Разум
Раз је стара реч за један, први. У себи она садржи Једно од Bожијих имена које значи светлост, Ра значи видело и по њему ми имамо Видовдан који је посвећен богу видела, Виду.
Тако да би смо Разум могли описати као први Ум, Ум из од којег долази светлост, Божански ум, Тај ум је део нас, а на који смо ми престали да обраћамо пажњу јер живимо у свету где влада један други ум. Свету где влада природни ум: ум ослоњен на Интелект.
Интелект се заснива на логици нашег знања, Логос значи Ум па је логично оно што је по уму, што се уклапа у наша знања. Наш интелект гради свој и наш идентитет на основу тог нашег знања и после га љубоморно брани на основу знања које му је на располагању.
Тако да ми кад се родимо будући да немамо знања практично и не користимо интелект већ се ослањамо на разум, тај свој први ум који је део Бога у нама.
То је разлог и зашто је Христос рекао да не спречавају децу да му прилазе речима: Не дирајте их јер њихово је царство Божије.
Касније ми стичући знања и имајући искуства видимо да се тај први ум и не цени баш много у свету, почињемо све више да користимо интелект који се у међувремену развио кроз васпитање образовање и искуства.
И када већ одрастемо ми сасвим престанемо да обраћамо пажњу на мисли које долазе од разума, јер наш ум има способност да одбацуије непотребне информације како би боље функционисао у свету. Тако да Интелект који се ослања на стечена знања кроз логику постаје граница да ми више нисмо способни да прихватимо нова знања која се разликују од већ стечених. То се зове Парадокс, неприхватљиво мишљење.
Људи мешају глупост и тупост: туп је онај који је спорог интелекта па је сав успорен у размишљању, док је глуп онај чији је интелект пребрз , као бритка сабља, који одмах има одговоре на сва питања. Његов интелект брзо налази одговоре ослањајући се на логику и на знање тако да гуши глас разума и долазак нове светлости у наш ум. Практично наш интелект постаје граница преко које ми не можемо да пређемо у потрази за новим знањима. Живети и светлости свог интелекта значи живети у тами свога знања. За разлику од тупости глупост је та која плаћа данак бриткоћи интелекта.
Зато је Христос рекао да он није дошао да позове на спасење фаризеје и садукеје, који су били образувани људи тога времена, интелектуалци. Већ је дошао да позове просте људе, оне који нису бритког ума и које интелект не спречава да чују глас разума, глас Бога који живи у њима.
https://www.academia.edu/40263745/Христос_као_Истина_у_нама