Mastrangello
Aktivan član
- Poruka
- 1.304
Zavera VekaSkandal sa zakonom o nametanju poreza na gajenje konoplje dvadesetih godina devetnaestog veka proizveo je mnoge pošalice. Za članove američkog Konresa se govorilo kako od lana i konoplje umesto pokrivača i kanapa žele da naprave predsednika
#9 Bankari se plaše kučine
Skandal sa zakonom o nametanju poreza na gajenje konoplje dvadesetih godina devetnaestog veka proizveo je mnoge pošalice. Za članove američkog Konresa se govorilo kako od lana i konoplje umesto pokrivača i kanapa žele da naprave predsednika. Poznata je i karikatura iz tog vremena na kojoj američki kongresmeni u žalosti nose mrtvački sanduk u kome leži preminulo slobodno tržište.
Upravo ovakva ekonomska realnost, bolje reći zloupotreba ekonomije, naterala je i tekstilce i proizvođače papira od konoplje da traže alternativne materijale. Papirna industrija je počela da proizvodi hartiju od drveta jer je šuma bilo u izobilju. Tekstilna industrija počela da se okreće ka pamuku, a to je u južnim državama dovelo do drastičnog povećanja broja robova.
U prvoj polovini devetnaestog veka američka industrija je toliko narasla da je počela da ugrožava britansku premoć, posebno u proizvodnji tekstila. Američki izvoz jeftinog pamuka je smanjio Britancima primat na svetskom tržištu tekstilnih sirovina, pa je aristokratija u Londonu odlučila da Americi podmetne nogu. Tako su 1833. godine naložili da se u čitavoj britanskoj imperiji ukine ropstvo. Smatrali su da će to podstaći i Ameriku da učini isto, čime bi se, dugoročno gledano, i izvoz pamuka iz SAD smanjio. Bio je to zapravo još jedan perfidan pokušaj Velike Britanije da američke nacionaliste ekonomski pokori, a ne nikakav altruistički odnos prema njihovim robovima. Istovremeno su i novine u celom ondašnjem svetu prikazivale Ameriku kao necivilizovano i brutalno društvo koje i dalje ima robovlasnički sistem.
Naravno, obe ove stranke i njihove kongresmene su finansirali vlasnici plantaža pamuka sa juga. Ropstvo je bilo prisutno i na severu, pre britanskog ukidanja, a jedan od glavnih korisnika robova na severu je bila industrija konoplje. Njeno uzgajanje, čišćenje, močenje i obrada su tražili intenzivan fizički rad. I to je bio daleko teži robovski rad nego na uzgajanju pamuka. Na jugu je čak tretman robova bio bolji.
I tada je proradio takozvani sistem podzemna železnica i naglo bekstvo ka severu, gde su robovi, pod uticajem Britanije, dobijali status slobodnih ljudi. Oko 100.000 robova prešlo je na sever pre nego što će početi Građanski rat. Oni će svojim aktivnostima nastojati da izdejstvuju slobodu za “braću” na Jugu. Mnogi su pokušali da se dočepaju i oružja kako bi podigli ustanak. Ukidanje ropstva postao je glavni izborni slogan partija sa ciljem da privuku crnačke glasove.
Ipak, razlog za početak Građanskog rata u Sjedinjenim Državama nije bio u tome. To najbolje potvrđuju zapisi predsednika Linkolna u kojima je on tvrdio da uzrok rata nije pitanje ropstva već ekonomski interesi. Države sa juga bile su u ogromnoj prednosti sa svojim plantažama pamuka u odnosu na severnjačke plantaže konoplje. Nakon rata proizvodnja konoplje se smanjuje i potražnja postaje veća od ponude. Da bi to rešila, vlada u Vašingtonu je pokušala da seme konoplje uveze iz Kine, ali Britanci sprečavaju Kinu da Americi isporuči seme.
Ali ako bi se ovo primenilo u praksi, onda bi konoplja postala konkurentna vodećim monopolističkim kompanijama za preradu drveta i proizvodnju papira: GP (Georgia Pacific), Universal Forest Product, Koch Industries, Humboldt Redwood Company, International Forest Product Corporation...
Ako bi se od konoplje proizvodio tekstil, posebno džins, to se ne bi dopalo: firmama “Diponu”, Eastman, Ashlandu, Koch Industries inc... I u Novom Pazaru bi se ljutili, jer pamuk za džins uvoze isključivo iz Turske. Od konoplje bi mogao da se pravi i odličan geotekstil gde spadaju takozvani erozioni pokrovi koji se koriste u agrokulturi. Oni sprečavaju obrušavanje zemljišta duž kosina pored puta, a prave se i da bi smanjili korov u ležištima zasada.
Danas se u ovu svrhu najviše koriste polimeri koje proizvode “Diponove” fabrike. Njihovi stručnjaci tvrde da bi se upotrebom konoplje ovi pokrovi za nekoliko meseci namočili vodom toliko da bi se sami dezintegrisali. Onda bi morao da se stavi novi pokrov. A plastika ostaje trajno. Međutim, konopljina vlakna u ovakvim pokrovima su otporna i na trulež, pa samim tim i na brojne insekte jer oni ne bi imali čime da se hrane. I tu bi bili ugroženi interesi velkih svetskih korporacija: “Monsanta”, “Basfa”, “Bajera”, “Dipona”, “Nufarma”. Njima moramo da dodamo i sve proizvođače insekticida, koji bi tađe bili ugroženi.
Ako bi se konoplja koristila za dobijanje kozmetičkih sredstava oštetila bi interese: “Kolgejt-Palmoliva”, “Kargila”, “Nestlea”, “Loreala”...
Zavera Veka
#10 Kučina nas podigla, njojzi hvala
Kraljevina Jugoslavija je bila jedan od najvećih proizvođača i izvoznika sirove, grebane i češljane kudelje u Evropi#10 Kučina nas podigla, njojzi hvala
PRVO pisano svedočanstvo o upotrebi konoplje na Balkanu, zabeležio je Herodot. Ono što je najzanimljivije je to što taj zapis govori da su tadašnji stanovnici našeg poluostrva uživali u upotrebi ove biljke.
Po zapisima Herodota navodno su drevni Skiti imali običaj da zagrevaju konopljino cveće sve dok ono ne počne da se dimi i onda su uživali u nekoj vrsti opijenosti.
Tračani su, opet po svedočenju Herodota, razlikovali divlju i pitomu konoplju. Tračani su od od vlakana stabljike tkali odevnu tkaninu koju je teško bilo razlikovati od lanene.
O konoplji su na Balkanu zabeležena brojna narodna verovanja. Upravo u Srbiji mnoge bolesti su lečene dimljenjem konoplje i ceđenjem njenog ulja. Pušenja konoplje će docnije docnije dolaziti sa turskim zavojevačama. Kod Srba je čak postojalo i žensko ime Konoplja, što govori koliko je ova biljka bila cenjena.
Dr Jan Kišgeci, bivši ministar poljoprivrede u Vladi Srbije (1991-1994) u svojoj knjizi “Konoplji hvala”, sakupio je puno podataka o konoplji, pa navodi i da su u Srbiji Turci proizvodnju lana i konoplje oporezivali, što svedoči o značaju te proizvodnje. 1821. knjaz Miloš Obrenović tako u svom protestnom pismu, 1821. godine, zamera Smail-begu što u Kruševačkoj nahiji u Katunu, Ahmed-spahija globi ljude u stoci i smoku, a uzima im 2,15 groša na kudelju. Navodi se i podatak da je Srbija 1834. imala izvoz u vrednosti od 4,5 miliona francuskih franaka. Izvozile su se svinje, volovi, ovce, vuna, loj, vosak, svila, lan i konoplja. Izvesni francuski grof De Boa, došavši u Srbiju da vidi šta joj se može prodati, poražavajuće je konstatovao da je izvoz iz Srbije duplo veći od uvoza jer seljanke same od lana, konoplje i pamuka izrađuju sve što im je za domaćinstvo potrebno. Praktično svi tekstilni proizvodi po kućama (veš, odela, posteljine, prostirke) bili su proizvedeni u domaćoj radinosti. Danas ovo deluje kao naučna fantastika, jer je više nemoguće naći bar domaće parče tekstila.
U svojoj knjizi “Privreda Srbije u Drugom svetskom ratu”, istoričar Dragan Aleksić takođe navodi neke zanimljive podatke i o konoplji. Tu se vidi da je uzgajanje konoplje, odnosno kudelje, između dva svetska rata u Srbiji bilo veoma razvijeno.
Proizvodnja i prerada kudelje, ne samo da je pokrivala svu domaću potrebu u proizvodnji tkanine i kanapa, već je Kraljevina Jugoslavija u jednom trenutku postala jedan od najvećih proizvođača i izvoznika sirove, grebane i češljane kudelje i kučine u Evropi.
Proizvodnja i trgovina kudeljom obavljala se u Odžacima, Leskovcu, Nišu, Vranju, na Zlatiboru, u Valjevu, Šapcu.... Jedan deo konoplje je obrađivan u domaćoj radinosti, a za industrijske potrebe radilo je 47 kudeljara. Najviše ih je bilo u Vojvodini, Leskovcu i Pančevu.
Konoplja se u Srbiji najviše uzgajala u Sremu, Bačkoj i na Kosovu. Kišgeci o ovome daje dosta detaljan pregled.
Izvoz je postao veoma efikasan kada su Nemačka i Italija nastojale da konopljom zamene jutu, ramiju, rafiju i donekle pamuk, a što se sve uvozilo iz britanskih kolonija, najviše iz Indije. Obe zemlje su se tada spremale za novi svetski rat.
Kraljevina Jugoslavija je pred Drugi svetski rat postala jedan od najvećih evropskih izvoznika konoplje posle SSSR-a, Italije i Poljske. Glavna tržišta za izvoz jugoslovenske konoplje su bile u Nemačkoj, Britaniji, Čehoslovačkoj, Austriji, Francuskoj i Švedskoj. Moguće je da su Britanci kupovali konoplju samo da bi smanjili tržišnu ponudu prema drugim zemljama, posebno Nemačkoj.
Da bi spasla tekstilnu industriju, Devizna direkcija tadašnje Narodne banke Kraljevine Jugoslavije donela je odluku o potpunom obustavljanju svakog izvoza kudelje i kučine bilo plaćanjem putem kliringa ili za devizni novac. Konoplja se mogla izvoziti samo direktnom razmenom za jutu, jutenu pređu, lan ili pamuk.
Nemačkom okupacijom 1941. Srbija je postala kolonija u kojoj je uzgajanje industrijskog bilja bilo još više podsticano. Plan proizvodnje od 1943 do 1944. godine, koji je izradila okupaciona nemačka vlast, nalagao je da se “obradi svaka stopa zemlje”. Sejanje industrijskih biljaka je udesetostručeno, posebno lana i konoplje. Uzgajanje ove dve biljke je bilo obavezno za svako poljoprivredno gazdinstvo i za to je ukupno određeno 19.000 hektara zemljišta. Za sprovođenje ovog plana bile su zadužene Radna zajednica za gajenje, prikupljanje i iskorišćavanje kudelje sa sedištem u Beogradu, Glavni zadružni savez, Srpsko poljoprivredno društvo i preduzeće “Uljorod”.
Izvozom svih žitarica, industrijskih biljaka, pa i konoplje, bavilo se Privilegovano izvozno akcionarsko društvo “Prizad”.
Posle Drugog svetskog rata u čitavoj SFR Jugoslaviji počinje polako da se kao tekstilna sirovina broj jedan nameće pamuk koji se uvozio preko privilegovanih uvoznika. I ova operacija se odvijala pod diskretnim uticajem Velike Britanije na sam vrh komunističkog rukovodstva Jugoslavije. Zato je trebalo uništiti sve kudeljare. Ali, kako je uzgajanje konoplje bilo veoma razvijeno i profitabilno, ono je ipak nastavljeno odmah nakon završetka rata.
Evo nekih zanimljivih činjenica o kudeljari u Novim Kozarcima, koja je sve do 1977. godine veoma uspešno radila. U ovom vojvođanskom selu su, do dolaska kolonista iz Bosne i Hercegovina, nakon Drugog svetskog rata živeli Nemci i bilo je podeljeno na dva zaseoka: Mastorat i Hajfeld. Kudeljara koja se nalazila u Hajfeldu, počela je da radi već 1945. godine, kao državno preduzeće “Partizan”. Prvi radinici bili su Nemci, ratni zarobljenici.
Januara 1949. po nalogu Glavne direkcije za kudelju i lan u Novom Sadu spojene su kudeljare “Partizan “ u Novim Kozarcima, “Prvi maj” u Ruskom Selu i “Jakšićevo” iz Srpske Crnje. Ovim spajanjem tri stare kudeljare nastalo je jedno preduzeće nazvano Industrija kudelje i lana “Partizan”, Novi Kozarci. Kao državno preduzeće radilo je sve do 1950. godine kada je predato radnicima na (samo)upravljanje. Kudeljara se sve više razvijala i u njoj se zapošljavao sve veći broj radnika, posebno onih koji su stigli iz Bosne i Hercegovine. Posle dve godine izvršena je reorganizacija i ponovo su formirana tri samostalna preduzeća koja su proizvodila 600 tona kudeljinog vlakna godišnje .
Samo kudeljara “Partizan” u Novim Kozarcima zauzimala je 10 katastarskih jutara zemlje. Pratila je razvoj tehnologije iz ove oblasti i stalno uvećavala proizvodnju.
Kudeljara “Partizan” je tako dobro poslovala da je u njenoj neposrednoj blizini niklo potpuno novo naselje. Kudeljara je 1961. kupila sopstvenu razglasnu radio-stanicu pa je ozvučeno celo selo. Sazidan je, za to vreme, moderan bioskop. Asfaltiran je put do Banatskog Velikog Sela, podignut park, osnovan fudbalski klub u selu i kupljeni instrumenti za muzičku školu.
