Dzejkob Rotšild umro u 87. godini

Posle nekog vremena, od obustave transporta, svi koji su ušli u ogromne investicije, došli su na ivicu bankrotstva. Tada se kao “spasilac” pojavio Džon D. Rokfeler i pokupovao za sitan novac najveći deo izvorišta i rafinerija sa kojima je ranije sarađivao.

Kada je 1911. godine američka vlada bila primorana da Rokfelere optuži za monopol, pod pritiskom mnogih drugih biznismena i da bi se sačuvao privid demokratije i slobodnog tržišta, Standard oil je rasparčan. Rokfeleri su izveli još jednu perfidnu smicalicu i to tako što su svoj monopolski posao sakrili od javnosti. Umesto jedne moćne kompanije oni su nastavili monopolistički da posluju, ali pod raznim drugim imenima malih kompanija i sve to zarad privida o slobodnom tržištu. Međutim, sve ove novonastale kompanije bile su povezane i imale su u svom nazivu slova S. O. Nastao je tako SOHIO (u Ohaju), SOPCONY (u Njujorku), ESSO koji je kasnije postao EXXON itd.
 
Početkom 20. veka trojica najbogatijih ljudi u SAD i svetu bili su Džon Džejkob Astor, Izador Štraus i Benjamin Gugenhajm. Sva trojica su nastradala u brodolomu "Titanika". Astor je bio najbogatiji čovek sveta, čija se imovina procenjivala na tadašnjih 500 miliona dolara! Njegov pradeda se obogatio trgovinom krznima. Astori su bili najuticajnija dinastija u Americi. Džon Džejkob Astor je obilato finansirao američku vojsku i važio je za velikog američkog patriotu.
 
Zavera Veka
#5 Milijarder iz bureta
Prohibicija na slobodnu prodaju alkohola u Americi je uvedena iz straha da i on može da bude upotrebljen kao gorivo za automobile. Moćni klanovi, kao i kockari, rade jedino sa novcem
feljton-rokfeler.jpg

KRAJEM 19. veka Džon D. Rokfeler je kupio autorsko vlasništvo nad patentom za sve začepljene metalne tankere (burad ili barele) kojima je nafta železnicom prevožena od izvorišta do rafinerije. Ovaj potez je omogućio da njegova firma Union Tanker Car Company dođe u poziciju da diktira cene na naftnom američkom tržištu koje je tek bilo u povoju. Taj svoj monopolski položaj je više nego iskoristio.

Isti tip tankera (buradi) se koristi i danas. Rokfeleri su preko ove kompanije (Union Tanker Car) iznajmljivali burad stotinama vlasnika naftnih polja koji su na taj način transportovali sirovu naftu do rafinerija. Pre nego što je počela serijska proizvodnja buradi, nafta je prevožena u običnim drvenim buradima bez poklopca. Ovakavim prevozom gubio se veliki deo sirove nafte zbog prosipanja ili isparenja. Iskustva su pokazala da su mnoga burad stizala u rafineriju samo sa nataloženim katranom na dnu.

Zatvoreni metalni tankeri su bili pun pogodak u novom naftnom biznisu. Zarada je sve više i sve brže rasla.Rokfelerima je išlo naruku i to što su od železnice dobijali velike popuste i premije. To su bile godine kada se bušila nafta u gotovo svim delovima Sjedinjenih Američkih Država. Bušotine su nicale svakodnevno. Nicale su i nove rafinerije, a postojeće su širile svoje kapacitete. Svi su bili svesni da posao sa naftom donosi fantastičnu zaradu. Banke su delile kredite kapom i šakom. Pojava novih buradi je taj profit višestruko uvećavala. I svi su potpisivali ugovore sa firmom Union Tanker Car. Tada Rokfeler povlači prvi potez. Raskida ugovore sa svim naftnim buštinama i povlači burad iz transporta crnog blaga. Kako niko nije mogao da uskoči u ovaj posao umesto Rokfelera, koji je držao patentno pravo, vlasnici naftnih polja, ali i rafinerije, počeli su da gube ogroman novac.

Posle nekog vremena, od obustave transporta, svi koji su ušli u ogromne investicije, došli su na ivicu bankrotstva. Tada se kao “spasilac” pojavio Džon D. Rokfeler i pokupovao za sitan novac najveći deo izvorišta i rafinerija sa kojima je ranije sarađivao. Tako je nastala ogromna kompanija “Standard Oil”, koja će objedinitia čitav posao sa naftom. Kasnije Rokfeleri investiraju i u železnicu i tako su potpuno zaokružili biznis sa naftom i niko više nije mogao da ih razori iznutra sličnom mahinacijom. Dž. D. Rokfeler pre ovog poteza nije imao nikakva znanja ni o vađenju nafte, niti o njenoj preradi.

Ali je imao mahinatorskog iskustvo i u pravom i pravovremenom plasmanu novca. Ovde nikako ne bi trebalo smesti sa uma i instrukcije koje su stizale od moćnog bankarskog klana iz Londona: Naduvati posao, podići cene na berzi, dati kredite, onda oboriti vrednost prodaje na tržištu i sve pokupovati za male pare. To je klasičan sistem poslovanja kojim se ova bankarska elita služi vekovima. Na ovaj način posluju i sve moćne dinastije sveta. Oni su eksperti za monetarne i berzanske smicalice. Oni, kao i kockari, jedino rade sa novcem - prodaju ga sa kamatom, investiraju u realne vrednosti i onda preuzimaju i tuđi rad i imovinu.

U periodu od 1900. do 1910. godine slične mahinacije su primenjene mnogo puta i “Standard oil” je postao vlasnik gotovo svih naftnih polja u Kaliforniji, Teksasu, Arkanzasu, Nju Džersiju i Ohaju. Tako je Rokfeler ili posedovao ili kontrolisao oko 90 odsto od onoga što se u to vreme nazivalo energetskim biznisom u SAD. Prvi i Drugi svetski rat orkestrirani su, kao što smo već spomenuli, iz iste bankarske centrale u Londonu, ali iz tog centra dirigovan je i ulazak u posed velikih naftnih bušotina na Bliskom i Srednjem istoku. I rat u Vijetnamu je bio rat za naftna izvorišta u Indokini. Džon F. Kenedi nije bio voljan da tamo održava konstantno američku vojsku, zarad interesa naftnog biznisa ovog klana i zato je, po sve dostupnijim dokumentima, morao da bude likvidiran.

Zavera Veka
#6 Naftni lobi dobija rat
Uloga medija u zaveri protiv konoplje bila je presudna. U to vreme, sve što bi objavile novine ili emitovao radio smatrano je istinom. Kampanja protiv marihuane klevetala je i crnce
feljton-taksa.jpg

DA je vlada SAD donela odluku da konoplja bude tretirana prevashodno kao strateška sirovina u razvoju industrije, pošto je reč o apsolutno prirodnoj biljci koja uopšte ne zagađuje okolinu, za razliku od petrohemijske industrije, u koju su investirali Rokfeleri, Diponovi i Herst, sve tri porodice bi izgubile preko milijardu ondašnjih dolara. Trebalo je zato ubediti na svaki način i po bilo koju cenu američke građane, kongresmene, senatore i vladu SAD da je konoplja štetna, te da budućnost američke privrede treba da počiva na naftnim derivatima. Dakle, njihov cilj je bio da nafta postane strateška sirovina u SAD, a tehnologija njene prerade je već bila pod njihovom kontrolom.

Na isti način, u isto vreme, kartel iz Londona je ubeđivao britanski parlament da kao glavni energent za vojsku bude korišćena nafta, koju Britanija nije imala, umesto uglja koga je bila puna. Vlasnici rudnika uglja su pokušali da se pobune, ali uzalud.

Ovi poslovni i politički saveznici održavali su stalno sastanke, daleko od očiju javnosti, na kojima je razmatrana aktuelna državna i ekonomska politika. Početkom tridesetih godina, na jednom od tih skupova zaključeno je da uzgoj konoplje može opasno da ugrozi njihove investicije u petrohemiju.

U vreme sve veće popularnosti automobila i njihove sve masovnije prodaje, pojavio se Fordov čuveni “model T” koji je pored biogoriva, imao i mnoge plastične delove od konoplje. Bio je to poslednji znak za uzbunu za ove tri porodice. I skovan je pakleni plan: konoplja se mora zaustaviti!

Uloga medija u realizaciji velike zavere protiv konoplje bila je presudna. Vilijam Herst je u periodu od 1934. do 1937. svojim urednicima dao zadatak - što više prikladnih tekstova o “opasnoj biljci” - marihuani. Reč “marijuana” uzeta je iz meksičkog slenga sa namerom da ona prodre do poslednjeg stanovnika Amerike. Do tada niko nije znao šta je to marihuana. Morali su zato da izmisle novi termin, kako bi sve ono loše i zastrašujuće, što su planirali da dovedu u vezu sa ovom biljkom, koja će biti nazvana “marihuana”, običan čovek lakše progutao. Naziv konoplja u to vreme je izazivao samo dobre i plemenite asocijacije. Recimo, kao kada bi danas za kamilicu ili lipu neko tvrdio da je reč halucinogenim drogama jer sadrže određenu supstancu koja bi, ako se koristi u određenim količinama, tako delovala. Takvih sustanci u stvari ima u mnogim biljkama baš kao što svaka supstanca u velikim količinama može biti otrovna.

Iskonstruisani, psihološki dobro postavljeni ovi novinski članci teško su klevetali Meksikance, Afroamerikance, džez muzičare i umetnike svih fela, koji su, navodno, koristili opojnu travu - marihuanu. Posebno je na meti bio Nju Orleans, gde se pušenje marihuane, navodno, obilato upražnjavalo među crnačkim većinskim stanovništvom. U to vreme u Americi je među belim stanovništvom već vladao paničan strah od crnaca, koji su postali “slobodni ljudi” i ravnopravni građani sa belcima i kojima su pripisivani mnogi zločini i kriminalne aktivnosti. Ovi tekstovi imali su još jedan cilj, da pokažu kako se u stvari životna agilnost crnaca i belaca bitno razlikuje.

Pretnja “marihuanom” punila je naslovne strane, a takozvana “cigara ludosti” bila je prikazana kao snažan narkotik koji je izazivao “neizlečivo ludilo”, dovodio do duševnog rastrojstva i bio “opasniji od kokaina i heroina”. Marihuana je nazivana travom koja je došla iz pakla. Ova medijska kampanja trajala je tri godine.

Snimljeni su u tom periodu i filmovi kao što su “Cigara ludila” (1936) “Marihuana - tajni ubica mladih”, (1935) i “Marihuana: Đavolje seme” (1936). Na kraju filma “Cigara ludila” ispisana je poruka: “PRENESITE OVO SVOJOJ DECI”.

Svi filmovi su bili puka propaganda uobličena samo sa jednom namerom - da uplaši građane. A osnovni cilj je bio da se stvori atmosfera koja će omogućiti da kroz američki Kongres što lakše prođe zakon kojim bi se uzgajanje marihuane teško oporezivalo i da se farmeri maksimalno odvrate od uzgoja konoplje. Da je marihuana u stvari obična konoplja to još niko nije povezivao. Ali strah od onog što se zove marihuana je već bio prisutan.

Kako primećuje Dag Jurči tih godina ljudi su bili mnogo neobrazovaniji i neobavešteniji. Samim tim i mnogo naivniji. O uticaju medija i psihološkoj propagandi malo toga je bilo poznato čak i istaknutim intelektualcima. “Mase su bile kao ovce koje su čekale da ih neko moćan povede. Nisu uopšte postojale sumnje u vladu, Kongres i druge državne institucije. Sve što bi objavile novine ili emitovao radio smatrano je istinom. Tako je poruka o opasnosti od marihuane preneta deci koja su ubrzo i sama postali roditelji baby-boom generacije iz 1957. I danas gotovo svi veruju da je marihuana isto što i indijska konoplja i da je to opasna droga. To je najčešće i sve što znamo o konoplji kao biljci, mi iz baby-boom generacije 1957.”

Kada je bankar i bivši ambasador SAD u Velikoj Britaniji, i glavni investitor Diponovih u petrohemiju, Endrju Melon, kao republikanac, postao sekretar državne blagajne (ministar finansija) Herberta Huvera, prvo je tražio jačanje američkih antinarkotičkih zakona sa obrazloženjem da Kongres i vlada moraju imati pod kontrolom čitavu ovu delatnost, posebno distribuciju i trgovinu narkotičkih proizvoda. Trava za pušenje od konoplje prodavala se sasvim legalno.

Kada je 1927. Kongres došao pod apsolutnu kontrolu republikanaca, izglasan je zakon kojim se odgovornost za praćenje Zakona o narkoticima prebacije sa poreske službe pod ingerenciju sekretara državne blagajne. Preko ovog zakona doneta je još jedna zanimljiva odredba, a to je da nadzor nad sporovođenjem Zakona o narkoticima ne vrši više Odbor federalnog biroa za kontrolu narkotika (Federal Narcotic Control Board), već je nadležnost preneta isključivo na načelnika Federalnog biroa za narkotike. Dakle, dato je ovo punompoćje samo jednom državnom funkcioneru. Na to mesto Melon je imenovao svog budućeg zeta, Harija Dž. Anslingera, koji je dobio posao načelnika.

Vlada, je inače, veoma dugo odolevala pritiscima republikanaca da oporezuju uzgoj konoplje, jer bi tih godina to bila veoma nepopularna mera, kao kada bi danas oporezovali proizvođače krompira ili paradajza.

Ali, iznenada i bez ikakvog objašnjenja, ministarstvo za finansije podržalo je ovaj republikanski predlog, koji će postati poznat kao Uredba o oporezivanju marihuane. Cela ova operacija je izvedena 14. aprila 1937. godine, dok se američki kongres bavio pripremama i debatom o usvajanju budžeta. Uredba o oporezivanju “marihuane” je predstavljena kao predlog za povećanje budžetskog prihoda i prvo je doneta u Budžetskom odboru u Predstavničkom domu, a taj odbor ima specifičnu moć da o onome što predloži ne mora da se raspravlja u drugim odborima Kongresa.

UTICAJ HRIŠĆANA

Milionski tiraži Herstovih novina donosili su tekstove u kojima se pisalo o pogubnom uticaju marihuane na ljudsku psihu. Ona je tako postala uzrok mnogih nerazjašnjenih saobraćajnih nesreća, ubistava i samoubistava, kao i uzrok nemorala mnogih mladih žena. U to vreme američko društvo je bilo puritansko, uticaj katoličke i protestanske crkve, odnosno hrišćanstva, bio je veoma jak i čitave porodice su bile generacijama odgajane u krutim moralnim normama.
 
Pretnja “marihuanom” punila je naslovne strane, a takozvana “cigara ludosti” bila je prikazana kao snažan narkotik koji je izazivao “neizlečivo ludilo”, dovodio do duševnog rastrojstva i bio “opasniji od kokaina i heroina”. Marihuana je nazivana travom koja je došla iz pakla. Ova medijska kampanja trajala je tri godine.

Snimljeni su u tom periodu i filmovi kao što su “Cigara ludila” (1936) “Marihuana - tajni ubica mladih”, (1935) i “Marihuana: Đavolje seme” (1936). Na kraju filma “Cigara ludila” ispisana je poruka: “PRENESITE OVO SVOJOJ DECI”.

Svi filmovi su bili puka propaganda uobličena samo sa jednom namerom - da uplaši građane. A osnovni cilj je bio da se stvori atmosfera koja će omogućiti da kroz američki Kongres što lakše prođe zakon kojim bi se uzgajanje marihuane teško oporezivalo i da se farmeri maksimalno odvrate od uzgoja konoplje. Da je marihuana u stvari obična konoplja to još niko nije povezivao. Ali strah od onog što se zove marihuana je već bio prisutan.
ref-mad.png

https://www.imdb.com/title/tt0028346/?ref_=ext_shr_lnk
 
Milionski tiraži Herstovih novina donosili su tekstove u kojima se pisalo o pogubnom uticaju marihuane na ljudsku psihu. Ona je tako postala uzrok mnogih nerazjašnjenih saobraćajnih nesreća, ubistava i samoubistava, kao i uzrok nemorala mnogih mladih žena. U to vreme američko društvo je bilo puritansko, uticaj katoličke i protestanske crkve, odnosno hrišćanstva, bio je veoma jak i čitave porodice su bile generacijama odgajane u krutim moralnim normama.
https://forum.krstarica.com/threads/legalizacija-canabisa.997305/
 
Zavera Veka
#6 Naftni lobi dobija rat
Uloga medija u zaveri protiv konoplje bila je presudna. U to vreme, sve što bi objavile novine ili emitovao radio smatrano je istinom. Kampanja protiv marihuane klevetala je i crnce
feljton-taksa.jpg

DA je vlada SAD donela odluku da konoplja bude tretirana prevashodno kao strateška sirovina u razvoju industrije, pošto je reč o apsolutno prirodnoj biljci koja uopšte ne zagađuje okolinu, za razliku od petrohemijske industrije, u koju su investirali Rokfeleri, Diponovi i Herst, sve tri porodice bi izgubile preko milijardu ondašnjih dolara. Trebalo je zato ubediti na svaki način i po bilo koju cenu američke građane, kongresmene, senatore i vladu SAD da je konoplja štetna, te da budućnost američke privrede treba da počiva na naftnim derivatima. Dakle, njihov cilj je bio da nafta postane strateška sirovina u SAD, a tehnologija njene prerade je već bila pod njihovom kontrolom.

Na isti način, u isto vreme, kartel iz Londona je ubeđivao britanski parlament da kao glavni energent za vojsku bude korišćena nafta, koju Britanija nije imala, umesto uglja koga je bila puna. Vlasnici rudnika uglja su pokušali da se pobune, ali uzalud.

Ovi poslovni i politički saveznici održavali su stalno sastanke, daleko od očiju javnosti, na kojima je razmatrana aktuelna državna i ekonomska politika. Početkom tridesetih godina, na jednom od tih skupova zaključeno je da uzgoj konoplje može opasno da ugrozi njihove investicije u petrohemiju.

U vreme sve veće popularnosti automobila i njihove sve masovnije prodaje, pojavio se Fordov čuveni “model T” koji je pored biogoriva, imao i mnoge plastične delove od konoplje. Bio je to poslednji znak za uzbunu za ove tri porodice. I skovan je pakleni plan: konoplja se mora zaustaviti!

Uloga medija u realizaciji velike zavere protiv konoplje bila je presudna. Vilijam Herst je u periodu od 1934. do 1937. svojim urednicima dao zadatak - što više prikladnih tekstova o “opasnoj biljci” - marihuani. Reč “marijuana” uzeta je iz meksičkog slenga sa namerom da ona prodre do poslednjeg stanovnika Amerike. Do tada niko nije znao šta je to marihuana. Morali su zato da izmisle novi termin, kako bi sve ono loše i zastrašujuće, što su planirali da dovedu u vezu sa ovom biljkom, koja će biti nazvana “marihuana”, običan čovek lakše progutao. Naziv konoplja u to vreme je izazivao samo dobre i plemenite asocijacije. Recimo, kao kada bi danas za kamilicu ili lipu neko tvrdio da je reč halucinogenim drogama jer sadrže određenu supstancu koja bi, ako se koristi u određenim količinama, tako delovala. Takvih sustanci u stvari ima u mnogim biljkama baš kao što svaka supstanca u velikim količinama može biti otrovna.

Iskonstruisani, psihološki dobro postavljeni ovi novinski članci teško su klevetali Meksikance, Afroamerikance, džez muzičare i umetnike svih fela, koji su, navodno, koristili opojnu travu - marihuanu. Posebno je na meti bio Nju Orleans, gde se pušenje marihuane, navodno, obilato upražnjavalo među crnačkim većinskim stanovništvom. U to vreme u Americi je među belim stanovništvom već vladao paničan strah od crnaca, koji su postali “slobodni ljudi” i ravnopravni građani sa belcima i kojima su pripisivani mnogi zločini i kriminalne aktivnosti. Ovi tekstovi imali su još jedan cilj, da pokažu kako se u stvari životna agilnost crnaca i belaca bitno razlikuje.

Pretnja “marihuanom” punila je naslovne strane, a takozvana “cigara ludosti” bila je prikazana kao snažan narkotik koji je izazivao “neizlečivo ludilo”, dovodio do duševnog rastrojstva i bio “opasniji od kokaina i heroina”. Marihuana je nazivana travom koja je došla iz pakla. Ova medijska kampanja trajala je tri godine.

Snimljeni su u tom periodu i filmovi kao što su “Cigara ludila” (1936) “Marihuana - tajni ubica mladih”, (1935) i “Marihuana: Đavolje seme” (1936). Na kraju filma “Cigara ludila” ispisana je poruka: “PRENESITE OVO SVOJOJ DECI”.

Svi filmovi su bili puka propaganda uobličena samo sa jednom namerom - da uplaši građane. A osnovni cilj je bio da se stvori atmosfera koja će omogućiti da kroz američki Kongres što lakše prođe zakon kojim bi se uzgajanje marihuane teško oporezivalo i da se farmeri maksimalno odvrate od uzgoja konoplje. Da je marihuana u stvari obična konoplja to još niko nije povezivao. Ali strah od onog što se zove marihuana je već bio prisutan.

Zavera Veka
#7 Medijska psihološka obmana
Oporezivanjem gajenja konoplje dolazi do velikog zaokreta u tekstilnoj industriji u SAD i počinje favorizovanje pamuka. Lekari nisu shvatili da je marihuana konoplja
feljton.jpg

PREDSEDNIK Budžetskog odbora je tada bio Robert Dagton iz Demokratske stranke koji je dobio zaduženje od tri porodice da konstantno podseća kongresmene kako je marihuana opasna za američku mladež. U svom obrazloženju pozivao se, naravno, na ono što su “otkrili” Herstovi mediji u svojoj već odrađenoj medijskoj kampanji.

Ovom uredbom je zahtevano da proizvođači, uvoznici, prodavci i korisnici marihuane budu ubeleženi u registar federalne vlade i da plaćaju radnu taksu. Tražen je takođe veliki broj administrativnih podataka u brojnim dokumentima (naravno sa ciljem da se proizvođači konoplje obeshrabre). Naloženo je plaćanje takse od jednog dolara po proizvedenoj unci, za registrovane, i 100 dolara, takođe po unci, na neregistrovane učesnike u poslu sa konopljom.

To je svakom slučaju, za svakog proizvođača bilo previše. Tih godina u bilo kojoj njujorškoj čajdžinici cagarete od marihuane mogle su da se kupe za 25 centi, što znači da je jedna unca marihuane mogla da se nabavi na ulici za nekoliko dolara.

Ministarstvo finansija imalo je problem u traženju načina da kriminalizuje pušenje marihuane, a da ne prekrši američki ustav.

Anslinger je čak sedam godina nastojao da izdejstvuje krivičnu odgovornost za sve distributere, prodavce i korisnike marihuane. On je “stručno” i sa autoritetom državne institucije ispred koje je nastupao tvrdio da marihuana izaziva agresivnost kod onih koji je puše kao cigaru i da je baš ona uzrok sve većeg broja nasilničkog ponašanja pojedinaca. Naravno, mislio je na nasilje među crncima, koji su inače po prirodi daleko agresivniji i energičniji. Međutim, videćemo uskoro da je samo nakon pet godina rekao nešto sasvim drugo.

Tako su konačno došli do toga da korišćenje marihuane nije za krivično gonjenje, već je samo nametnuta taksa. I to je najbolja potvrda da stvarnog dokaza o njenoj štetnosti nikada nije ni bilo.

Pomenuta uredba o taksi na marihuanu napravljena je po uzoru na Uredbu o korišćenju vatrenog oružja. Pošto je u vreme prohibicije alkohola došlo do učestalog korišćenja pušaka i pištolja u uličnim obračunima sa policijom, vlada je nastojala da prodaju oružja i njegovu slobodnu upotrebu ograniči, ali Ustav je bio, i ostao do danas, velika prepreka. Tako je izglasan u Kongresu zakon koji je samo nametnuo taksu na neprijavljano i neregistrovano posedovanje oružja.

Predsednik Franklin Ruzvelt je 2. avgusta 1937. potpisao ovaj zakon o taksi na poslove sa konopljom. Tako je od septembra 1937. godine najkorisniji i najisplativiji poznat usev na svetu - Canabis sativa tj. konoplja postao u SAD “opasna opojna droga” - marihuana.

Bio je to veliki dobitak za privatni korporativni biznis sa naftom i ogroman gubitak za američki narod i državu.

Kada je Američko lekarsko udruženje (AMA) shvatilo da je marihuana u stvari obična konoplja koju su koristili kao lek preko stotinu godina (i to upravo zbog njene psihoaktivne komponente Delta-9-tetrahydrocannabinol) bilo je previše kasno. Dr Džejms Vudvord, lekar i advokat, izjavio tek nekoliko godina kasnije pred Kongresom (kada je traženo da se zakon ukine) da je samo to bio razlog što se Asocijacija nije založila protiv donošenje tog zakona. Dakle, nisu se usprotivili jer nisu povezali pojam marihuana sa konopljom.

Medijska psihološka obmana je očito uspela. Zapravo samo nekoliko ljudi u SAD, u to vreme, shvatilo je prevaru.

Novi zakon je konoplju ubrzo učinio neprofitabilnom na američkom tržištu. Njena proizvodnja je opala, i sva konoplja koja je bila Americi neophodna, morala se uvoziti dodatno iz Evrope. London je likovao.

Oporezivanjem proizvodnje konoplje došlo je do velikog zaokreta u tekstilnoj industriji u SAD. Rokfeleri, koji su, takođe, monopolski krišom kontrolisali tekstilnu industriju, brže-bolje su, po nalogu iz Londona, počeli da favorizuju pamuk, koji se uvozio iz britanskih kolonija, posebno iz Indije.

Uvođenje takse uzgajivačima konoplje imalo je za Rokfelere i britansku aristokratiju i dodatnu korisnu vrednost - sav novac koji je američka federalna država formalno naplaćivala ulazio je u njihovu privatnu banku Federalne rezerve.

Kako su to uspeli? Pa još jednom mahinacijom.

Naime, Džon. D. Rokfeler je prevazišao svoj problem sa rasparčavanjem firme Standard oil, tako što je stvorio novu varku čak i veću nego sa Union Tanker Car Company. On je sa ogromnom količinom novca stvorio (uz “malu” pomoć Londona i nekoliko nemačkih bankara poput Varburga i Šifa) dvanaest velikih holding (umreženih) banaka koje su kasnije postale poznate kao američka centralna banka FED (Federal reserve). Zavera je onda sklopljena nastojanjem da se ovaj bankarski holding (koji je koncentrisao veliku količinu zlata) na neki način “proda” (ili bolje ustupi) američkoj državi odnosno samom Kongresu koji bi tobože njome upravljao. Amerika nije imala toliku količinu zlata da bi mogla da uvozi svojim dolarima ogromnu količinu robe, pa su se Rokfelerovi bankari ponudili da oni ustupe svoje privatno zlato i emituju dolare za državne potrebe.

To znači da bi emitovanje dolara kao nacionalne monete bilo formalno pod kontrolom Kongresa i vlade, a zapravo je to radio holding privatnih banaka. Promućurni pojedinci, koji su shvatili ovu bankarsku prevaru i žestoko se suprotstavljali, bili su šikanirani, ucenjeni, likvidirani... Ova bankarska klika je zahvaljujući ucenjenom Vudrou Vilsonu, koga su doveli u Belu kuću, uspela da potpiše veliku osnivačku povelju, po kojoj je 1913. godine ovaj privatni bankarski holding postao američka centralna banka (FED) sa ekskluzivnim pravom da emituje američke dolare i daje američkoj državi pozajmice.

Tako je korumpirani američki Kongres ustupio ovoj privatnoj banci da vodi monetarnu politiku SAD. Kada se početkom šezdestih godina američki predsednik, Džon F. Kenedi, drznuo da bez odobrenja FED-a emituje dolare i još jednom pokaže neposlušnost prema ovom klanu,odredio je svoju tragičnu sudbinu.

Sav novac od federalnih taksi koje se od 1913. prikupljaju u SAD ide u FED (kao u centralnu banku). To su takse na gas, na dobit, na dohodak, carine na uvoznu robu, izvozni poslovi i sve vrste akciza. Svi mogući doprinosi za zdravstveno i socijalno i ostala osiguranja koje poslodavci uplaćuju za svoje zaposlene, završavaju u FED-u.

U američkoj praksi, sve takse i porezi koji se ubiraju unapred, obično su preplaćeni. Svi oni koji na kraju fiskalne godine traže povraćaj novca, preko Internal Revenue Service (poreske uprave), u stvari čekaju da im se vrati novac koji je do tada čuvao FED. Konačno kada dođe vreme za vraćanje novca, FED vraća tačno onaj iznos koji je uplaćen kao višak, ali bez obračunate godišnje kamate. Prosto rečeno, kada ovi bankari zajme pare građanima ili državi, to ide sa kamatom, a kada građani preplate porez ili osiguranje FED-u, onda se kamata ne računa. To je jednostavna stvarnost “novog sveta”, skrojena po meri međunarodnih bankara.

KONOPLjA POSTAJE DROGA

Predsednik Franklin Ruzvelt je 2. avgusta 1937. godine je potpisao Zakon o taksi na poslove sa konopljom. Tako, od septembra 1937. godine, najkorisniji i najisplativiji usev na svetu, poznat kao Canabis sativa odnosno konoplja, dekretom postaje u Sjedinjenim Američkim Državama “opasna opojna droga - marihuana”.
 
Само да исправим господина предсједника Наиба Букела
Не штампа влада САД доларе већ доларе штампа централна банака федералне резерве која је у приватном власништву Роштилда и пар других банкарских породица
Влада САД добија долар као дуг осим ако није потребно хитно спашавање система или финансирање рата онда добију такозвани bailout- бесплатан новац
напрмер 2008 год током финанцијске кризазване прекомјерним принтањем новца пропало је доста комерцијалних банака а онда су федералне резерве само одштампале у систему доларе и поклониле га бесплатно банкама
To znači da bi emitovanje dolara kao nacionalne monete bilo formalno pod kontrolom Kongresa i vlade, a zapravo je to radio holding privatnih banaka. Promućurni pojedinci, koji su shvatili ovu bankarsku prevaru i žestoko se suprotstavljali, bili su šikanirani, ucenjeni, likvidirani... Ova bankarska klika je zahvaljujući ucenjenom Vudrou Vilsonu, koga su doveli u Belu kuću, uspela da potpiše veliku osnivačku povelju, po kojoj je 1913. godine ovaj privatni bankarski holding postao američka centralna banka (FED) sa ekskluzivnim pravom da emituje američke dolare i daje američkoj državi pozajmice.

Tako je korumpirani američki Kongres ustupio ovoj privatnoj banci da vodi monetarnu politiku SAD. Kada se početkom šezdestih godina američki predsednik, Džon F. Kenedi, drznuo da bez odobrenja FED-a emituje dolare i još jednom pokaže neposlušnost prema ovom klanu,odredio je svoju tragičnu sudbinu.

Sav novac od federalnih taksi koje se od 1913. prikupljaju u SAD ide u FED (kao u centralnu banku). To su takse na gas, na dobit, na dohodak, carine na uvoznu robu, izvozni poslovi i sve vrste akciza. Svi mogući doprinosi za zdravstveno i socijalno i ostala osiguranja koje poslodavci uplaćuju za svoje zaposlene, završavaju u FED-u.
 
Zavera Veka
#7 Medijska psihološka obmana
Oporezivanjem gajenja konoplje dolazi do velikog zaokreta u tekstilnoj industriji u SAD i počinje favorizovanje pamuka. Lekari nisu shvatili da je marihuana konoplja
feljton.jpg

PREDSEDNIK Budžetskog odbora je tada bio Robert Dagton iz Demokratske stranke koji je dobio zaduženje od tri porodice da konstantno podseća kongresmene kako je marihuana opasna za američku mladež. U svom obrazloženju pozivao se, naravno, na ono što su “otkrili” Herstovi mediji u svojoj već odrađenoj medijskoj kampanji.

Ovom uredbom je zahtevano da proizvođači, uvoznici, prodavci i korisnici marihuane budu ubeleženi u registar federalne vlade i da plaćaju radnu taksu. Tražen je takođe veliki broj administrativnih podataka u brojnim dokumentima (naravno sa ciljem da se proizvođači konoplje obeshrabre). Naloženo je plaćanje takse od jednog dolara po proizvedenoj unci, za registrovane, i 100 dolara, takođe po unci, na neregistrovane učesnike u poslu sa konopljom.

To je svakom slučaju, za svakog proizvođača bilo previše. Tih godina u bilo kojoj njujorškoj čajdžinici cagarete od marihuane mogle su da se kupe za 25 centi, što znači da je jedna unca marihuane mogla da se nabavi na ulici za nekoliko dolara.

Ministarstvo finansija imalo je problem u traženju načina da kriminalizuje pušenje marihuane, a da ne prekrši američki ustav.

Anslinger je čak sedam godina nastojao da izdejstvuje krivičnu odgovornost za sve distributere, prodavce i korisnike marihuane. On je “stručno” i sa autoritetom državne institucije ispred koje je nastupao tvrdio da marihuana izaziva agresivnost kod onih koji je puše kao cigaru i da je baš ona uzrok sve većeg broja nasilničkog ponašanja pojedinaca. Naravno, mislio je na nasilje među crncima, koji su inače po prirodi daleko agresivniji i energičniji. Međutim, videćemo uskoro da je samo nakon pet godina rekao nešto sasvim drugo.

Tako su konačno došli do toga da korišćenje marihuane nije za krivično gonjenje, već je samo nametnuta taksa. I to je najbolja potvrda da stvarnog dokaza o njenoj štetnosti nikada nije ni bilo.

Pomenuta uredba o taksi na marihuanu napravljena je po uzoru na Uredbu o korišćenju vatrenog oružja. Pošto je u vreme prohibicije alkohola došlo do učestalog korišćenja pušaka i pištolja u uličnim obračunima sa policijom, vlada je nastojala da prodaju oružja i njegovu slobodnu upotrebu ograniči, ali Ustav je bio, i ostao do danas, velika prepreka. Tako je izglasan u Kongresu zakon koji je samo nametnuo taksu na neprijavljano i neregistrovano posedovanje oružja.

Predsednik Franklin Ruzvelt je 2. avgusta 1937. potpisao ovaj zakon o taksi na poslove sa konopljom. Tako je od septembra 1937. godine najkorisniji i najisplativiji poznat usev na svetu - Canabis sativa tj. konoplja postao u SAD “opasna opojna droga” - marihuana.

Bio je to veliki dobitak za privatni korporativni biznis sa naftom i ogroman gubitak za američki narod i državu.

Kada je Američko lekarsko udruženje (AMA) shvatilo da je marihuana u stvari obična konoplja koju su koristili kao lek preko stotinu godina (i to upravo zbog njene psihoaktivne komponente Delta-9-tetrahydrocannabinol) bilo je previše kasno. Dr Džejms Vudvord, lekar i advokat, izjavio tek nekoliko godina kasnije pred Kongresom (kada je traženo da se zakon ukine) da je samo to bio razlog što se Asocijacija nije založila protiv donošenje tog zakona. Dakle, nisu se usprotivili jer nisu povezali pojam marihuana sa konopljom.

Medijska psihološka obmana je očito uspela. Zapravo samo nekoliko ljudi u SAD, u to vreme, shvatilo je prevaru.

Novi zakon je konoplju ubrzo učinio neprofitabilnom na američkom tržištu. Njena proizvodnja je opala, i sva konoplja koja je bila Americi neophodna, morala se uvoziti dodatno iz Evrope. London je likovao.

Oporezivanjem proizvodnje konoplje došlo je do velikog zaokreta u tekstilnoj industriji u SAD. Rokfeleri, koji su, takođe, monopolski krišom kontrolisali tekstilnu industriju, brže-bolje su, po nalogu iz Londona, počeli da favorizuju pamuk, koji se uvozio iz britanskih kolonija, posebno iz Indije.

Uvođenje takse uzgajivačima konoplje imalo je za Rokfelere i britansku aristokratiju i dodatnu korisnu vrednost - sav novac koji je američka federalna država formalno naplaćivala ulazio je u njihovu privatnu banku Federalne rezerve.

Zavera Veka
#8 Medijska psihološka obmana
Vlada koja je oporezovala konoplju kao “opasnu drogu”, kada je izbio Drugi svetski rat, pozivala farmere da je opet sade
76A0981-Edit-Full.jpg

Začarni krug Federalne rezerve - američka država - građanin pojedinac besprekorno funkcioniše čitav jedan vek, a iz njega jedino korist izvlači bankarsko “društvance”. Posledica tog odnosa je što su Sjedinjene Države najzaduženija zemlja na svetu. Ako Vašington ostane bez para mora da se zadužuje, naravno sa kamatom kod FED-a.

Na taj način Rokfeleri i njihovi partneri iz Londona svake godine uvećavaju svoje bogatstvo. Tome moramo da dodamo i igru sa porezima koja izvlači novac iz džepova običnih ljudi. Poprilični deo ukupne svote dolara koja pristiže preko Federalnih rezervi, odlazi u kraljevsku kasu u London. Ironija ove priče je što je lobi, koji je “gasio” konoplju, istovremeno i profitirao od taksi uvedenih za proizvodnju ove biljke.

Danas se u Indiji promoviše genetski modifikovan pamuk. Međutim, to uzgajivačima pravi ogromne štete, dovodi ih do ogromnih dugova, jer ovaj pamuk vrlo često ne sazri i ostaje gotovo neupotrebljiv. Naravno, bankarska oligarhija i ovde je smislila zatvoren krug iz koga samo oni izvlače novac. Najpre odobre uzgajivaču kredit da bi kupio semena, sa “povoljnom kamatom”, a onda kada propadnu, bankari uzimaju u zalog njihova imanja. Plasiranje genetski modifikovanog semena pamuka je još jedna teška i opasna smicalica povezanog petrohemijskog korporativnog biznisa sa bankama. GM seme je izašlo iz laboratorija porodice Dipon, a novac kojim se kreditira njegova kupovina iz Rokfeler banaka. Hiljade seljaka u Indiji je izvršilo samoubistvo zbog dugova i propalog posla sa ovom vrstom semena. Uz to i ogromne površine plodne zemlje su zagađene ovim semenom. Nažalost i u Srbiji se na ovakav “povoljan” način kreditira ili donira kupovina GM semena, posebno soje i raznih egzotičnih vrsta useva, kojima kod nije uopšte mesto za uzgoj.

Ali, kada je uvoz konoplje u SAD iz Britanije 1942, zbog izbijanja Drugog svetskog rata potpuno stao, američka vlada je tražila hitno ukidanje zakona. I ne samo to. Počela je žestoka kampanja Ministarstva za poljoprivredu koje je tražilo od američkih farmera da što više seju konoplju. Tada je skovana parola: “Konoplja za pobedu!” Ministarstvo je snimilo i istoimeni film. U filmu je konoplja tada nazvana “biljkom koja je hiljadama godina u službi čovečanstva”. Ista vlada koja je pre samo pet godina oporezovala konoplju kao “opasnu drogu”, sada je pozivala farmere da posade konoplju na 350.000 jutara. Izgrađeno je i sedamdesetak državnih farmi za njenu obradu.

Isti čovek, Anslinger je tvrdio pred Kongresom da nema dokaza i da mu nije poznato da “marihuana” izaziva narkomansku zavisnost zbog koje njeni korisnici prelaze ne druge opijate.

Ali, čim je rat završen pozicija konoplje je igrama u Kongresu, preko korumpiranih političara u “najdemokratskijoj državi na svetu”, ponovo vraćena tamo gde je odgovaralo moćnoj naftnoj oligarhiji i anglosaksonskoj aristokratiji, koja je iz rata izašla još bogatija. Konoplja je ponovo postala “marihuana” - “demonsko seme” i ponovo je tražen zakon za njeno oporezivanje.

I opet je isti čovek, sada u penziji, Anslinger, pred Kongresom svedočio o “opasnom opijatu”. Ovog puta je, međutim, rekao sve suprotno od prethodne tvrdnje: tih godina u vreme mekartizma, kada se SAD spremala na krstaški rat u Koreji i kasnije u Vijetnamu, marihuana je, po njegovom svedočenju, bila veoma opasna, jer je “mogla toliko da umrtvi vojnike da izgube svaku volju za borbom”.

Već 2. novembra 1951. kroz američki Kongres je prošao takozvani Bogsov zakon koji je pooštrio kazne za sva kršenja Zakona u ograničenju uzgajanja konoplje. Zatvori su počeli da se pune prekršiocima, posebno su hapšeni mladi ljudi koji su pušili “marihuanu”.

Medijska propaganda je nastavila da radi svoj posao, pa je pušenje konoplje i njena štetnost moralo biti što više urezano u svest mladih ljudi. Kao podloga idealan je bio hipi pokret. Smrt mnogih velikih zvezda rok scene, koji su umirali od uzimanja prekomernih količina droga, pripisivana je “marihuani”.

Proizvodnja konoplje opala je za 80 posto i čitava planeta od tada mora da “guta” ogromne količine petrohemijskih otpadnih toksina od plastike. Zemlji se onemogućava da diše jer se ogromna šumska prostranstva krčme da bi se drvo prerađivalo u papir. Pri ovoj obradi drveta potrebno je koristiti i jake toksične kiseline iz Diponovih fabrika. Kada bi se papir proizvodio od korišćenje tih otrovnih materija bilo bi apsolutno nepotrebno.

Ali, priča o konoplji ne bi bila celovita, ako bi se preskočili zanimljivi detalji iz američke istorije kada je proizvodlja ove biljke korišćena, ni manje ni više, nego kao udarno političko oružje. Upravo ovaj detalj doveo je do toga da se za proizvodnju tekstila (džinsa) i papira počnu da koriste drugi izvori poput pamuka i drveta.

U knjizi “Konoplja - Revidirana američka istorija, biljka podeljene istorije” (Hemp: American History Revisited: The Plant with a Divided History), Roberta Dajča, ima veoma mnogo zanimljivih činjenica o tome kako je konoplja korišćena kao sredstvo kolonizacije Amerike, kao oružje u političkim i stranačkim nadmetanjima, kao sredstvo za političke smicalice koje su plasirane iz Londona. Mnogi od ovih istorijskih detalja američka istorija je jednostvano preskočila. A čitavu američku istoriju su upravo krojile ovakve trgovačke mahinacije pod kontrolom evropske aristokratije.

TRAJNOST I NEPODERIVOST

GLAVNO oružje u borbi za glasače 1828. godine nije slučajno izabrana baš taksa na konoplju. Tih godina u Sjedinjenim Američkim Državama uzgoj i praktična primena proizvoda od konoplje bio je ekonomski najisplativiji biznis. Amerikanci su više voleli tekstil koji se pravio od konoplje, nego od pamuka. Tačno je da je pamuk bio mnogo jeftiniji za proizvodnju, ali su mu nedostajale neke osobine koje je imala konoplja: trajnost, nepoderivost i toplota.
Tako se navodi i malo poznato nastojanje Endrjua Džeksona da iskoristi konoplju kako bi dobio predsednički mandat 1828. Naime, nakon predsedničkih izbora 1824. kada je Džekson poražen, a izbore na dobio britanski favorit Kvinsi Adams, koji je izabran kao šesti predsednik, došlo je do duboke podele ova dva tabora u Kongresu.

Džeksonovi poslanici su izglasali 1828. godine zakon kojim je nametnuta posebna carina na sve specifične materijale iz uvoza, posebno na konoplju. Ovo je urađeno kao trik, s namerom da pomenuti zakon docnije ukinu, kako bi namamili nezadovoljne birače da glasaju na izborima za Džeksona. Adamsovi su ovu carinu nazvali - tarifa za gnušanje. Carina je tako kaznila proizvođače tekstila iz država Nove Engleske koji su ubedljivo podržavali Džona Kvinsija Adamsa, a favorizovani su zapadnjački farmeri koji su podržali Džeksona.

Glavni cilj Džeksona je bio da dobije Ohajo, Kentaki i Misuri (koji je 1924. ipak glasao za Adamsa). Bile su mu važne i Pensilvanija i Njujork i da bi zadovoljili farmere u tim državama kongresmeni su izglasali ove teške protekcionističke carine. A uvozna roba, posebno konoplja, uglavnom je stizala iz Britanije preko Nove Engleske.

U Novoj Engleskoj je ova smicalica izazvala veliko nezadovoljstvo, ali to nije bilo bitno za izbore jer su i ovako podržavali Džeksona. Međutim, nezadovoljni su bili i glasači iz južnih država, zbog toga što su morali da plaćaju skuplje robu koja se u tom regionu nije proizvodila i zato što im je smanjen izvoz pamuka u Britaniju. To je dovelo do velike ekonomske krize i nesuglasica.
 
Danas se u Indiji promoviše genetski modifikovan pamuk. Međutim, to uzgajivačima pravi ogromne štete, dovodi ih do ogromnih dugova, jer ovaj pamuk vrlo često ne sazri i ostaje gotovo neupotrebljiv. Naravno, bankarska oligarhija i ovde je smislila zatvoren krug iz koga samo oni izvlače novac. Najpre odobre uzgajivaču kredit da bi kupio semena, sa “povoljnom kamatom”, a onda kada propadnu, bankari uzimaju u zalog njihova imanja. Plasiranje genetski modifikovanog semena pamuka je još jedna teška i opasna smicalica povezanog petrohemijskog korporativnog biznisa sa bankama. GM seme je izašlo iz laboratorija porodice Dipon, a novac kojim se kreditira njegova kupovina iz Rokfeler banaka. Hiljade seljaka u Indiji je izvršilo samoubistvo zbog dugova i propalog posla sa ovom vrstom semena. Uz to i ogromne površine plodne zemlje su zagađene ovim semenom. Nažalost i u Srbiji se na ovakav “povoljan” način kreditira ili donira kupovina GM semena, posebno soje i raznih egzotičnih vrsta useva, kojima kod nije uopšte mesto za uzgoj.
Isto se desava i danas.
Problemi sa kojima se suocavaju danasnji farmeri i kako "Monsanto" posluje/deluje.
 
Jedan od glavnih razloga trenutnog "rata" u Ukrajini je i ovo.
Zelja da se dokopaju ogromnih prostranstava najkvalitetnije plodne zemlje za svoje GMO proizvode.
Cela poenta GMO-a je, kao i za sve, finansijska dobit.

Svaka zemlja na Svetu ima svoju "banku" semena, autohtonih sorti specificnih za to geografsko podrucje.
Farmer ako je na pocetku mogao je da kupi autohtono seme karakteristicno za to podrucje, od drzave, a da kasnije svake sezone sadi seme uzeto iz ploda, bez potrebe da svake sezone kupuje novo seme.

Glavna osobina GMO-a je sto iz semena ploda zasadjenog za narednu sezonu, nista nece izrasti. Potrebno je ponovo, i svake sezone, kupovati GMO seme od Monsanta.
Druga osobina GMO proizvoda je da je genetski modifikovan da bude otporno na "stetocine", prirodne "neprijatelje".
i treca osobina GMO proizvoda je da biljka nakon uvenuca i truljenja u zemlji "kontaminira" tlo na kome je zasadjeno na duze od decenije

Na taj nacin, inace obicno, autohtono seme tog podrucja ne bi uspevalo, zbog kontaminiranog zemljista i prisustva "stetocina" i prirodni "neprijatelja".

Time Monsanto cini farmere, a i citave njihove drzave, zavisnim od njihovih GMO semena. Farmeri koji jednom poseju GMO seme, primorani su da iznova i iznova kupuju Monsantovo GMO seme svake sezone, da ne bi gubili decenije sezona cekajuci da se tlo dekontaminira.

Da bi drzava dobila/bila u clanstvu u "Svetskoj Trgovinskoj Organizaciji" potrebno da drzava dozvoli (nema zakon koji zabranjuje) sadnju GMO semena.
Francuska, verovatno znajuci sa kim i kakvima ima posla, je dozvolila sadnju GMO-a ali samo na zemljistu velicine oko 2 fudbalska igralista.
Rumunija, sluge i robovi EU i NATO-a, su dozvolili sadnju GMO-a bez ogranicenja. Ali, Rumunija je pretezno planinska zemlja sa jako malo plodne zemlje.

Tu na scenu stupa Ukrajina, koja se, prakticno, cela sastoji od plodne zemlje, "crnice", 1. i 2. klase.
 
Zavera Veka
#8 Kučina kao političko oružje
(ispravljen naslov)
Vlada koja je oporezovala konoplju kao “opasnu drogu”, kada je izbio Drugi svetski rat, pozivala farmere da je opet sade
76A0981-Edit-Full.jpg

Začarni krug Federalne rezerve - američka država - građanin pojedinac besprekorno funkcioniše čitav jedan vek, a iz njega jedino korist izvlači bankarsko “društvance”. Posledica tog odnosa je što su Sjedinjene Države najzaduženija zemlja na svetu. Ako Vašington ostane bez para mora da se zadužuje, naravno sa kamatom kod FED-a.

Na taj način Rokfeleri i njihovi partneri iz Londona svake godine uvećavaju svoje bogatstvo. Tome moramo da dodamo i igru sa porezima koja izvlači novac iz džepova običnih ljudi. Poprilični deo ukupne svote dolara koja pristiže preko Federalnih rezervi, odlazi u kraljevsku kasu u London. Ironija ove priče je što je lobi, koji je “gasio” konoplju, istovremeno i profitirao od taksi uvedenih za proizvodnju ove biljke.

Danas se u Indiji promoviše genetski modifikovan pamuk. Međutim, to uzgajivačima pravi ogromne štete, dovodi ih do ogromnih dugova, jer ovaj pamuk vrlo često ne sazri i ostaje gotovo neupotrebljiv. Naravno, bankarska oligarhija i ovde je smislila zatvoren krug iz koga samo oni izvlače novac. Najpre odobre uzgajivaču kredit da bi kupio semena, sa “povoljnom kamatom”, a onda kada propadnu, bankari uzimaju u zalog njihova imanja. Plasiranje genetski modifikovanog semena pamuka je još jedna teška i opasna smicalica povezanog petrohemijskog korporativnog biznisa sa bankama. GM seme je izašlo iz laboratorija porodice Dipon, a novac kojim se kreditira njegova kupovina iz Rokfeler banaka. Hiljade seljaka u Indiji je izvršilo samoubistvo zbog dugova i propalog posla sa ovom vrstom semena. Uz to i ogromne površine plodne zemlje su zagađene ovim semenom. Nažalost i u Srbiji se na ovakav “povoljan” način kreditira ili donira kupovina GM semena, posebno soje i raznih egzotičnih vrsta useva, kojima kod nije uopšte mesto za uzgoj.

Ali, kada je uvoz konoplje u SAD iz Britanije 1942, zbog izbijanja Drugog svetskog rata potpuno stao, američka vlada je tražila hitno ukidanje zakona. I ne samo to. Počela je žestoka kampanja Ministarstva za poljoprivredu koje je tražilo od američkih farmera da što više seju konoplju. Tada je skovana parola: “Konoplja za pobedu!” Ministarstvo je snimilo i istoimeni film. U filmu je konoplja tada nazvana “biljkom koja je hiljadama godina u službi čovečanstva”. Ista vlada koja je pre samo pet godina oporezovala konoplju kao “opasnu drogu”, sada je pozivala farmere da posade konoplju na 350.000 jutara. Izgrađeno je i sedamdesetak državnih farmi za njenu obradu.

Isti čovek, Anslinger je tvrdio pred Kongresom da nema dokaza i da mu nije poznato da “marihuana” izaziva narkomansku zavisnost zbog koje njeni korisnici prelaze ne druge opijate.

Ali, čim je rat završen pozicija konoplje je igrama u Kongresu, preko korumpiranih političara u “najdemokratskijoj državi na svetu”, ponovo vraćena tamo gde je odgovaralo moćnoj naftnoj oligarhiji i anglosaksonskoj aristokratiji, koja je iz rata izašla još bogatija. Konoplja je ponovo postala “marihuana” - “demonsko seme” i ponovo je tražen zakon za njeno oporezivanje.

Zavera Veka
#9 Bankari se plaše kučine
Skandal sa zakonom o nametanju poreza na gajenje konoplje dvadesetih godina devetnaestog veka proizveo je mnoge pošalice. Za članove američkog Konresa se govorilo kako od lana i konoplje umesto pokrivača i kanapa žele da naprave predsednika
feljton.jpg

Skandal sa zakonom o nametanju poreza na gajenje konoplje dvadesetih godina devetnaestog veka proizveo je mnoge pošalice. Za članove američkog Konresa se govorilo kako od lana i konoplje umesto pokrivača i kanapa žele da naprave predsednika. Poznata je i karikatura iz tog vremena na kojoj američki kongresmeni u žalosti nose mrtvački sanduk u kome leži preminulo slobodno tržište.

Upravo ovakva ekonomska realnost, bolje reći zloupotreba ekonomije, naterala je i tekstilce i proizvođače papira od konoplje da traže alternativne materijale. Papirna industrija je počela da proizvodi hartiju od drveta jer je šuma bilo u izobilju. Tekstilna industrija počela da se okreće ka pamuku, a to je u južnim državama dovelo do drastičnog povećanja broja robova.

U prvoj polovini devetnaestog veka američka industrija je toliko narasla da je počela da ugrožava britansku premoć, posebno u proizvodnji tekstila. Američki izvoz jeftinog pamuka je smanjio Britancima primat na svetskom tržištu tekstilnih sirovina, pa je aristokratija u Londonu odlučila da Americi podmetne nogu. Tako su 1833. godine naložili da se u čitavoj britanskoj imperiji ukine ropstvo. Smatrali su da će to podstaći i Ameriku da učini isto, čime bi se, dugoročno gledano, i izvoz pamuka iz SAD smanjio. Bio je to zapravo još jedan perfidan pokušaj Velike Britanije da američke nacionaliste ekonomski pokori, a ne nikakav altruistički odnos prema njihovim robovima. Istovremeno su i novine u celom ondašnjem svetu prikazivale Ameriku kao necivilizovano i brutalno društvo koje i dalje ima robovlasnički sistem.

Ipak, Britanija je vojno i dalje držala porobljene ljude u Irskoj i Indiji, što je u stvari savršen pokazatelj licimerstva politike koju je vodio London. Interesi aristrokratije sa Temze su uvek i jedino bili u prvom planu. Kompletno svetsko mnjenje se fokusiralo na južnjačke plantaže pamuka, gde je tretman robova bio užasavajući. “Umesto da ukidanjem ropstva Amerikanci stave tačku na ovu britansku propagandu, američka vlada je počela da brani robovlasnike na jugu. I to je bila pozicija obe stranke i Demokratske stranke i Vig Partije (Whig party)”, piše R. Dajč.

Naravno, obe ove stranke i njihove kongresmene su finansirali vlasnici plantaža pamuka sa juga. Ropstvo je bilo prisutno i na severu, pre britanskog ukidanja, a jedan od glavnih korisnika robova na severu je bila industrija konoplje. Njeno uzgajanje, čišćenje, močenje i obrada su tražili intenzivan fizički rad. I to je bio daleko teži robovski rad nego na uzgajanju pamuka. Na jugu je čak tretman robova bio bolji.

I tada je proradio takozvani sistem podzemna železnica i naglo bekstvo ka severu, gde su robovi, pod uticajem Britanije, dobijali status slobodnih ljudi. Oko 100.000 robova prešlo je na sever pre nego što će početi Građanski rat. Oni će svojim aktivnostima nastojati da izdejstvuju slobodu za “braću” na Jugu. Mnogi su pokušali da se dočepaju i oružja kako bi podigli ustanak. Ukidanje ropstva postao je glavni izborni slogan partija sa ciljem da privuku crnačke glasove.

Ipak, razlog za početak Građanskog rata u Sjedinjenim Državama nije bio u tome. To najbolje potvrđuju zapisi predsednika Linkolna u kojima je on tvrdio da uzrok rata nije pitanje ropstva već ekonomski interesi. Države sa juga bile su u ogromnoj prednosti sa svojim plantažama pamuka u odnosu na severnjačke plantaže konoplje. Nakon rata proizvodnja konoplje se smanjuje i potražnja postaje veća od ponude. Da bi to rešila, vlada u Vašingtonu je pokušala da seme konoplje uveze iz Kine, ali Britanci sprečavaju Kinu da Americi isporuči seme.

I danas, vek i po od tih događaja, i burne istorije vezane za sudbinu ove najsvestranije biljke, njen uzgoj i primena u industrijskoj proizvodnji, u SAD su ograničeni i kontrolisani. Neverovatno zvuči, ali slobodno uzgajanje i promet konoplje potpuno su slobodni samo u Holandiji, Severnoj Koreji i Urugvaju. U većini drugih zemalja to je i dalje nezakonito, mada se prekršioci sve manje gone krivično.

A to je tako zato što bi od mnogih mogućih primena u industriji, većina njenih proizvoda bila direktna konkurencija privatnom korporativnom biznisu pomenutih interesnih grupa bankara.

U proizvodnji papira od konopljine smese, a to podrazumeva hartiju za štampu novina, novčanica, za cigarete, razne filter papire, kese i kesice, knjige, za sveske i blokove, koverte, proces reciklaže bi bio mnogo lakši nego kod drveta. Duga vlakna od konoplje bi se mnogo lakše reciklirala. Prvobitna smesa koja je potrebna kao dodatak papiru u procesu reciklaže, koja mu daje veću otpornost i jačinu, može da se dobije od konoplje. Ova konopljina pulpa omogućava da se izvede najmanje dvostroko više reciklaža nego kod drvenog papira. I sama biljka proizvodi tri do četiri puta više korisnog vlakna po hektaru godišnje od drveta. Ovaj odnos zavisi od toga gde se, u kom geografskom područiju konoplja uzgaja.

Ali ako bi se ovo primenilo u praksi, onda bi konoplja postala konkurentna vodećim monopolističkim kompanijama za preradu drveta i proizvodnju papira: GP (Georgia Pacific), Universal Forest Product, Koch Industries, Humboldt Redwood Company, International Forest Product Corporation...

Ako bi se od konoplje proizvodio tekstil, posebno džins, to se ne bi dopalo: firmama “Diponu”, Eastman, Ashlandu, Koch Industries inc... I u Novom Pazaru bi se ljutili, jer pamuk za džins uvoze isključivo iz Turske. Od konoplje bi mogao da se pravi i odličan geotekstil gde spadaju takozvani erozioni pokrovi koji se koriste u agrokulturi. Oni sprečavaju obrušavanje zemljišta duž kosina pored puta, a prave se i da bi smanjili korov u ležištima zasada.

Danas se u ovu svrhu najviše koriste polimeri koje proizvode “Diponove” fabrike. Njihovi stručnjaci tvrde da bi se upotrebom konoplje ovi pokrovi za nekoliko meseci namočili vodom toliko da bi se sami dezintegrisali. Onda bi morao da se stavi novi pokrov. A plastika ostaje trajno. Međutim, konopljina vlakna u ovakvim pokrovima su otporna i na trulež, pa samim tim i na brojne insekte jer oni ne bi imali čime da se hrane. I tu bi bili ugroženi interesi velkih svetskih korporacija: “Monsanta”, “Basfa”, “Bajera”, “Dipona”, “Nufarma”. Njima moramo da dodamo i sve proizvođače insekticida, koji bi tađe bili ugroženi.

Ako bi se konoplja koristila za dobijanje kozmetičkih sredstava oštetila bi interese: “Kolgejt-Palmoliva”, “Kargila”, “Nestlea”, “Loreala”...

KATANAC NA VRATA

Ako bi se konoplja koristila kao hrana bogata proteinima u ishrani životinja, ugrožen bio bio monopol kompanija: Bunge, Cargill, Bayer, Mionsanto, Dupont, Rhodia. Kada bi se od konoplje pravilo gorivo, ono bi svojom biomasom daleko nadmašilo sve druge energente, koje danas proizvode Exxon Mobile, Sunoco, British Petroleum, Basf, Eastman, Chevron, Hess i mnogi drugi. Drugim rečima, pobrojani proizvođači bi mogli da stave katanac na svoja naftna postrojenja. Isti slučaj bi bio i kada bi se koristaila u medicini - ugrozila bi: Bayer, Novartis, Johnson and Johnson, Sanofi, Cargill, Merck, Lili, Phizer, Bristol-Mayers Squibb Company.
 

Back
Top