Dubrovačka književnost je srpska i bazirana je na kosovskom zavetu!

[Boris T]

Срби су писали на народном језику од 12. столећа

Нису – о томе смо већ много пута расправљали.Ти и даље сипаш воду у покварени млин. Неколико фонетских карактеристика не чини језик. Престани са овим претеривањем.

 

[Frontiersman]

Нису – о томе смо већ много пута расправљали.Ти и даље сипаш воду у покварени млин. Неколико фонетских карактеристика не чини језик. Престани са овим претеривањем.

Upravo suprotno. To tvrde sve srbističke katedre i akademske institucije u zemlji. Kao što ti je to tada bili i upućeno. Samo si počeo posle toga stvarati svoju teoriju zavjera kako obrazovni sistem u Srbiji vrši "tešku indoktrinaciju koju će kasnije biti teško iskorijeniti".

 

[Boris T]

Upravo suprotno. To tvrde sve srbističke katedre i akademske institucije u zemlji. Kao što ti je to tada bili i upućeno. Samo si počeo posle toga stvarati svoju teoriju zavjera kako obrazovni sistem u Srbiji vrši "tešku indoktrinaciju koju će kasnije biti teško iskorijeniti".

Не тврде. Ево, Павле Ивић каже да је писани народни језик само један стилски слој старословенског језика. Овде негде постоји и цитат.
Наравно, било је покушаја да се докаже да је у 12-13. веку тобоже постојао посебан "књижевни народни стандард", који се користио паралелно са старословенским језиком. Mеђутим, остаје питање како се два језика могу раздвојити на фонетској основи тако рано после распада општесловенског језика, ако су заправо један језик. Одговор је: по стилском принципу. Односно, "народно писмо" у 12. веку није било самосталан језик, већ изражајна варијaнта старословенског језика.
Нема ту шта да се расправља.

 

[Boris T]

Samo si počeo posle toga stvarati svoju teoriju zavjera kako obrazovni sistem u Srbiji vrši "tešku indoktrinaciju..

Ево јуче сам писао – примера ради – шефица српског историјског музеја – квалификована историчарка – тврди да је у 19. веку било етничких Македонаца. Односно, поред Бугара и Срба у Македонији, она ставља још једну непостојећу етничку групу. Како ово назвати?

 

[Urvan Hroboatos]

Kako je ovo dosadno.

Par navoda, što jačih, što slabijih i onda neke silne konstrukcije bez temelje. Skobodno se koriste nazivi starocrkvenoslavenski, narodni, standardni, književni, amo tamo....

A u zbilji je ovo područje slabo i za barbare, a nekmoli za profinjenije jezike. Got Ulfila na stranu, imamo prijevod Boethijeve "Utjehe filozofije" u 9. st. na staroengleski- podhvat dostojan divljenja, a koje stoljeće kasnije velebna djela na toskanskom Dantea i Boccaccia, te Chaucera na Engleskom-s tim d aje Boccaccio bliži ovom talijanskom sad, a Chaucer je teži i udaljeniji.

Grčki je zasebna priča, od Homera -8C što se teško razumije, preko Platona -4C bolje razumljivog, no za umnike, a Epiktet 1C razumljiv uvelike za današnje Grke. Grčki jezik- neprekinut, a opet u toliko faza da je sadašnji tek od 1980ih.

Slavenski jezici su imali peh do 18. st. iako su neki, kao hrvatski i poljski, imali razvijenu i književnost do neke vrste, što je važno, no što je tek kasnije vrjednovano, u epohalnom radu Ivana Pederina: https://hrcak.srce.hr/file/136112

No u zbilji je to sporo dobilo moderan oblik, tek u 3. trećini 20. stoljeća, a sad se praktički nikako ne odupire nakaznoj angloamerikanizaciji.

 

[Mrkalj]

Kako je ovo dosadno.

Dovoljno interesantno da se tvoje jadno dupe ovde zalepi.

 

[Mrkalj]

Postavio sam takve navode s vrha srpstva tada gdje oni to direktno tako kažu "prijeti pohrvaćivanje".
To što je vama nekima to teško prihvatiti je samo do ispranog mozga propagandom o srpskom carstvu do Tokija.



Pozivam te da nađeš gdje je to u rječnicima koje je koristio Vuk za stvaranje PRVOG srpskog piše da su srpski kao što tvrdiš.

Ako piše u naslovu ilirski, u rječniku pod tom natuknicom stoji da je to isto što i Hrvat, Slovinac, Dalmatinac.

Pogledajte prilog 1531687

Tako da su vam šuplje priče da ako na njima stoji dalmatinski, slavenski, ilirski, da nisu hrvatski.
Uglavnom srpskog jezika i imena nema spominjanja u njima.

Jel boli kad si glup?

Ti misliš da su Jezuiti šašavi pa da rečnike pisane u prozelitističke svrhe nazivaju imenom koje označava pravoslavnu crkvu (dakle srpskim imenom)? Već od 16. veka postoji obrazac Rimokatoličke crkve da se pokatoličeni štokavci nazivaju Ilirima i Skjavonima (Slovenima). 1700. godine Paul Ritter predlaže da se svi štokavci pretapaju u Hrvate, ali je to prihvaćeno tek 50 godina nakon što je Beč zabranio ilirsko ime; to je bilo godine 1900. na prvom Svehrvatskom katoličkom kongresu u mesecu septembru.

Možeš umirovljenu susedu da ložiš na te tvoje priče o tome kako su Srbi vama ukrali jezik i kako vam zavide na istoriji i kulturi, ovde ste smešni i Bogu i narodu. I ti i Hroberto.

 

[Mrkalj]

koje je koristio Vuk za stvaranje PRVOG srpskog piše da su srpski kao što tvrdiš.

Najstariji srpski rečnici su iz 1400 i neke:

https://forum.krstarica.com/threads/stvari-propustene-u-udzbenicima-srpski-recnik-iz-15-veka.859679/

Pola milenijuma pre Vuka.

 

[Frontiersman]

Не тврде. Ево, Павле Ивић каже да је писани народни језик само један стилски слој старословенског језика. Овде негде постоји и цитат.
Наравно, било је покушаја да се докаже да је у 12-13. веку тобоже постојао посебан "књижевни народни стандард", који се користио паралелно са старословенским језиком. Mеђутим, остаје питање како се два језика могу раздвојити на фонетској основи тако рано после распада општесловенског језика, ако су заправо један језик. Одговор је: по стилском принципу. Односно, "народно писмо" у 12. веку није било самосталан језик, већ изражајна варијaнта старословенског језика.
Нема ту шта да се расправља.

Dakle, radi se samo o slabijem poznavanjem srpskog jezika, a samim tim i nemogućnosti razumijevanja pročitanog. Pavle Ivić jasno u svojim radovima spominje srpski narodni jezik u upotrebi kroz srednji vijek. Ono što on napominje jesu segmenti unutar tih povelja i darovnica koji su ispisani srpskoslovenskim jezikom. Pa iz toga dolazi njegova tvrdnja da to nisu dva različita jezika, već funkcionalna varijanta istog jezika.

 

[Пилипенда]

Какве везе има да ли постоје стари записи народног српског? Ево све да не постоји ни један једини, шта би то значило, да ти људи нису ни говорили? Ако ипак нису млатили рукама да би се споразумијевали, тај говор се (уз мање или више измјена) „докотрљао” и до Вуковог времена, а тада је унесен у стандард. Да је Вук преписивао ријечи из неких страних језика правећи тако „нови спрски”, па којим то вратоломним техникама неписмени сељаци научише тај страни језик и то буквално преко ноћи? Ово ладно може бити питање за провјеру елементарне интелигенције, па ко на томе падне – правац Лаза (тј. Раб).

 

[Frontiersman]

Ево јуче сам писао – примера ради – шефица српског историјског музеја – квалификована историчарка – тврди да је у 19. веку било етничких Македонаца. Односно, поред Бугара и Срба у Македонији, она ставља још једну непостојећу етничку групу. Како ово назвати?

Znači sem negiranja postojanja jedne etničke skupine koja u datom razdoblju definitivno postoji kao zaseban etnos, ti svoju konstrukciju proširuješ da bi opravdao svoju luđačku konstataciju o sistemskoj obrazovnoj indoktrinaciji u Srbiji. Iako sam ideš i protiv bugarske istoriografije :
The ethnic Macedonian ideology during the second half of the 19th century was at its inception. One of the first preserved accounts is an article The Macedonian question by Petko Slaveykov, published on 18 January 1871 in the "Macedonia" newspaper in Constantinople. In this article Petko Slaveykov writes: "We have many times heard from the Macedonists that they are not Bulgarians, but they are rather Macedonians, descendants of the Ancient Macedonians". In a letter written to the Bulgarian Exarch in February 1874 Petko Slaveykov reports that discontentment with the current situation "has given birth among local patriots to the disastrous idea of working independently on the advancement of their own local dialect and what’s more, of their own, separate Macedonian church leadership."

 

[Boris T]

Dakle, radi se samo o slabijem poznavanjem srpskog jezika, a samim tim i nemogućnosti razumijevanja pročitanog. Pavle Ivić jasno u svojim radovima spominje srpski narodni jezik u upotrebi kroz srednji vijek. Ono što on napominje jesu segmenti unutar tih povelja i darovnica koji su ispisani srpskoslovenskim jezikom. Pa iz toga dolazi njegova tvrdnja da to nisu dva različita jezika, već funkcionalna varijanta istog jezika.

Очигледно уопште не разумеш шта сам написао на српском... Никада нисам тврдио да не постоји народни језик - само сам рекао оно што Ивић тврди у последњој реченици, то није посебан језик већ начин изражавања који лексички , синтаксички и морфолошки је заправо старословенски језик.

 

[Frontiersman]

Очигледно уопште не разумеш шта сам написао на српском... Никада нисам тврдио да не постоји народни језик - само сам рекао оно што Ивић тврди у последњој реченици, то није посебан језик већ начин изражавања који лексички , синтаксички и морфолошки је заправо старословенски језик.

Huh?
Ti si tvrdio da Srbi nisu pisali na narodnom jeziku vrlo eksplicitno.

Нису – о томе смо већ много пута расправљали.

 

[Boris T]

Znači sem negiranja postojanja jedne etničke skupine koja u datom razdoblju definitivno postoji kao zaseban etnos, ti svoju konstrukciju proširuješ da bi opravdao svoju luđačku konstataciju o sistemskoj obrazovnoj indoktrinaciji u Srbiji. Iako sam ideš i protiv bugarske istoriografije :
The ethnic Macedonian ideology during the second half of the 19th century was at its inception. One of the first preserved accounts is an article The Macedonian question by Petko Slaveykov, published on 18 January 1871 in the "Macedonia" newspaper in Constantinople. In this article Petko Slaveykov writes: "We have many times heard from the Macedonists that they are not Bulgarians, but they are rather Macedonians, descendants of the Ancient Macedonians". In a letter written to the Bulgarian Exarch in February 1874 Petko Slaveykov reports that discontentment with the current situation "has given birth among local patriots to the disastrous idea of working independently on the advancement of their own local dialect and what’s more, of their own, separate Macedonian church leadership."

Славејков говори о "македонистима" – односно малом делу образованих који су почетком 19. века потпали под грчку пропаганду. Управо та пропаганда чини Македонце древним народом. Подржавање постојања древног македонског народа из времена Александра Великог је историјска шизофренија која је била део модерне македонске националне политике све до 2010. године.
Етнички спеаратизам у Македонији почео је негде око 1903. године књигом Крсте Мисиркова „За македонцките работи“. Истовремено, Мисирков је у својим ставовима био непопуларан међу самим Македонцима, толико да сам већ 1907. године критиковао сопствени рад као политичку авантуру.

 

[Boris T]

Huh?
Ti si tvrdio da Srbi nisu pisali na narodnom jeziku vrlo eksplicitno.

Понављам, народног језика као књижевне појаве у 12. веку није било. Постојао је старословенски језик са народним упливем (углавном фонетским и врло мало морфолошким).

 

[Boris T]

Znači sem negiranja postojanja jedne etničke skupine koja u datom razdoblju definitivno postoji kao zaseban etnos

Народ Македоније постојао је у 19. веку, али не као самостална етничка група. Овај народ пре свега чинили су Турци, Грци, Албанци, а највећи део Бугари. Ови подаци су добро познати и о томе је написано много мастила. Поставља се питање зашто у Србији постоје неке званичне институције које настављају да пропагирају лажну историју. Ово је сасвим друга ствар.

 

[Frontiersman]

Славејков говори о "македонистима" – односно малом делу образованих који су почетком 19. века потпали под грчку пропаганду. Управо та пропаганда чини Македонце древним народом. Подржавање постојања древног македонског народа из времена Александра Великог је историјска шизофренија која је била део модерне македонске националне политике све до 2010. године.
Етнички спеаратизам у Македонији почео је негде око 1903. године књигом Крсте Мисиркова „За македонцките работи“. Истовремено, Мисирков је у својим ставовима био непопуларан међу самим Македонцима, толико да сам већ 1907. године критиковао сопствени рад као политичку авантуру.

Apsolutno je nebitno koliki je njihov broj ili kakva su im razmišljanja o porijeku. Ono što je nepobitno je njihova postojnost u tom periodu.

Понављам, народног језика као књижевне појаве у 12. веку није било. Постојао је старословенски језик са народним упливем (углавном фонетским и врло мало морфолошким).

To što ponavljaš jedno te isto ne znači da će magično da se obistini. Pozoveš se na nekoga, ispadne da to ne postoji tamo, i na kraju opet nastaviš da trubiš po starom.

Народ Македоније постојао је у 19. веку, али не као самостална етничка група. Овај народ пре свега чинили су Турци, Грци, Албанци, а највећи део Бугари. Ови подаци су добро познати и о томе је написано много мастила. Поставља се питање зашто у Србији постоје неке званичне институције које настављају да пропагирају лажну историју. Ово је сасвим друга ствар.

Očigledno je da postoje etnički Makedonci u drugoj polovini 19. stoljeća. I sve se svodi na onu staru mantru. Svi drugi lažu, samo sam ja u pravu. Ja jednostavno nisam zagriženik za takve teorije zavjera.

 

[Boris T]

To što ponavljaš jedno te isto ne znači da će magično da se obistini. Pozoveš se na nekoga, ispadne da to ne postoji tamo, i na kraju opet nastaviš da trubiš po starom.

Не знам зашто тако упорно не желиш да схватиш да је народни језик вернакулар и да је његово присуство у књижевном језику до 15. века прилично оскудно у лексичком и морфолошком смислу. Књижевни језик Срба од 12 до 16 век назива се српскословенским и заснива се на источнојужнословенској подложки на којој је настало старословенско писмо. Фонетски утицај је сам по себи надградња језика, а не аргумент за постојање писаног народног стандарда. Да ли ти је ово веома тешко разумети?

Očigledno je da postoje etnički Makedonci u drugoj polovini 19. stoljeća. I sve se svodi na onu staru mantru. Svi drugi lažu, samo sam ja u pravu. Ja jednostavno nisam zagriženik za takve teorije zavjera.

Нико не пориче постојање народа у Македонији. Овај народ и језик описани су у хиљадама докумената и књига, а нигде ни у једном званичном документу (било црквеном или административном) народ се не помиње као етнички Македонци, а језик као македонски. Нигде.
Прочитај Кондакова, Григоровича, Селишчева и њихова дела о Македонији у 19. и 20. веку.
Албанци, Бугари, Турци и ниједан етнички Македонац. То нису само нека путовања по Македонији, већ научна истраживања.
Када ћете у Србији схватити да постоји тона литературе о Балкану за коју ни не знате да постоји, и која је другачија од оне коју сте учили?

 

[ИгарЈ]

Не тврде. Ево, Павле Ивић каже да је писани народни језик само један стилски слој старословенског језика. Овде негде постоји и цитат.
Наравно, било је покушаја да се докаже да је у 12-13. веку тобоже постојао посебан "књижевни народни стандард", који се користио паралелно са старословенским језиком. Mеђутим, остаје питање како се два језика могу раздвојити на фонетској основи тако рано после распада општесловенског језика, ако су заправо један језик. Одговор је: по стилском принципу. Односно, "народно писмо" у 12. веку није било самосталан језик, већ изражајна варијaнта старословенског језика.
Нема ту шта да се расправља.

Нису – о томе смо већ много пута расправљали.Ти и даље сипаш воду у покварени млин. Неколико фонетских карактеристика не чини језик. Престани са овим претеривањем.

Борисе, не лажи. Криво тумачиш Ивића и приписујеш му крајње бесмислице. Прочитај штогод од њега, видећеш да јасно говори о српском народном језику посведоченом у српским писаним споменицима.

 

[Urvan Hroboatos]

Не знам зашто тако упорно не желиш да схватиш да је народни језик вернакулар и да је његово присуство у књижевном језику до 15. века прилично оскудно у лексичком и морфолошком смислу. Књижевни језик Срба од 12 до 16 век назива се српскословенским и заснива се на источнојужнословенској подложки на којој је настало старословенско писмо. Фонетски утицај је сам по себи надградња језика, а не аргумент за постојање писаног народног стандарда. Да ли ти је ово веома тешко разумети?


Нико не пориче постојање народа у Македонији. Овај народ и језик описани су у хиљадама докумената и књига, а нигде ни у једном званичном документу (било црквеном или административном) народ се не помиње као етнички Македонци, а језик као македонски. Нигде.
Прочитај Кондакова, Григоровича, Селишчева и њихова дела о Македонији у 19. и 20. веку.
Албанци, Бугари, Турци и ниједан етнички Македонац. То нису само нека путовања по Македонији, већ научна истраживања.
Када ћете у Србији схватити да постоји тона литературе о Балкану за коју ни не знате да постоји, и која је другачија од оне коју сте учили?

Makedonsko pitanje na stranu, ovo što Srbi-- na stranu njihovo idiotiranje oko hrvatskoga- pišu, ima smisla.
Dosta je pogledati u zbirke Ljubomira Stojanovića u kojima ima primjera starije srpske pismenosti, pa da se i bez velike nauke vidi da je jezik negdje 1300., 1400.,...u pismima i darovnicama više- manje sličan ovom kojeg rabe i danas, bez učenog nazivlja i drugačije gramatike. Vidi se to ako se uz malo truda pogledaju ti zapisi, npr. Novakovićevo izdanja Dušanova zakonika iz 1350.

To nije crkvenoslavenski, ni zbog gramatike, ni zbog padeža ni sličnoga. Starocrkvenoslavenski se jasno razlikuje od toga jezičnoga tipa. Doduše, tiskanih knjiga nema, no postoje ti zapisi i povelje.

Slično je s drugim slavenskim jezicima,napose onim iz Slavia Orthodoxa.

 

[Boris T]

Dakle, radi se samo o slabijem poznavanjem srpskog jezika, a samim tim i nemogućnosti razumijevanja pročitanog. Pavle Ivić jasno u svojim radovima spominje srpski narodni jezik u upotrebi kroz srednji vijek.

Павел Ивић је писао у духу националне српске идеје и настојао да открије старосрпски језик у текстовима 12. и 13. века. Међутим, и њему је јасно да језик раних текстова није народни, већ у ствари „старословенски језик“ са одређеним фонетским обележјима. Стога је на крају изнео ову опаску.
Све сам то већ показао у анализи Илинског „Повеље бана Кулина", где су једине главне разлике између такозваног народног и црквеног језика фонетске.

 

[Boris T]

To nije crkvenoslavenski, ni zbog gramatike, ni zbog padeža ni sličnoga. Starocrkvenoslavenski se jasno razlikuje od toga jezičnoga tipa. Doduše, tiskanih knjiga nema, no postoje ti zapisi i povelje.

Slično je s drugim slavenskim jezicima,napose onim iz Slavia Orthodoxa.

то што говориш није сасвим тачно – као што сам приказао у анализу Илинског – све је тамо у смислу граматике и лексике чисти црквенословенски језик.
Не знам како си одлучио да није црквенословенски – јеси ли стручњак за црквенословенску граматику?

 

[Boris T]

Криво тумачиш Ивића и приписујеш му крајње бесмислице.

Ко бре није разумео Игоре? Увек ти је неко друг крив, нешто ниси разумео - опет сам ја крив, Ивићa погрешно протумачио - опет сам ја крив... Аман

 

[ИгарЈ]

Павел Ивић је писао у духу националне српске идеје и настојао да открије старосрпски језик у текстовима 12. и 13. века. Међутим, и њему је јасно да језик раних текстова није народни, већ у ствари „старословенски језик“ са одређеним фонетским обележјима. Стога је на крају изнео ову опаску.
Све сам то већ показао у анализи Илинског „Повеље бана Кулина", где су једине главне разлике између такозваног народног и црквеног језика фонетске.

Борисе, потражи чланке с појмом 'старосрпски', ' old serbian', схвати да дословно нико не доводи у питање је ли језик, посведочен од повеље Кулина бана, народни језик и рани штокавски.


То, наравно, није доказ, али упућује на помисао да је могуће да заправо ти не знаш о чему говориш.

Ко бре није разумео Игоре? Увек ти је неко друг крив, нешто ниси разумео - опет сам ја крив, Ивић погрешно протумачио - опет сам ја крив... Аман

Да, аргументована расправа зезнута је работа, већина људи појма нема ни шта је то, тужно је што припадаш тој скупини.

 

[Boris T]

Борисе, потражи чланке с појмом 'старосрпски', ' old serbian', схвати да дословно нико не доводи у питање је ли језик, посведочен од повеље Кулина бана, народни језик и рани штокавски.

Ајде сад пређи на анализу Илинског и покажи ми шта је тачно старосрпско од целог текста, осим фонетских обележја о којима смо већ говорили?

Да, аргументована расправа зезнута је работа, већина људи појма нема ни шта је то, тужно је што припадаш тој скупини.

Ово до сада апсолутно нис доказао, напротив, ти си особа која се не служи другом литературом осим српском, а ово ти пише на челу. Стога не можеш да ми будеш занимљив а још мање ауторитативан. Научи да поштујеш друго мишљење без сталног коришћења јефтине софистике и личних напада.