Eh...

  • Začetnik teme Začetnik teme Nemir
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
* * *


Danas, još jedan dežurni osmijeh

i riječi reda radi izgovorene.

Koliko će još stihova

ispod tvojih trepavica izroniti?

Kažeš, vrijeme je na našoj strani,

a ja bih da stane sve

u ovom čarobnom trenu

tišine s tobom.

Ja se baš vremena bojim

i da mi te ne odnese iz glave

vjetar neki ludi,

da se ne izbriše

obris tvoga lika

i početak

i kraj

i sjene

pa da poslije samo zeleno vidim.

Danas, još jedan bijeg

u tvoj pogled

i napola presječen tren.

Koliko ću puta još

misliti na tebe

osjećajući druge ruke...

Da se bar riječima može iskazati

koliko ti vjerujem

i koliko bih željela

da mi uspomene

pune tebe budu

i da budu ISTINA.

Danas zadnja cigareta

samo zbog dima plavičastog,

vidim te negdje uza njega...

Sada, laku noć i ..... ..



Selma Poparić
 
Da li će ovo ličiti na srećnu pesmu,
da li će ovo ličiti na srećan početak,
da li je ovo ipak samo prividna sreća,
neću reći, jer ni sama ne znam...

Isprobavam svoje mogućnosti,
isprobavam da dušu oslobodim,
isprobavam da sve oteram od sebe,
samo ne znam da li ću uspeti...

Ovo bi trebalo da liči na srećnu pesmu,
neću lagati jer ipak tako neće biti,
sve dok u meni postoje demoni prošlosti,
sreća će mene i dalje zaobilaziti...

U hodniku mog života obavijen mrakom,
ja po njemu tumaram kao da tražim,
kao da uporno skupljam ostatke blata,
koji prekrivaju onaj deo mene...

U svemu tome ja i dalje vidim senu,
onu senu prošlosti u meni,
vidim onaj deo koji meni nedostaje,
samo želim da ga konačno ispunim...

Neću lagati, ali ima malo u meni nade,
da je ovaj osmeh na mom licu,
ipak vezan za neke sadašnje trenutke,
neću lagati, jer ipak znam da jeste...
Još je tu, neće otići, a neću ni ja....

Stala sam u zoru pred vrata ukletog grada,
sa rukama ranjavim kandžama života,
stala sam da prođem kroz ta vrata,
tada više neće biti povratka...

Taj ukleti grad neće biti utočište,
neće biti moje bekstvo od tebe,
biće samo još jedan u nizu
mojih padova, koji mi sada treba...

Ne želim više da idem putem
koji me vodi niz stramputice života,
ovo je poslednji korak koji ću načiniti,
preći preko tog praga, i ostati tu...

Ali ipak, ostaću zarobljena silom volje,
ostaće zapisano da sam ipak postojala,
vratiću se možda jednom da kažem dokle,
dokle ću ići po trnju, i gaziti sebe...

Više neće biti bitno koji je dan ili sat,
vreme je ionako neuhvatljivo za sve,
želja je ionako previše jaka,
i ostaću tu, kao i do sada,
sa željom koja u menio gori...

 
Ništa mi dala nisi i zbog tebe ruže
Mog života gube listove beznađa,
Jer vidiš iste stvari koje gledam,
Zemlju, i nebo što se nad nama rađa,

Jer mreža tvojih nerava i vena
Sto održava tebe i lepotu tvoju
Sigurno zadrhti od poljupca čistog,
Sunčevog što pada i na usnu moju.

Ženo, ništa mi dala nisi, pa ipak
Kroz tvoje biće osećam zemaljske stvari;
Radostan sam što mogu da gledam zemlju
Gde srce tvoje odmara i tuku mu damari.

Zalud mi moja osećanja brane
- cvetovi nežni što se vetru smeše-
Jer naslućujem pticu u letu
što čežnju tvoju plavetnilom posu.

Pa ipak, ništa mi nisi dala,
Tvoja mladost ne cveta za mene,
S osmeha tvog bakarnog vodopada
Neće se napojiti moja žedna stada.

Nafora koju ne okusiše tvoje usne,
Poklonik ljubljenog koji će te zvati
Izaći ću na put s ljubavlju mojom u ruci
Kao sa čašom meda za onog koga ćeš zavoleti.

Već vidiš, noć zvezdana, pesma i pehar
Iz kojeg ispijaš vodu koju pijem,
Živim u tvom životu i ti u mome živiš,
Ništa mi nisi dala a, ipak, sve ti dugujem....
 
smc_guisard.jpg
 
Pored tebe
kao i uvek
iz potoka izviru reci
teku ka reci...
Ne volim reke,
prolaze kroz krseve
i ponornice neke.
Dug je put bio do
slivanja u more
u njemu previse
morskih ala,
zaronicu u okean
otvoriti skoljku
da nocas
na tvoje usne
poljubac spustim
za laku noć ...
 
Ti si teg što drži ravnotežu,

I diže me gore kad klonem i padam,

Kad me ruke smrti zagrle i stežu,

Ti si moja utopija,ti si moja nada.



Zato te molim pred Bogom i svima,

Budi Posejdon ovom mome moru,

Kad nastupi oseka,ti budi plima,

Tami prkosi kao svjetlost pred zoru.



 
Ljubav je uvek nova.
Svejedno je volimo li jedan, dva, deset puta u životu - uvek smo pred situacijom koju ne poznajemo. Ljubav nas može odvesti u pakao ili raj, ali uvek nas nekamo odvede. Treba je prihvatiti, jer ona je hrana našeg postojanja. Ako je odbacimo, umret ćemo od gladi, gledajući bremenite grane na stablu života, bez hrabrosti da ispružimo ruku i oberemo plodove. Treba ići za ljubavlju ma gde ona bila, čak i kad to znači sate, dane, nedelje razočarenja i tuge.
Jer u času kad krenemo ususret ljubavi, i ona kreće u susret nama.
I spasi nas.
(Paolo Coelho "Na obali reke Piedre ")
 
Не бој се! Љубав је бескрајна!
Не стрепи
над њом…

Она неће престати никада,
у другима…

Не дај
да од те стрепње, од неверовања,
нестане, умре...
у теби!

tfa514~Erfullung-Posters.jpg
 
- Muzika je uvijek bila hrana ljubavi, a ljubav je hrana za muziku.



Ti si moja muzika ti si sve moje
zauvek ....

O ljubavi.
Čitam ti sa usana.
Za te rieči pogledom.
Kažem ti očima. Što osećam....
 
TI SI MORE

Sva jubav koju tija da' san Tebi
neće stat u ovu pismu
jer je veća nego More
šta niz verse jon se cidi.

Sva jubav koju tija da' san Tebi
nima sa' se di iskrcat
i to brime neće podnit
moja zarobljena duša...


  • Al je čuvan...
    Jer Te jubin...
    Ti si More...
    Ja Te ćutin...
    Ja Te ćutin...
Sva jubav koju tija da' san Tebi
mrvu sriće – puno smija
vako tokala me nebi
da je bilo ča san tija.

Sva jubav koju tija da' san Tebi
nima sa' se di iskrcat
i to brime neće podnit
moja zarobljena duša...


  • Al je čuvan...
    Jer Te jubin...
    Ti si More...
    Ja Te ćutin...

    Još je čuvan... (još je čuvan)
    Jer Te jubin...(ka nikoga do sad)
    Ti si More... (Ti si More)
    Ja te ćutin...
    Ja te ćutin.
    Ti si More.
    Ja Te ćutin...
  • (Lvky)
 
Sanjao sam nas nocas kako
ležimo na zlatnom pijesku uz more
dok mjesecina pokriva naša tijela
u prvi osvit rane zore

Noseci naše misli
kao na vjetru tihe melodije
naša tijela postaju jedno
u taktu najljepše rapsodije

Svaki pokret svoju pricu prica
a u grudima ljubav i strast gore
mi dijelimo jednu,nedodirljivu dušu
i srca što u strasti nam govore

Slobodni smo pod zvijezdama
da iskusimo sve svoje ljepote
utapamo se jedno u drugo
i izgaramo od ljubavne divote
 
Ljubav, Marija

Nije u pitanju providna tajna koju verglaju jevanđelja:
Ljubi svet!
U meni je ogledalo svih ljubavi.
I nije stvar u tome da li sam nov ili star,
No uzbuna bela kao cvet:
Postići harmoniju čije se munje ukrštaju preko našeg neba.

Ovde sve poetike poniru kao ljubičaste magle:
Kada će jednom potonuti tiranije
I sutonima svih ljudskih beda zarđati noževi naših snova?

Svirepu stvarnost dočarati u ovoj niziji,
U kojoj ljudske baruštine truju sve horizonte.
I ovde moja vera krvari kao rana!
I sve sumnje lice na otkačene revolvere!

Smej se!
Plači!
Često te komedije prevazilaze razum:
Život nam dajte!

Crvena čeljust budućnosti galvanizuje mi mozak.
Nek struje vode!
Nek se raduju putnici!
I nek bude blagoslovena zemlja što miriše na gnoj!
Iz naših vrtoglavica dunuće orkani:
Budalo! šta imaš od beskonačnosti?

Kao prasnike ruža vetrovi će doneti daleka buđenja.
Zašto onda da budemo tesni kao grobnice?
Želiš Semiramidine vrtova koji se njišu između neba i zemlje,
Između svih pojmova o snu i javi,
I kao upaljen kreč muči te jedini san
Da se udaviš u belini života...

Na ovim drumovima, drugovi, u ljubavima tražimo isceljenje.
Hej, budućnosti! Ako zaista nikada ne umireš,
U maramicu pretvori moje bdenje
Srce da mi ne prozebe!
Kao da hodam između upaljenih jablanova.
Na jednoj sam obali crvenoj kao koral.
Nemoguće je zamisliti budućnost izvan oblika beskrajne dobrote.
Meke kao trava.
Na ovom drumu jedino sigurno koračamo ka ženi.
Znam da će me jutro onesvestiti u proplanku njene kose.
Neka bude!
Ni jedno stablo ne šumi tako kao lišće naše krvi.

Mužastven kao zemlja, iz mene se dime krateri ljubavi.
Ako je ogledalo duša, ja bih na tvojoj koži napisao samo jednu reč:
Podlac!
Sve tvoje snove bih dao za šaku skakavaca.
Bezumnice!
Kad meso govori otvori usta kao mastan molitvenik.
Ne vidim ti dušu ali ti truli zubi potsećaju na oronuli peščar.
Tvoji plašljivi snovi o bogu liče na štenaru.
Jezik ti je stub izdajstva.
Slobodno priđi!
Priđi javno!
Hodnici ljubavi su najtrijumfalnije kapije.

Što ubuduće da stvaramo jezuitskim misterijama?
Mesnati nož u utrobi žene najlepši je cvet
I sve zaslepljujuće energije protiču kroz mokraćni kanal.
U tebi se zaledile vekovne naslage zabluda.
Kad prilaziš meni govoriš o anđelima.
Neka plove zvezdane eskadrile!
Pljuni u plastron mesečine!
Pusti da spavaju religiozne vrline!
I neka tvoje ubeđenje bude čvrsto kao neophodnost irigatora!

Pogledaj kako kiše ljube zemlju,
Kako je snegovi pokrivaju!
Pogledaj kako se lišće priljubljuje uz oblake
I u belom cvetu kako spokojno spava leptir.
Drugovi!
Telom i ekstazama pokrijmo ljubav i korake.

Treba jednom srušiti kulu stida,
Koju sagradiše senilni starci i koju nazivaju:
Moral.
Moral je konj koji je crkao na Maratonskim trkama.
Nad glečerima oblaka danas lete avioni.
Radiotelegrafija pokreće lokomotive,
Tiraniju neba ustrelio je brzometni top.
Zašto onda da ne lipše pop
I njegov moral?
Svuda gde ima ljudi moral bi mogao da teče dijamantskim mlazovima sunca
I svuda gde se ravnice ljube sa horizontima
Poljubac čovekov bi mogao biti topao kao hleb.
Gde god drumovi zadiru rezovima noža u zemlju
Čovek bi mogao izvojevati prevlast nad plašnjama potsmešljivim.

Jednom bi trebalo zadaviti malodušnost.
Čemu bi inače služila sva naša razmišljanja o svetu i životu.
Čovek biti!
Čovek!
Prostotom srca zaprepastiti kao što mlaz vode sa brega u ponor pada.

Nijedna mudrost nam ne može dočarati lik ljubavne noći u krevetu.
Nepokretne stvari postaju prijateljski simboli.
Ne uzletati u nebo!
Ostaviti tu magiju deci dok im zubi rastu.
Ima li veće dobrote no biti voljen od nepoznatog?
Primati ljubav kao kolajne!
Tako čovek jedino zaboravlja na prolaznost.

Spavati sa svojim požarom u grubim čaršavima
I svake zore pored čaura snova zaticati gomilu mesa i splet nerava.
S večeri gledati kako se podiže most na Savi,
Crven kao duga!
Pod njim se obale stapaju u poljubac,
I ja se tako stapam mostom nade sa Marijom.

Marija!
Pod nama gori zemlja!
Nebo plamti više nas!
U ovoj noći su tvoja usta kao izvor!
U ovoj noći najmirisnije trave su tvoje kose!
U ovoj noći jedino žubori tvoja krv!
Marija!
Ugasi lampu...
Marija! lete kantaride.
U ogledalu tvoja košulja spava.
Marija! zašto me srce boli?
I zašto ti je koža strašno žuta kao spržena trava?

Obećavam ti da neću piti!
Marija! sve se vino na čaršav tvoje duše proli!
Obećavam ti... picu iz tvog srca,
Da me nikad više glava ne zaboli.

Živim samo za ljubav i njenu zastavu visoko držim u ruci.
Svih sam se mudrosti napio samo za taj pojam.
Kao besno pseto gotov sam svakog da ujedem za srce,
Jer nijedna rana lepše ne cveta na drugom delu tela.

Marija!
Reči su mrtve čaure lišća što sa jasika pada u oktobarske dane.
Samo reč ljubav gori kao sveta vatra koja se nikada ne gasi.
Buktinja je ta na mojim grudima
Ja ću od nje sagoreti, Marija!
Ja ću od nje umreti, Marija!
Ljubav, Marija!
Njom se oprašta na giljotini!
U ime njeno nož se uvlači u korice!
Ona ulepšava drumove i za nju se podižu balkoni!
Ona procvetava vrtove Sevilje
I za nju su grmeli topovi Oktobarske revolucije.

Ljubav, Marija!
Ona je stvorila zastave koje se čuvaju kao relikvije
I zbog toga je crvene boje!
I ja sam zbog nje u tvoje meso zario srce.
Ljubav, Marija!
Ljubav!
Ljubav!

Zašto putuju brodovi?
Zašto se u nebo nebo dižu balkoni?
Kuda to hukte zmijski vozovi?
I za koga cvetaju beladonije?
O, Marija! Šta briše sve naše podlosti,
Prevazilazeći i agonije?

Veliki moj druže!
Samo su na ovom svetu božanski putevi ljubavi
I zbog toga toplo sanjam život kao na zvezdama.
Samo zbog toga sam gotov da se udavim u svačijoj suzi
I nikad da ne budem ništa,
Da isčeznem o pepelu njenog opraštanja.
 
Nedeljko Bajic Baja - Znakovi

I tamam kada pomislim
da si vec izbledela
od nekud se pojavis
kao dim iz pepela

Uzalud ja krijem se
i od tebe sklanjam se
prolazis kroz moje sne
prolazis kroz zidove

Da mi srecu pokvaris
malo da se poigras
kad na drugu pomislim
misli da mi oteras

Ref.
Bilo gde da krenem ja
okrenes mi znakove
da ka tebi vode svi
i posle tebe opet ti

I tamam kad zaboravim
boju tvoga pogleda
dodjes da me podsetis
kako tuga izgleda

Uzalud ja krijem se
i od tebe sklanjam se
prolazis kroz moje sne
prolazis kroz zidove

Da ti glas ne poznajem
mislio bih ljubav je
da me bol ne odaje
mislio bih vecna je


 
Volela bih da znam
put pravi cisti
na kome trnja nema
koje bi te bolo
bilo je mnogo vise
na putu prepreka
smeca,polomljenog stakla
svakakvih drugih otpadaka
nije nista smetalo.
Sada kad je mnogo
cistije izlaze
nemani iz jaruga
zasiljenim macem
poseku u ahilovu petu
kako se izborti
ukloniti te demone
sa ovog puta
Jovanka Orleanka nije mogla
sama i nijedan
heroj nije sve uspeo sam
a kako cu ja ...:confused:
 
Kad si tužan, kad si sam
i oko tebe siv je dan
stare vatre probudi
ljubav ne zna za sram.

Uzmi sad i uzmi sve
možda sutra kasno je
znaj da oni što ljube
nikad ne izgube.

Ljubi ko da noč je posljednja
ljubav ima ritam ludila
ljubi ko da je noč posljednja i jedina.

Neka usne govore
jer one znaju najbolje
zaljube se pa ljube
riječi zamjenit če.

Ma, nije noč za spavanje
ovo je noč za poljupce
pusti jutro, nek ide
vrijeme za ljubav je.
O:R


 
Slojevito krzno vremena
obavija mi nedostatak topline.
Kad bih se zaogrnula širinom tvog ponosa
isprana bih bila,
kao bleda krpa
zatrpana gomilom smeća
u zloglasnoj četvrti
moga duha.
Imam nešto u sebi.
Samo mi dopusti da
te ponesem u svojoj
torbici kroz te
avanture.
Otpadaju strahovi,
preostaje nam samo
ono zbog čega
vredi
umirati.

S.O .
 
LJUBAV
Ljubav je radost koja se trazi dok traje MLADOST!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!


Moja ispovjest

Ovo je ispovjest ranjene duse,
koje u bolu suze sad guse.
Ovo je ispovjest duse koja pati,
i sretne dane pokusava da vrati...
Ovo je ispovjest ranjenog srca,
koje u bolu pati i grca
ovo je ispovjest srca kojeg sluti,
ali bez snage ranjeno suti.
Ovo je ispovest mladosti jedne,
mladosti naivne,mladosti zedne,
koja je sve mogla i sve je htjela
ali nije umjela i nije smjela...
Ovo je ispovjest na kraju zivota
kada umiru snovi i umire ljepota,
kada sve nestaje u dubini tame,
a ostaju zelje, izgubljene ,same...
 
:roll:
"Kad ne bi bilo sjećanja na mladost, tad ne bismo
osjećali starost. Bolest je samo u tome što više
nismo kadri činiti ono što smo nekada mogli....
Ni od čega ne starimo brže nego od misli koja
uvijek lebdi pred nama, od misli da starimo"

(Georg Chr. Lichtenberg)
 
zainteresovana:
Slojevito krzno vremena
obavija mi nedostatak topline.
Kad bih se zaogrnula širinom tvog ponosa
isprana bih bila,
kao bleda krpa
zatrpana gomilom smeća
u zloglasnoj četvrti
moga duha.
Imam nešto u sebi.
Samo mi dopusti da
te ponesem u svojoj
torbici kroz te
avanture.
Otpadaju strahovi,
preostaje nam samo
ono zbog čega
vredi
umirati.

S.O .
Kliknite za proširenje...

Dobro dosla :D - uvek me obradujes svojim prisustvom ,rado te uvek citam
i drago mi je da je tvoja gripa prosla ;) andjelka moja :oops: :razz:



 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top