Mastrangello
Ističe se
- Poruka
- 2.926
Zavera VekaKraljevina Jugoslavija je bila jedan od najvećih proizvođača i izvoznika sirove, grebane i češljane kudelje u Evropi
#10 Kučina nas podigla, njojzi hvala
PRVO pisano svedočanstvo o upotrebi konoplje na Balkanu, zabeležio je Herodot. Ono što je najzanimljivije je to što taj zapis govori da su tadašnji stanovnici našeg poluostrva uživali u upotrebi ove biljke.
Po zapisima Herodota navodno su drevni Skiti imali običaj da zagrevaju konopljino cveće sve dok ono ne počne da se dimi i onda su uživali u nekoj vrsti opijenosti.
Tračani su, opet po svedočenju Herodota, razlikovali divlju i pitomu konoplju. Tračani su od od vlakana stabljike tkali odevnu tkaninu koju je teško bilo razlikovati od lanene.
O konoplji su na Balkanu zabeležena brojna narodna verovanja. Upravo u Srbiji mnoge bolesti su lečene dimljenjem konoplje i ceđenjem njenog ulja. Pušenja konoplje će docnije docnije dolaziti sa turskim zavojevačama. Kod Srba je čak postojalo i žensko ime Konoplja, što govori koliko je ova biljka bila cenjena.
Dr Jan Kišgeci, bivši ministar poljoprivrede u Vladi Srbije (1991-1994) u svojoj knjizi “Konoplji hvala”, sakupio je puno podataka o konoplji, pa navodi i da su u Srbiji Turci proizvodnju lana i konoplje oporezivali, što svedoči o značaju te proizvodnje. 1821. knjaz Miloš Obrenović tako u svom protestnom pismu, 1821. godine, zamera Smail-begu što u Kruševačkoj nahiji u Katunu, Ahmed-spahija globi ljude u stoci i smoku, a uzima im 2,15 groša na kudelju. Navodi se i podatak da je Srbija 1834. imala izvoz u vrednosti od 4,5 miliona francuskih franaka. Izvozile su se svinje, volovi, ovce, vuna, loj, vosak, svila, lan i konoplja. Izvesni francuski grof De Boa, došavši u Srbiju da vidi šta joj se može prodati, poražavajuće je konstatovao da je izvoz iz Srbije duplo veći od uvoza jer seljanke same od lana, konoplje i pamuka izrađuju sve što im je za domaćinstvo potrebno. Praktično svi tekstilni proizvodi po kućama (veš, odela, posteljine, prostirke) bili su proizvedeni u domaćoj radinosti. Danas ovo deluje kao naučna fantastika, jer je više nemoguće naći bar domaće parče tekstila.
U svojoj knjizi “Privreda Srbije u Drugom svetskom ratu”, istoričar Dragan Aleksić takođe navodi neke zanimljive podatke i o konoplji. Tu se vidi da je uzgajanje konoplje, odnosno kudelje, između dva svetska rata u Srbiji bilo veoma razvijeno.
Proizvodnja i prerada kudelje, ne samo da je pokrivala svu domaću potrebu u proizvodnji tkanine i kanapa, već je Kraljevina Jugoslavija u jednom trenutku postala jedan od najvećih proizvođača i izvoznika sirove, grebane i češljane kudelje i kučine u Evropi.
Proizvodnja i trgovina kudeljom obavljala se u Odžacima, Leskovcu, Nišu, Vranju, na Zlatiboru, u Valjevu, Šapcu.... Jedan deo konoplje je obrađivan u domaćoj radinosti, a za industrijske potrebe radilo je 47 kudeljara. Najviše ih je bilo u Vojvodini, Leskovcu i Pančevu.
Konoplja se u Srbiji najviše uzgajala u Sremu, Bačkoj i na Kosovu. Kišgeci o ovome daje dosta detaljan pregled.
Izvoz je postao veoma efikasan kada su Nemačka i Italija nastojale da konopljom zamene jutu, ramiju, rafiju i donekle pamuk, a što se sve uvozilo iz britanskih kolonija, najviše iz Indije. Obe zemlje su se tada spremale za novi svetski rat.
Kraljevina Jugoslavija je pred Drugi svetski rat postala jedan od najvećih evropskih izvoznika konoplje posle SSSR-a, Italije i Poljske. Glavna tržišta za izvoz jugoslovenske konoplje su bile u Nemačkoj, Britaniji, Čehoslovačkoj, Austriji, Francuskoj i Švedskoj. Moguće je da su Britanci kupovali konoplju samo da bi smanjili tržišnu ponudu prema drugim zemljama, posebno Nemačkoj.
Da bi spasla tekstilnu industriju, Devizna direkcija tadašnje Narodne banke Kraljevine Jugoslavije donela je odluku o potpunom obustavljanju svakog izvoza kudelje i kučine bilo plaćanjem putem kliringa ili za devizni novac. Konoplja se mogla izvoziti samo direktnom razmenom za jutu, jutenu pređu, lan ili pamuk.
Nemačkom okupacijom 1941. Srbija je postala kolonija u kojoj je uzgajanje industrijskog bilja bilo još više podsticano. Plan proizvodnje od 1943 do 1944. godine, koji je izradila okupaciona nemačka vlast, nalagao je da se “obradi svaka stopa zemlje”. Sejanje industrijskih biljaka je udesetostručeno, posebno lana i konoplje. Uzgajanje ove dve biljke je bilo obavezno za svako poljoprivredno gazdinstvo i za to je ukupno određeno 19.000 hektara zemljišta. Za sprovođenje ovog plana bile su zadužene Radna zajednica za gajenje, prikupljanje i iskorišćavanje kudelje sa sedištem u Beogradu, Glavni zadružni savez, Srpsko poljoprivredno društvo i preduzeće “Uljorod”.
Izvozom svih žitarica, industrijskih biljaka, pa i konoplje, bavilo se Privilegovano izvozno akcionarsko društvo “Prizad”.
Posle Drugog svetskog rata u čitavoj SFR Jugoslaviji počinje polako da se kao tekstilna sirovina broj jedan nameće pamuk koji se uvozio preko privilegovanih uvoznika. I ova operacija se odvijala pod diskretnim uticajem Velike Britanije na sam vrh komunističkog rukovodstva Jugoslavije. Zato je trebalo uništiti sve kudeljare. Ali, kako je uzgajanje konoplje bilo veoma razvijeno i profitabilno, ono je ipak nastavljeno odmah nakon završetka rata.
Zavera Veka
#11 Partija proterala kudelju
Ovih dana smo svedoci kampanje da ulje od kanabisa leči karcinom poput čudesnog napitka. Naravno, naučnih referenci nema#11 Partija proterala kudelju
Godišnji izveštaji o poslovanju kudeljare “Partizan” iz Novih Kozaraca danas su dostupni svim istraživačima i analitičarima naše stvarnosti. Iz njih se vidi da je preduzeće uspešno radilo, širilo kapacitete i zapošljavalo sve više radnika. Njegova likvidacija, krajem sedme decenije prošlog veka, bila je šok za sve zaposlene i stanovnike Novih Kozaraca i okolnih mesta. Za takvu odluku nije bilo nikakvog ekonomskog opravdanja.
Po partijskoj direktivi, ova uspešna industrija konoplje u Vojvodini 1977. godine naprasno je izbrisana “iz spiska živih”. Mašine su utovarene u kamione i odnete u nepoznatom pravcu, a zgrada kudeljare sravnjena je sa zemljom tako da danas o njenom postojanju nema nikakvih vidljivih tragova. Radnici su ostali bez posla, a privredeni rast čitavog kraja je naglo usporen.
SFR Jugoslavija je očigledno morala, naredbom sa Zapada, a pod uticajem porodica Dipon i Rokfeler, čija je City Bank bila jedan od najvećih privrednih kreditora SFRJ, da se preorijentiše na uvoz pamuka i razvoj tekstilne industrije od pamučnog vlakna. Uvoznici i prerađivači pamuka u Jugoslaviji naglo su postajali moćni tekstilni giganti. Jeftina radna snaga bila je ključni faktor ovog industrijskog zamajca i to je omogućavalo kurentnost na svetskom tržištu. Tekstilna industrija se orijentiše ka izvozu. Jedan deo tog novca, dobijenog od izvoza nikada nije ni ušao u Jugoslaviju, već je završavao na računima naših trgovinskih predstavništava po svetu, kojima će niz godina zaspravo upravljati Udba. Taj novac je korišćen i za punjenje takozvanog paralelnog državnog budžeta o kome se, inače, i danas u našoj javnosti malo zna. Dodajmo da je u taj budžet ulazio i deo profita od drugih eksportnih poslova, naročito građevinaca koji su podizali kapitalne objekte u nesvrstanim zemljama i koji su se vodili često i kao neneplaćeni. Iz svega što smo predočili o načinu poslovanja porodica Dipon i Rokfeler, jasno je da je deo ovog kolača i kod njih završavao. u Jugoslaviji je farmaceutska i hemijska industrija, takođe, bila veoma razvijena, pre svega zahvaljujući stranim licencama, ali i jeftinoj radnoj snazi. Za to je najbolji primer industrija viskoznog vlakna u Loznici.
U tekstilnoj industriji u Srbiji vodeću poziciju preuzeo Yumco iz Vranja, sa 22 fabrike i kapitalom od oko 500 miliona dolara, i godišnjim izvozom od čak 200 miliona dolara.
I ovaj gigant je poslednjom privatizacijom, nakon oktobarskih promena 2000. godine, potpuno uništen. Danas se više ne uvozi ni pamuk, nema tehnoloških licenci za preradu, već isključivo se kupuju gotovi odevni predmeti Made in China. Tamo je radna snaga još jeftinija i tu su usmerene investicije Rokfelera i Dipona. Zato su fabrike iz ovog dela industrijskog kompleksa u Srbiji, i okruženju, morale da budu uništene, da ne bile konkurencija moćnim svetskim magnatima.
Proizvodnja konoplje u Srbiji danas zakonom nije zabranjena. Naprotiv, ona je dozvoljena, ali samo ukoliko uzgajivač može da dokaže da je sadi zarad industrijske upotrebe. Tako se od uzgajivača očekuje da ima ugovor sa nekom firmom koja se bavi industrijskom obradom konoplje. U protivnom se pretpostavlja da se gaji isključivo kao narkotik. Osim posedovanja ugovora nije potrebna nikakva druga dozvola za njeno uzgajanje. A s kim napraviti ugovor kada je prerađivačka industrija potpuno uništena?
Ovih dana (2015) u Srbiji smo svedoci kampanje (iz neimenovanih krugova) za legalizaciju marihunae, ali samo za medicinsku upotrebu. Naravno, ovakav kontrolisan uzgoj će obavljati neka strana privatna firma odabrana na vešto smišljenom tenderu ili opet neki tajkun zarad interesa već pominjanog kartela. Kod nas niko i nema iskustva sa preradom konoplje. Na ovo nas upućuje već započeta medijska kampanja gde popularne dnevne novine (koje su mahom u stranom vlasništvu) sve više donose priče o senzacionalnim izlečenjima od raka uzimanjem ulja od konoplje. Naravno, ta navodna lečenja nikada ne isključuju korišćenje hemoterapije i zračenja, ali ispada da ulje od kanabisa leči kao čudesni napitak. Naravno, niko od “izlečenih” ne izlazi sa detaljnijim informacijama o čijem proizvodu se radi, kako su i gde kupili ulje, ko im ga je savetovao (imenom i prezimenom) i uopšte opipljivih dokaza da je do nekakvog izlečenja od kancera došlo isključivo zbog kanabisovog ulja. Naučnih referenci nema. Ova biljka, rekli smo, ima smirujuće dejstvo te prvenstveno deluje na receptore u mozgu. Nervoznim i napetim ljudima je običan “džoint” (smotuljak) savršeni lek. Od čitalaca novina, naravno i ne očekuje se da budu podozrivi kada nešto senzacionalno pročitaju i traže dokaze, već je važno podstaći njihovo verovanje. I Rokfeleri su svojevremeno prodavali jedno ulje koje je “lečilo” za mnoge bolesti nazvano “njujol”. Bilo je to obično naftno ulje. I uzeli su lepe pare.
Ali šta je sa ostalim korisnim svojstvima konoplje? Tu nema nikakve kampanje po medijima. Očigledno, industrijska primena kanabisa će ostati i dalje potisnuta. Bilo bi nedopustivo da srpski seljaci profitiraju, da selo zaživi, da konoplja zameni cement kao građevinski materijal (pošto najveće cementare drže stranci i da bi se kupio cement moraju se prvo kupiti evri, a oni se kupuju preko poslovnih banaka sa kamatom, itd). Može li da zamislite da po Srbiji ponovo niknu brojne kudeljare i potisnu tkanine od genetski modifikovanog pamuka i viskoze iz danas neformalnih kolonija - Indije, Kine, Pakistana. Veliki svetski centri moći to ne mogu dozvoliti pa će srpski seljaci i dalje biti lišeni mogućnosti da uzgajaju konoplju legalno. Zato se u javnosti i plasira “velika priča” o legalizaciji marihuane i kanabisa, ali ne konoplje. A za to su zaduženi probrani medijski likovi i kojekakvi “stručnjaci” koji jedino imaju zadatak da zamajavaju javnost.
