14. јули 2004.
Отишао бих. До Aрсенијевића...
Да је гледам, разговарам с њом, као, случајно је дотакнем, нагињем ка монитору компа уз њу која седи, као фол, да боље видим, а у ствари...
Ксенија. Зрела, и слатка, као летње воће. Толико лепа, да боли кад је гледам.
Жестока снагом Долфијевог Oleo, нежна попут његове Sketch Of Melba.
Како бих волео. Да мене, као Јанка, загрли с леђа, док он седи за компом. Видео сам то неколико пута. Деликатно, посвећено, заљубљено… А, како ли је тек, кад… Благо њему.
Пустим DVD плејер. Изнова враћам сцену из «Прозора на двориште», где Грејс Кели љуби Џејмса Стјуарта. Читавим бићем предано. Ватром подземном несамеривом... 'Е, стој, види списатеља, сунце му 'лебово. Спржило ме дабогда. Замишљам, као успаљени шипарац, да смо то Ксенија и ја.
Ксенија, у разговору с Јанком. Та прштава фонтана сугласника и самогласника, звана Српски Језик. Маштам да смо негде сами, а ја је само гледам и кажем: Причај, Сенка, причај, на српском, хоћу да слушам.
Волим те кад причаш…
Ето. Сад, на помисао о њој, уместо уобичајеног Милана М. упаде Џони Ш. Још увек заправо више готивим „Азру“ него EKV. Можда је требало да останем на дистанци и уопште си не дозволим огрејати се на њиховој мрачној ватри. Можда онда не бих тако ни пред оном која их најбоље скида... Али, не. Овај круг сам смислио, овај круг сам створио…
И, шапућем: Како те замишљам, како те замишљам... Клатим се у столици на две задње ноге, уводећи се у транс. И у грлу гушим глас, а викао бих, вриштао, баш као Милан М. Ти си сав мој бол, ти си сав мој бол. Ти си сав. Мој. Бол...
Све док ме страх да се не преврнем са све столицом, нагло не освести.
Шта је то у мени што ме тако упорно к њој вуче, премда добро знам да нема смисла?
Non me lo so spiegare. Ни стари, добри Tiziano Ferro . Којег сам тако радо слушао са…
Немам појма. Знам само да и даље желим. Да сагорим од ње до пепела и праха...
Ти, Тамо, Бугимену, помози ми. Ослободи ме барем ове јебене патетике у писању.
«Помози ти, ментолу, сам себи, зашто бих те ја вадио из оног што си сам умесио», као да Га чујем.
Стварно, јесам ли ја човек, или је од мене остала само сенка, одраз у монитору Ксенијиног компа?
Зауставим плејер. До врага и Грејс и Џејмс (иначе ми он иде на ганглије) и Хич!
Изађи из мене, изађи из мене…
И одлучим. Данас нећу отићи. A и иначе, кажем себи, морам много ређе.
Седнем, загњуривши главу у шаке.
(Одломак из романа "Повратак кошаве у Београд").