Драгољуб Дража Михаиловић

[Ненад]

Домаћи задатак за Хекија вампирчића.

Ако успеш да ми докажеш:

1. Да је Озна упала у Дражин радио систем везе децембра 1944. после Раковићевог самоубиства.
2. Да је БГ организација постојала после маја 1945.
3. Да је Калабић икада у животу био у Вишеграду или његовој околини
4. Да је Калабић отишао у БГ, и са њим Черчил, и касније Мишић и Јапан.
5. Да се мајор Поповић заиста убацио у четнике(у шта ја не верујем, јер су му оба одговора у књизи нетачна, а Калабић би их наравно знао).
6. Да на сликама нису дублери
7. Да Калабић није погинуо 2 месеца пре заробљавања Драже.

Онда ћу ја да поверујем да је издао Дражу.
Ако ниси у стању значи да важи да није издао Дражу.

 

[Koča]

Ja ne mogu da verujem dokle idu ovi ljudi...

Kiseli je jasan, isfrustrirani Hrvat...i tu ne treba trosti reci...ali ljudi poput Vampira, za neverovati....Toliko zle namere...iz kojih razloga?

Da li je tim ljudima bilo sta sveto?

Pazi, posle svega sto si izneo, ako on uopste i cita...pre bih rekao da mu nije bitno, istina po najmanje...videli smo kojim se metodama sluzi...kuca ime Draze u google i kopira ovde sve sto bi moglo da ga iskompromituje...bez obracanja paznje na izvor, itd...

Ali plase li se Boga ovi ljudi?...Znati posle svega iznetog i da su Kalabicu komunisti ubili 15ogodisnjeg sina, i da je sam Titov general priznao razloge izmisljanja price o Drazinom hvatanju, i dalje uporno tvrditi ovakve splacine, i time gaziti po mrtvima, strasno...

 

[Parra-Bellum]

napisati ovako nesto posle svega iznetog je cist bezobrazluk i nepostovanje diskusije...al tebi na cast....nikad nisam ni verovao u tvoju dobru nameru na ovoj temi, a da je nema suvise je ocigledno...

...kao i uvek za objektivnog i neutralnog posmatraca stvar je vrlo jasna...ti nisi bitan, osim kao dobro orudje za demantovanje komunistickih lazi...

Ma glavno da si ti bitan, ono faktor do yaya

Kako si ono pre znao reci - tejk it izi?

Kako bi bilo da prvo procitas sta pise, a ne KO pise? Samo jednom, za promenu?

Sta te toliko uzbudilo u tekstu?

Sto sam napisao da je OZNI bilo svejedno ko ce Drazu da izda? Ili ej rec samo o nick name "Crveni Vampir"?

E moj Koca, nikad pameti doc

 

[Parra-Bellum]

Nek mi neko objasni zasto je OZNI bilo tako vazno DA BAS Kalabic bude izdajnik a ne neko drugi? ZASTO bi to izmisljali, STA je to toliko posebno u Kalabicu u smislu da BAS ON MORA da bude izdajnik, pa da su sve to izmislili, u cemu je stos? Sta je svrha tog cirkusa ako nije istina??

 

[snoshaj efendija]

Nek mi neko objasni zasto je OZNI bilo tako vazno DA BAS Kalabic bude izdajnik a ne neko drugi? ZASTO bi to izmisljali, STA je to toliko posebno u Kalabicu u smislu da BAS ON MORA da bude izdajnik, pa da su sve to izmislili, u cemu je stos? Sta je svrha tog cirkusa ako nije istina??

Ja sam to pitao sto puta i uvek je odgovor da sam glup i nisam dovoljno kvalitetan diskutant.
I nikad odgovor nisam dobio.

 

[Parra-Bellum]

Ja sam to pitao sto puta i uvek je odgovor da sam glup i nisam dovoljno kvalitetan diskutant.
I nikad odgovor nisam dobio.

Stvar je jasna, cilj je komuniste napraviti lazovima po svaku cenu, da je umesto Kalabica bio neko drugi opet bi Koca i ekipa govorili kako je sve laz, falsifikat, kako postoje dokazi, kako Samardzic zna svedoke, bla bla bla, da u stvari nije taj izdajnik nego Kalabic

 

[sabljar]

MIHAILOVIĆ JE UHVAĆEN

U novom planu za hvatanje Mihailovića ključna figura je bio Kalabić, koga ;u do tog vremena (decembra 1945) već uhvatile snage sigurnosti. Kalabić je :nao da je padom u ruke jugoslavenskih vlasti proigrao svoju sudbinu, ali je bio pripravan, učiniti skoro sve samo da spasi svoju kožu. Svoju prvu uslugu policiji ačinio je pomažući pri hvatanju petnaest članova svog vlastitog bivšeg štaba.78 Dnda se je pokušao cjenkati sa službom sigurnosti: ako budu velikodušni, on će lastojati utjecati na pročetničko stanovništvo u Srbiji da prihvati novi režim; za izvrat je htio da ga njegovi zarobljivači puste otići u inozemstvo ili da mu lopuste živjeti pod krivim imenom u nekom gradiću u Srbiji s tim da će se jdreći svake političke aktivnosti protiv režima. Policija je ovu ponudu odbila, ali e pozvala Kalabića da im pomogne uhvatiti Mihailovića u mrežu i nakon što je azmislio (odbijajući najprije) Kalabić je pristao da surađuje. Policija je bila na )prezu zbog mogućnosti da se Kalabić u zadnji čas povuče ili nađe načina da dade znak Mihailoviću i njegovim ljudima da su u zamci i znala je da bi u tom slučaju mogli poginuti neki njeni ljudi, a i da bi Mihailović mogao biti ubijen. Ona nije željela da Mihailović bude ubijen, budući da je nova vlast samo sa živim Mihailovićem mogla prirediti primjereni politički proces koji joj je bio potreban iz domaćih i međunarodnih političkih razloga. Ali vrijeme je bilo najhitnije; što duže Mihailoviću uspije ostati na slobodi, to su mu veći bili izgledi da umakne. Jer kada jednom dođe proljeće i vrijeme se popravi, moći će manevrirati s mnogo više uspjeha.

78 Ibid, od 10. septembra 1962.

Jugoslavenske vlasti držale su šesnaest godina u tajnosti okolnosti oko Mihailovićevog hvatanja. Slutnju o tome što se dogodilo objavio je već 1948. na Zapadu Monty Radulovic, predratni Reuterov dopisnik iz Beograda.79 Radulovic tvrdi da je čuo tu priču od jednog majora OZNE, koji je u tom času navodno bio pod utjecajem alkohola. Tek 1962. pojavio se potpuni, neslužbeni prikaz hvatanja, u već ranije citiranoj seriji članaka Gojka Banovića i Koste Stepanovića u beogradskom dnevniku Politika, od 5. augusta do 17. septembra 1962.80

79 Vidi njegovu knjigu Titos Republic, str. 186 - 188.

80 Ovaj niz članaka (koji bi u obliku knjige iznosio možda kojih 200 str.) je prilično neobična smjesa činjenica i fikcije. Tu se navode imaginarni razgovori između Mihailovića i raznih članova njegovog štaba, te Mihailovićeve misli i refleksije. Tu su također prikazi mnogih konkretnih terorističkih akata koji uopće nemaju veze s Mihailovićevim hvatanjem, iako su ih četnici počinili ili im se pripisuju, a na mnogo mjesta autori subjektivno interpretiraju umjesto da pruže dokumentirane dokaze. Usprkos tomu, prema nekim dobro obaviještenim osobama s kojima sam o tome raspravljao, uzet u cjelini ovaj prikaz predstavlja glavne činjenice točno. Članci su kasnije trebali biti izdani u obliku knjige, zajedno s dopunskim dokumentarnim materijalom: uz zadnji nastavak najavljen je i skori izlazak knjige. Ali ova se knjiga nije pojavila, što je izazvalo vrlo raznolike komentare. Za komentare četnika ili četničkih simpatizera na članke u Politici, vidi članak Nenada Petrovića u Naša Reč, juni - juli 1966, str. 20 - 23. Krajem 1971. u Beogradu je agent službe sigurnosti poznat kao Ljubo Popović objavio knjigu pod naslovom Velika igra sa Dravom Mihailovićem, koja se bavi hvatanjem generala Mihailovića. Popovićevo pripovijedanje počinje s oktobrom 1945. i vrlo je slično prikazu Banovića i Stepanovića, na kojem sam zasnovao ovaj opis.

Dogodilo se izgleda slijedeće: oko 20. januara 1946, nakon odgovarajućeg planiranja i pripreme, grupa oficira sigurnosti, prerušena u četnike, otišla je s Kalabićem na područje Višegrada i počela ispitivati seljake po nekim selima, ispitujući posebno nekolicinu za koje su sumnjali da znaju za četničku aktivnost ili da su članovi njihovih obitelji među četnicima koji skrivaju Mihailovića. Tada je Kalabić u svom svojstvu zamjenika komandanta četnika u Srbiji (OZNA je već bila poslala poznatim četničkim vezama u Kalabićevo ime pismo Mihailoviću) naredio tim seljacima da dogovore sastanak s jednim od lokalnih bosanskih četnika, čovjekom po imenu Budimir Gajić, za kojeg se smatralo da je osobno upleten u skrivanje Mihailovića. Gajić je sumnjao u izvornost poruke koju mu je donio jedan od seljaka i rekao mu je da se vrati Kalabiću i kaže mu da ne može naći Gajića. Kad su Kalabić i oficiri sigurnosti još dva puta pokušali da isti seljak preda Gajiću pismo, Gajić je, sumnjajući sve više da iza cijele stvari stoji OZNA, savjetovao tom seljaku da se ne vraća Kalabiću. Seljak je preko jednog rođaka javio Kalabiću da ne može naći Gajića, našto je Kalabić poslao još jedno pismo Gajiću, javljajući mu da se vraća u Srbiju, ali da će kasnije doći natrag u Bosnu.

Čitavo ovo manevriranje trajalo je nekoliko tjedana i napokon, negdje početkom marta, zbog nedostatka koordinacije između Beograda i lokalne OZNE, lokalni su službenici pokušali uhvatiti Mihailovića na svoju ruku. Taj pokušaj nije uspio, a Mihailović je sa svojom pratnjom shvatio da je njihovo skrovište otkriveno i brzo su pobjegli u novo. Međutim izgleda da je Kalabićevo drugo i treće pismo dospjelo Mihailoviću u ruke. Budući da su pisma sadržavala i Kalabićeve fotografije s njegovim potpisom, Mihailović je zaključio da su poruke dobronamjerne. Njegov je boravak na području Višegrada tako i tako postajao nesiguran i Mihailović je ponukao svoje čuvare da stupe u kontakt s Kalabićem.81 Tako su se u trećem pokušaju (koji su agenti sigurnosti s Kalabićem na uzici započeli 6. marta) i Kalabić i Mihailović živo željeli sastati. Četnici su i dalje logično bili oprezni i tek nakon što su prošli nekoliko četničkih javki, te više puta bili provjeravani, Kalabić i njegovi »oficiri« prihvaćeni su kao pravi i napokon su 12. marta, još uvijek na području Višegrada, uspostavili direktni kontakt s Mihailovićem i bili pripušteni njegovom skrovištu.

81 Banović i Stepanović, u Politici od 7. i 11. do 14. septembra 1962.

Kalabić nije imao teškoća da Mihailovića, koji očito nije sumnjao ništa, uvjeri da se s njim i njegovim »četnicima« vrati u Srbiju i dogovoreno je da će na put krenuti još iste noći. Mihailović se je također spremno složio s Kalabićevim prijedlogom da se desetak njegovih stražara — približno polovica — pošalje na zadatak prema Višegradu, u smjeru protivnom od onog kojim će Mihailović, Kalabić i drugi krenuti. To je bila mjera opreza zbog koje su oficiri sigurnosti bili posebno zabrinuti, jer bi inače bili brojčano slabiji.

Grupa stražara koju je vodio Gajić otišla je na zadatak i te su noći ostali iz grupe — agenti, Kalabić, Mihailović i tucet njegovih čuvara — krenuli u Srbiju. Bila je mjesečina i mala se grupa kretala šumama u koloni po jedan. Na čelu kolone bio je četnički stražar; iza svakog četnika išao je po jedan prerušeni agent sigurnosti. Dva agenta bila su dodijeljena Mihailoviću (čak su ga i prenijeli preko jednog potoka tako da ne smoči noge). Izgleda da je neki nesporazum odgodio zatvaranje klopke, ali kad je dali" dogovoreni znak, svaki je agent ubio četnika ispred sebe — s iznimkom Kalabića. Mihailović je bačen na tlo i svezan lisicama. Samo je četnik na čelu, iako ranjen, uspio pobjeći. Tako je Mihailović bio nadmudren i konačno zarobljenik svojih zakletih neprijatelja.

Slijedećeg dana (13. marta) Mihailović je odveden u Beograd. Aleksandar Ranković, ministar unutrašnjih poslova pa tako i šef snaga sigurnosti, poslao je maršalu Titu koji je bio u državnom posjetu Poljskoj trijumfalnu poruku kojom je saopćio hvatanje.82 Nekoliko dana kasnije Ranković je o toj akciji izvijestio Narodnu skupštinu. Osim toga, rekao je Skupštini, »mnogi četnički komandanti ... neće više nikada ugrožavati naša mirna sela i stanovnike« (očito podrazumijevajući da su već bili ubijeni ili zatvoreni). Medu njima su uz Kalabića, Račića i Rakovica, bili slijedeći srpski i bosanski četnički komandanti: kapetan Vasić, kapetan Vasiljević, vojvoda Voja Tribrođanin, poručnik Mišić, vojvoda Borivoje Kerović, kapetan Medić, poručnik Filip Ajdačić, vojvoda Guda Bosiljčić, poručnik Milić Bošković, poručnik Marko Kotarac, poručnik Matić, kapetan Boroš, poručnik Mirko Tomašević, kapetan Leka Damjanović, kapetan Miloš Erić, kapetan Bora Mitranović, pukovnik Gojko Borota, major Slavoljub Vranješević i vojvoda Radoslav Radić.83

82 Ibid, od 15. do 17. septembra 1962.

83 Jugoslavija, Ministarstvo za informacije, The Debate on the Budget for 1946 (Beograd, april 1946), str. 37 - 40.

10. juna 1946, nakon skoro tri mjeseca ispitivanja, Mihailoviću je suđeno za veleizdaju i ratne zločine. Suđenje, koje je bilo veoma pripremljeno i s mnogo publiciteta, trajalo je do 15. jula. Presuda je glasila »kriv«, a osuda, smrt. Mihailovićevu molbu za pomilovanje odbacio je Prezidijum Narodne skupštine FNRJ i 17. jula kazna je izvršena strijeljanjem.84 Mjesto sahrane nikad nije otkriveno javnosti.

..................

 

[sabljar]

84 Službeni izvještaj o Mihailovićevoj optužnici, suđenju, presudi i izvršenju kazne je često citirani The Trial of Draja Mihailović, objavljen 1946, što je engleski prijevod publikacije »Izdajnik i ratni zločinac Draža Mihailović pred sudom«. Suđenje je potaklo velike proteste Mihailovićevih prijatelja u inozemstvu, osobito u Sjedinjenim Američkim Državama, i oni su izdali posebnu publikaciju - The Report of Commission of Inquiry of the Committee for a Fair Trial for Draja Mihailovich (Izvještaj istražne komisije komiteta za nepristrano suđenje Draži Mihailoviću, 1946). Potpomognuti svojim prijateljima u Velikoj Britaniji, a osobito u Sjedinjenim Američkim Državama, četnici u emigraciji su otada potrošili mnogo vremena i napora ovjekovječujući i braneći legendu o generalu Mihailoviću. Od važnijih četničkih emigrantskih nastojanja u tom smislu, pored dva sveska Knjige o Draži, posebno su zanimljive studije Branka Lazitcha (La tragedie du General Draja Mihailovitch), Evgueniya Yourichitcha (Le proces Tito - Mihailovitch), te Radoja Vukčevića (Na strašnom sudu). Avakumovićev Mihailović prema nemaćkim dokumentima može se spomenuti kao krajnje pristrana interpretacija njemačkih dokumenata, kako bi se potkrijepila misao da su Mihailovićevi četnici bili pravi pokret otpora protiv sila Osovine. To nije ništa drugo nego politički pamflet koji pokušava poduprijeti i obraniti jednu neodrživu tezu. Postoje barem dva zbornika s izjavama podrške Mihailoviću, prije, za vrijeme i poslije suđenja: General Mihailovich - The World's Verdict (1947) i Tributes to General Mihailovich (1966).
Osim Mihailovića, pred sud su također u isto vrijeme izvedene druge dvadeset i tri osobe. To su bili Mihailovićevi bliski politički suradnici (dr Stevan Moljević, dr Mladen Žujović, dr Živko Topalović, Đuro Vilović), četnički oficiri (vojvoda Radoslav Radić, major Slavoljub Vranješević, kapetan Miloš Glišić), bivši prvaci izbjegličke vlade i jugoslavenski diplomati (Slobodan Jovanović, dr Božidar Purić, dr Momčilo Ninčić, general Petar Živković, Radoje Knežević, dr Milan Gavrilović, potpukovnik Živan Knežević, ambasador Konstantin Fotić — svi suđeni u odsutnosti), vojni komandanti i politički funkcionari Nedićeve vlade i Ljotićevih snaga (Dragomir-Dragi Jovanović, Tanasije Dinić, Velibor Jonić, general Đuro Dokić, general Kosta Mušicki, Boško Pavlović) i dva stara srbijanska političara koji za vrijeme rata nisu imali službenih funkcija, ali su sudjelovali u antipartizanskoj aktivnosti (dr Lazar Marković i dr Kosta Kumanudi).85 Sedmorica od njih osuđena su na smrt i kazna nad njima je izvršena. To su: Radoslav Radić, jedan od bosanskih četničkih vođa, Miloš Glišić, srbijanski četnički oficir, Dragomir-Dragi Jovanović, gradonačelnik Beograda i šef beogradske policije pod Nedićevim režimom, Tanasije Dinić, pukovnik i Nedićev ministar, Velibor Jonić, Nedićev ministar, Kosta Mušicki, bivši komandant Srpskog dobrovoljačkog korpusa i Boško Pavlović, zamjenik komandanta Nedićeve Srpske državne straže. Žujović i Živković suđeni su u odsutnosti na smrt. Ostala sedmorica koja su suđena u Beogradu, dobila su kazne zatvora u trajanju od najmanje dvije do najviše dvadeset godina. Uz dva velika suđenja četničkim i drugim antikomunističkim vođama u Srbiji, nove jugoslavenske vlasti uhapsile su, povele istragu protiv, sudile i osudile na kazne zatvora u raznim
trajanjima (ili naprosto pustile nakon ispitivanja) mnogo tisuća drugih ljudi koji su bili povezani s četnicima i podržavali četničku stvar ili srpske kvislinške vlasti.

85 Generala Nedića uhapsile su negdje u ranu jesen 1945. savezničke snage u Austriji i predale ga jugoslavenskim vlastima. Rečeno je da je počinio samoubojstvo u oktobru 1945, skočivši s prozora u hodniku tamnice u kojoj je bio zatvoren.

Vladin plan da na suđenju Mihailoviću i suoptuženima iskoristi Mihailovića kako bi diskreditirala njega i njegovu stvar, njegove domaće suradnike i sljedbenike, te bivše jugoslavenske funkcionare u inozemstvu, u velikoj je mjeri uspio. Suđenje je također poslužilo da se u političke i propagandne svrhe žigošu četnički prijatelji na Zapadu, iako su mnogi od njih (kao i njihove vlade) odbacili Mihailovića i četnike tokom 1943. i 1944, okrećući svoju podršku Titu i partizanima.86 Tokom suđenja Mihailoviću 1946, kao i suđenja drugim političkim i vojnim rukovodiocima četničkog pokreta u augustu 1945, bilo je mnogo međusobnog okrivljavanja medu optuženima. Mihailović je stalno pokušavao zaobići pitanja tužioca, optužujući svoje komandante za kolaboraciju, nepoštivanje njegovih naređenja, vojnu nestručnost, proizvoljno ponašanje i tako dalje.87 Na isti su način njegovi komandanti, osobito Keserović i Lukačević, na suđenju u augustu 1945, okrivili Vrhovnu komandu za većinu akcija za koje su bili optuženi, služeći se poznatim izgovorom da su jednostavno izvršavali naređenja.88 Svjedočenja na procesu pokazuju da Mihailović nikad nije imao potpunu i čvrstu kontrolu nad većinom svojih komandanata i da komandanti gotovo cijelo vrijeme nisu od njega imali jasna i precizna naređenja, već su morali raditi po naredbama općenite naravi. Ta su naređenja trebali izvršavati po svom nahođenju i prema konkretnim uvjetima pod kojima su djelovali i nisu bili u strogom smislu odgovorni za svoja djela. Pod takvim uvjetima je za mnoge četničke komandante bilo prirodno da slijede svoje posebne, osobne i lokalne interese više nego da rade kao dio dobro usklađene vojne organizacije.

86 Vidi npr. pozivanje na britanske oficire za vezu kod četnika, pukovnike Baileyja i Hudsona, te na šefa arneričke vojne misije u Mihailovićevom štabu, pukovnika McDowella, u The Trial of Dra^a Mihailović, str. 123 - 124, 158 - 159, 184 - 185, 191 - 195, 199 - 203, 304 - 309, 465 - 467, i ZiherI, »Epilog jedne protivnarodne zavere«.

87 The Trial of Dra^a Mihailović, str. 162, 249 - 250, 252, 254, 258 - 259, 262, 270, 283 - 289, 296 - 297, 304, 334, 351, 358, 377 - 378, 384.

88 Suđenje članovima rukovodstva organizacije Drai^e Mihailovića, str. 144, 146, 149 — 150, 157, 161 — 163, 166, 209 - 210, 213, 221 - 223, 223 - 236,' 245, 248.
Nedostatak čvrstog i odgovarajućeg rukovođenja vojnim poslovima iz jednog centra, nedostatak razvoja osobnih sposobnosti generala Mihailovića u skladu sa zahtjevima vremena i odsutnost životno sposobnog političkog programa i potrebne političke organiziranosti, sve je to onemogućavalo koheziju u četničkom pokretu, a s vremenom mu oduzelo i svaku efikasnost. Ove slabosti, zajedno s ustrajnom kolaboracijom s neprijateljem protiv svojih domaćih protivnika, te nesposobnost da iziđu na kraj s međunarodnim problemima s kojima su se suočili, učinile su neizbježnom propast koja je na kraju snašla četnički pokret i njegovo vodstvo.

.................

 

[sabljar]

Godine 1942-43 u okolini Čačka nalazio se partizanski odred koji je brojao 25 boraca. Četvrtog marta 1943 prešli su Moravu i stigli u selo Ostra. Stali su da odmore u jednoj kući. Imali su poverenje u domaćina, ali ih je domaćin izdao. Ubrzo je pristiglo 400 četnika i žandarma. Započeli su napad i u borbi ubili 14 partizana. Poginuli su partizani: Radiša Poštić, Gvozden Paunović, Dobrosav Miletić, Savo Savić, Svetozar Babović, Vukadin Belić, Radomir Novaković, Milija Jovanović, Mihailo Pavlović, Dragan Jovanović, Radoje Živković, Vladan Šićević, Vasilije Jovičić i Milan Paunović. Vladan Šićević je inače bio rođeni ujak mog oca. U ratu je ubijena i njegova rođena sestra. Nju su četnici predali Nedićevcima i stradala je u nacističko-nedićevskom logoru Banjica. Niko ne zna gde je sahranjena ni ona ni ostali stradalnici tog logora. A sada "otkopavaju" po celoj Srbiji četnike, a nikako da nađu te "masovne" grobnice. No, da se vratim na priču. Četnicima se baš i nije posrećio ovaj zločin. Među preživelima bio je i Radenko Mandić.
Tri godine kasnije situacija se preokrenula.
Radenko Mandić se priključio OZNI. Počela je potraga za Dražom Mihajlovićem. Istina je da je Kalabić odveo grupu Partizana preobučenih u četnike u zamenu za slobodu. U grupi je bio i Radenko Mandić. Njegov zadatak je bio da svo vreme prati Nikolu Kalabića kome nisu verovali, da ovaj ne prijavi partizane Mihajloviću. Hapšenje Draže Mihajlovića desilo se na putu Priboj-Vardište. U trenutku kada se pripucalo između "preobučenih četnika" i četnika koji su bili ostali uz Dražu, Radenko se bacio na Dražu Mihajlovića kao da hoće da ga zaštiti od pucnjave. Kada su četnici razoružani Draža je shvatio da je uhapšen. U tom trenutku je počeo da viče :"Izdaja. Ubijte me, Srbi, ubijte me!". Zašto se u tom trenutku nije setio poklane srpske dece u Vraniću, poklanih od Srba četnika. Zašto se nije setio pobijenih Srba u logoru Banjica, pobijenih Srba partizana u Ostri od strane Srba četnika? Zašto se nije zapitao šta su Srbi četnici tražili zajedno sa ustašama na Kozari? Šta su tražili sa ustašama u Kninu? Nisu to bili Srbi. I kralj ih se odrekao.
Nažalost danas se pričaju druge priče. Partizansko herojstvo se zaboravlja, a mladi ljudi se slikaju sa nožem u ustima na Ravnoj Gori.

 

[sabljar]

KRIVOKAPIĆ: To me zanima... Kako ste se skupili?
NEŠIĆ: Prvo su uhvaćeni neki četnici... Ja u tom delu nisam učestvovao. Slomili smo te četnike i
oni sada rade sve što mi kažemo. Pisali su pisma, tako se došlo do jednog od vodećih četničkih
komandanata, Nikole Kalabića. Tom prepiskom Kalabić se ubedio da u Beogradu postoji velika
četnička organizacija. Doturane su mu cigarete, štampa, pare, sve, da ga primamimo. Tako je
počelo s Kalabićem, negde u zimu 1945/1946. Onda je Kalabić poslao jednog četnika, da to
proveri. Naravno, mi smo ga provodali svuda, smestili ga u hotel, sve kao „organizacija“. I
ponovo ga pustili da ode, da izvesti Kalabića da je sigurno.
Posle je major Udbe Milovan Pejanović otišao na valjevsko groblje i sastao se s Kalabićem, kao
predstavnik četničke „beogradske organizacije“. Predložio je Kalabiću da i on pređe u Beograd.
Pošto je bio u vrlo teškoj situaciji - bez hrane, stalno gonjen od potera - Kalabić je u tome video
izlaz... I prihvatio je. Organizovali smo dva kamiona, maskirana granjem, da pođu na valjevsko
groblje, da prihvate Kalabića i njegovu grupu.
Krivokapić: Ko je išao da preuzme Kalabića?
NEŠIĆ: Mislim, samo Pejanović. To je bilo u strogoj konspiraciji. Niko živ nije znao. Sklonili
smo sve, miliciju, da neko ne bi zadržao te kamione. Pratili smo ih izdaleka. I doveli u Beograd.
Kalabić, kao vođa, odveden je u jednu zgradu na Voždovcu. A njegove pratioce - Mišića,
"Čerčila" (tako su ga zvali), i još jednog - smestili smo u Rumunsku ulicu, kasnije Užičku, u
jednu vilu do Titove kuće.
Tu vilu nam je ustupio pukovnik Pero Popivoda...
Krivokapić: Vojni pilot, Crnogorac, koji je 1948. prvo kod Tita ishodio čin generala, da bi
koliko sutradan seo u avion i prebegao u Sovjetski Savez?
NEŠIĆ: Da, taj...
Krivokapić: Zašto je bilo potrebno da budu pored Titove kuće?
NEŠIĆ: Da bi bilo ubedljivije... Njima je rečeno da im se pruža prilika da izvrše atentat na Tita...
Onda me zove Krcun:
„Uzmi još jednog i idi u Rumunsku ulicu, da razoružaš one četnike... Ali zapamti, ovi su nam
potrebni živi!“
ODEM u Odeljenje, mislim da je bila nedelja, nema nikog... Samo dežurni, onaj Radoš.
Povedem njega. Dođemo u Rumunsku ulicu, u tu kuću. Na obezbeđenju Nikola Bugarčić, Jože
Štajnberger i ne znam još ko… Uđemo unutra, pogledam kroz ključaonicu... Oni kako smo ih
doveli iz šume: s redenicima, mašinkama, bombama, sve na njima. Naši im dali rakiju i valjda im
rekli da će sad doći neko da im da instrukcije za atentat na Tita. Pogleda i Radoš. I kaže:
„Đole, meni se piša...“
Vidim koliko je sati: uplašio se. Pošaljem ga u sobu pobočno od ove u kojoj su četnici. Ako me
ubiju, da ih bar spreči da pobegnu... Ušao sam s dva pištolja:
„Gore ruke!“
"Čerčil" i onaj drugi dignu ruke. Ali Mišić, taj glavni, sedeo je u čelu stola, crn, visok, bradat -
neće da digne ruke. Ponovim naredbu... Naslonio sam se na sto, da me ne gurnu, da me ne obore.
Mišić vikne:
„Majku ti tvoju... Izdaja!“
Ne može da skine mašinku, sedi, ali vadi parabelum. I neće da digne ruke. Ja opet:
„Gore ruke, gore ruke, predaj se!“
Neće. Natezali smo se tako nekoliko sekundi. Nikola Bugarčić je to čuo, uleti u sobu... Mišić je
već držao pištolj u pravcu mene. Pripucam, ali Mišić je uspeo da povuče obarač, valjda poslednji
grč. Metak pogodi Bugarčića, on padne. Čujem ga:
„Jao, pogiboh!“
Ne smem da se okrenem, ova dvojica će me ubiti. Onda pripucam i u ovu dvojicu, pogledam:
Bugarčić krvari... Mišić ga je pogodio u stomak, nije bilo opasno. Posle, stigao je Krcun... I na
mene:
„A ti uvek moraš prvi da pucaš, ***** ti materina!“
„Druže Krcune“, nisam otrpeo, „kad budem drugi, nećemo razgovarati...“
Krivokapić: Time počinje operacija hvatanja Draže?
NEŠIĆ: Time počinje...
Krivokapić: Kad je Kalabiću saopšteno da je uhvaćen?
NEŠIĆ: Kad su ga doveli u tu kuću na Voždovcu, dali su mu da pije... Onda su naši navalili na
njega. Posle, s Kalabićem se nagađalo... To su islednici radili. Prvo je izdao svoje četnike, koji su
ostali na terenu. Napisao je pismo da je divno smešten... Doveli smo ih pravo u Zmaj Jovinu
ulicu, tu je dugo bilo sedište Udbe. Onda je, ne znam po kojem kriterijumu i kako, nas dvanaest
pozvao Krcun i rekao:
„Mi ćemo da idemo u jednu akciju... Idemo na hvatanje Draže Mihailovića!“
Krivokapić: Kad je to bilo?
NEŠIĆ: Valjda januar... Početak 1946.
KRIVOKAPIĆ: Znate li imena te dvanaestorice, koji su određeni za hvatanje Draže
Mihailovića?
NEŠIĆ: Znam... Ali ne bih želeo da to ja govorim. Posle tog sastanka, Krcun nas više nije pustio.
Nikome nismo mogli da se javimo, ni porodici, ni kućama. Ni gde smo, ni šta smo. Ni da smo
živi. Moja žena je išla i jurila svuda, kukala i tražila gde joj je muž, niko neće da kaže, niko ne
zna ništa. Onda je sekretar Udbe za Srbiju bio Vladan Bojanić, on joj je rekao da nema pojma
gde sam; išla je i kod Veljka Mićunovića, on isto tako.
Ostala je konspiracija, do kraja. I moja žena - mislila je: oženili smo se pre kratkog vremena; ko
zna ko je i šta je; možda je lagao sve - otišla je iz našeg stana i vratila se kod oca.
Krivokapić: Gde ste bili smešteni? Niste odmah krenuli?
NEŠIĆ: Nismo, to bi bila ludost... Smestili su nas u Kosovsku ulicu, na trećem spratu. Mislim da
je to bio stan generala Duška Ristića, tada načelnika Udbe za Vojvodinu.
Skinuli smo uniforme i obukli odela pohvatanih četnika, kape, šubare. I počeli smo u tom stanu
da živimo četničkim životom, za sve vreme nismo se ni kupali, ni umivali... Nigde nismo izlazili
da bismo dobili bledilo onih koji se dugo kriju.
Krivokapić: Kad ste sreli Kalabića?
NEŠIĆ: Posle dva-tri dana došao je i Kalabić. Otada je sve vreme bio s nama, učio nas kako da
se ponašamo, četnički... I hranio se tu, s nama.
Krivokapić: Ko je bio šef vaše grupe?
NEŠIĆ: Lazarević...
Krivokapić: Onaj što je 1964. poginuo, u kolima, zajedno s Krcunom?
NEŠIĆ: Jeste, Svetolik Lazarević... I živeli smo tu, s Kalabićem. Pojavile su se i vaške.
Verovatno nisu dobro očistili ta četnička odela. Tako da smo sve vreme bili i vašljivi, pored
svega. Onda smo učili biografije. U pola noći su nas budili i pitali: ko si, šta si?...
Krivokapić: Dobili ste druga imena?
NEŠIĆ: Naravno, druga imena... Pa, u kom smo četničkom bataljonu, u kom odredu, ko nam je
komandant... Sve smo bazirali na dokumentaciji koja je nađena kod četnika, ubijenih ili
uhvaćenih. Opredelili smo se za biografije četnika Avalskog korpusa, jer Draža i njegovi najbliži
saradnici nisu dolazili u kontakt sa Avalskim korpusom. Čuli su priče, ali nikada te ljude nisu
videli.
Krivokapić: Koje ste vi ime dobili?
NEŠIĆ: Isto, kao što se zovem - Đole. Moja legenda je bila laka. Otac mi je stvarno bio nosilac
Karađorđeve zvezde, a ujak general Cukavac. Tako da sam imao jednu kompletnu biografiju.
Naravno, nezavisno od nas, Udba je čačkala svojim kanalima, gde se Draža nalazi.
Krivokapić: Ali vi sada, kao četnička grupa, više ne postojite u sastavu Udbe?
NEŠIĆ: Ne postojimo... Izbrisani smo iz sastava Udbe. Mi smo sada četnici Nikole Kalabića.
Krivokapić: Kako se ponašao Kalabić?
NEŠIĆ: Dobro, čak isuviše dobro. Bio je uplašen, sve nas je uvažavao, recimo: uvek ustane da
ustupi mesto. Čak smo ga i opominjali: hajde, bre, pa ti si Nikola Kalabić!
Insistirali smo da živimo tim četničkim životom... Sutra ćemo se naći među pravim četnicima.
Krivokapić: Simulirali ste četnički život?
NEŠIĆ: Pevali smo četničke
pesme, „Kralju Pero, kad ćeš u Topolu“, i šta ja znam. Pričali su se vicevi na račun Udbe, na
račun Tita... Sve normalno.
Krivokapić: Kalabić je pričao o svome životu?
NEŠIĆ: Govorio je i o svome životu... Ali sad ću vam ispričati šta se meni lično dogodilo s
Kalabićem. Pričali smo kako je Prva šumadijska brigada izginula u Prijepolju, 1943... Kod mene,
u četi, bila je jedna devojka, bili smo mladi, zavoleli se. Posle tragedije u Prijepolju, zima 1943,
zaledio se Lim, po Limu mnogo leševa. Prelazio sam zaleđeni Lim, vidim leš neke žene, crna
kosa... Meni se učinilo da je to ta moja devojka. Potrese me njena smrt, stao sam nekoliko
minuta, onako utučen, gledajući taj leš... Ali mora se dalje.
I sad, jednog dana, sedimo u tom stanu u Kosovskoj ulici... Kalabić otvara novčanik - bila su mu
vraćena sva dokumenta - i ja u Kalabićevom novčaniku ugledam fotografiju te moje devojke, za
koju sam verovao da sam njen leš video na zaleđenom Limu. Lupi me to, nisam mogao da
izdržim:
„Nikola, otkud ti ova slika!?“
„To je ćerka jednog mog prijatelja od pre rata“, kaže Kalabić, „zarobili smo je kad je bila ona
borba u Prijepolju... Nisam dao da je streljaju, ipak mi je njen otac prijatelj, pa je neko vreme
bila kod mene u štabu.“
„Je li živa?“
„Koliko ja znam“, veli Kalabić, „živa je, nismo je ubili.“
Meni ne da đavo mira i ja mu onda ispričam kako sam bio zaljubljen u nju, kako sam je voleo... I
taj momenat, kad sam gledao na Limu njen leš. Kalabić mi je posle, valjda sto puta rekao:
„Je li, ti misliš na onu... Nisam s njom ništa imao, časna reč, nisam, to je divno dete.“
Krivokapić: Kakva je sudbina te žene?

...............

 

[sabljar]

NEŠIĆ: Živa je, udata je. Kad smo uhvatili Dražu, ja se zainteresujem... I baš tog dana, kada sam
se bio najavio, bila joj je svadba. Udavala se za jednog našeg druga, tako... rukovodioca. Ja sam
već bio oženjen. Bilo i prošlo.
Krivokapić: Šta vam je još pričao Kalabić?
NEŠIĆ: Pričao je svašta, njegova dužnost je i bila da nam sve priča. Nije krio ništa. Pričao nam
je i jednu priču koja stvarno daje sliku Nikole Kalabića u vreme kad je bio komandant Gorske
garde, komandant Srbije. Kako je izgledao i kako se ponašao.
U Foči, vi znate za onaj četnički pokolj muslimana (1942), u tom pokolju učestvovao je i Nikola
Kalabić. Pevao nam je jednu staru srpsku pesmu, jedino sam je od njega čuo i nikad je više
nisam čuo. To je bila pesma iz turskog vremena: Turčin je došao u srpsku kuću, večerao, jeo,
uzeo najlepšu devojku, živeo sa njom, i ujutro je zaklao. Kalabić je to u Foči radio, neku bulu
našao, doveo harmonikaše, šenlučio celu noć, pio, i ujutro naredio da je zakolju. I to je pravdao
osvetom Srpstva!
Krivokapić: Priznavao je da je i on klao?
NEŠIĆ: Nije, to nije... Kao, drugi su to radili.

........................

 

[Koča]

Nek mi neko objasni zasto je OZNI bilo tako vazno DA BAS Kalabic bude izdajnik a ne neko drugi? ZASTO bi to izmisljali, STA je to toliko posebno u Kalabicu u smislu da BAS ON MORA da bude izdajnik, pa da su sve to izmislili, u cemu je stos? Sta je svrha tog cirkusa ako nije istina??

ti se covece svakim svojim postom sprdas sa samim sobom, jer ako i to nisi procitao, podseticu te da si optuzen da uopste i ne citas tudje postove...Da li si i danas u guglu otkucao Drazino ime i nasao nesto sto bi mogao da postavis?

Pa ti ovime pokazujes da zapravo i nemas pojma ko je Nikola Kalabic ...ZASTO BAS ON?

No i na to si davno dobio odgovor ali kao sto smo davno konstatovali ti jednostavno ne citas...A da znas najosnovnije stvari o Kalabicu (koristeci vikipediju, kako drugo) ne bi postavljao ovako glupa pitanja....

МИЛОСЛАВ САМАРЏИЋ:

ИСТОРИЈА

МИТ О ЧЕТНИЧКОЈ ИЗДАЈИ

Командант Горске краљеве гарде Никола Калабић спада у ред најпознатијих и најоклеветанијих личности из Другог светског рата. Како је стварно ухапшен Дража Михаиловић?

У доба комунизма клевете о Николи Калабићу стизале су са свих страна: из новина и књига, биоскопа, с ТВ екрана. Зашто баш о њему, објаснио је један од најважнијих људи из окружења Јосипа Броза Тита, генерал Ђоко Јованић. „Хтјело се да се тиме четнички покрет у потпуности искомпромитује", рекао је он 2000. године у вези с измишљотини о Калабићевој издаји генерала Драже Михаиловића. Комунисти су, наиме, веровали да ће највећи ефекат постићи ако издају врховног команданта припишу команданту најелитније јединице - Гарде. У стварности, Калабић је погинуо у сукобу с јединицама Озне јануара 1946. године испред Дегурићке пећине код Ваљева, то јест два месеца пре него што је заробљен Дража.

Чика Пера

Потпуковник Алберт Сајц, који је обилазио Гарду крајем 1943, записао је у својим мемоарима:

„Никола Калабић је био један од најинтересантнијих људи у целој Југославији. Био је леп човек, црне браде, пун духа, појава која се пенушала уживајући у животу.

Имао је хитар дух и смисао за хумор, због кога су га заволели његови војници и сељаци који су га звали Чика Пера. У својој црној, добро скројеној униформи и у увек чистом рубљу, деловао је као импозантан господин и војник. Његово јунаштво постало је већ легендарно."

http://borbazaveru.com/index.php?option=com_content&task=view&id=314&Itemid=33

Da li cemo od tebe u ovom zivotu cuti komentar na intervju Djoke Jovanica?...ili ces izbeci odgovor i na to pitanje, kao na mnoga druga

Za slucaj da ne znas ko je on, evo tvog omiljenog ''istorijskog'' izvora

http://sr.wikipedia.org/sr-el/Ђоко_Јованић

 

[Koča]

kiseli dzaba ti ti propagandni pamfleti....ti si davno izgubio diskusiju na ovu temu....sa zadovoljstvom pozivam ljude da to i pogledaju

http://www.drugisvetskirat.org/forum/index.php/topic,3256.0.html



Izdao vas Djoko Jovanic, hteo covek pred smrt da okaje svoje grehe, pa to sto iznosis, danas mozes da okacis macku o rep....da ne spominjemo ono sto je izneo Nenad i od tebe napravio pajaca, kao i uvek

Trebali ste da smislite jednu verziju hapsenja, ne 3, pa da se sada sprdamo sa tim...

 

[Koča]

Stvar je jasna, cilj je komuniste napraviti lazovima po svaku cenu, da je umesto Kalabica bio neko drugi opet bi Koca i ekipa govorili kako je sve laz, falsifikat, kako postoje dokazi, kako Samardzic zna svedoke, bla bla bla, da u stvari nije taj izdajnik nego Kalabic

Pa to kakvi su lazovi i falsifikatori je dokazano nebrojeno puta...ne vidim sta je sporno, osim za vas, potomke istih...

Ali ti i dalje ne citas...

Ти поново не читаш? Издајник је Никола Миловановић Грба, телеграфиста Врховне команде који је Дражине позивне знаке предао Енглезима, а који је пре тога уништио четничку БГ организацију. Какве везе има Калабић кад је он погинуо 2 месеца раније?

 

[Parra-Bellum]

Draza je uhvacen zahvaljujuci i izdajnicima u svojim redovima

Jel ovo laz i falsifikat?

 

[Koča]

Ne znam zasto sada izokreces celu pricu, cim si ostao bez argumenata?

Dakle ti sada priznajes da je cela prica o hapsenju Draze, konkretno preko Kalabica, izmisljotina...i ni malo se ne osvrces na to koliko je to podmuklo bilo od strane komunista, i sta ti to dalje govori o njima...cime su se sve sluzili i na sta su sve bili spremni...tebe to ni malo ne dotice?

A samo post ranije si napisao, ignorisuci sve postavljeno, da je cilj jasan, komuniste napraviti lazovima po svaku cenu....pa prijatelju karakter ti je NULA....pises onako kako zahteva situacija i menjas pricu iz posta u post...sta nam to govori o tebi...pa da je u pitanju opste nepoznavanje teme i zla namera...nista drugo...

Ne sumnjam da ti nemas pojma ko je Nikola Milovanovic Grba ali njegova biografija je ovde vise puta postavljana...

Никола Миловановић, звани Грба, је био официр, цинкарош још у академији. Заробљен 41, представио се као Бугарин и пуштен. Код четника у Врховној команди почетком 1944, али брзо отеран због стварања лоше атмосфере. Пришао комунистима, али се у Београду после октобра 1944. представљао као четнички илегалац и тако је више илегалаца пало у руке Удбе. После је писао све и свашта, али те књиге нису научни рад, тј. могу послужити углавном за проучавање система комунистичке пропаганде.

 

[snoshaj efendija]

Meni je prosto tuzno-smesno koliko se ovaj Koca primio na nesto da dokaze a to nesto ne verujem da zanima ni 0,01 posto populacije u Srbiji.
Koga zanimaju cetnici?
Kao i komunisti-otisli su u istoriju i tu imaju svoje mesto.
Komunisti pobednici-cetnici porazeni
Stvar je apsolutno jasna-Draza nije bio sposoban vojskovodja i vise je pokusavao da diplomatise nego sto je hteo da ratuje.
I zato je prosao kako je prosao.
Jedino sto je neosporno je to da je cetnicka gibanica najbolja.
To ne treba dokazivati.

 

[Koča]

Prvo, iznosis neistine...

17. jula je sirom Srbije odrzan parastos Drazi, njemu i njegovim cetnicima, istinskim srpskim junacima, podizu se spomenici, drzava radi na pronalazenju njegovog groba, kao i svih zrtava komunistickih zlocina, pisu se knjige kako kod nas, tako u inostranstvu, otvaraju se arhive, itd....ocekuje nas dokumentarac na History-u, verovatno film u Holivudu, sto ce sve pratiti konacno rehabilitovanje, tj. ukidanje presude Titovog suda na montiranom procesu u Beogradu, jednom recju konacna pobede istine i tacka na ovu pricu....

Dakle za promenu, mogao bi da napises nesto sto ima veze s istinom....

__________

Drugo, meni je komicno koliko puta ti treba da ponovljas to sto pises......ako je to tako kao sta kazete, cemu toliko vase ucestvovanje na ovoj temi gospodo, gde se iz petnih zila trudite da na sve moguce nacine kompromitujete Drazu...uvek s losom namerom, nikad argumentovano...

 

[gost 41715]

Prvo, iznosis neistine...

17. jula je sirom Srbije odrzan parastos Drazi, njemu i njegovim cetnicima, istinskim srpskim junacima, podizu se spomenici, drzava radi na pronalazenju njegovog groba, kao i svih zrtava komunistickih zlocina, pisu se knjige kako kod nas, tako u inostranstvu, otvaraju se arhive, itd....ocekuje nas dokumentarac na History-u, verovatno film u Holivudu, sto ce sve pratiti konacno rehabilitovanje, tj. ukidanje presude Titovog suda na montiranom procesu u Beogradu, jednom recju konacna pobede istine i tacka na ovu pricu....

Nemas frke, licno sam se dobrovoljno prijavio za akciju...

Brm brm

ahahahhaha

 

[sabljar]

Da li cemo od tebe u ovom zivotu cuti komentar na intervju Djoke Jovanica?...ili ces izbeci odgovor i na to pitanje, kao na mnoga druga

intervju sa jovanicem u NIN-u je objavljen 6 meseci nakon smrti istoga, pa je pitanje da li je jovanovic uopste dao taj intervju

 

[gost 41715]

Evropska integracija i dezintegracija: istok i zapad;
Robert Bidelo. Ričard Tejlor

,,Raspad stare Evrope u leto 1940. Naveo je Čerčila, kao i mnoge druge, da se zamisli nad budućnošću kontinenta posle poraza Nemačke. Ne samo da je plan koji je smislio bio dalekosežan, već je bio i ekscentričan. Trebalo je iscrtati nove evropske granice – ne samo granice poraženih država, već i granice neutralnih, a, što je još čudnije, i samih pobednika. Čerčil je svojim kolegama iz kabineta rekao da postoji samo pet velikih evropskih nacija koje treba da ostanu nezavisne – Engleska. Francuska, Italija, Španija i Pruska. Ostale evropske države bi bile grupisane u četiri konfederacije. Severni blok bi se sastojao od skandinavskih zemalja i Holandije sa Hagom kao glavnim gradom. Mitteleuropa bi se sastojala od Čehoslovačke i Poljske. Dunavsku konfederaciju bi činile Bavarska, Virtemberg, Austrija i Mađarska sa prestonicom u Beču. Balkanska konfederacije bi bila pod vođstvom Turske i imala bi, što bi Čerčil rekao onako starinski, Konstantinopolj kao glavni grad. Pet nezavisnih sila i četiri konfederacije, činili bi Savet Evrope, koji bi upravljao internacionalizovanim vazduhoplovstvom pri čemu bi svakoj zemlji ponaosob bilo dozvoljeno da održava samo nacionalnu gardu. Za Čerčila je ključna stvar u toj postavci uvek bila Dunavska konfederacija, rasturanje Nemačke i restauracija Habsburga. (Dobar deo rata je posvetio pokušaju da obezbedi ovaj poslednji cilj). Decembra 1942. Napisao je: ,Odvajanje Austrijanaca i Južnih Nemaca od Prusa je od suštinske važnosti za skladno preuređenje Evrope'."

http://books.google.com/books?id=bi...page&q=balkan confederation churchill&f=false

Dakle, jasna stvar... Da nije bilo Staljina i Ruzvelta ili da Ruzveltova zena nije bila naklonjena komunizmu da ga cusne u rebra, Cherchil, Karadjordjevici i Drazha bi se sporazumeli da nas vrate u tursko ropstvo pod okriljem Balkanske konfederacije.

Stoka chetnichka bezrepa!

 

[sabljar]

obozavam ovu recenicu....

Originalna fotografija objavljena je u emigraciji 1976. a potom i u knjigama Dusana Trbojevica, Cersko-majevacka grupa korpusa i Miloslava Samardzica, Istina o Kalabicu

Takodje ova slika je u jednoj od novijih knjiga komunisticki orjentisanih istoricara Radislava Nedovica i Pantelije Vasovica ''Zatamnjena istina'' iz 2006. isecena do vrha glava cetnika pa se glava umetnutog Vredea ne vidi (a vidi se telo)...A slika je potpisana tako da Kalabic ispada Nedic, a Nedic (ovaj bez brade, treci s leva) nemacki oficir. (tragikomedija)

misli se na sliku kalabica i von Vrede.....

slika je objavljena u knjizi ;
"Das Ende auf dem Balkan 1944/45", autor Karl Hnilicka, godina objavljivanja 1970, i na slici je naravno Kalabic i von Vrede jer su upravo potpisali sporazum sa nemcima, u Topoli

ZABELEŠKA OBAVEŠTAJNOG ODELJENJA KOMANDANTA JUGOISTOKA OD 11. AVGUSTA 1944. O RAZGOVORIMA SA PREDSTAVNICIMA DRAŽE MIHAILOVICA O USLOVI-MA ZA SASTANAK DRAŽE MIHAILOVICA SA NOJBAHEROM1
POVERLJIVO
Vojni komandant na Jugoistoku
Obaveštajno odeljenje/Abveroficir
Pov. br. 6263/44
rejon razmeštaja 13. 8 1944.
Grupi Armija F (Obaveštajno odeljenje) oficir Abvera Specijalnom opunomoćeniku Min. spolj. poslova za Jugoistok2
— na ličnost tajnom savetniku Junkeru (Junker) — U prilogu se dostavlja pribeleška o razgovoru održanom 11. 8. u Topoli između Ritmajstera princa fon Vredea (Furst von Wrede) s jedne strane i majora Račića3 (Racic) odnosno kapetana Neška Nedića4 (Nesko Nedic) s druge strane.
Za Vojnog komandanta na Jugoistoku Načelnik generalštaba
Po naređenju Princ fon Vrede (Furst v. Wrede)
Prilog 1.
Komandant Jugoistoka Komanda grupe armija F grupa k/abver oficir
Pov. br. 6103 13. avgust 1944.
Obaveštajno odeljenje Pov. br. 6203/44.
Pribeleška o razgovorima sa predstavnicima pokreta Draže Mihailovića (DM) u Topoli 11. 8. 1944.
Sastanak je orgasnizovan po želji ministra Nojbahera (Neu-bacher), da se prouče nove osnove, na kojima Draža Mihailo-vić želi sastanak sa jednom odgovornom nemačkom ličnošću. Prisutni: Ritmajster .princ Vrede (Fiirst von Wrede) Ritmajster fon Hervart (von Herwarth) Sonderfirer vođa Horah (Sonderfuhrer Horak) Vodnik Fidler »Egon« (Fiedler »Egon«) Od strane Draže Mihailovića:
Major Račić (Racic), kapetan Neško Nedić (Nesko Nedic), kapelan Kalabić5 (Kalabic) Početak: u 14,20 kraj u 15,45 časova.
Ritmajster princ Vrede: kapetan Neško Nedić izneo je gotovost Draže Mihailovića da se neke stvari pretresu. Jedna visoka nemačka ličnost, svakako specijalni Firerov opunomoćenik za Jugoistok, je spremna, da se pod izvesnim uslovima odazove želji Draže Mihailovića. radi ličnog razjašnjavanja. Princ Vrede je ovlašćen da razjasni sledeće: prvo, uslovi pod kojima Draža Mihailović želi objašnjenje i drugo da sa-opšti da sa nemačke strane ne bi trebalo biti pismeno potvrđen neki definitivni ugovor. Sa nemačke strane vodiće se računa o želji da razgovori ostanu tajni. Na pitanje ritmajstera princa Vredea, da li major Račić i kapetan Neško Nedić govore kao ovlašćenici Draže Mihailovića, objasnio je major Račić da su oni 10. 8. bili kod Draže Mihailovića i izričito opunomoćeni za današnje razgovore.
Princ Vrede objasnio je sa svoje strane, da je on isto tako ovde po naređenju svog pretpostavljenog i podvlači, da bi se danas moglo raditi samo o jednom preliminarnom dogovoru, o mogućnosti ostvarenja jednog razgovora između Nojbahera (Neubacher) i Draže Mihailovića (DM). Naročito on nije ovlašćen, sa svoje strane, da pravi nikakve sporazume. On moli majora Račića da mu saopšti na kakvim bi novim postavkama mogao biti pripremljen jedan razgovor između Draže Mihailovića i Nojbahera.
Major Račić složio se sa izlaganjem princa Vredea. On naglašava da se do sada sarađivalo samo u pojedinačnim pitanjima.6 No obzirom ma situaciju moralo bi doći do jednog celovitog rešenja. Političko zauzimanje stava Draže Mihailovića i njegovog pokreta potpuno se izmenilo. Oni su spremni da u potpunosti sa nama sarađuju. Oni predlažu stvaranje jednog nacionalnog fronta koji bi obuhvatio Srpsku državnu stražu, Srpski dobrovoljački korpus, formacije Draže Mihailovića i sve nacionalne snage orijentisane protiv komunista. Pokret Draže Mihailovića je spreman da ide u celosti u ovaj front. Osnovni zadatak je opšta mobilizacija i stvaranje jedne srpske nacionalne armije, za uništenje komunizma u Srbiji. Kada komunizam u Srbiji bude pobeđen, pokret Draže Mihailovića spreman je da se uključi prema naređenju nemačkog rukovodstva na Balkanu i ma gde drugo.
Bugari nisu nikakvi dostojni okupatori, Nemci su dali oružje Albancima, Hrvatima itd. jer oni umeju da laskaju Nemcima. Danas su Nemci od njihove strane prevareni. Nemci nisu pravilno procenili ove ljude. »Srbi, boje vi niste poznavali, ipak se bore za vas. Mi se obavezujemo našom časnom oficirskom rečju da ćemo biti verni. Pokret Draže Mihailovića je spreman da da sve garancije koje Nemci budu zahte-vali. Naše smrtno neprijateljstvo protiv komunizma je najbolja garancija naše vernosti. Nas ne interesu je budućnost, svejedno kako će se rat završiti, mi smo odlučili, ako tako mora biti, da viteški propadamo.«
Draža Mihailović je spreman za razgovor sa poslanikom Nojbaherom. On moli samo da se razgovor ne održi u Beogradu ili nekom većem gradu. Major moli da se razgovori ubrzaju, jer se mora delati. Komunisti planiraju jednu veliku operaciju. Princ Vrede odgovori, da on ne može dati nikakav termin, pošto poslanik Nojbaher privremeno boravi van zemlje. Neško Nedić potom ukaza, da zaključenje jednog usmere-nog sporazuma mora biti vezan za dva uslova: Naime da prvo: Drža Mihailović lično ostane ilegalan i drugo : Da se pokret Draže Mihailovića neće obući u nemačke uniforme.
Cilj pokreta Draže Mihailovića je stapanje pokreta Draže Mihailovića sa celokupnim nacionalno orijentisanim srpskim narodom.
Princ Vrede izjavi, da bi za slučaj ostvarivanja razgovora, on predložio svojim pretpostavljenima kraljevski dvorac na Op-lencu. Potom major Račić i Neško Nedić odmah predložiše jedno mesto u blizini Čačka, što je bilo odbijeno. Oni zatim izjaviše da su sporazumni sa nemačkim predlogom.
Iako se nije htelo ulaziti u detalje, ukazalo se na to, da uslov jednog sporazuma mora biti priznanje nemačkih vojnih vlasti i obustava svih prepada protivu njih. Račić dotače pitanje razgraničenja srpske teritorije i tom prilikom postavi pitanje da li bi se pokret Draže Mihailovića borio i protiv komunista u Crnoj Gori, Istočnoj Bosni i Sremu. Princ Vrede odgovori, da on ne može po ovom pitanju zauzeti stav.
Princ Vrede je tada rezimirao predloge i želje predstavnika Draže Mihailovića u sledećem:
1) Draža Mihailović želi da razgovara sa Firerovim opunomoćenikom Komandanta za Jugoistočni prostor.
2) On zahteva prikupljanje svih nacionalnih srpskih snaga.
3) Mobilizacija i naoružanje svih borbeno sposobnih nacionalnih Srba za borbu protiv komunizma. Naoružanje i rukovodstvo obezbeđuje nemačka vojska.
4) Draža Mihailović moli da lično ostane ilegalan.
5) Pripadnici pokreta Draže Mihailovića ne treba da oblače nemačke uniforme.
6) Mesto sastanka ne treba niukom slučaju da bude Beograd ili neki veći grad.
Na suprot ovom naše sopstvene želje:
1) Draža Mihailović je sporazuman sa jednim usmenim a ne pismenim sporazumom.
2) Obećava se obustava svih mera uperenih protivu nemačkih vojnih vlasti i njihova zaštita.
Vrede (Wrede) Ritmajster
1Snimak originala (pisanog na mašini) u Arhivu VII, NAV-T-311, r. 286, s. 508—511. Svi nemački dokumenti koji se objavljuju u ovom prilogu pisani su na nemačkom jeziku pa se to, dalje, neće posebno označavati.
2Dr Herman Nojbaher (Hermann Neubacher), tada nemački poslanik u Beogradu i specijalni opunomoćenik Ministarstva spoljnih poslova Trećeg Rajna za Jugoistok.
3Dragoslav, komandant 4. grupe jurišnih korpusa.
4Načelnik Štaba 4. grupe jurišnih korpusa.
5Nikola, komandant 2. jurišnog korpusa 4. grupe jurišnih korpusa.
6O saradnji četnika i Nemaca od 1941. do druge polovine 1944 vidi Zbornik NOR-a tom XIV, knj. 1, dok. br. 209, prilog II, dok. br. 1—7; knj. 2, dok. br. 17, 57, 67, 75, 129, 177, 202 i Prilog IV; knj. 3, pored ostalih, dok. br. 2, 34, 43, 51, 65, 76—78, 80, 83, 87, 95, 101, 120, 126, 135, 157, 160, 168, 200, 202, 224, 225, 227 i Prilog IV.

cetojka zasto stalno lazes okolinu?

 

[Koča]

intervju sa jovanicem u NIN-u je objavljen 6 meseci nakon smrti istoga, pa je pitanje da li je jovanovic uopste dao taj intervju

imas li neki demant onoga sto je Jovanic izjavio za NIN ili mlatis praznu slamu opet? ....

ako nemas ne znam cemu ovakvi postovi....Koliko je knjiga nekih pisaca izaslo posle njihove smrti ili albuma muzicara pa ih niko ne spori kao njihove...ovakvim glupostima mozes samo ti da se sluzis....

Dakle da li imas neki demant ili opet sam izmisljas kao kada je u pitanju bila naslovna strana-falsifikat knjige Nikole P. Ilica?

 

[Koča]

obozavam ovu recenicu....



misli se na sliku kalabica i von Vrede.....

slika je objavljena u knjizi ;
"Das Ende auf dem Balkan 1944/45", autor Karl Hnilicka, godina objavljivanja 1970, i na slici je naravno Kalabic i von Vrede jer su upravo potpisali sporazum sa nemcima, u Topoli



cetojka zasto stalno lazes okolinu?

Meni je zaista zao sto su komunisti ostali bez originalne slike, koja se pojavila u emigraciji, a takodje objavljena u dve knjige...

ti dokazani falsifikator i lazov da nekog optuzis da laze....pa ajte molim vas

 

[gost 41715]

Mala je ovo zemlja za takve izdajnike!