да се разумемо, ово није само изјава, ово је став.
Јездић има право на свој став.
То је став који
изједначава пендрек и индекс
Став који каже да су отпор и насиље "само две стране исте приче''
А нису. Зна се ко је ко.
Јездић овде користи
провидну реторику “оба су крива” као заштитни механизам да избегне било какву одговорност или ризик. То је
најјефтинија форма где се бежањем од истине у ствари чува своја комфорна зона.
Та реторика "оба су крива" или ''носите се сви'' је обична фраза коју користе :
- они који не желе да се замере
-који желе да одрже добре односе са обе стране
-који виде да је ејдна страна објективно гора, али немају храбрости да то и јавно кажу
Дакле Језда је употребио
калкулантску логику преживљавања.
Изједначио је угњетача и угњетаваног.
– Студенти немају институције, немају медије, немају силу.
–
Власт има све и користи све — укључујући насиље, пропаганду и страх.
– Студенти дижу индекс ,
власт диже батинаше са марамама и палицама.
Изједначити их није мишљење –
то је политички став у корист моћи.
Људи који имају шта да изгубе често крију свој страх иза речи попут:
„Треба разумети обе стране“ „Нису ни они без кривице“ „Сви су исти“
Али кад се систем урушава, кад институције више не постоје, кад млади траже промену, а ти кажеш „носите се и једни и други“ —
ти тиме подржаваш статус кво. Ништа више.
Изједначава несразмерне позиције моћи. Власт има полицију, медије, новац, институције. Студенти имају индекс и глас. Рећи „оба су иста“ значи да игнорише ту несразмеру!
Јездић се овде не понаша као јавна личност која жели да допринесе решењу, већ као
неко ко чува своје дупе и позицију, док народ (и млади и стари) тоне у све дубљу беду. И притом то пакује у фразе које звуче паметно али су празне.
Прави морални став није увек удобан. Не мораш бити ни опозиција, ни режим — али
ако нећеш да дигнеш глас кад је неправда очигледна, онда си део проблема.
он
не заузима неутралну позицију, него
одржава постојећи поредак у којем слаби губе, а јаки опстају.
Јездић, уместо да искористи свој глас да подржи младост која тражи живот достојан човека,
бира да подржи мир у својој винарији, не у друштву. То је његово право ,али наша дужност је да га прозовемо због тога.
То су класичне
заштитне реторичке фразе оних који желе да минимизирају озбиљност тренутка.
То није анализа ,то је омаловажавање.
Да ли је “одрастање”:
тражити слободне изборе? одупрети се медијској диктатури? ,хтети земљу у којој дете не гине у школи јер је систем закатанчен? одговорност због 16 људи испод надстрешнице ?
Не. То је
грађанска зрелост, а не “тинејџерска фаза”.
То што он омаловажава као “младост”
је одговорност коју он више нема храбрости да поднесе. па све то пакује у једну машницу звана ''толеранција неправде''
Нема ту „и једни и други“. Нема ту „опијени су обострано“. Нема ту „младост, лудост“.
Постоји само:
једна страна која тражи правду,
и једна која је гази.
Јездић покушава да подвали тезу:
„Не разумем захтеве који нису етичке природе, него политичке...“
Али истина је:
Кад те неко бије на улици зато што си подигао индекс – то није политичко питање, већ морално.
Кад режим присваја институције, гуши медије и заташка злочине – то није идеолошка расправа, већ борба за основну правду.
Кад студенти траже да држава не буде приватна прћија – то није „политиканство“, већ борба за нормалан живот.
Е па глумац, није све политичко! Али кад те неко бије због индекса, или ДЕТЕ некоме УБИЈЕ системска НЕБРИГА , или ти медији ПЉУЈУ ДЕТЕ ЈЕР ЈЕ ПРОТЕСТОВАЛО - онда је све морално и онда више
немаш луксуз неутралности госпон глумац!