Dusa

onisifor:
Valjda je čovek imao razum i dok je bio u raju?
A, što se ovog drugog tiče, čovek je valjda bio telesan (imao je telo) i u raju?
Kliknite za proširenje...

Ovo smo vec raspravljali, pitanje jeste zanimljivo a ja cu izneti svoje misljenje.

Ne mislim da je coveku bio potreban razum, ni telesnost u nultoj tacki ravnoteze, Raju…(“ Tao koji se moze ispricati nije Tao”)…Raj je neopisivo stanje apsolutnog Duha, stanje Nirvane, stanje bezuslovne ljubavi, stanje cistog blazenstva, stanje Boga u kojem ne postoji zlo, ne postoji strah, ne postoji razdvojenost, stanje u kojem je sve Jedno I Jedinstveno pa tako ne postoji ni podela na “ovo je dobro”, “ ovo je zlo”; ”ti si dobar”, “ ti nisi”…vezivanje Duha za tvrdinu tela donelo je razdvojenost, patnju, bol, kvarljivost , podelu na “ ovo je meni dobro”, “ ovo je meni zlo”.

Sto se vise vezujemo za telo I njegov bolni proces podele antiteza ( razum ), vise otpadamo od Duha I vise ulazimo u mrak grickanja jabuke koja razdvaja, znanje dobra I zla.

Smatram ipak da I silazak Duha u telesnost i patnja imaju svoju ulogu u Masterplanu. Mislim da je vezivanje Duha za telo neophodno da bi onaj koji prodje kroz stanja zivota u telu naucio da ceni Duh…prolaskom kroz znanje dobra I zla, kroz patnju, bol i shvatanje propadljivosti telesnog , podviznik vremenom stize u onaj vrt iz kojeg je sve I krenulo – u vrt blazenog Duha, Rajski vrt. Svi se ka tome koprcamo ali nisu svi toga svesni. Kao sto to lepo rece Skot Pek :

“ Privremeno oslobadjanje od granica ega koje nam pruzaju zaljubljenost, seksualni cin ili droge mogu nam omoguciti kratak pogled na Nirvanu ali ne I samu Nirvanu.

Nirvana se dostize samo kroz upornu primenu prave ljubavi. “


Raj je stanje svesti, ne mesto. To je stanje Duha.

U tom blazenstvu Duha Dusa ostaje dok god joj tamo prija – kad joj ponestane Volje za to, ona ce to OSETITI – opet ce se javiti misao, borba antiteza, akcija I reakcija, razum, Volja za promenom – Volja za dozivljavanjem u telu. Smatram da Univerzum tako funkcionise. Smatram da smo svi ovde jer smo tako hteli zato ne treba ni da kukamo previse. Ko zaista ima Volju da se vrati u Raj, taj ce to I uciniti marljivim radom na sebi - Volja je zelja dovoljnog inteziteta da se pretvori u akciju.

Ne mislim da je samo Hriscanima dostupan Raj – svako ko zivi zivot vrline, savesnosti I nesebicnosti stici ce u to stanje, nije vazno da li je Budista, Islamista, ateista ili bilo sta drugo – dovoljno je da je nesebican I uravnotezen covek koji voli svakog bezuslovno, ukljucujuci I sebe samog. A koliko takvih ima ?


"U školi patnje najbolje naučiš mudrosti." Eshil
 
Е сада ми тек ништа није јасно...
Како то волимо безусловно када волимо са циљем да се вратимо у рај?
Што више раздвајамо добро од зла то смо даље од раја, а што више безусловно волимо (јер је то врхунац добра) то смо ближи рају...
 
kojica, bezuslovna ljubav jeste cilj - to je stanje svesti, oslobodjenja, slobode... svi mi to osetimo ponekad ali postojano u tom stanju borave samo retki, oni koji nisu lenji I inertni, oni koji imaju volju da rade NA SEBI.

Bezuslovna ljubav, Raj, Sreca - za mene su to sinonimi.

Takva ljubav je stanje prosvetljenog Duha, to je stanje do kojeg se treba probiti kroz guste naslage navika uma i ega, naslage mraka. Da bi se te guste naslage probile potrebna je Volja – zelja za promenom, zelja za Duhovnim razvojem. To je jedina zelja koju treba pojacati I jedini dostojan zadatak na ovom svetu, po meni. Kad stignes do toga znaces kako to izgleda – pada mi na pamet “ zlocin I kazna” Dostojevskog, detalj pri zavrsetku knjige kad Raskoljnjikova neka sila jaca od njega obuzima I prozima – Dostojevski je znao. Znaces sta pricam ako ( kada ) ti se to desi, ja to osecam cesto.

Isti odgovor za dog face boy.

" Čista ljubav nije nešto što može da se nametne ili da se na silu otme od nekoga. Mora se manifestovati iznutra potpuno spontano. Ono što može da se postigne hrabrom odlukom, jeste eliminacija onih faktora koji sprečavaju da se ljubav manifestuje. Moglo bi se reći da je osvajanje altruizma istovremeno i lako i teško. Teško je za one koji nisu odlučili da izađu iz ograničenog sopstva i lako je za one koji su to odlučili. Bez čvrste odluke, vezanosti koje karakterišu ograničeno sopstvo previše su jake da bi mogle da se pobede, ali ako neka osoba odluči da eliminiše egoizam po svaku cenu, onda sa lakoćom ulazi u carstvo čiste ljubavi. "
 
alles_gut:
Ovo smo vec raspravljali, pitanje jeste zanimljivo a ja cu izneti svoje misljenje.

Ne mislim da je coveku bio potreban razum, ni telesnost u nultoj tacki ravnoteze, Raju…(“ Tao koji se moze ispricati nije Tao”)…Raj je neopisivo stanje apsolutnog Duha, stanje Nirvane, stanje bezuslovne ljubavi, stanje cistog blazenstva, stanje Boga u kojem ne postoji zlo, ne postoji strah, ne postoji razdvojenost, stanje u kojem je sve Jedno I Jedinstveno pa tako ne postoji ni podela na “ovo je dobro”, “ ovo je zlo”; ”ti si dobar”, “ ti nisi”…vezivanje Duha za tvrdinu tela donelo je razdvojenost, patnju, bol, kvarljivost , podelu na “ ovo je meni dobro”, “ ovo je meni zlo”.

Sto se vise vezujemo za telo I njegov bolni proces podele antiteza ( razum ), vise otpadamo od Duha I vise ulazimo u mrak grickanja jabuke koja razdvaja, znanje dobra I zla.

Smatram ipak da I silazak Duha u telesnost i patnja imaju svoju ulogu u Masterplanu. Mislim da je vezivanje Duha za telo neophodno da bi onaj koji prodje kroz stanja zivota u telu naucio da ceni Duh…prolaskom kroz znanje dobra I zla, kroz patnju, bol i shvatanje propadljivosti telesnog , podviznik vremenom stize u onaj vrt iz kojeg je sve I krenulo – u vrt blazenog Duha, Rajski vrt. Svi se ka tome koprcamo ali nisu svi toga svesni. Kao sto to lepo rece Skot Pek :

“ Privremeno oslobadjanje od granica ega koje nam pruzaju zaljubljenost, seksualni cin ili droge mogu nam omoguciti kratak pogled na Nirvanu ali ne I samu Nirvanu.

Nirvana se dostize samo kroz upornu primenu prave ljubavi. “


Raj je stanje svesti, ne mesto. To je stanje Duha.

U tom blazenstvu Duha Dusa ostaje dok god joj tamo prija – kad joj ponestane Volje za to, ona ce to OSETITI – opet ce se javiti misao, borba antiteza, akcija I reakcija, razum, Volja za promenom – Volja za dozivljavanjem u telu. Smatram da Univerzum tako funkcionise. Smatram da smo svi ovde jer smo tako hteli zato ne treba ni da kukamo previse. Ko zaista ima Volju da se vrati u Raj, taj ce to I uciniti marljivim radom na sebi - Volja je zelja dovoljnog inteziteta da se pretvori u akciju.

Ne mislim da je samo Hriscanima dostupan Raj – svako ko zivi zivot vrline, savesnosti I nesebicnosti stici ce u to stanje, nije vazno da li je Budista, Islamista, ateista ili bilo sta drugo – dovoljno je da je nesebican I uravnotezen covek koji voli svakog bezuslovno, ukljucujuci I sebe samog. A koliko takvih ima ?


"U školi patnje najbolje naučiš mudrosti." Eshil
Kliknite za proširenje...


Samo ne shvatam šta ima loše u telu i zašto telo ne bi moglo da bude u raju?
 
pa šta će ti u raju nešto oko čega stalno moraš da vodiš brigu....? dovoljno je što si u vovm životu vodio brigu o duši....koji će ti moj q*** telo? gomila mesa i vode.
 
Sve je u redu sa telom dok ne pocne da boli i propada. Kad se to desi mnogi zazale sto su ljubili telo iznad Duha, sto se nisu vise posvetili onom sto jedino moze biti nepropadljivo... To je i prica iz Budizma, o Budi koji je imao sva moguca telesna zadovoljstva ali kad je jednog dana video les coveka shvatio je da je sve telesno prolazno i posvetio se trazenju onog sto jedino moze biti vecno - trazenju Duha.
 
matora63:
pa šta će ti u raju nešto oko čega stalno moraš da vodiš brigu....? dovoljno je što si u vovm životu vodio brigu o duši....koji će ti moj q*** telo? gomila mesa i vode.
Kliknite za proširenje...

matora63:
lepo si to rekao, ali kojekome to ovde nije jasno. misle da je duša možda mozak od kilo i po i tako to....
Kliknite za proširenje...

:lol::lol::lol:

Ево, ја када видим ко све мисли чита и ко све разуме пресрећна сам у свом незнању...:D
 
Stalno se vraćamo toj podeli na metarijalno i nematerijalno, tj. telu kao materiji (ljušturi, ili kako neki ovde rekoše, gomili mesa i vode, sklonoj starenju, truljenju i smrti) i duši kao nemateriji (besmrtnoj energiji, koja može da se regeneriše ili reinkarnira, zavisno od religije). Ako su psiha i duh sinonimi za dušu, da li je iko ikada video, čuo, osetio, dodirnuo ili namirisao duh nekoga ko je umro? Da li je iko, ikada, dokazao postojanje beskonačnosti i večnosti? Zašto se ljudi već jedanput ne pomire sa činjenicom (ma kako bila bolna ili nekome zastrašujuća) da, kada umre ljudsko telo, umire i sve što je u njemu? Jer, duša, tj. dih, tj. psiha je sastavni deo tela, a ne balon pun helijuma, koji otpluta u nebesa nakon što umremo.
Zašto vernici imaju toliki otpor prema telu i čulima?
Zašto insistiraju na platonskom idealizmu i pojmu duše, tj. duha kao nekoj posebnoj kategoriji čula?
Zar je vernicima sve, što je materijalno i prolazno, ujedno i ružno (jer im nije bitna lepota forme, već samo sadržaja)?
Zašto vernici toliko negiraju smrt, kada je ona apsolutno (empirijski) dokaziva?
Zašto se vernici toliko opiru prirodnom ciklusu života, po kome sve što se rodi, treba i da umre, jer je takav poredak svega živog na planeti Zemlji? Zašto je Crkva (bilo koja) u gardu prema "Majci Prirodi" i zagovara nezemaljski život, negde van ljudskog prirodnog obitavališta? Ima li za vernike života pre smrti, ili život nije ni bitan, nego nagrada u vidu metafizičke "besmrtnosti" daleko, van dometa čovekove spoznaje?
I sad ću da ponovim nešto u vezi sa dušom, što sam rekla na jednom drugom forumu (i zbog čega sam unela pometnju među tamošnje diskutante): ljudsko biće je na svesnom nivou upleteno u složene socijalne i lične odnose kojima ono vlada, ali i koji delimično vladaju njim, dok je na nivou nesvesnog upleteno u druge odnose (tamo, gde se prevazilaze vreme, prostor, uzročnost). Jedno ne isključuje drugo; oba nivoa se prožimaju, dopunjuju. Drugim rečima, mi smo materijalna bića, ljudi od krvi, mesa, vode ili čega već, koja su sposobna, putem nematerijalnih kategorija (mašte, raznih kreativnih impulsa itd.) da se izraze i tako odrede svoju kompletnu ličnost. Ali to traje dok je čovek živ; posle smrti nema ničega, izuzev humusa ili pepela. Kad umre pisac, iza njega ostane samo knjiga; kad umre slikar – slika, kompozitor – kompozicija. Dakle, ostaje nešto MATERIJALNO, opipljivo, čitljivo, gledljivo, slušljivo. Ne šetaju među nama duhovi Mocarta ili Van Goga, nego su za njima ostala njihova dela.
Nema, bre, ljudi, ništa posle smrti.
Pomirite sa sa tim.
Uopšte nije teško, ako umete da volite i poštujete život (ovozemaljski).
 
alles_gut:
Sve je u redu sa telom dok ne pocne da boli i propada. Kad se to desi mnogi zazale sto su ljubili telo iznad Duha, sto se nisu vise posvetili onom sto jedino moze biti nepropadljivo... To je i prica iz Budizma, o Budi koji je imao sva moguca telesna zadovoljstva ali kad je jednog dana video les coveka shvatio je da je sve telesno prolazno i posvetio se trazenju onog sto jedino moze biti vecno - trazenju Duha.
Kliknite za proširenje...


Ako koristimo Bibliju kao kriterijum, ljudi su stvoreni sa neraspadljivim telom. Posle pada u greh, čovek i sva tvorevina (kao što kaže apostol Pavle u Rimljanima poslanici) su postali ''raspadljivi'', tj. skloni propadanju i bolesti. Na obnovljenoj zemlji, po Bibliji, čovek će biti vraćen u prvobitno stanje. ''Jer ovo raspadljivo treba da se obuče u neraspadljivost, i ovo smrtno da se obuče u besmrtnost'' (1. Korinćanima 15, 53).
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top