja svog kretanja i rada da bi izbegli haos i zlo, a ostvaritli harmoniju i diobro. Pa sada počinju razne vrste biča, koja su pripadnici iste vrste i imaju iste životne potrebe, da se ufružuju, samoorganizuju i vrše pravednu podelu rada i rezultata rada. Neka društva u prirodi su u svom ratzvoju otišla mnogo dalje od ljudskog društva, kao na primer pčele i mravii. Njihova svesnost je mnogo razvijenija od ljudske svesnosti. U ovim druđštvima nikakvih drugih podela nnma, sem pravedne podele rada i rezultata rada. I to je ono što pojam "visoka svesnost" piodrazumeva, kojom ljudi u ljudskom društvu, zbog svojih ideološko-političkih, nacionalnih, verskih i klasnih podela, mržnji i ratova, nemaju pravo da se hvale. Ljudska svesnost je zbog toga joiš uvek veoma nerazvijema.

Ta "harmonija" u prirodi se svodi na instinkte i prezivljavanje- evolucija je upravo rezultat borbe za opstanak, da se nadje najbolji mehanizam i taktika da poveca sansu za prezivljavanje. Rekao bih da je priroda i cudesna i blistava, ali i vrlo nemilosrdna.

To su zastarela ljudska naučma i filozofska shvatanja prirodnih zakona po kojima postoje materija, život i Univerzum. Mi još uvek ne znamo istinu o svom postojanji, kao ni svrsi i smislu postojanja sveta. Mi još uvek ne znamo da samo Svest i njenih sedam fizičkih i psihičkih sposobnosti i radnji postoje. Ni još uvek ne znamo da sem zakona Svesti, nikakvi druigi prirodni zakoni i pridorne sile ne postoje. I ne znamo da nikakvi drugi zakoni Svesti ne postoje, do samo zakon dobra i zla. Zato ništa o svemu tome ne znamo što je problem postojanja Svesti još uvek najveći naično nerešeni problem. Naučnici još uven na potpuno drugačiji način i shvataju i izučavaju sveulupnu stvarnost od onoga što ta stvarnost uostinu jeste - živa i svesna u svim svojim oblicima i manifestacijama, sveznajuća i svemoguća. Takođe nestvoriva i neuništiva, sposobna da uvek iznova samo prelazi iz oblika u oblik. Zato je čovečanstvu, pod hitno potreban potpuno novia filozofija života, novi pogled na život i svet, ako šelimo da ne propadnemi i velikim koracima krenemo napred. U odnosu na ovaj pogled na svet koji nam daju današnja nauka, filozofija, svetske religije, ideologije i politike.

 

[Banovic Strahinja]

To su zastarela ljudska naučma i filozofska shvatanja prirodnih zakona po kojima postoje materija, život i Univerzum. Mi još uvek ne znamo istinu o svom postojanji, kao ni svrsi i smislu postojanja sveta. Mi još uvek ne znamo da samo Svest i njenih sedam fizičkih i psihičkih sposobnosti i radnji postoje. Ni još uvek ne znamo da sem zakona Svesti, nikakvi druigi prirodni zakoni i pridorne sile ne postoje. I ne znamo da nikakvi drugi zakoni Svesti ne postoje, do samo zakon dobra i zla. Zato ništa o svemu tome ne znamo što je problem postojanja Svesti još uvek najveći naično nerešeni problem. Naučnici još uven na potpuno drugačiji način i shvataju i izučavaju sveulupnu stvarnost od onoga što ta stvarnost uostinu jeste - živa i svesna u svim svojim oblicima i manifestacijama, sveznajuća i svemoguća. Takođe nestvoriva i neuništiva, sposobna da uvek iznova samo prelazi iz oblika u oblik. Zato je čovečanstvu, pod hitno potreban potpuno novia filozofija života, novi pogled na život i svet, ako šelimo da ne propadnemi i velikim koracima krenemo napred. U odnosu na ovaj pogled na svet koji nam daju današnja nauka, filozofija, svetske religije, ideologije i politike

Ovaj citav deo mi deluje vrlo nelogicno, odnosno jednostavnim recima se svodi na 2 tvrdnje koje se konradiktuju:
“Mi ne znamo sta je stvarnost i istina”

“Stvarnost i istina su sedam zakona svesti.”

Ako ne znamo sta je istina, kako onda znamo da je zakon svesti i postojanja istina?

Pogrešno razmišljaš.

Ovde se ne radi o mom misljenju vec misljenju P. W. Zapffe-a, s kojim se ne slazem jer je on ignorisao ono sto smo vec spominjali- evoluciju, tj danasnji covek (i njegova svest) je samo jedan mali stadijum u evoluciju, a mi ne znamo sta ce biti u buducnosti, tako da ne mozemo da donesemo zakljucke- postoji mogucnost da ce se svest razviti na neki vrlo pozitivan nacin, da se tako izrazim.

 

[Ljubo2]

Ovaj citav deo mi deluje vrlo nelogicno, odnosno jednostavnim recima se svodi na 2 tvrdnje koje se konradiktuju:
“Mi ne znamo sta je stvarnost i istina”

Ti ne znaš šta je stvarnost i Istiuna. Ja znam. Ako želiđ da razgovaramo o tome, tu sam. Dobićeš u vezi toga od mene sve argumente i logiku i ništa od toga nećeš moći da oboriš. Evo ja ću da krenem sa tvrdnjomm koji glasi: Samo Svest postoji i njenih sedam fizičkih i psihičkih sposobnosti i radnji. To su: naprezanje, kretanje, opažanje, osećanje, pamćenje, mišljenje i razumevanje. Ako to ne možeš sam da tpšroiveriš i razumeš, dobićeš od mene dokaza i logiku koja je potrebna.

“Stvarnost i istina su sedam zakona svesti.”
Ako ne znamo sta je istina, kako onda znamo da je zakon svesti i postojanja istina?ž

Znamo po načinu iskustvenog proveravanja i dokazivanja i logičkog objašnjavanja i razumevanja. Ti dokazi i logika nisu skriveni od čoveka, jer i čovek je, kai i sve drugo napravljen od istog materijala, tj. od Svesti. Problem je samo što se do danas ljudii nisu setili kako da "spoznaju Boga, tj. Svest, u sebi." I ne samo u sebi, već i u celokupnoj stvarnosti.

Ovde se ne radi o mom misljenju vec misljenju P. W. Zapffe-a, s kojim se ne slazem jer je on ignorisao ono sto smo vec spominjali- evoluciju, tj danasnji covek (i njegova svest) je samo jedan mali stadijum u evoluciju,

Naučno još uvek nije rešen problem postojanja Svesti i treba ignorisati svačije mišljenje koje se ne temelji na proverljivim dokazima i logicio. Kao i svako mišljenje o evoliciji, koje bez Svesti ne bi moglo da bude io koja se udvija isključivo po zakonima Svesti.

a mi ne znamo sta ce biti u buducnosti, tako da ne mozemo da donesemo zakljucke- postoji mogucnost da ce se svest razviti na neki vrlo pozitivan nacin, da se tako izrazim.

Ako znamon Osnovni prirodni zakon po kojem postoji Svest, a to je isključivo logika koja omogućuje da razumemo jedinu mogućnost da nešto postoki, tada nam je poznata i prošlost i budućnost. Primeri na kojima se može iskustveno proveriti taj Osnovni prirodni zakon i njegova logika, su bezbrojni, jer po tom Zakonnu i toj logici se u stvarnosti sve dešava i sve postoji.

Očekujem da čujem tvoje dalje dileme i pitanja, na kojećeš od mene da dobiješ zadovoljavajući odgovor. Dok na kraju ne bude sve čisto i jasno.

 

[celadon]

Vecina filozofskih učenja ide od pretpostavke da je moguće živeti dobar život. I u egzistencijalizmu, pa i u nihilizmu- vrli čovek je itekako moguć - ne kao neko ko se uklapa u univerzalni moralni okvir, već kao neko ko svesno bira svoje vrednosti i živi u skladu s njima, uprkos besmislu.
Aristotelova etika vrline, stoički čovek vrline, epikurejski srećan čovek, Kantov čovek dužnosti, itd- prema ovim teorijama, iako život može biti ispunjen teškoćama, on je ipak dobar jer se dobro može činiti dok smo živi.
Ali da li je to zaista tako? Možemo li zaista živeti moralno? Da li je Dobar život uopšte dostižan?

Antinatalisti ne misle da jeste.

Peter Wessel Zapffe smatra da je ljudska svest greška u evoluciji, jer nas tera da shvatimo apsurdnost i besmislenost postojanja. Po Zapffeu, svest je prekomerno razvijena u odnosu na ono što univerzum može da ponudi — svet je "neadekvatan“ da zadovolji dubine ljudske svesti, zbog čega se ljudi osećaju dosadno, nemirno i izgubljeno. Ta prekomerna svest izaziva egzistencijalni užas i teskobu; ljudi su jedina stvorenja svesna sopstvene smrtnosti, što ih stavlja u jedinstveno mučnu poziciju.
Kako bi se zaštitili od ove egzistencijalne patnje, ljudi se, prema Zapffeu, nesvesno oslanjaju na četiri psihološka mehanizma: potiskivanje misli (izolacija), prihvatanje spoljašnjih vrednosti (usidravanje — na primer, religija), odvraćanje pažnje trivijalnostima (distrakcija) i pretvaranje patnje u umetnost ili ideje (sublimacija). Ovi mehanizmi služe kao štit protiv razorne istine o besmislu postojanja.
Zapffe je bio antinatalist, verujući da je jedini način da se okonča ljudska patnja prestanak razmnožavanja i tiho izumiranje čovečanstva. Ukratko, Zapfe je ljude gledao kao previše svesna bića u besmislenom svetu, koja se moraju zavaravati kako bi preživela, a krajnji izlaz iz te dileme je nerađanje.


Julio Cabrera, je savremeni filozof koji je objavio knjigu u kojoj opisuje ono što naziva "negativna etika".
Negativna etika stoji nasuprot onome što on naziva "afirmativna etika".
Dok afirmativna etika pita: kako treba da živimo?, negativna etika pita da li treba da živimo? Dakle, afirmativna etika je etika drugog reda.
Cabrera, kako se može očekivati, smatra da je živeti inherentno problematično. Iako prepoznaje i slaže se sa opštim pesimizmom i nihilizmom nekih prethodnika, tvrdi da to nije jedini, pa čak ni glavni razlog za usvajanje stava da je život problematičan.
Za Cabreru, postoji jedan sveobuhvatan koncept u etici, uključujući afirmativnu etiku, koji on naziva Osnovna Etička Artikulacija (OEA): poštovanje autonomije drugih i izbegavanje manipulacije i nanošenja štete drugima.
Problem sa afirmativnom etikom, kako je Cabrera vidi, jeste što ona generalno prihvata osnovnu etičku artikulaciju, ali je ipak ignoriše pokušavajući da pravi kompromise. Afirmativna etika je uglavnom čin kompromisa, a Cabrera je kritikuje jer ne razmatra zašto uopšte mora da pravi kompromise. Zašto moral mora da pravi kompromise? Zašto moramo da pravimo kompromise kada je u pitanju prihvatljivost abortusa? Zašto moramo da pravimo kompromise u našoj politici prema životnoj sredini? Zašto pravimo kompromise ubijajući jedni druge u ratu? Zašto moralni agenti moraju da donose uznemirujuće moralne odluke, kao u teorijskom problemu koloseka ili u stvarnom scenariju uzajamno garantovanog uništenja (M.A.D)?
Afirmativna moralnost to mora da radi jer život uzima kao nešto dobro.
Ali Cabrera tvrdi da je to pogrešno i prilično nemoralno. Razlog zbog kojeg moramo da pravimo sve te kompromise i teške odluke jeste taj što život sam po sebi ne može da prihvati etičko. Moralni agenti su moralno diskvalifikovani. Svaka naša akcija ima neki uticaj na druge ljude, bilo direktno ili indirektno. Etika (OEA) zahteva da druge stavimo ispred sebe, a kao bića koja iracionalno nastavljaju da žive, nismo u stanju da ispunimo OEA. Život sam po sebi, u svoj svojoj veličanstvenosti, užasu i drami, ne može ni približno da ispuni OEA. Strukturno je nedovoljan.
Iz ovoga je prilično jasno da je Cabrera protiv rađanja. Iako uzima inspiraciju od Camus-a, Cabrera ga kritikuje jer je verovao da je jedino važno filozofsko pitanje samoubistvo, dok je u stvarnosti to i samoubistvo i odluka da se stvori još jedan svesni moralni agent.
Što se tiče samoubistva, Cabrera ga ne negira kao validnu opciju, ali ga obično ni ne podržava. Jedino samoubistvo koje podržava, po njegovom mišljenju, jeste ono koje proizilazi iz razumevanja da je samo postojanje štetno za druge ljude, slično stoičkom pogledu na samoubistvo.

Cabrera tvrdi da zadovoljstvo postoji, i da je zadovoljstvo dobro. Ali ta dobrota nužno postoji u određenom kontekstu – kontekstu bola, dosade i moralne diskvalifikacije. Svako zadovoljstvo ili šteti drugim ljudima ili je reakcija na naše egzistencijalno stanje.
Citat:
Negativno ljudsko biće ima veću bliskost sa konačnošću postojanja; ono je ne skriva niti ulepšava, razmišlja o njoj vrlo često ili gotovo uvek, i ima punu svest o onome što je za većinu pre-refleksivno, to jest, sve što radimo je konačno i može biti uništeno u bilo kom trenutku.
Negativan život, u tom smislu, je melanholičan i distanciran (ali nikada rasejan ili opušten), ne mnogo gori od većine života i u mnogim aspektima mnogo bolji, život bez nade i bez intenzivnih osećanja, ni razočaranja ni entuzijazma. I, iznad svega, bez iritantnog svakodnevnog pretvaranja da je "sve u redu" i da smo "sjajni", dok svoje bedne strane guramo pod tepih. Stoga, to je obično život bez velikih "kriza“ ili velikih "depresija“; negativni životi su životni putevi ispunjeni teskobom, poezijom i anksioznošću, i gotovo uvek vrlo aktivni životi.
U Kritici, već sam napisao da će negativan život proizaći, u osnovi, iz četiri ideje: (a) Puna svest o strukturnoj bezvrednosti ljudskog života, uz preuzimanje svih posledica toga; (b) Strukturno odbijanje prokreacije (negativan filozof sa decom je još apsurdniji od afirmativnog bez njih); (c) Strukturno odbijanje heterocida (ne ubijati nikoga uprkos čestoj potrebi za nasiljem); (d) Trajna i opuštena spremnost na samoubistvo kao mogućnost.
--------------------------

Cabrera tvrdi da je život inherentno problematičan, postoji li "dobar život" u bilo kojem smislu, ili je to samo utjeha koju sami stvaramo?
Tj Da li je dobar život moguć?
Cabrera govori o "moralnoj diskvalifikaciji" ljudskih bića. Je li naša sama priroda prepreka da uvek činimo ispravne stvari?
Postoji li nešto u našoj (ljudskoj) prirodi što nas sprečava da budemo moralni u potpunosti?
Prema Zapffeu, naša svest je greška u evoluciji. Mislite li da "prekomerna" svest, koja nam omogućuje da "razumemo besmislenost", donosi više patnje nego smisla?

Svest nas izlaže patnji, neizvesnosti, bolu, užasu smrti i ideji o uzaludnosti, ali upravo ta svest omogućuje i saosećanje, ljubav, bliskost, radost, umetnost, humor... Jedini dar koji ljudsko biće ima je upravo svest.
Mi nismo unapred osuđeni na nemoralnost, ali smo izloženi, ranjivi, bez automatskih uputstava i sigurnih oslonaca. I baš zato stalno biramo, preispitujemo se, grešimo, pa pokušavamo ponovo. Ne postoji prirodna, samorazumljiva osnova za moralnost, ali ne postoji ni konačna prepreka. To znači da nismo bespomoćni, već odgovorni. Možemo birati.

Konačni smo, to je činjenica. Dolazimo na svet bez pristanka, provodimo godine pokušavajući da se zaštitimo, emocionalno, materijalno, fizički, i na kraju nestajemo. Sve što smo znali, gradili, želeli, pašće u zaborav.
Umiremo, apsolutno. I nikome više ne polažemo račune. Niko nas ne čeka, s druge strane, kad umremo. Nema ni porote, ni sudije. Nema raja, nema pakla... samo biološko raspadanje materije od koje smo pukim slučajem nastali. Ne vaskrsavamo! Umiremo definitivno i ne idemo ni na kakvo "bolje mesto". Istrunemo, uprkos svim naporima da to izbegnemo. Zvuči jezivo, ali to nije mračenje, već realnost.
Iz te perspektive, ne rađati znači zaštititi buduće biće od neizbežne patnje.

Ali, sada, kada smo već rođeni, onda jednostavno - jesmo.
Tu smo, ne svojom voljom, ali postojimo.
I samo sada imamo priliku da budemo.
Svest ne doživljavam kao alat za traženje nekakvog objektivnog smisla, već kao mogućnost da izgradimo unutrašnji rezon.
Nema dokaza da život ima svrhu u univerzalnom smislu. Mnogo ljudi, u potrazi za velikim smislom, zastrani i propusti sitna, svakodnevna zadovoljstva koja ne traže objašnjenje, već prisustvo.
Ako smo svesni konačnosti i patnje, i ako se zrelo suočimo s tim, ne moramo nužno birati tiho i dostojanstveno nestajanje, kao što predlažu antinatalisti.
U gimnazijskim danima sam čitao Ciorana, zakletog antinatalistu. Imao sam utisak da me uvek vraća par koraka unazad, ali sam i dalje čitao. Još nisam načisto sam sa sobom po tom pitanju.
Ne nastaviti život, potpuno se odreći roditeljstva, jeste mač sa dve oštrice. Istina je da ne znamo kakav bi život neko buduće biće imalo. I upravo zato, ako već odlučujemo da stvaramo život, onda danas moramo misliti za one koji to još ne mogu.
Buduće generacije nemaju glas. Ne mogu nas zaustaviti. Ali ako ih već stvaramo, moramo preuzeti odgovornost.
Ako nismo mogli birati svoj početak, možda možemo bar pomoći da nečiji tuđi nastavak bude smisleniji, da budućim generacijama olakšamo postojanje.
Možemo, na primer, početi od toga da im ne činimo štetu uništavajući resurse.
Etika u doba besmisla ne temelji se na veri u našu trenutnu nagradu, već na odgovornosti prema drugome, pa i prema onima koji još ne postoje. Možemo odlučiti da oni koji dolaze posle nas ne žive u još većem mraku nego mi.

 

[oziman]

Po Zapffeu, svest je prekomerno razvijena u odnosu na ono što univerzum može da ponudi — svet je "neadekvatan“ da zadovolji dubine ljudske svesti, zbog čega se ljudi osećaju dosadno, nemirno i izgubljeno. Ta prekomerna svest izaziva egzistencijalni užas i teskobu; ljudi su jedina stvorenja svesna sopstvene smrtnosti, što ih stavlja u jedinstveno mučnu poziciju.
Kako bi se zaštitili od ove egzistencijalne patnje, ljudi se, prema Zapffeu, nesvesno oslanjaju na četiri psihološka mehanizma: potiskivanje misli (izolacija), prihvatanje spoljašnjih vrednosti (usidravanje — na primer, religija), odvraćanje pažnje trivijalnostima (distrakcija) i pretvaranje patnje u umetnost ili ideje (sublimacija). Ovi mehanizmi služe kao štit protiv razorne istine o besmislu postojanja.
Zapffe je bio antinatalist, verujući da je jedini način da se okonča ljudska patnja prestanak razmnožavanja i tiho izumiranje čovečanstva. Ukratko, Zapfe je ljude gledao kao previše svesna bića u besmislenom svetu, koja se moraju zavaravati kako bi preživela, a krajnji izlaz iz te dileme je nerađanje.

"Životinja živi bez straha od uništenja i bez brige, nošena svešću da je ona sama priroda i da je, kao i priroda, neprolazna. Samo čovek nosi sa sobom u apstraktnim pojmovima sigurnost, izvesnost svoje smrti. No, što je vrlo retko, ta izvesnost ga može mučiti samo na trenutke, kada se kakvim povodom razbudi. Razmišljanje je nemoćno pred moćnim glasom prirode. I u čoveku kao i u životinji, koja ne misli, vlada, kao trajno stanje, ona sigurnost koja potiče iz njegove najprisnije svesti da je on sama priroda, sami svet, usled koje misao o sigurnoj i nikad dalekoj smrti ne uzbuđuje naročito nijednog čoveka, već svak živi kao da mu valja večno živeti. To ide tako daleko da bi se moglo reći da niko nema zaista živo ubeđenje o izvesnosti svoje smrti, jer inače ne bi moglo biti nekakve velike razlike između njegovog raspoloženja i raspoloženja zlikovca osuđenog na smrt.
Ja dakle tvrdim da se izvesno neposredno, intuitivno ubeđenje kao što je ubeđenje koje ovde pokušavam da rečima opišem, mora svakom nametnuti, to jest, bar svakom onom čiji duh nije sasvim prostog soja, tog soja koji je sposoban da spozna samo šta je pojedinačno, pa je, prema tome, strogo ograničen na poznavanje individua, kao životinjski intelekt. Ko nasuprot tome, pa ma i sa jedva nešto malo višim i moćnijim sposobnostima, samo počne da u individuama vidi ono što im je opšte, njihovu ideju, taj će, bar do izvesnog stepena, imati to isto ubeđenje i to neposredno, pa zato i pouzdano. I, u stvari, samo male, ograničene glave se sasvim ozbiljno plaše smrti kao svog uništenja, dok su za one koji su zaista privilegovana duha, takve strave nešto sasvim strano."

citat Šopenhauer

Као што је Шопенахеур овде изнео, човек је заправо интуитивно свестан не своје смртности, већ своје бесмртности. Свако поседује ту интуицију, али је не може свако превести у појмове, не може је претворити у знање. То могу филозофи и срећни смо што живимо у времену у коме нам је филозофија дала одговоре на таква суштинска питања, а интуицију коју свако поседује извела на светло дана.

 

[Ljubo2]

"Životinja živi bez straha od uništenja i bez brige, nošena svešću da je ona sama priroda i da je, kao i priroda, neprolazna. Samo čovek nosi sa sobom u apstraktnim pojmovima sigurnost, izvesnost svoje smrti. No, što je vrlo retko, ta izvesnost ga može mučiti samo na trenutke, kada se kakvim povodom razbudi. Razmišljanje je nemoćno pred moćnim glasom prirode.

Ti samo verujepš, a ne znaš da li životinje žive bez straha od uništenja. Da žive bez straha, životinje ne bi bi bežale kad shvate da im preti opasnost od uništenja. Ti ne znaš šta pojam "glas prirode", koji upotrebljavaš, znači, jer ne znaš da sem Svesti i njenioh sedam sposobnosti nikakva druga prioroda ne postoji i da između životinje i čoveka velike razlike u razumevanju života i smrti, nema. Pogotvo kad uzmemo u obzir činjenicu da tela i ljudi i životinja gradde čestice i dekovi jedne i iste naterije i da svesnost i ljudi i životinja ne bi bila moguča da nije svesna materija koja ih gradi. Pogotove kad se uzme u obzir logičnost da ni tela ljudi i životinja istindki i ne postoje. Ona su samo oblici organizovanog kretanja i rada žive i svesne materije, koja je jedina koja postoji. Živo i svesno može da bude samo ono štoi postoji, koje pomoći svoje svesnosti gradi sve moguće materijalne ioblike svog kretanja i rada od kojih se sveukupna stvarnost sastoji.

Sve ovo što sam napred rekao su neoborive činjenice i logika i to je prava filozofija, a ne intuicija.

Као што је Шопенахеур овде изнео, човек је заправо интуитивно свестан не своје смртности, већ своје бесмртности. Свако поседује ту интуицију, али је не може свако превести у појмове, не може је претворити у знање. То могу филозофи и срећни смо што живимо у времену у коме нам је филозофија дала одговоре на таква суштинска питања, а интуицију коју свако поседује извела на светло дана.

Intzuicija nije filozofija, niti je Šopenhauer filozof. Filozofija je samo ono što ima značenje Istine. A značenje istine ima samo ono što iskustveno može da se proveri i do kraja logički objasni i razume. Po tome filozofija je ispred i nauke, jer nauka logički ne objašnjava ništa, već samo utvrđuje činjenična stanja o postojećoj stvarnoisti. I u tom smioslu, "Zakon postojanja" je prvo pravo i neoborivo filozofsko delo sa značenjem Velite i konalme Istine, jer koje premise za izvođenje logičkih zaključaka, sa značenjem objašnjenja, koristi isključivo naučno utvrđenih činjenica u vezi postojanja stvarnosti. Koje su ujedno i dokaz da si logički zaključci ispravno izvedeni.

 

[oziman]

После Канта и његове Критике чистог ума, не постоји више спекулативна метафизика. Интелектом једноставно није могуће спознати суштину по себи, не зато што је неко глуп да је спозна, већ зато што смо открили да људски интелект има своје границе које се не могу прећи. Као што рецимо двогледом не можеш видети овај актуелни 3I/ATLAS објекат у свемиру, јер двоглед није томе намењен, он нема такву могућност, исто тако интелектом не можеш спознати суштину по себи ствари. И да је човек обдарен једино интелектом и ничим другим, ту би била и завршена прича са метафизиком.
Међутим, после Канта указано је да човек осим интелигенције има и оно што зовемо "интуиција" јер како је говорио Шопенхауер:

U stvari, kada bi istraživač bio samo čisto spoznajući subjekt (anđeoska glava sa krilima a bez tela) i ništa više, on onda nikad ne bi mogao pronaći značenje sveta koji mu stoji nasuprot kao predstava, ili pak kao prelaz od nje kao predstave spoznajućeg subjekta, na ono što svet osim toga još može biti. No i on sam ima korena u tom svetu.
Шопенхауер

Филозофија интуиције је од тада преузела метафизику. Али не сазнањем, логиком, спекулацијом, јер то једноставно није могуће, већ је њен једини могући задатак постао да човека доведе у став у којем ће он сам непосредно спознати интуицију и тиме заправо добити непосредне одоворе које му ниједан интелектуални закључак не би могао дати.
Тиме су границе метафизике померене до неслућених висина, а филозофија дошла у могућност да попут Бергсона изведе овакве закључке, веровали или не.

"Уколико бисмо сада напустили ту последњу линију чињеница како бисмо се вратили на ону претходну, уколико водимо рачуна о томе да ментална активност човека превазилази његову мождану активност, да мозак складишти моторичке навике али не и сећања, да су друге функције мишљења такође независне од мозга, попут меморије, да је зато очување, па чак и оснаживање личности могуће, па чак и вероватно, након дезинтеграције тела, зар можемо сумњати да се проласком кроз материју на коју наилази, свест кали попут челика и припрема се на још делотворнију активност, на још интензивнији живот?"

цитат: Анри Бергсон

Наглашавам да овај Бергсонов закључак свој разлог истинитости нема у спекулацији, већ у интуитивном непосредном увиду и самим тим он је аподиктичан, неоспоран. Зато сам рекао да смо срећни што живимо у времену у коме нам је филозофија пружила овако нешто, буквално аподиктички доказ о постојању после смрти.
Тужно је што маса људи о томе нема појма, него одговоре траже у религији, вери, науци, где одговора нема.

 

[badja007]

После Канта и његове Критике чистог ума, не постоји више спекулативна метафизика. Интелектом једноставно није могуће спознати суштину по себи, не зато што је неко глуп да је спозна, већ зато што смо открили да људски интелект има своје границе које се не могу прећи. Као што рецимо двогледом не можеш видети овај актуелни 3I/ATLAS објекат у свемиру, јер двоглед није томе намењен, он нема такву могућност, исто тако интелектом не можеш спознати суштину по себи ствари. И да је човек обдарен једино интелектом и ничим другим, ту би била и завршена прича са метафизиком.
Међутим, после Канта указано је да човек осим интелигенције има и оно што зовемо "интуиција" јер како је говорио Шопенхауер:

Филозофија интуиције је од тада преузела метафизику. Али не сазнањем, логиком, спекулацијом, јер то једноставно није могуће, већ је њен једини могући задатак постао да човека доведе у став у којем ће он сам непосредно спознати интуицију и тиме заправо добити непосредне одоворе које му ниједан интелектуални закључак не би могао дати.
Тиме су границе метафизике померене до неслућених висина, а филозофија дошла у могућност да попут Бергсона изведе овакве закључке, веровали или не.

Наглашавам да овај Бергсонов закључак свој разлог истинитости нема у спекулацији, већ у интуитивном непосредном увиду и самим тим он је аподиктичан, неоспоран. Зато сам рекао да смо срећни што живимо у времену у коме нам је филозофија пружила овако нешто, буквално аподиктички доказ о постојању после смрти.
Тужно је што маса људи о томе нема појма, него одговоре траже у религији, вери, науци, где одговора нема.

Nista ti ovde nisi objasnio.
Ovo sto si pisao niko ziv ne razume!

 

[Banovic Strahinja]

Nista ti ovde nisi objasnio.
Ovo sto si pisao niko ziv ne razume!

Objasnio je, i dao primere, no sazetak je da je Kant objasnio da mi ne mozemo spoznati istinu jer smo ograniceni culima- tj nasa cula mogu da vide samo mali deo “stvarnosti” , tj na osnovu vrlo malo podataka mi dtvaramo nasu stvarnost- a koja je zapravo vise iluzija nego stvarnost.

 

[Ljubo2]

После Канта и његове Критике чистог ума, не постоји више спекулативна метафизика. Интелектом једноставно није могуће спознати суштину по себи, не зато што је неко глуп да је спозна, већ зато што смо открили да људски интелект има своје границе које се не могу прећи. Као што рецимо двогледом не можеш видети овај актуелни 3I/ATLAS објекат у свемиру, јер двоглед није томе намењен, он нема такву могућност, исто тако интелектом не можеш спознати суштину по себи ствари. И да је човек обдарен једино интелектом и ничим другим, ту би била и завршена прича са метафизиком.Међутим, после Канта указано је да човек осим интелигенције има и оно што зовемо "интуиција" јер како је говорио Шопенхауер:

Pojma nema ni Kant, ni Šopenhauer, ni ti, ni bilop ko drugi. Samo lupetate. Ne postoji nikakva intuicija, već samo opažanje i spoznaja bez upotrebe telesnih čula. A uistinu postoji samo onaj klo je sposoban da spopznaje, bilo uz pomoć čula ili bez čula, To je ono što se poodrazumeva pod rečju i pomom "Svest". Koja kada mioruje, manifestuje se kao nematerijalni i neopažljivi Kvantni vakuu. A kad se napregne i pokrene, manifestuje se kao energioja, svetlost i elektricitet. Odnosno, kao živo i svesnio elektromagnetno polje. Koje raspolaže sa sedam fizičkih i psihičkih sposobnosti, pomoću kojih sebe dovodi u stanje svesnostio. Pomoću kojih može sve oko sebe da opazi i spozna, sem samu sebe. Ipak sposobna je da izvede zaključak o sviom postojanju i bude svesna svog postojanja. I to samo u vreme kada vrši neku od svojih fizičkih i psihičkih radnji, pomoću kojih postaje svesna i radnje koju vrši i sebe kao vršioca radnje. Pa tako, na primer, kada miosli, ona je svesna i svoje radnje mišljenja i sadržaja mišljenja i svesna je i postojanja sebe kao mislioca. Na osnovu čega može da izvede zakljulak da ona kao Svest potoji i na osnovu te samosvesnosti sebi kaže onio što je Dekart pre 400 godina sebi rekao: "Mislim, dakle, postojim". To je jedima moguća metoda dokazivanja i razumevanja postojanja svesti. Sve ostalo što je bilo koji filozof ili naučnik do danas o Svesti rekao, je luipetanje. I ti Ozimane, takođe prestani o tome da lupetaš, pozivajućio se i citirajuči bilo kojeg filozofa, ubeđujući sebe da si nešto pametno i istinitio rekao. Sve ovo što sam rekao, tvoja i svačija druga svest može da priveri i razume u samoj sebi.

Филозофија интуиције је од тада преузела метафизику. Али не сазнањем, логиком, спекулацијом, јер то једноставно није могуће, већ је њен једини могући задатак постао да човека доведе у став у којем ће он сам непосредно спознати интуицију и тиме заправо добити непосредне одоворе које му ниједан интелектуални закључак не би могао дати. Тиме су границе метафизике померене до неслућених висина, а филозофија дошла у могућност да попут Бергсона изведе овакве закључке, веровали или не.

I dalje samo lupetaš, ubeđen da si jako pametan. A zapravo, samo ponavljaš tuđa lupetanja koja si bez mogućnosti priveravanja i razumevanja nabubao na pamet.

Наглашавам да овај Бергсонов закључак свој разлог истинитости нема у спекулацији, већ у интуитивном непосредном увиду и самим тим он је аподиктичан, неоспоран. Зато сам рекао да смо срећни што живимо у времену у коме нам је филозофија пружила овако нешто, буквално аподиктички доказ о постојању после смрти.
Тужно је што маса људи о томе нема појма, него одговоре траже у религији, вери, науци, где одговора нема.

Da bi shvatio da lupetaš, kreni od pojma "Intuicija", koja je samo jedan od oblika svesnosti, koje ne može daa bude bez Svesti kao subjekta sposobnog da sebe, uz pomoć svojih sedam sposobnosti, dovodi u stanje svesnoisti. I kreni od činjenice da je Svest još uvek i pposle sih ranijih filozofskih palamuđenja o Svesti i dalje glavni naučno nerešeni problem. Zati jer Svest nije materijala i opažljiva. A kad se napregne i pokrene i postane opažkjiva i spoznatljiva, i dalje ne možemo da je spoznamo kao Svest, već samo kao energiju, svetlost i elekticitet. Znači, spoznajemo Svest sa njjene izvanjske strane i tako saznajemo šta je ona za nas kao posmatrače iz vana, a i dalje smo nesposobno da je opazimo iznutra i saznamo šta je ona za samu sebe ui sebi. Zato Svest o samoj sebi može da sazna istinu samo po načinu spoznavanja same sebe u sebi. Uostalom, zar u religojama ne stoji da "Boga možemo da spoznamo samo u sebi". Što je tačno, imajući na umu da su reliogioje svja učenja o Bogu preuzele is spisa nestalih civilizacija, koje su bile naprednije od naše civilizacije, koje su za pojam "Svest", koristile reč "Bog". Pa mi dans, zbog toga što ništa ne znamo o Svesti, koja je jedina koja postoji, ne znampo ništa ni o Bogu.

I nemoj da se i dalje praviš pametan i moje postove ne ćitaš pažljivo, u celosti i sa razumevanjem, jer jedino tako i ti i svi drugi ćete moći doći do pammeti. U protivnom, oslanjajući se na objašnjenja o postojanju svetza, koja vam nudi nauka, filozofija, svetske relihije, ideologije i politike i daalje nečete nišza znati. Živeli!