Pukovnik Draža Mihailović je odgovorio: (Priloženo stenogramu):
"Nisam predstavnik ni Londona ni bilo koje druge zemlje. Ne interesuju me zato ni Vaše dosadašnje ni Vaše buduće namere. Ali, u Srbiji su u toku mere na osnovu kojih se neće prolivati krv onih koji nisu krivi. Komunisti će i dalje izazivati prepade da bi ubijali nevine. Nedić se nije mogao probiti, jer se nije moglo delovati na otvoreni način.
Srpski narod voli slobodu, bez obzira na to što je slobodu izgubio, on se nada da će je ponovo steći. Nedićeva vlada je potpuno otvoreno istupila i stavila se na stranu okupatora, i to je bila njena greška. Nije moja namera da ratujem protiv okupatora, jer kao generalštabni oficir poznajem snage obeju strana. Nisam komunista, niti radim za njih. Ali, ja sam pokušao da ublažim i sprečim njihov teror.
Sami Nemci su predali Užice, a time je počela trka između mene i komunista. Pošto su Nemci povukli svoj slabi garnizon, komunsiti su napali Gornji Milanovac, pa sam stoga i ja morao to da učinim. Oni sukrenuli na Čačak, pa sam morao i ja. Pošli su na Kraljevo, morao sam i ja.
Napad na Krupanj nije moje delo, već je to delo otpadnika poručnika [Ratka] Martinovića. Ali moji ljudi su krenuli na Loznicu zato d a j e komunisti ne zauzmu. Napad na Sabacje delo neposlušnih elemenata. Tamo sam naredio povlačenje, jer je besmisleno napadati Sabac, ako se ne može zauzeti leva obala. Nikad nisam sklapao ozbiljne sporazume sa komunistima, jer oni se ne brinu za narod. Njih vode stranci, oni koji nisu Srbi: Bugarin Janković, Jevrejin Lindemajer, Mađar Borota, dva Muslimana čija mi imena nisu poznata, pripadnik ustaša major Boganić. To je sve što znam o
komunističkom vodstvu. Oni hoće da pogine što više Srba kako bi docnije imali uspeha. Moja jedina namera je da sprečim teror koji je isto toliko užasan kao i nemački. Narod je trenutno izložen dvema
terorističkim akcijama, a nevin je! Teroristički akti komunista se sprovode izazivanjem incidenata, kako bi bili streljani oni koje su Nemci pohapsili.
Kao vojnik ne stidim se što sam nacionalista. U tom svojstvu želim jedino da služim narodu. Pritom nisam se stavio na stranu onih koji žele da isteraju Nemce. Ali, neću da dozvolim, uzimajući u obzir slabe nemačke snage koje su u zemlji, da Srbija postane komunistička. Vodila se borba sa pojedinim oficirima i podoficirima, ali to je ipak bio samo manji broj. Naša dužnost je kao vojnika da se ne predamo dogod možemo izdržati. Stoga nam se ne može prebaciti zašto se ne predajemo. Nikad nisam pomišljao na to da se u vezi s tim služim lukavstvima.
Zahtevam da mi se omogući da nastavim borbu protiv komunizma koja je počela 31. oktobra. Mi znamo kako se vodi borba u šumi, naročito protiv elemenata koji žele da se sakriju.
Neophodno je imati municiju! Računajući s tim došao sam ovamo.
Komunizam u zemlji predstavlja opasnost za srpski narod i za nemački Vermaht koji ima drugi zadatak nego da ga ovde suzbija. . .. . •
Nadao sam se da ću još ove noći dobiti jednu ograničenu količinu municije i mislio sam da će na prvom mestu ovo pitanje biti razmatrano! Nije mi poznato da su se moji četnici služili nedozvoljenim sredstvima. Borba protiv okupatora bila je nužno zlo kako narodne mase ne bi prešle na stranu komunista.
Meni je kao vojniku situacija više nego jasna. Nikad se ne bi upuštao u prepade da nije došlo do komunsitičkih prepada i da Nemci nisu predavali gradove i sela. Komunisti raspolažu jednom fabrikom municije u Užicu i poseduju skladište municije. Molim da mi se još noćas u interesu srpskog naroda, kao i u nemačkom interesu, ako je moguće, isporuči municija. U tom slučaju ne bi došlo više ni do kakvih prepada na nemačke trupe. U suprotnom slučaju, to jest, ako se municija ne isporuči, komunisti bi ponovo zavladali područjem i uspostavili vezu sa Crnom Gorom i Sandžakom. Oni nasilno mobilišu ljude, uz primenu terora i sa pištoljem u ruci teraju ih u napad. U redovima komunsita nema n a r o č i t o mnogo ubedenih ideologa. U selima broj njihovih pristalica iznosi jedva 1%, u
gradovima nešto više. Moja potajna zamisao bila je da srpski narod, koji je prožet
nacionalnom svešću, zaštitim od komunizma. Stoga sam morao da pokušam da budem toliko snažan da mogu da zaštitim nacionalne elemente i da time izbegnem nepotrebne žrtve na svim stranama. Za napad od 1. novembra kod Kraljeva nisam ja odgovoran, jer sam upravo naredio da se moje trupe povuku i da se sakupe radi borbe protiv komunizma. Ali, oko Kraljeva ima još danas grupa partizana.
Sa Kostom Pećancem nisam se mogao složiti, jer je bio sklopljen jedan otvoreni sporazum koji narod ne bi mogao da prihvati. Košta Pećanac je izgubio svaki ugled u narodu. Da sam sledio njegov primer, ostao bih takođe bez ugleda i uticaja. Ne znam da li ćete Vi kao stranac razumeti moju izjavu, ali pomislite može li čovek da stupi otvoreno na stranu okupatora, a želi otvoreno da se bori protiv onih koji su preuzeli primamljivo ime "boraca za slobodu". Košta Pećanac je dobio oznaku izdajnika. Može se samo potajno delovati na nacionalnoj osnovi da se nacionalna stvar ne bi kompromitovala.
Pretpostavljam da bi se posle ove izjave meni moglo ukazati više poverenja kad je reč o mojoj ispravnosti i mojim namerama, kao i da bi mi se mogla pružiti pomoć.
Molim da se položaj shvati onako kako je to korisno za obe strane.
Molim još jednom da mi se još noćas isporuči određena količina municije!
Samo po sebi je razumljivo da sve ovo sa obe strane treba da se zadrži u najvećoj tajnosti. Molio bih, ako je mogućno, da mi se još noćas da odgovor u vezi sa pomoći municijom. Sve moje snage su okupljene za borbu protiv komunizma".
K.
Kogard [Rudolf]) Prava okupatora su tačno utvđena u međunarodnom pravu. Na osnovu toga, Vaša je borba, pukovniče Mihailoviću, ilegalna. Uostalom, vi ste imali mnoge prilike za saradnju. Nemački Vermaht nije počeo sa prolivanjem krvi. To je samo po sebi proizišlo iz ilegalnog vođenja borbi. Pritom, mi smo imali dva neprijatelja: pukovnika Mihailovića i komunizam. Njihov teror izazvao je mere odmazde. Kao primer zloupotrebe poverenja navodim prepad u Gornj. Milanovcu. Tamo su nemački vojnici, pod izgovorom da su ugroženi od komunista, bili obmanuti i zarobljeni.
D.M.: Ovaj slučaj mi nije poznat, po mom naređenju nije ispaljen nijedan metak.
K.: Od glavnokomandujućeg u Srbiji ja nemam nikakav drugi nalog sem da pukovnika Mihailovića pitam da li on bezuslovno kapitulira ili ne.
D.M.: Ne vidim nikakvog razloga što mi je upućen poziv za ovaj susret ako se htelo da mi se ovo saopšti. To mi se moglo poručiti i preko posrednika.
K.: Morao bih odmah da dobijem odgovor.
D.M.: Iako sam vođa, ipak nisam sam. Ne mogu ovu odluku da donesem, a da ne čujem mišljenje svojih potčinjenih vođa.
K.: Kada mogu da računam sa odgovorom?
D.M.: Moji drugovi su u borbi protiv komunsita na vrlo širokom frontu, a ova borba je teška i skopčana sa mnogim gubicima. Odgovor za kratko vreme mogu onda da dam kada ga dobijem sa fronta.
K.: Ako odgovor ne ispadne pozitivan, borba protiv vas biće nastavljena.
D.M.: Nećemo se boriti protiv Nemaca, pa ni onda ako nam ova borba bude nametnuta.
K: Ja sam u Čačku i sam doživeo jednu takvu borbu.
D.M.: Mi smo jedino hteli da držimo okupljene naše snage, jer smo se bojali da će se jednog dana nemačke trupe otud evakuisati. Tada bismo svi mi dospeli pod krvavi nož komunista.
Znam da su doline Morave i Dunava važne za Nemce. Zbog toga sam pretpostavio da predstoji sa njihove strane napuštanje pojedinih gradova i sela zapadne Srbije, i da je ovo područje za nemački Vermaht bez interesa. Stoga nisam mogao dopustiti da komunisti ovladaju ovim područjem, utoliko pre što je u Srbiji sasvim malo ideološki privrženih komunista.
K.: Moja izjava je okončana. Kada želite, gospodine pukovniče, da budete vraćenina dogovoreno mesto?
D.M.: Odmah.
- следи наставак -
