Dubravka Stojanović. Fenomen.

И из самог приложеног текста (овдје) и издвојеног цитата
Zločin genocida ne zavisi od broja ubijenih. On je definisan kao zločin sa namerom da se uništi jedan narod ili njegov deo. Dakle, ključna je namera, a u slučaju NDH postoji pregršt dokaza da se radilo o zločinu sa namerom da se unište Srbi, Jevreji i Romi. A što se broja žrtava tiče, oni su naučnim metodama utvrđeni na oko 100.000 Srba. Kome je to malo, neka dodaje! To je nenaučna i ideološka zloupotreba istorije u političke svrhe.
Kliknite za proširenje...
Није јасно да ли Дубравка под бројком од "око 100.000 српских жртава" мисли на српске жртве у комплексу логора смрти Јасеновац или на простору ендехазије, по ономе како је речено испада да су то српске жртве на простору ендехазије.
Што је наравно, ако је то смисао, апсолутна бесмислино јер је пописом жртава, значи пописом гдје је свако име провјерљиво, пописано три пута више од тог броја српских жртава. Значи пописом жртава именом и презименом који није коначан број жртава јер до имена огромног броја жртава пописне комисије нису могле доћи.
Но на страну то, а и друга је тема, ваљда Дубравка зна на шта је тачно мислила. Ако зна.

Овдје Дубравка користи исти приступ попут ликова који привидом увјерљиве реторие настоје доказати ваљаност тврдњи без икаквих приложених аргумената, исти приступ имају и бројни форумаши који упорно тврде како они износе истините тврдње, а умјесто извора који би то потврдили користе свађалачку реторику зачињену увредама опоненту.
И Дубравка слиједи тај образац, прво провуче како је "научним методама утврђено" а онда изнесе бахато баналну оквирнну бројку "око 100.000", па ако се неко дрзне и крене у преиспитивање таквих прекомотних тврдњи иде оптужба да је то ненаучна и идеолошка злоупотреба историје.
И то оптужба од особе (Дубравке) чији су сви текстови које је написала итекако идеолошки пристрасни, уз то, малтене кроз свако излагање, ради оно што историчари не би смјели радити, "тумачи" историју.
На срећу Дубравке којој аутошовинизам јесте заштитни знак, а на штету историје, данас је и пожељно а изгледа и исплативо зборити и писати најгрђе о Србима и српској историји, ако се у опогањивању Срба преврши мјера, скрнави па и силује историје. утолико боље, таква времена.
 
Khal Drogo:
На срећу Дубравке којој аутошовинизам јесте заштитни знак, а на штету историје, данас је и пожељно а изгледа и исплативо зборити и писати најгрђе о Србима и српској историји, ако се у опогањивању Срба преврши мјера, скрнави па и силује историје. утолико боље, таква времена.
Kliknite za proširenje...
S obzirom da je po majci Hrvatica, Dubravka ne može poneti titulu autošoviniste. Svako dete želi da mu se zavađeni roditelji izmire, a kod mešanaca ovog tipa taj se kompleks proteže na izmerenje dveju nacija po principu "niko nije kriv" i "obadva su kriva".

Prema tome, Dubravku treba posmatrati kao osobu koja kroz stvaranje javne ideopolitičke paradigme sama racionalizuje svoj unutrašnji psihološki konflikt. Dakle, ne autošovinista, nego autopsihijatar u pokušaju samolečenja.
 
Tačno je. Treba podsetiti da ona sebe ne smatra baš Srpkinjom tj. nacionalno se identifikuje kao Jugoslovenka i saživljava sa bivšom državom. Hrvate i Slovence ona tretira u potpunosti jednako svojim kao i Srbe.

Kako sama otvoreno kaže, za nju je ovo sve od 1991. godine na ovamo ružni san iz kojeg se još uvek nije probudila i u njenoj glavi SFRJ i dalje postoji i dan-danas.
 
Ово је онај пример једних од задњих пионира. Носили су марамицу око врата,не сећају се ничега,али ипак су им мама и тата причали како је све било бајно и сјајно.
 
Cosmopolite:
Koka kola socijalizam ?

Mani nju , bolja je Dubravka :) samo nema ko da slusa , ne dopada mu se kritika.

Ali ne mogu da ne kazem da joj ovaj tekst nije los :)

„MA IZ KOJIH POZICIJA I MA S KAKVIM NAMERAMA RAZMIŠLJAMO O JUGOSLAVIJI, NEIZBEŽAN JE ZAKLJUČAK DA JE ONA, U OBA SVOJA ŽIVOTA, BILA OKVIR ZA EMANCIPACIJU I MODERNIZACIJU SVIH JUGOSLOVENSKIH NARODA I DA SU SE U OKVIRU NJE KONSTITUISALE BUDUĆE REPUBLIKE, DANAS DRŽAVE, KAO I DA SU NAJVEĆI UZLETI SVIH POJEDINAČNIH NARODA OSTVARENI UPRAVO U TOJ ZEMLJI. KAKO KAŽE MARI ŽANIN ČALIĆ, JUGOSLAVIJA JE BILA NAJOZBILJNIJI MODERNISTIČKI PODUHVAT NA OVIM PROSTORIMA, A SVE ŠTO SE DEŠAVALO OD KRAJA OSAMDESETIH I ŠTO SE DEŠAVA I DANAS, U SVOJOJ SUŠTINI JE ANTIMODERNISTIČKO I VRAĆA NAS ČITAV VEK UNAZAD"

https://www.vreme.com/cms/view.php?id=1559663
Kliknite za proširenje...
Из реченице у реченицу, све невиђено трабуњање, лупетање и бенављење. Банална идиоткиња.
 
1667829990564.png

​

​

Dubravka Stojanović: Opozicija u Srbiji je u ogromnoj većini nacionalistička​


Dasko-Milinovic-Dubravka-Stojanovic-tribina-CK13-1024x768.jpg


06. nov 2022.

Istoričarka Dubravka Stojanović izjavila je da je opozicija u Srbiji i danas nacionalistička, kao i režim, jer je i formirana na nacionalističkoj ideologiji krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina 20. veka.

“Opozicione stranke u Srbiji su stvorili zapravo srpski nacionalisti, a Milošević im je pre toga zapravo ukrao nacionalistički program. I zato i danas nema opozicije, jer je nacionalizam njen program i ona nema drugi program, sem nekih izuzetaka. U taj korpus nažalost spada i Demokratska stranka, koja je takođe formirana na nacionalističkom programu”, kazala je Dubravka Stojanović na tribini u Novom Sadu.

Prema njenim rečima, posle rušenja Slobodana Miloševića istorijski revizionizam se veoma intenzivirao: donose se zakoni, rehabilituju se zločinci, menjaju se imena ulica, menjaju se udžbenici.

“U udžbenicima je odjednom, 2022. godine, došlo do promene uloge partizana i četnika. I onda piše: partizani su za sobom ostavljali pasja groblja, neobeležene masovne grobnice, oni su kolaborirali, a četnici nisu sarađivali sa okupatorom i bili su antifašisti”, navela je Dubravka Stojanović.
Prema njenim rečima, nacionalizam je u Jugoslaviji prvo krenuo iz Srbije, dok su nacionalizmi u ostalim republikama nekadašnje Jugoslavije bili reakcija na nacionalizam iz Srbije.

“Srpska akademija nauka i umetnosti, Srpska pravoslavna crkva (SPC), Udruženje književnika, Univerzitet u Beogradu, vladajuće i opozicione stranke, mediji, Crvena zvezda… Dakle, sve glavne nacionalne institucije su bile uključene u širenje nacionalizma tokom osamdesetih godina 20. veka”, kazala je Dubravka Stojanović.

Ocenila je da su “okidači” za porast srpskog nacionalizma bili Titova smrt 1980. godine, kosovska kriza 1981. godine, ekonomska kriza, a potom 1982. izlazi roman Vuka Draškovića “Nož”, pa potom predstave “Golubnjača” i “Kolubarska bitka”.
“To je bila vrsta kolektivnog transa. Iste godine SPC izlazi sa jednim dokumentom o lošem položaju Srba u Jugoslaviji, sa predlogom da su potrebne promene, uključujući i promene granica i raspad Jugoslavije. I onda 1985. sve kreće i u javnost i u štampu, u ‘Politiku’, u ‘Dugu’…”, navela je Dubravka Stojanović.

Prema njenim rečima, Slobodan Milošević je 1987. godine došao na vlast u Srbiji kao “izvršilac, egzekutor, jer je do tada apsolutno sve bilo spremno”.
Dodala je da su mitovi o porazu, poput kosovskog mita, mnogo važniji za homogenizovanje nacije, nego slavljenje heroja.
“Poraz je mnogo važniji za naciju od pobede, poraz je ono što homogenizuje naciju, što vas zbija u tor i mnogo ćete se pre identifikovati sa žrtvama nego sa herojima, jer se sa herojima običan čovek teško identifikuje, a sa žrtvama mnogo lakše”, rekla je Dubravka Stojanović.
Voditelj tribine Daško Milinović rekao je da je Dubravka Stojanović dobitnica francuskog priznanja “Legija časti”, dok su istoričari koji su nacionalisti “više u fazonu da ih Legija časti”.

On je ocenio da je Milošević imao praktično plebiscitarnu podršku za ratove.

Tribina je organizovana u okviru 22. Festivala „Ulice protiv fašizma“, koji su organizovali Antifašistički front „23.oktobar“ i Antifašistička akcija Novi Sad.
Festival se održava povodom 9. novembra, odnosno Svetskog dana borbe protiv fašizma i antisemitizma, koji se obeležava u znak sećanja na “Kristalnu noć”, kada je počeo progon Jevreja u nacističkoj Nemačkoj.

(Autonomija)
 
Q. in perpetuum hibernum:
Zavisi od konteksta. Ovako pojedinačno gledano, nesporno je da je bilo srpskih kolaboracionista koji su imali svog udela. Svetozar Vujković, Radovan Čarapić; banjički logor su obezbeđivali ljotićevci. To jesu sve činjenice.

Danas odumire stanovište kojim se pokušava krivica prebaciti na pleća okupatora i minimalizovati uloga kolaboratora i kolaboracionista. Primera radi, u Francuskoj je mejnstrim da je Francuska odgovorna za Holokaust, tj. svoj udeo u njemu, bez obzira na izbegličku vladu Slobodne Francuske i status na njenoj državnoj teritoriji od 1941. do 1945. godine. Mislim da čak postoje i neke pravosnažne sudske presude koje osuđuju Francusku kao državu...Nedavno je i Makron prilikom jedne komemoracije osudio one koji pokušavaju skinuti tu odgovornost sa pleća Francuza na okupatore. Verujem da Dubravka razmišlja u tom smeru i da kod nas generalno vlada tradicionalno tumačenje koje odgovornost u isključivom formatu baca na pleća stranih okupatora?
Kliknite za proširenje...
Nesporno je samo da su postojali oni koji su sarađivali sa nemačkom vojnom upravom to jeste takozvani kolaboracionisti ali za njihovo učestovanje u genocidu nad Jevrejima do sad niko nije prezentovao dokaze .To što ti napisao uključujući i obezbeđenje Banjičkog logora sigurno ne spada u radnje genocida.
Kad se bolje pogleda uz naciste samo su Hrvati sproveli genocid nad Jevrejima.Bilo je masakra nad Jevrejima i od strane mađarskih ekstremista kao u slučaju Novosadske racije ali takvi događaji se ne mogu okvalifikovati kao genocid.
 
Tekst Axis Invasion of Yugoslavia sa websajta američkog muzeja holokausta:

https://encyclopedia.ushmm.org/content/en/article/axis-invasion-of-yugoslavia

Serbia​

In April 1941, Germany established a military occupation administration in Serbia, and an indigenous administration and police force nominally supervised by a puppet Serb government under former Yugoslav general Milan Nedic.


German military and police authorities interned most Jews and Roma (Gypsies) in detention camps during the summer of 1941—Topovske Supe, Dedinje, Sabac, Nis, and, later, Semlin (Sajmiste), across the border in Croatia.


By the end of summer an uprising, based in Serbia and Bosnia and initiated by the Communist-led partisan movement and by the Serb nationalist Cetnik Movement of Draza Mihailovic, had inflicted serious casualties upon German military and police personnel. Hitler ordered that, for every German death (including those of ethnic Germans in Serbia and the Banat), German authorities were to shoot 100 hostages.


During the late summer and autumn of 1941, German military and police units used this order as a pretext to shoot virtually all male Serb Jews (approximately 8,000 persons), approximately 2,000 actual and perceived communists, Serb nationalists and democratic politicians of the interwar era, and approximately 1,000 male Roma. The German Security Police rounded up Jewish women and children and incarcerated them in the Semlin detention camp in the autumn of 1941. In the winter of 1942, the Reich Central Office for Security sent a gas van—a truck with a hermetically sealed compartment that served as a gas chamber—to Belgrade. Between March and May 1942, German Security Police personnel killed around 6,280 persons, virtually all Jews and mostly women and children from Semlin camp.

By the summer of 1942, virtually no Jews remained alive in Serbia, unless they had joined the partisans or were in hiding.


Croatia​

In the so-called Independent State of Croatia, the Ustasa leadership instituted a reign of chaotic terror so extensive that German and Italian troops essentially had to administer the countryside. The Ustasa regime murdered or expelled hundreds of thousands of Serbs residing in its territory. In rural areas, Croatian military units and Ustasa militia burned down entire Serbian villages and killed the inhabitants, frequently torturing men and raping women. In all, Croat authorities killed between 320,000 and 340,000 ethnic Serbs in Croatia and Bosnia-Herzegovina between 1941 and 1942.

By the end of 1941, Croat authorities had incarcerated about two-thirds of the approximately 32,000 Jews of Croatia in camps throughout the country (Jadovno, Kruscica, Loborgrad, Djakovo, Tenje, Osijek, and Jasenovac. The Ustasa murdered between 12,000 and 20,000 Jews in the Jasenovac system of camps, located roughly 60 miles from the Croat capital, Zagreb. In two operations—August 1942 and May 1943—Croatian authorities transferred about 7,000 Jews into German custody. The Germans deported these Jews to Auschwitz-Birkenau. Approximately 3,000 Croat Jews evaded these deportations, largely because they were exempted from the deportations due to intermarriage or other reasons, or because they managed to flee to the Italian-occupied zone of Yugoslavia.

Generally rejecting or evading German demands to transfer Jews from these areas, Italian authorities instead assembled some of the Jewish refugees in a camp on the island of Rab off the Adriatic coast. Italian authorities removed a few hundred Jewish refugees in the Italian zone to refugee camps in southern Italy. After the Italian government surrendered to the Allies in September 1943, the rapid Allied occupation of southern Italy liberated these Jews. After the Italian surrender, the Germans occupied the Italian zone of Yugoslavia. Yugoslav Partisans liberated some 3,000 Jews from Rab before the Germans could occupy the island, and assisted them in avoiding capture.
Croat authorities also murdered virtually the entire Roma (Gypsy) population of Croatia and Bosnia-Herzegovina, at least 25,000 men, women and children, between 15,000 and 20,000 of them in the Jasenovac camp system.

Hungarian-Annexed, Bulgarian-Occupied Yugoslavia, and Kosovo-Metohija​


In January 1942, Hungarian military units shot around 3,000 people (2,500 Serbs and 600 Jews) in northeastern city of Novi Sad, ostensibly in retaliation for an act of sabotage. Hungary, however, otherwise refused to deport Jews from the Backa and Baranja. After the Germans occupied Hungary in March 1944 and negotiated with the Hungarian authorities to remove the Hungarian Jews, Hungarian gendarmerie units concentrated the approximately 16,000 Jews of the Backa and Baranja in May 1944 in transit facilities—Backa-Topolya, Baja, and Bacsalmas. In early June, Hungarian gendarmerie units deported the Jews to the border of the Generalgouvernement and released them into the custody of German police, who transported them to Auschwitz-Birkenau, where the majority died in the gas chambers.
In Macedonia and the Serb province of Pirot, Bulgarian military and police officials concentrated virtually the entire Jewish population, more than 7,700 people, in a transit camp in Skopje in March 1943. Bulgarian authorities transported the Jews to the Serb border, where the Germans took custody of the transport and directed the train to the Treblinka killing center in German-occupied Poland. Virtually none of the Macedonian and Pirot Jews whom the Bulgarian authorities deported survived.
In Albanian-annexed Kosovo, which was under Italian rule, around 400 Jews, most of them native to the area but including refugees from Serbia, were incarcerated in Pristina. In the spring of 1944, the Germans deported between 300 and 400 to Bergen-Belsen, where between 200 and 300 died.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top