Reči će uvek reći
manje
nego što govore oči.
Ti znaš da postoje i dobre i loše priče
Ali znam i uzrok zasto tako biva,
Jer prosao nisam kroz zivota huku
Sklopljenih ociju i skrstenih ruku:
Kad srce zapisti, misao je kriva!
Satrven i smozden, u ocima strava –
Razjapljena usta, ali grlo nemi –
Sam, jedina dusa ispod neba plava,
Sam na besnoj misli sto u propast stremi!
Griju me sjecanja njezna kad tebe grize sol
Moj zivot je igra nijema, budi me bol
Tu nista ne mjenja vrijeme, treba mi tvoja blizina
Postao dio si mene, oseka moja i plima
Imaju te moje misli, prisutna si nestankom
ima te moj pogled, prisutno si čekanje,
i u zagrljaju kojim te grlim, prisutna tišina,
jer kao da nebo odjednom prestaje,
osjećam u zraku prisutnu prazninu.
Imam te u noći, prisutna si uzdahom
i u poljupcima nemirnih suza,
prisutna si slanim tragom.
Imam te ljubavi, prisutna si s tugom,
imam u odsutnosti, prisutna si bolom.
Ti nemaš prsten sa našeg vjenčanja,
al pamtiš strehu na kraju grada.
Bez mnogo cvjeća, bez vela i zlata
bila sam s`tobom sretna k'o nikad.
Tamo, pod oblacima tišine, da nas ljubav ne bi mimoišla,
prostrijet pored srebrnog mora i s mirisima okupati .
sjetiti ćeš tog trenutka, kako nam se, prostor i vrijeme nude.
Upij se u mene zagrljajem jednim,
Ko groznica tajna struji mojom krvi,
Krepko stegni moje telo, nek se smrvi,
I da duša moja bude sitaÂ…
Vrisnuo bih, draga, riknuo bih tada
Kao bik pogođenom zrnom posred čela
Što u naporima uzaludnim pada
Dok iz njega bije krv crna i vrela
Sve je istetovirano i izgubljeno.
I ova jesen je istetovirana i izgubljena
Odjednom: nasmejani
u ogledalu nekom
dobiju zborano lice.
Odjednom: na ponekom uglu
vreba poneka suza.
Nevolje na prstima stignu.
Godine postanu sivlje.
Odjednom svet, dok hodas
sve vise ti je uzan
i osmeh sve tisi
i tisi
i nekako iskrivljen.
Zato zivi, al sasvim!
I ja sam ziveo tako,
Za pola veka samo
stoleca sam obisao.
Priznajem: pomalo luckast.
Ponekad naopako.
Al nikad nisam stajao.
Vecno sam isao.
Isao...
Znas li sta su prorocanstva?
Kalupi ranijih zbivanja
i zadihanost istog
sto vija sebe ukrug.
Pa sto bismo se oprastali?
Cega da nam je zao?
Ako ti jave: umro sam,
ti znas - ja to ne umem.
Sve sto sam kazala, sve sto sam ucinila
sve sto ucinismo, zapravo,
ne misleci da je kretnja tek privid neceg mnogo veceg,
evo vraca se stostruko, mnogoglavo:
sve citiraju te noci u kojima nisi hteo progovoriti
sve velike zime i njene smesne gordosti,
evo banalnih monologa, dolaze po svoje.
Bolje bi bilo da smo pili do jutra, moja trezna ljubavi,
da smo cupali tudje cvece koje pozelismo u vazi,
umesto pedantnog odgajanja vrta.
Sve biljke koje posadismo rastu izmedju nas
kao strasni suncokret, secas ga se, kojim smo plasili tudje macke.
Bolje da smo imali svoje macke, moja cista ljubavi,
macke koje bi ostavljale svoj dlakavi trag, svoje mirise.
Bolje da smo pustili korov do ponora
jer evo cistina je i sve je tako savrseno glatko
I ti strcis i ja strcim, moja ljubavi.
Bolje da smo se sakrili u trave, u koprive, u grmlje,
previsoki smo za pod koji uglacasmo.
Evo nas na ravom polju dok su gromovi,
i sad vec istice vreme za tvoje precutane poljubce,
Vec je neko ruzno gnezdo na njima, moja uzdrzana ljubavi.
Toliko dugo si bio bez slabosti da sam ti poverovala,
svi kocijasi obukli su se u crno i cekaju da me povezu.
Sve stvari koje toliko volis, moja smesna ljubavi,
razbijacu lagano usput, poklanjajuci je neradnicima
Davacu ih losim ljubavnicima, davacu ih prevarantima.
Sve vazne stvari, tako pazljivo birane
prodavacu ih u bescenje na periferijskim pijacama.
Desavace se da ih izgubim, moja odgovorna ljubavi,
i ti ces osetiti bljutavost u dnu usana, odjednom
snaci ce te nesto poput mrznje dok budes okopavao vrt.
Nesto poput besa, moja nemocna ljubavi.
Sve tamne stvari govorice ti o mome sjaju
a ti nisi covek koji bi zbog toga polomio tanane stvari
Pa ces se tako dugo muciti
Premda to nije najgore sto ti ja zelim, moja jadna ljubavi.
Strela koju ti saljem odavde gde vise nisi pozar i krv i dzelat,
Ljubav koju ti saljem prepuna je noktiju i oruzja i demona,
Zuta ubistva i djavolje sluzbe da te snadju,
jer ja sam uranjala usta u pregib tvojih kolena
Toliko puta mogoh pregristi tvoj vrat, sad je kasno
jer ja sam kucala kao pljosnato srce duboko u tvojoj cipeli.
Na plazi na kojoj si u groznici spavao
mrzela sam sve senke, talase i decu koja vriste.
Toliko puta pomislih da si umro u snu, moja tiha ljubavi.
I svaki put umrla bih sa tobom, a ti bi preziveo.
Secas se kako sam sklapala oci kad si bio blizu
Nije vazno sto smesno hodam po snegu, po pesku
Postojala je harmonija u mome telu, naucena na tebe
i nacin na koji sam postajala lepa, razbijajuci ogledala.
Kako ce me divno sada ljubiti svi koji me ne poznaju.
Ubijacemo te svaki put kada spojimo tela
i ti ces osetiti dok budes zalivao vrt
kako sam podatna i sliska, kako me nema
kako je sve drugacije bez mojih lekovitih ludosti.
Ali je malo i to sto ti saljem odavde gde te vise nema
Uzalud da otresas moj obraz sa svog ramena
jer ti si tako siguran u svoj crno-beli um
da cu mozda i poverovati u tvoj spokoj, moja
nespokojna ljubavi.
Jer ti si mozda sposoban da zaboravis krik u mraku.
Knjige bez poretka sve govore o tebi
Bolje bi bilo, zaista, da smo pili do jutra,
da nismo provetravali
da smo imali i psa i macku i hrcka
da smo se umeli ljubiti po danu i u nevreme
jer evo strasni poziv i jeka dolaze
i gavrani i sve gadne velike ptice kojih se plasim
i mrak u kome ne umem sama bez tebe da zaspim.
Cujes li i ti te zvuke nocne dzungle
Sanjas li grozne insekte, moja tuzna ljubavi?
Toliko ruznog o tebi sam rekla svim ljudima
da vec osecam potrebu da te odbranim.
Zato kazem: postoji slika na kojoj su tvoje oci vrlo tople
Bezbroj puta stajah i gledah te
zamishljen i izgubljen u tebi
i bezbroj puta se uvjerio da
Znam te, a ne znam te,
mrzim te, al ipak volim te.
Neka dodje velika tisina,
neka dodje velika tisina,
neka se rijeke udalje od obala
i tijelo neka napusti
dubinu vlastite krvi,
jer ja vise ne poznajem
granicu svog krika,
ne vidim vise daljinu izmedju dva neba,
ne osjecam krv.
Neka se mora preliju
u presusen izvor zemlje
i zaustave krv
koja me napusta,
neka se moja zaljubljenost
pretvori u osamljene perivoje,
moj osmijeh otudji od sunca,
neka ostrice izrasle u dodiru nase sutnje
prodru kroz ovaj plemenit okus smrti.
A ti?
Šta ces ti?
